Мотив прошлости у роману "Мамац" Давида Албахарија

Ulogujte se / Kreirajte profil

Мотив прошлости у роману “Мамац” Давида Албахарија

.

Become a Patron!

.

Роман Мамац Давида Албахарија обилује размишљањима о прошлости људи са простора Балкана, прошлости главног лика и његове мајке као и сваког човека као јединке а уједно је и анализа питање повезаности ликова са историјом. Кроз проучавање мотива прошлости као универзалног мотива и као мотива карактеристичног за ово дело покушаћу да укажем на повезаност овог дела са стварношћу.

Роман Мамац можемо посматрати као ,,покушај да се наново исприча једна неиспричива прича“ (Владушић 1996). Као један од главних мотива јавља се мотив прошлости, како личне тако и прошлости целог једног региона. Није чудо што је прошлост увек занимала писце са простора Балкана и Европе уопште јер Стари континент има веома бурну историју и скоро је без престанка био разаран ратовима који су у преживелима остављали неизбрисив траг и дубоко сећање на не тако безбрижну прошлост која је срасла са душама оних који су је проживели. Некима су после ратова остајала само сећања. Прошлост, каква год да је, остајала је једино за шта су људи могли да се ухвате. Између прошлости и садашњости, у којој нису имали ништа, бирали су прошлост.

У роману Мамац Давида Албахарија главни лик и приповедач  је ,,писац који по доласку у Канаду покушава да исприча причу о свом идентитету“ (Милановић 2012:180-181). Жели да напише причу о мајци која је, у суштини, прича о њему самом  и о сваком човеку са Балкана којем је, захваљујући ратовима, остало само сећање. Након очеве смрти главни лик жели да трајно сачува мајчину животну причу јер схвата да о оцу није скоро ништа знао. Снимањем мајчине приче он жели да конзервира њену, а самим тим и своју прошлост:

У ствари, снимање мајчине исповести на магнетофонске траке и јесте мотивисано жељом да се мајчина прича, прича о прошлости, историји и породици сачува, да не буде изгубљена као очева од које су остали само делови који се не могу саставити, па причи преостаје само да  приповеда о себи.

(Аврамовић 2014:536)

Његова мајка се удала за Јеврејина и прешла у јудаизам да би, када је рат почео, поново почела да се представља као Српкиња, научила децу да се крсте и звала их српским именима. ,,У рату, живот је документ“ (Албахари 1996:24), биле су њене речи. И заиста, људи су на Балкану, после много ратова навикли на то да им живот буде само документ. Религија, нација и идентитет су на овим просторима постали разлог за мржњу због нечега што су у прошлости чинили они којима је све то био само документ, који се врло лако могао изменити. Када су Немци ушли у њен родни Загреб ,,газили су преко цвећа и чоколада“ (Албахари 1996:16). Приповедач се сећа да су ту реченицу изговарали отац и мајка када би причали о времену пре Другог светског рата. За мајку историја је била само чињеница, само судбина која је морала да се сручи на њу, а презир је сматрала потпуним поразом због чега о Немцима није говорила презривим тоном. Схватала је да мржњом и презиром неће вратити оне које је изгубила у рату па је упркос свом болу прихватила историју као чињеницу која је морала да се деси:

За њу је историја била чињеница, маљ који се неумољивом тачношћу спуштао на њу, на мајку, кад год је хтео, и сваки презир, упркос болу и упркос снази удара, био би само потврда пораза, које она једноставно није признавала.

(Албахари 1996:17)

,,Живот није промена, живот је понављање“ (Албахари 1996:13), сматрала је мајка иако се њен живот састојао од вечитих промена. Она је увек у свом уму понављала своју прошлост, носила са собом албуме са сликама првог супруга и деце, а са њима и читав свој стари живот. Било јој је тешко да крене напред јер је прошлост вукла назад у себе. У томе се огледа судбина огромног броја људи па и целих народа који не могу да се крећу напред јер су оковани прошлошћу и мишљу да ће она само наставити да се понавља. Приповедачева мајка је говорила да јој је једна циганка рекла да она са собом носи своје мртве због чега се осећа уморно. ,,Живот ти се пресекао као да га је неко изрезао ножем“ (Албахари 1996:60). Ове циганкине речи односе се на дубоку повезаност са онима који су на неки начин изгубљени због чега се њихов губитак осећа као откидање дела живота. Смрт првог мужа у логору и погибија двоје деце били су преломни тренуци у животу мајке главног лика. Њен живот се јесте пресекао, почела је нова целина, али су јој остали ,,патрљци“, ,,аветињски удови“ (Албахари 1996) који су је болели. У овом случају мотив сећања на прошлост представљен је као нешто што упркос губицима остаје нит која одржава везу са оним старим животом, оно што подсећа човека да је постојао у оном облику у којем је био пре свих губитака.

Приповедач у дугим разговорима са својим канадским пријатељем Доналдом претреса историју и тражи савете за писање приче о мајци. ,,Доналд не верује да писац може да проникне у смисао прошлости која је сачињена од малих поступака“ (Милановић 2012:183). Прошлост га уопштено слабо занима, он мисли да везаност за историју и стално преиспитивање догађаја из прошлости не дозвољава људима да буду слободни. Сматра да ако главни јунак жели да напише причу о мајци онда треба да пише само о мајци и ни о чему другом. Приповедач објашњава Доналду историјске прилике у Југославији док му показује важна места на којима су се одређени догађаји одиграли. Ту се сукобљавају њихова два потпуно супротна става о историји. Главни јунак схвата да се, док не престане да се бави историјом, неће много прилагодити начину размишљања и живота људи у новом окружењу. Доналд у одсуству идентитета види слободу, сматра да је човек без идентитета и историје потпуно слободан. Однос према прошлости је управо оно што разликује становника Европе од становника Северне Америке. Када се један Европљанин, Балканац, нађе у младој држави која гледа у будућност док њега још увек држе везаним последице ратова и бурне прошлости, тешко се прилагођава. Описана је ,,немогућност комуникације између приповедача и културе у коју је дошао“ (Гвозден 2005:129). Доналду, као вероватно и сваком Канађанину, нејасна је толика фасцинација прошлошћу једног Европљанина чија се држава неколико пута променила, а да он из ње није одлазио. Ни мањег простора ни замршеније историје, могло би се рећи. Приповедачу је од те његове бивше државе, бивше породице и дома остало само сећање, његово и мајчино, записано на старим магнетофонским тракама.

Приповедачева мајка је говорила да је живот понављање, а не промена што се донекле показало као тачно. Ратови су наставили да се понављају, људима је то већ постало нормално стање. Она је тако и почела да умире, гледајући како се историја и злочини понављају. Или можда боље речено завршила своје умирање које је почело смрћу првог мужа и деце. У њој је остао траг ратне прошлости којем се више није могла одупрети. Грчевита везаност за прошлост, ма колико она била несрећна, обележје је људи који у садашњости немају ништа, а будућности се не надају. Та везаност се на неки начин преноси са генерације на генерацију. Приповедач, који није доживео Други светски рат већ о њему чуо из прича својих родитеља и видео његове последице на њиховим лицима, осећао је грађански рат у Југославији као поновно буђење прошлости коју није сам доживео,  али ју је врло живо осећао. Чинило се да га је на крају више погодило страдање непознатих у његовој бившој земљи и понављање колективне историје него смрт најрођенијих:

Чудно је то, рекао сам Доналду, када ми је отац умро, чинило ми се да могу да полетим, као да је смрт трамбулина са које узлећем у ваздух, ослобођен земљине теже; када ми је умрла мајка, могао сам да осетим како је земља тврда испод мојих стопала, ходао сам као да сам први човек који пролази пејзажима света; а док су умирали мени потпуно непознати људи у Хрватској и у Босни, смрт ме је усисавала као змија миша, као живо блато.

(Албахари 1996:128-129)

Када му је умрла мајка, приповедач се одселио са жељом да се у потпуности ослободи мисли о смрти и прошлости. Није желео да понесе ниједну ствар, све је морало бити ново и ,,нетакнуто свакодневицом старе земље“ (Аврамовић 2014:536). Грађански рат бесни у Југославији и приповедач жели да се склони од тог великог понављања старих грешака и злочина из прошлости његових предака. ,,Моменат распада учинио се главном јунаку за тренутак и као отварање простора слободе у коме може да потпуно неоптерећен прошлошћу сам изабере свој идентитет и припадност“ (Аврамовић 2014:536). Одлучио је ипак да понесе магнетофонске траке са записом читаве те прошлости које је желео да се ослободи.

Приповедачева мајка одражава оно што многи сматрају сликом традиционалне балканске мајке. Традиционалан поглед на жену као некога чије је место у кући и ко је дужан да води бригу о укућанима, али тако да њен труд остане неприметан је још један доказ повезаности народа Балкана с прошлошћу. Вероватно је и приповедачева мајка живела тако јер је веровала да мора поновити начин живота своје мајке. Увек је устајала пре свих, скоро цео дан проводила радећи кућне послове, а да се наравно никада не пожали како јој је тешко. ,,Ништа се није чинило због ње, за њу већ је све она чинила за друге“ (Албахари 1996:13). Њена се везаност за прошлост огледала и у давању приоритета традиционалнијим стварима и стварима старије производње:

Годинама смо морали да је убеђујемо да је електрични штедњак бољи од штпорета на дрва, да је електрични бојлер практичнији од казана који се загревао ватром од дашчица, новина и комадића угља.

(Албахари 1996:12)

Дуго је одбијала да њен глас буде снимљен. Приповедачева мајка ,,није никад пришла магнетофону“ (Албахари 1996:12), али не толико због скептичности према новијим апаратима него више због тога што није желела да њен живот, њена прошлост буду снимљени. Плашила се промене, била је сигурнија са својом болном историјом сачуваном у албумима са сликама првог мужа и покојне деце, у свакодневном понављању истих послова, истих прича и исте боли. Након њене реченице о животу као сталном понављању приповедач схвата зашто је устукнула пред микрофоном:

И сад тек знам зашто је устукнула, не стварно, већ дубоко у себи, што сам видео у њеним сузним очима, кад сам јој принео микрофон и припремио се да, упркос свим њеним некадашњим одбијањима, снимим њен глас. Понављање се завршило, живот је постао промена.

(Албахари 1996:13)

Она је некада имала наду у будућност, била чак и срећна у садашњости, али јој је рат однео сваку наду и сваку срећу. Сећање на прошлост која више не постоји и од које ће се можда поновити само неки крупни догађаји остаће јој нешто што је подсећа на особу каква је била пре рата и недаћа, али је истовремено и вуче на дно. Увек је страховала од пoновног избијања рата. Знала је да не може заувек бити мирно и да ће срећу њене деце као и њену некада прекинути рат. Мир није могао трајати заувек. Писац нам изражава ,,трагичну чињеницу да историја није непрекидна, да нема јемства кохеренције и јединства“ (Гвозден 2005:129). Веровала је да зло у људима остаје заувек и да се они ретко мењају. Поред тога ипак се надала да се историја неће поновити, бар не у толико страшном облику. Приповедач верује да она умире у правом тренутку ,,пре него што је историја за коју је мислила да је неповратно окончана поново оживела у пуном сјају“ (Албахари 1996:63).

Жеља да напише причу о мајци настаје из жеље да сачува њену прошлост, али да је се на неки начин и ослободи. Приповедачу у тренутку долази идеја да након што заврши причу пошаље магнетофонске траке за Београд, да тиме стави тачку на своју и мајчину прошлост:

Ставити тачку, завршити причу, послати траку назад за Београд, како то у једном тренутку пада на памет јунаку, значи, уз сву апсурдност таквог покушаја, покушати испричати причу како би чињеницу неминовно претворио у фикцију, одредивши јој почетак и крај, као што се то чини у уџбеницима историје, где се у својим фосилним остацима та ,,учитељица живота“ поново претвара у причу.

(Владушић 1996)

Потреба да се прошлост претвори у причу јавља се јер се верује да ће се она на тај начин оставити тамо негде, у некаквом свету уметничког дела и фантазије. Приповедачева тежња да побегне од своје и мајчине прошлости као и прошлости своје бивше земље и свих народа који живе на њеној територији огледа се и у томе што се непосредно након доласка у Канаду одлучио да престане говорити својим матерњим језиком. Желео је да избрише све што га је везало за стари живот. Имао је од тог живота само мајчин снимљен глас којег је такође желео да се ослободи претварајући га у фикцију. Он верује да ће ослобађањем од тог терета постати човек без идентитета, како Доналд каже, потпуно слободан. ,,Тако писање за јунака постаје чин иницијације, масовног брисања односно репрограмирања, учења писања од којег зависи будућност“ (Владушић 1996).

Смрт је такође једна од централних тема овог романа, а сећање на прошле догађаје увек прати причу о губитку неке особе, о смрти. Ово ,,рвање са гласовима мртвих који се овде јављају као неуобличена али једино постојећа мјера приповјести“ (Брајовић 1996), уједно је и рвање са сећањима која се морају стално поново проживљавати. Прошлост више не постоји, али је се приповедачева мајка, као и многи други држе као да је она једина реалност. ,,Све је сећање, све је памћење иако сам увек себи говорила да је живот само оно што се доиста живи“ (Албахари 1996:130). Овај роман говори о смрти приповедачеве мајке, али и о покушају да се кроз причу она поново оживи.  Као што она чува албуме са предратним сликама свог бившег мужа и двоје деце тако и приповедач жели да сачува оно што се сачувати може писањем приче о мајчином животу. Мајка је морала да се ослободи везаности за своје предратне албуме, као што ће и приоповедач морати да се ослободи везаности за своју неиспричану причу, да би кренули даље:

Испричати причу за јунака значи претворити траку у албум са предратним сликама чланова прве породице његове мајке, за који се мора рећи, да би се ставила тачка и живот почео изнова, да је само скуп фотографија које ће ускоро пожутети.

(Владушић 1996)

Прошлост и историја увек су фасцинирале људски род и колико год се уверавали да прошлост више не постоји некако ћемо увек мање или више остати везани за њу. Приповедачева мајка је говорила да је ,,најлакша накнадна памет“ (Албахари 1996:120). Људи остају у прошлости јер су у њу сигурни, сигурни су да се она не може изменити. Након великих недаћа и ратова сви покушавају да објасне значење догађаја из прошлости придајући јој многоструко већи значај него садашњости или будућности:

Одједном су сви знали шта је право значење прошлости, а нико није примећивао да се   више не говори о будућности чак ни о садашњости, да није реч о психоаналитичком преживљавању неког догађаја не би ли се утврдио његов прави смисао, већ да се прошлост, живот у прошлости, нуди као замена животу у садашњости, да се проживљени живот поставља као јединни стварни живот, односно да се од живота тражи да буде стално тапкање у месту, непрекидно одигравање прошлости које постаје само себи циљ.

(Албахари 1996:121)

Писац нам кроз ове речи изриче истину о томе да човек узима прошлост као замену за садашњост, за стваран живот. Лакше нам је, баш као и приповедачевој мајци или самом приповедачу, да гледамо у назад, у већ проживљени живот колико год болан он био, јер знамо да се оно што је прошло не може променити. Страх од промене често је јачи него било које зло проживљено у прошлости. Поред тога, човек се веже и за ту ,,накнадну памет“, воли да верује да би, када би се та прошлост поновила, другачије поступио, нашао неко решење јер му сада, када су прошли, сви проблеми делују невероватно решиво. Верујемо да су догађаји из прошлости некако увек важнији од садашњости или будућности. Значајан је опис приповедачевог искуства убеђивања у прихватање свакако неоспоривог значаја историје и прошлих догађаја, али не као нечега што нас је формирало и из чега човек треба да извуче поуку већ као замене за стварност:

Кад бих упалио телевизор или укључио радио, кад год бих отворио новине или прелистао недељнике, увек сам могао да чујем или видим како ме неко убеђује да су догађаји у прошлости важнији од било ког облика стварности са којим могу да се суочим, и да ћу, уколико не прихватим ту накнадну памет, одабрати живот у празнини.

(Албахари 1996:121)

У роману Мамац мајчина прошлост преплиће се са садашњошћу приповедача, ,,сећања приповедача и сећања његове мајке везана за Други светски рат све време се мешају“ (Гвозден 2005:123). Приповедач доживљава, са грађанским ратом у Југославији, оно што је његова мајка неколико деценија раније за време Другог светског рата. Он одлази у Канаду да га рат не би потпуно уништио као што је и његова мајка избегла из Загреба када су Немци прегазили њен град док су им под ноге бацали цвеће и чоколаде. Историја није само мајчина исповест снимљена на магнетофонску траку, већ нешто што се и даље одиграва, што је присутно како у мајчиној причи тако и у сећању, али и садашњости главног лика:

Прича мајке о самој себи, о жељи да се укорени, што није само пука фраза у контексту ветровитости историје, за слушаоца има облик хамлетовске мишоловке будући да чињеничност историје не заузима само поље траке и мајчиног приповедања већ и простор око јунака.

(Владушић 1996)

Мотив прошлости се кроз цео роман провлачи као нешто за шта су и приповедач и његова мајка па и читави народи грчевито везани. Свако има потребу да се те прошлости ослободи, али и да је истовремено сачува од заборава. Свако воли да се храни убеђењем да је све што се догодило имало неки смисао, да је значење прошлости сада јасно. Историја наставља да се понавља док свет, као и приповедачева мајка наставља да живи са мишљу да је живот понављање, да је прошлост сигурнија од стварности јер је извесна.

На крају, требало би напоменути да овај роман о мајци, писању и историји савршено представља свест народа на простору некадашње Југославије, једне жене која је преживела многе недаће и боли, али и једног човека који је поред живота у тесној спрези са историјом искусио и живот у релативно младој земљи, живот без идентитета који понекад може изгледати као пуко јурцање за будућношћу. Прошлост које толико жели да се ослободи тако што ће је претворити у причу је једина ствар која га одваја од потпуног прилагођавања новом окружењу, али једина која га спаја са његовим идентитетом.

За П.У.Л.С Лана Коша

 

Литература:

Примарна литература:

Албахари, Давид, Мамац, Народна Књига, Београд, 1996.

Секундарна литература:

Аврамовић, Марко, Књиге огледала Цинк и Мамац Давида Албахарија, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014. http://knjizevnaistorija.rs/editions/153Avramovic.pdf 

Брајовић, Тихомир, Прича и смрт. – Књига.  Бр. 1. октобар 1996, стр. 64-65. (О роману Мамац)

Владушић, Слободан, на корицама књиге: Албахари, Давид, Мамац, Народна Књига, Београд, 1996.

Гвозден, Владимир, Чинови присвајања:од теорије ка прагматици текста, Светови, Нови Сад, 2005.

Милановић, Жељко,  Два писца и Други, Службени гласник, Београд, 2012.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments