Moralno rasuđivanje nije samo misaoni proces donošenja moralnih sudova i odluka prema drugoj osobi, već i prema društvu kao celini. Problem nastaje kada se pred našim očima bestidnost, agresija, sebičluk ili bahatost društveno nagrađuju. Posebno su maligne hronične i dugotrajne društvene krize, jer pretenduju da izmene doživljaj društvene normalnosti, i time zagade moral i pojedinca i grupe
“Prema okruženju, Živojin Mišić gradi nedvosmisleno autentičan odnos. Njegov životni stil oslanja se u velikoj meri na izraženu individualnost i vlastiti sistem vrednosti, koji je nezavisan od trenutne, masovne društvene kulture. On nipošto nije čovek imun na društvena (vojna) priznanja, ali nije ni zavisan od društvene sigurnosti koja čoveka (posebno vojnika) ‘gura’ u šablonizovan način ponašanja. Za njega lični moralni sistem vrednosti predstavlja osnovni životni orijentir, Pijemont životnih izbora. Kako je lična satisfakcija njegova osnovna ideja vodilja, on predstavlja rezilijentnog oficira koji ne osluškuje eho mogućih promena da bi se u odnosu na njih blagovremeno prilagodio.”
“Čovek po meri šinjela”, psihobiografija Živojina Mišića
Od moralno indiferentne prirode mi u nasleđe ne dobijamo jasne moralne smernice i putokaze, već je čovek prepušten sebi, stvaranju i negovanju ličnih moralnih vrednosti, koje postaju odrednica njegovog ponašanja, ali i osnov samoprekora. Ljudi procenjuju sebe kroz sud unutrašnjeg moralnog glasa koji korektivno nagrađuje ili kažnjava odabrani vid ponašanja. Moralno prihvatljivo ponašanje izaziva pozitivne emocije, kao što su ponos, zadovoljstvo, osećaj pravdoljubivosti ili časti, a moralna kazna se izriče kroz osećaj stida, nelagode, kajanja ili krivice.
Savremeni čovek, večito gladan nesputane slobode, a odvojen od prirode i Boga, prepušten je sebi i izgradnji sopstvenih moralnih postulata, koji su usled međusobne neusklađenosti čest razlog društvenih i porodičnih podela. Uprkos čvrstom uverenju da je opštevažeći, doživljaj moralnosti je prevashodno ličan i oslonjen na subjektivnu procenu i subjektivni sistem vrednosti. Moral jedne osobe podrazumeva misaono rasuđivanje i donošenje odluka u skladu sa prihvaćenim i izgrađenim moralnim normama te osobe.
Tokom odrastanja, pri intenzivnijim susretima s društvenim pravilima, mlad čovek proces moralne projekcije nastavlja, samo što ona više nije isključivo usmerena prema roditeljima, već i prema nosiocima spoljašnjeg autoriteta i društvenoj klimi u kojoj stasava. Odabrani uzori neretko postaju idealizovani, a stepen poverenja u njihov moral, odluke, uverenja i snagu je velik. (Ne)svesno odabrani idoli postaju deo čovekovih predstava o željenoj slici sebe. To “idealno ja” očekuje od čoveka da mu neprestano teži, a svaki otklon sa željenog se ocenjuje kao manje vredan ili nedovoljno častan. U slučaju odstupanja sledi osećaj krivice, kao opomena.
Čovek je biće grupe i biće večitog poređenja i ogledanja u drugima. Dakle, (nametnuta) društvena kultura je jako važna u izgradnji ličnog i kolektivnog morala. Naša odgovornost je u kakvoj društvenoj klimi prihvatamo da živimo, jer time oblikujemo dolazeće generacije i učestvujemo u oblikovanju i formiranju prepoznatljivih osobenosti svog naroda.
U društvenom smislu može se proglasiti da je sve što donosi neku pozitivnu stvar ili dobit za najveći broj ljudi moralno, ali iskreno verujem da to nije ni dovoljno, ni kompletno. Zadatak kolektivnih moralnih skrupula jeste negovanje trajnih, neupitnih i objedinjujućih vrednosti. Kad se zagube i izmešaju moralni prioriteti u porodici, narodu i društvu, to postaje ne samo trenutni problem, već i problem budućih generacija. Nanosi se odložena i tek nadolazeća šteta.
Moralno rasuđivanje nije samo misaoni proces donošenja moralnih sudova i odluka prema drugoj osobi, već i prema društvu kao celini. Problem nastaje kada se pred našim očima bestidnost, agresija, sebičluk ili bahatost društveno nagrađuju. Posebno su maligne hronične i dugotrajne društvene krize, jer pretenduju da izmene doživljaj društvene normalnosti, i time zagade moral i pojedinca i grupe. Najlakše je iz pozicije moralnog čistunca reći da nema opravdanja, da je obaveza (mladog) čoveka da se odupre i suprotstavi. Međutim nije lako stasavati i živeti u klimi koja uspešnu snalažljivost decenijama stavlja ispred lenje postojanosti formalnog akademskog znanja. U kojoj se kontinuirano antijunaci agresivno nameću kao (uspešni i moćni) spoljašnji autoriteti. U ovakvoj socijalnoj iščašenosti neminovno je da izmenjeno i neprihvatljivo postane zarazno, jer je sveprisutno i vidljivo.
Čovek nosi u sebi viševekovnu i moralnu savest, pa ipak ona nije nužno i potpuno rezilijentna na egzogene (društvene) faktore. Adaptibilnost u funkciji samoodržanja takođe je u čovekovoj prirodi. Ima i narodna izreka o čoveku i kvarljivoj robi. Iako moralno upitna, društvena normalnost može u sebi nositi površnu logiku i privid koherentne celovitosti. Uprkos svesti da je potrebno gajiti nezavisnost u odnosu na razne psihosocijalne uticaje, ako oni predugo traju, ako su kontrolisani i svakodnevni, oni penetriraju u lični i kolektivni sistem vrednosti. A jednom usvojeni integrisani sistem nametnute normalnosti po svojoj definiciji je inertan u odnosu na korenite i revolucionarne promene.
Čoveku je mnogo toga dato i dozvoljeno, ali on ipak najteže laže sebe. Fenomen ogledala. Odvojenost od ličnog doživljaja pravdoljubivosti, ponosa, časti i empatije, isključivo oslanjanje na vrednosti aktuelne i nametnute društvene klime, kula je od karata. Promenom društvenog konteksta, lako se ona ruši epidemijom odricanja. Istorija ovih prostora uči nas da je odricanje zarazna bolest. Pitam se da li je ikad iko bio za Obrenoviće, Karađorđeviće ili kralja, za Jugoslaviju i komunizam, za Slobu… Retko ko. Osluškujući nadolazeće krike, mnogi se utrkuju u odricanju.
Isključivo čvrst i sistematizovan, generacijski prenosiv i prepoznatljiv sistem moralnih vrednosti jednog naroda, prepreka je nekim novim, budućim odricanjima.
Moralna idiotija je poremećaj koji opisuje ljude isključivo oslonjene na egoistično-hedonistički pristup životu. Ljudi lišeni empatije i oslonjeni na bezosećajnost. Naizgled socijalno adaptirani, ovakvi pojedinci isključivo i nepogrešivo daju prednost sopstvenim potrebama, bez osvrtanja na posledice i suprotno svojoj često verbalizovanoj “spremnosti na odricanje” zarad drugih. Oni isključivo iz nužde izlaze iz sopstvene zone emocionalnog, nagonskog ili materijalnog komfora. Moralni sudija u njima retko ih kažnjava osećajem stida, griže savesti ili krivice. Češće racionalizuju svoje postupke, iznova tražeći (naizgled logična i integrisana) opravdanja, govoreći o neminovnostima ili susretanjima sa (nevidljivim) “višim” ciljevima i problemima.
Jako je važno da ovakve pojedince razlikujemo od ljudi koji su tokom ličnog razvoja negovali arhaičnu tendenciju privrženosti društvenom poretku i socijalnim autoritetima. Tradicionalni refleks poslušnosti. Tek savremeno društvo uči čoveka obavezi pravljenja ličnih izbora, mimo nametnutih.
Razumljivo je da svaka zajednica ima određeni procenat ljudi kod kojih svako odvajanje od prezentovanog kolektivnog narativa izaziva moralni strah. To su pojedinci sa izrazitom privrženošću društvenom poretku i naglašenim strahom od kazne. Oni neretko pojmove kao što su lojalnost ili čast vezuju za poštovanje nametnutih važećih društvenih normi. Društveni narativi često se uspešno poigravaju sa jednim nivoom očekivane i bazične čovekove anksioznosti. Primljene poruke se nameću nedvosmisleno i jasno, bez preispitivanja, kao vid ulepšane realnosti. Igra sa čovekovim strahovima i njegovom željom da bude pohvaljen i nagrađen.
Uprkos naizgled nepomirljivosti, ekstremi su uvek sličniji nego što nam se čini. Stara priča o dva kraja istog štapa. Iako prepoznati kao suprotstavljeni društveni opoziti, moralni strah i moralna narcisoidnost nisu toliko različiti. U osnovi su iz istog korena iznikli. Moralna narcisoidnost predstavlja naglašeno i glasno insistiranje na različitosti od opšte važećeg. Ova impotentna grlatost nije toliko usmerena na promenu, već su vidljiva distanciranost i različitost same sebi svrha. Maska buntovnika uvek ima mističnu privlačnost. Moralna narcisoidnost nosi neautentičnu zavisnost od slike koja se ostavlja u očima posmatrača. Najčešće uz nju ide i zahtevna preosetljivost na svaku vrstu kritike, na koju stereotipno reaguje agresijom ili povlačenjem.
Suština ispravnog odgovora na devijantnost nametnutih društvenih normi je u moralnoj hrabrosti koja podrazumeva istrajnu vernost sopstvenim uverenjima, bez potrebe za dobijanjem saglasnosti od drugih. Čovek ostaje nezavisan, ali ujedno i okrenut stalnom preispitivanju i uvek spreman na korekciju u slučaju dodatnih saznanja. Bez straha da će promena biti ujedno i gubitak ličnog identiteta. Samokontrola zasnovana na obrisima ličnog morala je čoveku neophodna i čini osnov njegove otpornosti na raznorazne pritiske. Ciljevi koje sebi postavlja moraju biti jasni, merljivi i ostvarivi, kako bi se na osnovu njihove ispunjenosti gradilo samopouzdanje i samopoštovanje. Moralne odrednice za “dobro” i “loše” treba da su definisane i eksplicitne, bez pratećih i suvišnih upitnika. Stalan rast kroz znanje i sticanje ličnih iskustava slika su iskrene spremnosti na samokorekciju.
Ako čovek prestane da oseća stid i postane bestidan, onda nema ni greha, ni krivice. A ko ne oseća greh i krivicu, ne oseća ni odgovornost.
Izvor: Velike priče
Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E
Moral i šta znamo o njemu? napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →