Sretnem pre neki dan jednog drugara koji radi na filmu, i kaze mi on da je načuo da jedan naš poznati glumac-producent i jedan reditelj pripremaju film o učešću fudbalske reprezentacije Jugoslavije na prvom Svetskom Prvenstvu u fudbalu, koje se održavalo u dalekom Urugvaju 1930. godine. I tako me podsetio na tu zaista zanimljivu priču, u kojoj ima dosta “mitskih” elemanata, te je samim tim pogodna za ekranizaciju…a mogao bi ovo da bude i prvi u nizu članaka posvećenih učešćima reprezentacije na Svetskim prvenstvima u fudbalu. Jer, čeka nas Južna Afrika, a naši momci su “jednom nogom” već tamo.

Priča počinje godinu dana ranije – 1929. U stvari, još ranije. Još od dolaska prve fudbalske lopte, pa sve do tih kasnih dvadesetih godina 20. veka, najbolji fudbal se igrao u Zagrebu i Splitu, a najpoznatiji klubovi tog vremena bili su splitski Hajduk i zagrebački HAŠK, Gradjanski i Konkordija. U tim prvim, pionirskim godinama, ovi hrvatski klubovi su relativno lako izlazili na kraj sa klubovima iz ostalih “naših” zemalja, tako da nije bilo čudno da se sedište Fudbalskog saveza novorođene Kraljevine Jugoslavije uspostavilo upravo u Zagrebu 1919. i to pod imenom Nogometni Savez Jugoslavije. U prvim mečevima, selektori reprezentacije su se najčešće oslanjali na igrače iz već pomenutih hrvatskih klubova. Međutim, do te prelomne 1929., beogradski klubovi, pre svih BSK i Jugoslavija, su napravili značajan pomak na planu unutrašnje organizacije i stručnog rada, te su vremenom došli u situaciju da se ravnopravno nose sa rivalima iz Zagreba i Splita. Kako je raslo rivalstvo između beogradskih i zagrebačkih klubova, a podstaknuti uspesima svojih klubova u nacionalnom šampionatu, tako su beogradski klupski funkcioneri na skupštini NSJ-a krajem 1929. predložili da se Savez iz Zagreba preseli u Beograd, koji je bio glavni grad i administrativni centar Kraljevine Jugoslavije. Većina klubova složila se sa obrazloženjem da će savez prebacivanjem u Beograd brže napredovati, kako u domaćim tako i u međunarodnim okvirima, te je glasanjem odlučeno da se sedište saveza ima premestiti u glavni grad. Savez je dobio i novo ime, Fudbalski Savez Jugoslavije. Nekako u isto vreme, Urugvaj je izdejstvovao kod FIFA da organizuje prvo Svetsko Prvenstvo u fudbalu. Ova odluka FIFA nije naišla na odobravanje evropskih saveza, ali je bila donekle očekivana, obzirom da je Urugvaj bio vladajući olimpijski šampion i da je, sasvim zgodno, baš te 1930. slavio stogodišnjicu nezavisnosti. Naravno, razlog zbog koga se Evropljanima nije svidela ova odluka je jasan – Evropa je daleko od Južne Amerike, i valjalo je ići na skupo i dugo putovanje brodom – u sred velike ekonomske krize. Za učešće na tom prvom prvenstvu nije bilo potrebno proći posebne kvalifikacije, već je otvorena pozivnica bila upućena svim savezima koji su bili članovi FIFA. Poziv je, pored domaćina Urugvaja, prihvatilo 12 reprezentacija, među njima samo četiri iz Evrope i to Francuska, Belgija, Rumunija i – Jugoslavija. Treba istaći da je tadašnji predsednik FIFA Jules Rimet, uz pomoć urugvajske vlade, odlučio da sponzoriše put prekookeanskim zemljama.

Rukovodstvo jugoslovenskog saveza je ispravno razumelo da se fudbal razvija velikom brzinom, da dobija na popularnosti iz godine u godinu, i da će učestvovanjem reprezentacije na Svetskom Prvenstvu dobiti veliku priliku da se jugoslovenski fudbal afirmiše i van granica zemlje. I ne samo fudbal, već i zemlja. Međutim, hrvatski klubovi, izuzetno nezadovoljni premeštanjem saveza u Beograd, odbijaju da puste svoje igrače u državni tim. Selektor inž.Boško Simonović, susreo se sa (ne)očekivanim problemom. Trebalo je sastaviti tim bez hrvatskih igrača, koji su bili među ponajboljim u zemlji. Zapravo, trebalo je sastaviti tim od igrača iz beogradskih klubova. To su uglavnom bili igrači iz BSK-a, koji je tada bio veoma snažan tim, zatim iz Jugoslavije, BASK-a, a iz inostranstva su pozvana trojica igrača koji su igrali u francuskim klubovima. Selektor je mudro odlučio da kostur tima sastavi od igrača BSK-a, i tako obezbedi kompaktnost ekipe, pošto su igrači BSK-a dugo igrali zajedno, te su bili vrlo uigrani i homogeni na terenu. Kvalitet nije bio sporan, BSK je u to vreme imao možda i najbolji sastav u državi. Na put brodom do Urugvaja krenuli su sledeći igrači: Milorad Arsenijević (BSK), Ivan Bek (Cette), Momčilo Đokić (Jugoslavija), Branislav Hrnjiček (Jugoslavija), kapiten Milutin Ivković (BSK), Milovan Jakšić (BASK), Blagoje Marjanović (BSK), Dragan Mihajlović (BSK), Dragutin Najdanović (BSK), Branislav Sekulić (Montpellier), Teofil Spasojević (Jugoslavija), Ljubiša Stefanović (Cette), Milan Stojanović (BSK), Aleksandar Tirnanić (BSK), Dragomir Tošić (BSK), Đorđe Vujadinović (BSK), zatim selektor Boško Simonović, i još dvojica članova rukovodstva. Putovanje brodom MS Florida trajalo je celih 18 dana i za to vreme trebalo je održavati kondiciju igrača. Naravno, na skučenom prostoru kao što je brodska paluba, nije se moglo mnogo toga uraditi. Igrači su uglavnom trčkarali i radili osnovne vežbe za održavanje fizičke kondicije. Nisu mogli ni da rade na uigravanju tima, no, kao što rekosmo, nije za tim ni bilo velike potrebe jer je više od polovine igrača dolazilo iz jednog tima. Ekspedicija je stigla u Urugvaj tek nekoliko dana pred početak prvenstva. Vreme preostalo do početka prvenstva iskorišćeno je za još nekoliko treninga i to je bilo sve. Zanimljivo je da žreb grupa nije izvršen dok sve reprezentacije nisu doputovale u Montevideo, jer, nije se pouzdano znalo koliko će ih uopšte doći. Jugoslaviju je žreb smestio u grupu B, sa izuzetno jakim Brazilom i sa prosečnom ekipom Bolivije.

Dakle, debitantski meč reprezentacije Jugoslavije na Svetskim Prvenstvima dogodio se tog 14.07.1930. na stadionu Parque Central u Montevideu, u 12:45, pred 5.000 posmatrača. Brazil je bio izraziti favorit, dok je naš tim bio potpuna nepoznanica za tamošnje novinare i ljubitelje fudbala. Međutim, Jugoslavija je u prvom poluvremenu potpuno iznenadila Brazil, i sjajnom igrom došla do čak dva pogotka. Prvi je bio delo Tirnanića, a drugi Ivana Beka. U drugom poluvremenu Brazil se konsolidovao, dominirao poljem, ali nije uspeo da postigne više od jednog gola (Preguinho). Najveće zasluge za ovu pobedu pripisuju se fantastičnom golmanu Milovanu Jakšiću, koji je toliko oduševio novinare da su ga prozvali “El Gran Milovan”. Takođe, istaknuta je i igra bekovskog para, a naročito borbenog Milutina Ivkovića. Pobeda protiv velikog rivala izazvala je veliko oduševljenje u našem kampu, ali i kod naših iseljenika. Vrlo brzo, sjajne vesti su stigle i do domovine, te je domaća štampa počela da pridaje veću pažnju Svetskom Prvenstvu, i da afirmativnim tekstovima veliča igru reprezentacije. Sledeći protivnik u grupi bila je Bolivija, koja je tri dana kasnije pobeđena sa rutinskih 4:0, golovima Beka (2 puta), Marjanovića i Vujadinovića. Ovom pobedom obezbeđeno je prvo mesto u grupi i plasman u polufinale. Postignut je uspeh koji ni oni najoptimističniji nisu predviđali. U kamp naše reprezentacije, kako iz Jugoslavije tako i iz svih zemalja Južne Amerike gde je bilo naših iseljenika, stizale su depeše sa porukama ohrabrenja za naše igrače. Talas oduševljenja preplavio je zemlju. Momci od kojih niko nije ništa očekivao, niti je znao šta uopšte može da očekuje, stigli su pred vrata finala Svetskog Prvenstva. U polufinalu, čekao nas je domaćin. Urugvaj je, zbog osvojene dve zlatne medalje sa poslednje dve Olimpijade, smatran za najbolji tim na svetu u to vreme. Međutim, i oni su bili pod utiskom naših sjajnih igara u grupi, i ušli su u to polufinale sa najvećim oprezom. Meč se igrao 27.07.1930. u 14:45, na stadionu Centenario u Montevideu pred, za ono vreme neverovatnih, 93.000 gledalaca. Treba reći da je ekipa Urugvaja bila prepuna asova, i da je trebalo uložiti najveće napore i odigrati možda i preko svojih mogućnosti da se pobedi tim sastavljen od klasnih fudbalera kakvi su bili Iriarte, Cea, Anselmo, Scarone, Andrade i ostali. Naši su odlično počeli meč, i posle početnog odmeravanja snaga, u 4.minutu Jugoslavija je povela preko Vujadinovića. Domaća publika bila je u neverici, a naši su iskoristili nesređenost u redovima domaćina da postignu još jedan pogodak, koji je nažalost poništen od strane brazilskog sudije, zbog ofsajda koji, tvrde svedoci, ni slučajno nije postojao. Naši igrači su bili vidno nezadovoljni zbog poništenog gola, i to je dovelo do dekoncentracije u njihovoj igri, pa je uskoro domaći tim stigao do izjednačenja. No, to je tek bio uvod u jednu od najvećih krađa u istoriji najbitnijeg fudbalskog takmičenja. Naime, posle jednog napada Urugvajaca lopta je izašla u gol-aut i svi igrači su počeli da se povlače na polovinu domaćih. Tada na scenu stupa jedan policajac koji je stajao pored terena, i koji je nogom vratio loptu u teren. Jedan urugvajski igrač, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, dolazi do lopte i upućuje je u prazan gol. Jakšić nije ni pokušao da brani, očekujući da sudija dosudi loptu našem timu. Međutim, na zaprepašćenje publike i naših igrača, sudija dosudjuje pogodak za Urugvaj. Uzaludni su bili protesti naših igrača, brazilski sudija je odlučio da domaći tim mora proći u finale. Iako je prošlo tek nešto više od 20 minuta igre, za nas je taj meč bio završen. Rezignirani Jugosloveni nisu postojali na terenu u preostalih 70 minuta, i Urugvaj je lako prošao dalje sa konačnih 6-1.

Reprezentacija Jugoslavije se vratila sa SP sa osvojenim trećim mestom (zajedno sa selekcijom USA), a igrači su dočekani u domovini kao istinski heroji. Bio je to veliki uspeh Jugoslavije, i od te 1930. ova zemlja je zauzimala visoko mesto u fudbalskom svetu. Koliko je ovaj rezultat odjeknuo, govori i činjenica da je reprezentacija ostala još nekoliko dana u Južnoj Americi, da bi odigrala u Buenos Airesu prijateljsku utakmicu sa Argentinom, koja je je upravo izgubila finale od Urugvaja. Po završetku prvenstva, savez je dobio na desetine poziva, od timova širom Evrope i Sveta, da naš tim odigra prijateljske mečeve. Bio je to početak jedne velike reprezentacije, koja će u budućnosti igrati važnu ulogu u svetskom fudbalu. Bilo je na ovom prvom prvenstvu nekoliko zanimljivih detalja. Meč između Argentine i Francuske trajao je samo 84 minuta. Francuzi su protestovali kod sudije, pa je ovaj pozvao igrače, koji su već bili otišli u svlačionicu, da izađu i odigraju preostalih 6 minuta. Neki od njih su već bili pod tušem. U finalu, Urugvaj i Argentina nisu mogli da se dogovore sa kojom loptom će se igrati meč, pa se prvo poluvreme igralo sa urugvajskom, a drugo sa argentinskom loptom. Nedugo posle poraza Argentinaca u finalu, njihov predsednik je zbačen sa vlasti, navodno usled razočarenja nacije zbog poraza. S druge strane, urugvajski igrači su dobili kao nagradu zemljište sa kućom. Rumunsku reprezentaciju je selektirao kralj Karol. Legenda kaže, mada nije nikad potvrđeno, da je jugoslovenski golman koji je svojim odbranama oduševio novinare, Milovan Jakšić, dobio ulicu u Montevideu sa svojim imenom!

U drugom delu teksta pozabavićemo se samim igračima koji su načinili ovaj uspeh, “Herojima iz Montevidea”.

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu