Moja godina odmora i opuštanja

Da li ste ikada poželeli da svoj život zaustavite na dan, nekoliko dana, meseci, odmorite od svega i onda samo nastavite dalje – tačnije, nastavite tamo gde ste stali?

Glavna junakinja i naratorka romana Moja godina odmora i opuštanja američke autorke Otese Mošfeg to i uradi – bukvalno. Ona ima naizgled uređen život: radi u prestižnoj galeriji, živi na Menhetnu, a uz to ima i nasleđen veliki novac pokojnih roditelja. Privilegovana je, uz to i lepa bez mnogo truda (visoka, plava, vitka), ali – ne preterano zanimljiva kao lik. Po nekim nametnutim merilima savremenog društva ona je dosadna (štaviše, deluje kao “hejter” koga svi i sve narviraju), pomalo snob, a poprilično neupadljiva.

Ipak, jednu takvu junakinju je Entertainment Weekly okarakterisao kao

„jednu od najupečatljivijih protagonistkinja koje je savremena proza ponudila poslednjih nekoliko godina: ekscentrična tabletomanka puna pritajenog besa, čije blebetanje i zajedljive opaske pod dejstvom lekova uspevaju da se probiju kroz tužno, smešno i čudno sve do nečeg duboko iskrenog.“

Ono što bi nekome sa strane delovalo kao lep, ispunjen život, naša naratorka ne doživljava tako. Ona mrzi svoj posao. Iako sa roditeljima nikad nije bila bliska oseća prazninu zbog njihove smrti. Ne može da preboli bivšeg (premda vidimo da je njihov odnos bio jako površan). Na kraju, došlo je i do toga da više ne podnosi Rivu, svoju najbolju drugaricu.

Ona odlazi na posao, voli da gleda filmove i iznajmljuje kasete, (Da, kasete! Radnja se dešava u Njujorku tokom 2000. i 2001. godine, ali polako, stići ćemo i do toga!), njeni odnosi sa drugim ljudima su poprilično površni… Ipak, ono što je u ovom romanu zapravo zanimljivo nisu njeni “izleti” kada izađe iz stana i kupuje kafu, već ono što se dešava u njenoj glavi, kao i zajedljivi komentari na stvari koje se oko nje dešavaju, a koje su, opet po nekim merilima savremenog društva “normalne”: žurke, opijanje, divljenje pred nekim apsurdnim umetničkim delima…

Videli smo da je glavna junakinja poprilično nezadovoljna svojim životom i odluči da nešto menja, što je sasvim logičan sled događaja. Ali promena ne izgleda onako kako bi vam posavetovao onaj dobronamerni prijatelj ili rođak. Iako ona odlazi psihijatru, ti razgovori su takođe površni, ne nude rešenje njenih problema, a pritom se svaka poseta svede samo na recepte za uzimanje novih (i jačih) lekova. Želeći da pobegne od svih i svega, ona se odlučuje na poprilično radikalnu metodu “lečenja”: da provede godinu dana u “hibernaciji”, svojevsnom ličnom lokdaunu – pod dejstvom sumanute kombinacije lekova. Premda živi onako kako bi mnogi voleli (stan na Menhetnu, finansijski obezbeđena, dobar posao), ona upravo od takvog života želi da pobegne:

Ne mogu da navedem određeni događaj koji je izazvao moju odluku da uđem u hibernaciju. U početku sam samo htela nešto za smirenje, nešto što će mi prigušiti misli i stavove, pošto je u neprestanoj rafalnoj paljbi bilo teško ne omrznuti sve i svakog. Mislila sam da će život biti podnošljiviji ako moj mozak bude malo manje osuđivao svet što me okružuje.

Ipak, iako naratorka deluje neupadljivo, gotovo kao neko ko vam verovatno ne bi bio zabavan sagovornik (Mislim, da li biste se rado družili sa osobom koju ništa ne zanima, koja nema ambicije, prezire ljude oko sebe i misli da će ako prespava dovoljno dugo da se probudi preobraćena…?), čitaocu može da bude veoma zabavna. Bilo je onih koji su govorili da im je na momente ipak bilo teško da saosećaju, mada moram priznati da sam za neke postupke poprilično imala razumevanja. Neke njene mizantropske komentare sam takođe mogla u potpunosti da shvatim. 🙂 Šalu na stranu, ova knjiga je zapravo dobar prikaz toga kako se oseća neko ko pati od depresije. Pažljivom čitaocu je jasno da se ispod te njene apatije krije ogromna tuga sa kojom ne može da se suoči – ili, bolje da kažemo drugačije: ne ume da se suoči. Nije li spavanje odličan beg od stvarnosti?

To je bila lepota spavanja – stvarnost se izmeštala, pojavljivala se u mom umu samo u prolazu, poput kakvog filma ili sna. Bilo je lako ignorisati ono što me ne pogađa. Radnici podzemne železnice stupili u štrajk. Uragan došao i prošao. Nije me bilo briga. Mogli su da nas napadnu vanzemaljci, moglo je da dođe do najezde skakavaca, i ja bih to primetila, ali se nimalo ne bih zabrinula.

Način na koji je autorka predstavila međuljudske odnose u ovoj knjizi je vrlo zanimljiv, ali istovremeno uznemirujuć. Stekla sam utisak da glavna junakinja svojim otuđenjem od sveta zapravo nije mnogo izgubila: roditelji joj više nisu živi (a vidimo da je i njen odnos sa roditeljima bio takav da verovatno ne bi imala neku podršku od njih), neposredno pre „hibernacije“ dobila je otkaz, a njen bivši dečko je osoba kakvu ne biste želeli u svojoj blizini (kad god pomene neku uspomenu vezanu za njega, stiče se utisak da je u pitanju jedan toksični manipulator). Njen odnos sa najboljom – i zapravo jedinom – drugaricom nije mnogo bolji.

Volela sam Rivu, ali više mi se nije dopadala kao osoba. Družile smo se još od studentskih dana, dovoljno dugo da se jedino što nas vezuje svede na zajedničke uspomene, složeni splet nezalečenih rana, sećanja, zavisti, poricanja i nekoliko haljina koje sam joj dozvolila da pozajmi i za koje je obećala da će ih odneti na hemijsko čišćenje i vratiti, ali nikad to nije učinila.

Ipak, Riva je jedina osoba koja je posećuje dok je u „hibernaciji“. Ona ume da dođe nenajavljena, što samo pojačava netrpeljivost prema njoj:

Jedne noći sam je slikala polaroid aparatom i zadenula sliku za okvir ogladala u dnevnoj sobi. Mislila je da je posredi odraz ljubavi, ali meni je ta slika zapravo bila podsetnik na to koliko malo uživam u njenom društvu, ako mi padne na pamet da je pozovem kad lekovi sledeći put počnu da me hvataju.

Riva je obožavala knjige za samopomoć i radionice na kojima se obično nova dijeta kombinovala sa savetima o profesionalnom razvoju i ponašanju u emocionalnim vezama, a sve pod maskom podučavanja mladih žena kako da „u potpunosti ostvare svoj potencijal“. Svakih nekoliko nedelja imala je novi pogled na život, a ja sam morala sve to da slušam.

Doktorka Tatl, psihijatar, istovermeno je i smešan i užasan lik. Sama naratorka kaže da doktorka Tatl nije sjajna, ali ipak nastavlja da je posećuje:

Volela bih da verujem da sam je odabrala nasumice, da je bilo nečeg sudbinskog u našem odnosu, nečeg nezemaljskog, ali ona je zapravo bila jedini psihijatar koji se javio na telefon u utorak u jedanaest uveče.

Njihovi dijalozi su na momente smešni, doktorka postavlja čudna pitanja, poprilično je odsutna tokom njihovih razgovora – na primer, nekoliko puta pita o odnosu sa roditeljima, iako joj je pacijentkinja nekoliko puta pomenula da su oboje umrli. Na kraju, glavna junakinja počinje da izmišlja priče o svom životu jer shvata da je doktorka ne sluša. Sve ovo je na neki morbidan način smešno, ali svaki put kad ona “stupi na scenu”, zapitam se: kako ova osoba i dalje ima dozvolu da radi? Kako je moguće da je toliko nekompetentna?

“Šta vas dovodi ovamo?”, pitala me je. “Depresija?” Već je bila izvadila blokče s receptima.

Namera mi je bila da je slažem. Sve sam pažljivo smislila. Rekla sam joj da već šest meseci imam problema sa spavanjem, a zatim se požalila i na osećaj beznađa i nervozu kad sam u društvu. Ali dok sam deklamovala svoj uvežbani govor, shvatila sam da je to donekle istina. Nisam patila od nesanice, nego od neopisive tuge. A jadanje doktorki Tatl je bilo neobično oslobađajuće.

“Jedino znam da hoću nešto za smirenje”, rekla sam otvoreno. “I nešto što će mi ublažiti potrebu za društvom. Ne mogu više ovako”, rekla sam. “A povrh svega sam siroče. Verovatno imam PTSP. Moja majka se ubila.”

“Kako?”, pitala je doktorka Tatl.

“Presekla je vene”, slagala sam.

