Ulogujte se / Kreirajte profil

„Može li čovek da ukrade sreću?“   

.

Become a Patron!

.

Pričali su mi o knjizi „Kradljivica knjiga“, ali niko nije uspeo da mi dočara tačno šta je to što ovu knjigu čini posebnom. Priču su obično počinjali hladnim podacima o tome da je to istorijski roman australijskog autora Markusa Zusaka i da govori o Holokaustu i nacističkoj Nemačkoj. Poneki bi tvrdili da se govori o neobičnoj devojčici i njenom odrastanju u Drugom svetskom ratu i krađama knjiga. Delimično sve što bi iko rekao o ovoj knjizi je tačno. Nakon što sam i sama pročitala „Kradljivicu knjiga“, shvatila sam da roman govori o tome koliku moć imaju reči i postalo mi  je jasno zašto je narator Smrt, ona ipak najbolje poznaje ljude.

Priča o Lizel Meminger je kolaž sastavljen od raznih slika iz njenog života u siromašnoj ulici Himel u predgrađu Minhena za vreme nacističkog ludila. Siromaštvo i ulica Himel (Himel je nemačka reč za nebo) su svojevrstan kontrast, tuga i bol nasuprot lepoti neba pokazuju nam pravo lice života u kojem se surovost i lepota večno prepliću.

Čitajući sve više sam volela Lizel Meminger, isto onako kako ju je zavolela Smrt. Zašto ne možete da ne volite kradljivicu knjiga? Evo odgovora:

Smrt je Lizel Meminger videla prvi put u vozu kada je došla po dušu njenog brata, Smrt je jedina primetila da je nakon sahrane devojčica iz snega izvukla knjigu koja je ispala grobaru i sakrila je. „Grobarski priručnik“ je bila njena prva knjiga, njena prva dragocenost, u njoj su se krile reči koje su je privlačile iako još uvek nije znala da čita, jedino tu knjigu je posedovala kada je predata hraniteljima u ulici Himel, jedino osim noćnih mora sa kojima je morala da živi.

Već sledeća slika potvrđuje da je Lizel posebna, njen staratelj Hans Huberman, harmonikaš sa sivim očima, iz noći u noć pokušava da pomogne Lizel u prevazilaženju tuge, on joj svira i uči je da čita i piše, krišom, u podrumu. Lepota ulazi u Lizel, potreba za lepotom raste u njoj i ona će polako postati kradljivica knjiga, jer samo reči mogu da zavaraju misli… Lepota nije reč koju je ona koristila, lepota je za nju bila nedostižna u tim ratnim godinama koje su bile obeležene glađu, fudbalom, stradanjem, nacizmom, tužnim povorkama Jevreja iz logora Dahau, slomljenom majkom Ilzom Herman i ljubavlju prema Rudiju Štajneru, koja kao da je čekala da sav užas prođe pa da se ostvari u nekom lepšem svetu. Ipak, ono što je najviše promenilo Lizel je dolazak Jevrejina Maksa Vandenburga i njegovo skrivanje u podrumu. Maks i Lizel bili su isti, bokser koji u noćnim morama nastoji da pobedi Hitlera i devojčica koja ga lepotom priča štiti od tame podruma. Maks Vandenburg je znao da je Lizel bila ta koja je naterala Smrt da odustane od njega i on će napisati knjigu „Tresačica reči“, malu knjigu o bezgraničnoj dobroti i ljubavi. 

Zašto volim Lizel Meminger? Zato što u sebi nosi lepotu ljubavi, i onda kada dodiruje knjige u Ilzinoj biblioteci, i onda kada plače nad bolesnim Maksom, i onda kada posmatra svoju pomajku Rozu sa harmonikom, i onda kada krade knjige, i onda kada gladna ostavlja sa Rudijem hleb pored puta za Jevreje, i onda kada trpi udarce u koloni logoraša ne bi li ostala uz Maksa, i onda kada čita uplašenim ljudima u skloništu dok traje bombardovanje i onda kada očajna ljubi mrtvog Rudija… Niz je predugačak. Lizel je prosto sama ljubav.

Njenu knjigu o ljudima iz ulice Himel, knjigu koja joj je spasila život, Lizel je izgubila u pepelu nakon bombardovanja a pronašla je i uzela Smrt. Smrt je njene reči čitala mnogo godina, a Lizel je živela dugo, jer je jedino vreme moglo da zaceli rane. O poslednjem susretu sa Lizel, Smrt će reći:

„Želela sam mnogo toga da kažem kradljivici knjiga o lepoti i surovosti. Ali šta ona o tome već nije znala? Želela sam da objasnim da neprekidno precenjujem i potcenjujem ljudski rod – da ga retko prosto procenjuem. Želela sam da je upitam kako ista stvar može biti tako ružna i tako čudesna, a njene reči i priče tako proklete i blistave. Ništa od svega toga, međutim, nije izašlo iz mojih usta.“

Na kraju. Smrt je Lizel rekla jedinu istinu koju istinski zna – „Ljudi mi ne daju spokoja.“

Završila sam čitanje „Kradljivice knjiga“ sa beskrajnom tugom i pitanjima:

Odakle dolazi potreba za ratom i ubijanjem?

Zar je zaista toliko teško ljudima da žive samo sa rečima koje donose ljubav i lepotu?

za P.U.L.S.E: Brankica Veljković

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst „Može li čovek da ukrade sreću?“   

  1. Mitra

    07/10/2019 at 14:16

    Žao mi je što ranije nisam otkrila vaš sajt i uživala u svim lepotama koje plasirate na njemu.
    Hvala autorima i redakciji.
    Srdačan pozdrav.

  2. Boban Savković

    07/10/2019 at 19:36

    Hvala 🙂

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.