Moje najveće batine u životu ili zašto nismo igrali finale u Čileu

Eh, taj fudbal…Završi se i ovo svetsko fudbalsko prvenstvo. Gledali smo ga, uglavnom u piceriji Beograd, ili popularnije, kod Joce na Podolu. I fudbal je, kao najvažnija, najsporednija stvar na svetu bacio u zasenak i poplave, tornada, pijavice, grad veliki kao jaja koji je omlatio letinu i sve na šta je nailazio, i što smo gledali u pauzama televizijskih prenosa, kao sto smo nevoljno pratili sta se dešava na jugoistočnim granicama Ukrajine ali i sa nesretnim Palestincima u sektoru Gaze.

Dakle, ovaj mundijal uz seriju tekstova uoči i posle poslednjeg, u Brazilu, podsetile su me “na moje prvo svetsko prvenstvo u fudbalu” i na jedan davni događaj koji se desio u dubokoj noći, kada je reprezentacija Jugoslavije igrala sa Zapadnom Nemačkom utakmicu za polufinale svetskog sampionata u Čileu, daleke 1962 godine.

Moj otac je bio učitelj u  Virovu, piktoreksnom mestašcetu u opštini Arilje, i imao jedini radio prijemnik u selu (mislim da je to bio “Tesla”) sa svemirskim zelenim, magičnim okom, koje je za mene, dečaka od 10 godina bio velika zagonetka.

A u “Politici” je besmrtni i neponovljivi čika Ljubiša Vukadinović pisao epske reportaže o podvizima naše reprezentacije na čelu sa belim kraljem fudbala legendarnim Dragoslavom Šekularcem.

Pomenute noći se u velikoj kuhinji učiteljskog stana koji je bio u sastavu škole, skupilo  10-15 najvećih zaljubljenika u najsporedniju stvar na svetu, toliko ih je otprilike ostalo napolju i oni su sedeli na terasi i pored otvorenog prozora, pod precvelom lipom u toploj, letnjoj noći.

Nije bilo šanse da odem na spavanje i na navaljivanje uglednih seoskih domaćina, majka je popustila, ljuta i besna sto se njena nije ispostovala. Igrao se tablić u paru i  šah na dve table. Slušao se Radio Beograd, i s nestrpljenjem iščekivalo javljanje spikera koji je na svakih 15 minuta  komentarisao  tok utakmice. I kad su se očekivali produžeci pa možda i penali, jer je do završetka ostalo nekih 5 minuta, prekinuo se program… Neprevazidjeni i takođe legendarni Radivoje Marković je glasom koji nikada neću zaboraviti, praktično grcajući progovorio:

POBEDILI SMO! Jugoslavija je pobedila golom Perice Radakovića koji je sa glavom zavijenom u čalmu smestio loptu iza leđa nemačkog golmana! Utakmica se završila! “

Perici Radakovicu majstorstvo priznaje Uve Zeler, legenda nemačkog fudbala

Nastala je neopisiva dreka i dranje u kuhinji, na terasi i pod lipom u školskom dvorištu, a neprevaziđeni Radivoje je pričao i dalje, pominjao Rajka Mitića i njegovu zavijenu glavu u nekoj drugoj prilici, jecao je taj baršunasti egzaltirani glas u vreloj letnjoj noći koja se bližila jutru… A onda je među tu svetinu i oblak duvanskog dima uletela moja majka kao tajfun, ščepala me pored radio aparata marke “Tesla” i prebila na očigled zapanjene muške populacije i mog nesrećnog oca koji nije mogao, smeo ili hteo da reaguje. Onda me tako premlaćenog odvukla za uši u sobu koja je samo vratima bila odvojena od kuhinje.

Bile su to najstrašnije batine koje sam dobio od jednog roditelja u svom životu, nije da ih nije bilo, ali koje me nisu bolele i od kojih nisam plakao. Ako sam i pustio suzu, bilo je to od radosti, i potresnog glasa nenadmašnog Radivoja Markovića. Bilo bi lepo ako bi “Politika” mogla da ponovi tekst Ljubiše Vukadinovića kojim je opisao ovu utakmicu koja je u istoriji Jugoslovenskog fudbala ostala kao jedna od najvećih pobeda na svetskim šampionatima.

Tok polufinala sa Česima se nije organizovano slušao ni u stanu ni pod lipom, i to mi nije slutilo na dobro. Ujutro mi je otac rekao da smo izgubili i da nećemo igrati u finalu. Tad sam zaplakao, duboko ubeđen da je uzrok tom porazu moja majka i njena zabrana da se “nevaspitani narod noću skuplja u njenom stanu ili dvorištu”. Istrpeo bih, uveren sam još veće batine i nepravdu, samo da smo igrali u finalu … Pa šta bude.   

Šteta što nisu više ta vremena, niti je više to taj fudbal.

A ruku na srce nema ni Radivoja, ni Ljubiše, ni Perice Radakovica a ni mog oca. A od pre neku godinu i legende jugoslovenskog fudbala, čuvene devetke ove reprezentacije, i centarfora “Partizana” iz šezdesetih, Milana Galića, zatim Dragoslava Šekularca a od nedavno i legendarnog golmana plavih i beogradskog Partizana Milutina Šoškića
 

Мilan M. Pajević  

Priča je objavljena u knjizi “Tamo je trebalo da te rodim”

izdavač “Prometej” – Novi Sad; 2002.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments