Motiv Zla u romanu „Deca Zla“, Miodraga Majića

Upravo sam pročitao roman „Deca zla“, Miodraga Majića, njegov prvenac što je uvek nezahvalna titula, jer postoji taj sindrom prve knjige gde pisac želi mnogo da kaže, ali teško mu je to sve da sažme u nekoliko stotina strana. Tek se vremenom nauči da se briše, ali to vreme zaslužuje dosta koraka unazad i dosta odbacivanja nečega što sedi utisnuto i boli svakim nestankom. Potrebno je doći do trenutka stvaralaštva gde prestaje da te boli odbacivanje samog sebe, što uistinu jeste osobina zrelosti.

U samom romanu, fokus je na Nikoli Bobiću, advokatu iz ugledne porodice čija je karakterizacija dovedena do detalja, gde već na sredini romana razumemo njegove demone; njegove ideje i ono što on zapravo predstavlja u ovom svetu.

Oduvek sam bio mišljenja da je u romanima radnja sekundarna ako postoji opipljivi lik, karakter od krvi i mesa sa kojim bismo mogli da poistovetimo kroz proces. Ako su likovi samo freske, razbijena oruđa, pokretači radnje, onda se gubi taj osećaj ličnog kroz čitanje, što dovodi do toga da roman, priču, pripovetku doživljavamo samo kao anegdotu napisanu na zidu u pećini od strane nepoznatog autora.

Ako se stvori karakter koji diše, od krvi i mesa, onda taj karakter počne da nosi radnju u kom god smeru, jer prestaje da bude bitno šta je uradio, već ko je uradio i kako smo mi to doživeli. Verujem da romani sa jakim i živim karakterima, pa čak i sa besmislenom pričom uvek prevazilaze romane sa dobrim pričama i izbledelim likovima.

Nikola Bobić jeste celovit karakter, koji je motivisan sopstvenim pobudama, prošlošću, egom, idejom da je i on neka varijanta deteta zla. Ostali likovi postoje samo da bi pokrenuli radnju, kao ručice za gas koje usporavaju i ubrzavaju radnju.

Mada kada se odvojimo od karaktera, naveo bih da je po meni glavni motiv koji vodi roman iz jedne tačke u drugu ideja zla, koja postoji od duboko unutrašnjeg, nevidljivog, do spoljašnjeg, koje se vidi i oko nas je.

Uzimajući naziv dela, Deca Zla, mogli bismo da ga primenimo na raznim narativnim i karakternim nivoima.

Ako posmatramo delo kao koncentrične krugove, u najmanjem unutrašnjem krugu nalazi se razbijenost glavnog lika koji kao večito dete krivi svog oca koga je zatekao kako u leži u lokvi krvi. Ujedno ta alegorija funkcioniše u oba smera, jer Nikola Bobić pronalazi oca posle samoubistva, što ga je nateralo da brzo odraste, ali i da zauvek ostane taj dečak koji će čitavog života da ga krivi zbog svih nedaća koje mu se dešavaju. Njegova trauma će vremenom uticati na život stvarajući od njega osobu koja ne želi da bude otac, koja ne želi da ima porodicu, koja ne želi da stvori još jedan primerak zla, kao što je on, kao što je bio njegov otac. Jer zlo se u jednom trenutku mora zaustaviti, na jedan ili na drugi način.

S druge strane, imamo Alena i Dragana; Alen koji je posmatrao narodnog poslanika, agresivnog inspektora i sprženog narkomana kako mu siluju majku i ubijaju oca, tokom rata u Bosni devedeset i druge godine. Iz tog paklenog trenutka nastaje Dragan kao plod silovanja. Obojica nose svoju koprenu, prvi kao čisto traumatizovani  lik koji je, kao i Nikola Bobić, zauvek ostao dete koje posmatra roditelje bespomoćno, gde ga je trauma navela da ujedno odraste i da bude zakucan u tom trenutku, te da ga to određuje u svakom sledećem trenutku, do samog kraja.

Treći lik koji zajedno sa Nikolom i Alenom čine celinu, ili bolje rečeno odraz u ogledalu, je Dragan, dete  nastalo nakon besomučnog silovanja, što ga određuje kao dete zla, dete đavola, koje nema druge nego da taj svoj pakao otelotvori kroz nasilnu prirodu koja mu je nametnuta.

Morao bih se pozabaviti idejom teodiceje, jer se u jednom trenutku postavljaju stvari ovako. Bog stvara ljude, muškarca i ženu koji činom ljubavi produžavaju vrstu, što predstavlja ultimativno dobro. Šta se dešava kada se oskrnavi čin ljubavi, pretvori u nasilje? Šta ako nasilje stvori zlo, a zlo novo biće, sa majkom koja ga ne želi i očevima koji su vinovnici zla?

Pored unutrašnjih borbi koje vidimo kroz likove Nikole Bobića, Dragana i Alena, dobar deo romana predstavlja stvarnost u vidu pravosudnog sistema koji je infantilan i korumpiran do tog stepena da se takođe predstavlja kao dete zla, infantilnost nekog prethodnog vremena koje nije uspelo da se ukalupi i umiri. Okruženje u kom se nalaze karakteri je surovo realno, do tog stepena, da postaje paradigma zla koje nas okružuje. Zlo koje proizilazi iz potrebe da napredujemo, da gazimo preko drugih da bismo došli do cilja, da se bahanališemo, a posle da krijemo ta posrtanja kroz koruptivne modele, kroz usluge zbog usluge.

Likovi Ane i Bojane nam upravo govore da ne postoje konačnosti u svetu u kom živimo. Da je biti tužilac samo još jedna titula koju neko dobija na lepe oči i koju gubi zbog toga što je odradio posao kako treba etički, ali ne i politički. Dodir tužilaštva i novinarstva; u trenucima kada prvo ne postoji, drugo postaje relevantno; deluje kao da ne postoje posledice, kao da je sve mašinerija koja jede ljude gde se svi javljaju da uđu da ne bi izletali iz kalupa.

I kada se dogodi situacija da Nikola Bobić ostvaruje pobedu na etičkom planu na taj način što oslobađa klijenta, što mu je ujedno bio i posao, on doživljava potpuni krah na ličnom i poslovnom nivou; počinju da ga spopadaju i da koriste sve protiv njega. Jer nije smeo da dobije; postao je branilac da bi izgubio, da ne bi talasao, da bi u sprezi sa tužilaštvom ubrzao proces osuđivanja i sređivanja javnog mnjenja.

Deluje beznadežno, zlo se preliva iz individualnog u kolektivno; iz subjekta prelazi u objektivno i postaje katalizator radnje, dok svi likovi, kao i Nikola Bobić pokušavaju ili da ga prekriju ili da ga obelodane.

Nikolu Bobića vodi ideja da ne bude kao otac; da ne izvrši simbolično samoubistvo kroz postupke. Njegova borba protiv zla nije tu da bi pobedila zlo, već da bi on sebe mogao da predstavi kao osobu koja nije izgubila uprkos zlu; koja nije podlegla povredama. On nije tu da rastera zlo, borba sa zlom je sekundarna, irelevantna, u službi lične satisfakcije i ideje da će mu neko sutra izgovoriti: „Svaka ti čast, ostao si čist bez obzira na kaljugu u kojoj si se borio.“

Tako da je roman ujedno lična borba sa sopstvenim shvatanjem zla; kao i institucionalna percepcija zla koja postoji svuda oko nas; dok i institucije i ljudi postaju deca začeta iskonskom idejom da ne postoji dobro kao katalizator istine.

Interesantna je paralela, Nikolin otac se ubija jer mu nameštaju da je primao mito u onom vremenu komunizma, samim tim ga sklanjaju sa pravnog fakulteta, uništavaju mu ugled i on se stoga ubija. Nikola dobija slučaj, odrađuje pravu stvar, ali protiv sistema, koji ga, takođe, provlači kroz toplog zeca nakon toga. I sada postoje dve opcije, ili će se istorija ponoviti, ili će se Nikola izboriti sa genetskom predispozicijom samodestrukcije i kroz prkos dokazati da nova generacija neće nastaviti istim putem.

Na kraju romana, vidimo nagoveštaj da je možda sve krenulo u boljem smeru. Pojedine figure iz pravosudnog sistema bivaju uhapšene; Nikola sprečava ubistvo; Dragan je u zatvoru i postaje svedok saradnik; Alen napokon prestaje da se plaši i zbog toga ga ubijaju. Krug polako počinje da se zatvara, svi doživljavaju katarzu i roman govori upravo o ideji da iako smo deca koje su roditelji razbili i pretvorili u nešto što nismo, mi nismo mogli da ih biramo. I u tom procepu, iako pokušavamo da razbijemo svoju genetiku ili istoriju odbacivanjem iste, postavlja se pitanje da li se borimo sa vetrenjačama i stvaramo zlo od kog ujedno i bežimo.

Samim tim, neophodno je prihvatiti istinu svoje surove prošlosti i vratiti joj dobrim, koliko god ona surova bila, od naših postupaka zavisi da li će se krug zla nastaviti i da li ćemo zauvek ostati deca koja krive svoje roditelje zbog svega što nam se desilo. Ili smo spremni da menjamo sebe i svet koji nas okružuje, da bismo prekinuli zlo i počeli ispočetka. I na nivou ličnog, i na nivou društvenog.

Za P.U.L.S.E Stefan Megić

  Deca Zla, Književnost, Miodrag Majić, Stefan Megić