“To valja znati.”

Iako dosta toga u knjizi jeste prenaglašeno i čak groteskno – ponašanje doktorke Tatl, opisi umetničkih dela u galeriji (jedan od likova u knjizi je i umetnik Ping Ši koji “slika” apstraktne slike sopstvenom spermom, te svakoj da naziv koji ima neko “mračno političko značenje” – ili kako nam naratorka kaže: Sve su to bile najobičnije gluposti, ali ljudima se dopalo.), pa i većina dijaloga u romanu – otuđenje glavne junakinje od sveta mi ne deluje kao preterivanje. Nema one romantične slike depresivnog stanja kakvu često možemo videti u popularnoj kulturi. Naprotiv, iako ima smešnih situacija, ova knjiga mi deluje kao poprilično realan prikaz toka misli depresivne osobe; bez ulepšavanja su prikazana ona mračna stanja svesti.

Kao što sam ranije pomenula, za razliku od ostalih likova koji se pojavljuju u romanu, naša naratorka – premda o njoj znamo dosta – nema ime. Da li je to bila namera autorke ili ne, ne mogu da kažem – ali imam utisak da ljude koji se bore sa ovakvim problemima često ne čujemo, ne saslušamo… gotovo da su nevidljivi za okolinu, štaviše posmatrani su kao razmaženi ljudi kojima je dosadno u životu. Ne znam da li je na ovaj način autorka htela da skrene pažnju i na taj problem, ali ako jeste – uspela je u tome.

U daljini su ljudi živeli svoje živote, zabavljali se, učili, zarađivali novac, tukli se i šetali, zaljubljivali se i odljubljivali. Rađali su se, odrastali, padali mrtvi.

***

Dizajn naslovne strane je zanimljiv, i kod originalnog i kod domaćeg izdanja. Na naslovnoj strani izdanja na engleskom je slika Devojka u belom, delo koje je oko 1798. naslikao francuski slikar Žak-Luj David (mada je njegovo mnogo poznatije delo Maraova smrt, ali o njegovom političkom angažmanu tokom Francuske revolucije možda nekom drugom prilikom; u jednom delu knjige glavna junakinja pominje da joj je upravo Maraova smrt bila jedna od omiljenih slika). Devojka na slici je nepoznata, čak sam naišla na podatak da je pitanje da li je slika delo ovog poznatog slikara ili je u pitanju delo nekoga ko je njegovim radom bio inspirisan, ali devojčin pogled i način na koji sedi je zanimljiv; malo je pogrbljena, čak deluje kao da se dosađuje. Znamo da je glavna junakinja radila u galeriji pre otkaza, tako da je moguće da je umetničko delo donekle tu zbog njenog obrazovanja, ali i – možda – aluzija na neki lažni elitizam, koji naratorka kritikuje kroz knjigu:

Bilo je zamišljeno da dela u Dukatu (Dukat je ime galerije u kojoj je radila) budu subverzivna, satirična, šokantna, ali sve je to zapravo bilo najobičnije instant kontrakulturno sranje, “pank, ali skup”, ništa što bi čoveka nadahnulo na bilo šta osim da odjuri u Kom de Garson iza ugla i kupi neodgovarajuću odeću.

Na naslovnici domaćeg izdanja je žena sa maskom za spavanje (zanimljivo je i što spava u kupatilu, u kadi), a kroz prozor se vide Kule bliznakinje. Takođe zanimljiv izbor za dizajn korice, jer kada pažljivo čitate primetićete da dosta toga što se dešava vodi upravo do jednog događaja – 9/11 i rušenja Kula bliznakinja u Njujorku. Bilo je očekivano da na kraju romana bude neka aluzija na 9/11, možda ne onako kako bi čitalac očekivao (bilo je i komentara kako je to moglo da bude izvdeno malo bolje), ali kraj svakako jeste efektan.

***

Otesa Mošfeg (Ottessa Moshfegh) je američka autorka hrvatsko-iranskog porekla. Njen prvi roman Eileen je ušao u uži izbor za nagradu Nacionalnog udruženja kritičara i nagradu Men Buker, a osvojio je priznanje Pen/Hemingvej za debitantski roman. Roman Moja godina odmora i opuštanja se našao na listi bestselera Njujork Tajmsa. Objavila je i novelu McGlue i zbirku kratkih priča Homesick for Another World, a njen treći roman Death in Her Hands je objavljen 2020. Objavljivala je priče u časopisima The Paris Review, The New Yorker i Granta. Dobitnica je i nagrada Puškart, O. Henri i Plimpton diskaveri, kao i stipendije Nacionalne zadužbine za umetnost.