Nikita Hruščov – Septembra 2009, Iowa, država u Americi, slavila je 50 godina od posete sovjetskog  premijera Nikite, Niki, Хрущёвa /u daljem tekstu, zbog lakše komunikacije, Mr. H/.

Mr. H je  posetio Iowu u nameri da promoviše tzv “Kukuruznu kampanju” i da od američkih farmera dobije savete i novu tehnologiju kako bi obogatio i pospešio poljoprivredu u Sovjetskom Savezu. Na put je poveo svoju ženu Ninu i sina Sergeja.

Pre nego je napustio Moskvu u svom TU-114, dolazak Mr H-a je bila dominantna vest na svim američkim medijima. FBI je imao informaciju da je 25,000 Amerikanaca želelo da ga ubije. William F. Buckley iz National Review magazina delio je nalepnice “Никита Сергеевич Хрущёв nije dobrodošao ovde.” Guverner Massachusettsa, Foster Furcolo poslao je pismo svom prethodniku, Christianu Herteru, koji je postao Ikeov sekretar: “Ne znam koji je itinerary Mr. H-a, ali ja insistiram da ne uključite Massachusetts zbog njegove lične sigurnosti.”

Sa druge strane, na hiljade Amerikanaca je želelo da se sretne i vidi Mr. H-a.

Louis Armstrong ga je pozvao da poseti jazz klub i iskusi osećaj slobode koju daje swing.

Eisenhower je želeo da mu pokaže svoje rodno mesto, Abilene u Kanzasu, “Da mu ispričam svoju priču kako sam živeo i teško radio sve do svoje 21 godine,” kao i Massachusetts, Abilene je bio izbegnut. Ali je zato Mr. H posetio Washington, D.C., New York, Los Angeles, San Francisco, San Jose, Des Moines, Pittsburgh, već spomenutu Roswell Garstovu čuvenu farmu kukuruza u Iowi i Camp David gde su on i Eisenhower postigli privremeni dogovor oko Berlina. Gde god je bio, Mr.H-a je pratilo oko 100-tinjak, gladnih senzacije, novinara i fotografa.

A Mr. H, vrlo retko razočara.

Na ovaj članak sam slučajno naisla u Smithsonian magazinu, napisao ga je Peter Carlson, jula 2009, kao malu retrospektivu dogadjaja u Hollywoodu za vreme čuvene posete Mr. H-a  Americi i time obeležio 50-to godišnjicu njegovog dolaska.

Ja ga za P.U.L.S.E prepričanog prenosim, čini mi se da je vrlo zanimljiv.

Pre više od šest decenija, predsednik Dwight Eisenhower pozvao je u Ameriku, na vrhovni sastanak u Camp David, Premijera Sovjetskog Saveza, Никиту Сергеевич Хрущёвa, nadajući se da će da reši krizu oko sudbine Berlina.

Mr. H i Mr. Ike bili su čudan par iako su imali puno toga zajedničkog. Obojica potiču iz siromašnih porodica, obojica su bili u II svetskom ratu, čak je Mr. H ispričao tom prilikom jezivu anegdotu kako je pokušao da odvrati Staljina od frontalnog napada u kome je poginulo 300.000 Rusa. Ike nije ni sanjao koga zove u posetu. To je bilo vreme kulminacije hladnog rata izmedju Amerike i Sovjetskog Saveza. Do tada, nijedan sovjetski premijer nije posetio Ameriku. Amerikancima je Nikita bio malo poznat, osim poznate “kuhinjske debate” u Moskvi izmedju Richard Nixona, tada zamenika predsednika, tri godina ranije, 1956, i još čuvenije Nikitine pretnje: “Sahranićemo vas”/”Мы вас похороним!”

Mr. H je prihvatio Ikeov poziv i naglasio da bi takodje voleo da malo proputuje po Americi nekoliko nedelja, a Ike, znajući lukavog diktatora, nerado je pristao. Reakcija Amerikanaca na Nikitin dolazak bila je pomešana. Protesna pisma su zatrpavala Kongres, dok je ruska ambasada dobijala pisma podrške. Samo nekoliko dana pre Nikitinog dolaska, Rusi su lansirali raketu na Mesec, u južnoj Kaliforniji su se očevici kleli da su videli UFO, tako da je sve ovo bio kao neki prelude za dvonedeljnu nestvarnu ekstravaganciju koja je predstojila Amerikancima. Novinari su punili stranice novina sa naslovima “Хрущёв: Čovek ili čudovište?”/New York Daily/, “Хрущёв treba da dobije besplatno hemijsko čišćenje”/New York Herald Tribune/, “Washington u groznici uoči noći dolaska”/New York Times/.

Mr. H je sleteo na Andrew Air Force 15 septembra, 1959. i ostao dve nedelje. Ćelav kao jaje, jedva visok 160 cm, težak preko 100kg, okruglog lica, svetlih, plavih očiju, sa mladežom-bradavicom na obrazu, razmaknutih prednjih zuba i stomakom koji je izgledao kao da je progutao lubenicu. Kada je izašao iz aviona, pozdravio se sa Ikeom, a  jedna žena iz gomile koja ga je čekala, uzviknula je: “Koji smešan, mali čovek.” Stvari su postale jos smešnije. Dok je Ike čitao pozdravni govor, Mr H se ponašao krajnje besprizorno. Mahao je šeširom, namigivao nekoj devojčici, teatralno okrenuo glavu i posmatrao let leptira koji je proleteo pored njih. Ponašao se kao zvezda. Kako reče jedan novinar:” sa nonšalancijom starog vodviljskog trupera, pokretni cirkus Mr. H-a je krenuo.”

Sledećeg dana je bio na farmi u Marylandu. Žalio se kako su im svinje debele, a kada je zgrabio jednu ćurku, izjavio je da su im ćurke isuviše sitne. Posetio je i Komitet za spoljnu trgovinu u Senatu, posavetovao njegove članove da počnu da se privikavaju na komunizam, napravivši analogiju sa svojim mladežom-bradavicom na licu: “Mladež je tu i ja ništa više ne mogu da promenim.”

Sledećeg dana, Premijer je nastavio svoj show u New Yorku, sa svojim vodičem, Henry Cabot Lodge Jr., ameriškim ambasadorom u Ujedinjenim Nacijama. Na Manhattanu, Mr. H se svadjao sa kapitalistima, vikao na provokatore, simulirao boksovanje sa guvernerom Nelson Rockefellerom, bio zarobljen sa svojom pratnjom u liftu hotela Waldorf-Astoria., popeo se na Empire State Building koji ga nije impresionirao uopšte. “Kada vidite jedan oblakoder”, rekao je, “videli ste ih sve.”

Petog dana, zlovoljan i svadljiv komunista, odleteo je sa svojom ženom i sinom i pratnjom u Hollywood. Tamo su tek počele da se dogadjaju čudne stvari na koje su novinari i fotoreporteri čekali nestrpljivo danima.

20th Century Fox je pozvao Mr H-a da prisustvuje snimanju mjuzikla Can-Can. Hollywood je uspeo da ubedi komunističkog diktatora najveće nacije na svetu da prisustvuje snimanju drugorazrednog mjuzikla i bude meta ne baš prijatnim komentarima novinara.

Za tu priliku studio je napravio elegantno mesto, nešto nalik na Cafe de Paris, gde je veliki diktator ručavao sa najvećim zvezdama Hollywooda. Medjutim nastao je problem, samo 400 osoba je moglo da stane u sobu, a skoro svako u Hollywoodu ko je nesto značio želeo je da bude u društvu sa Mr H.. Da ironija i cirkus budu još veći, dojučerasnji pisci scenarija, režiseri i glumci koji su bili na crnoj komunističkoj listi i bili dugo u nemilosti i bez posla, svi oni koji su se još od 1947. bojali dolaska komunizma, utrkivali su se očajno da pronadju vezu i dobiju ulaznicu za čuveni ručak u 20th Century Foxu sa njim. Grupa umetnika: Bing Crosby, Ward Bond, Adolphe Menjou i Roland Reagan odbili su u znak protesta pozivnicu za čuveni ručak. Vodilo se računa da bračni parovi koji su pozvani na ručak budu oboje iz sveta filma, pa su pozvane zvezde kao Tony Curtis i Janet Leigh, Dick Powell i June Allyson, Elizabeth Taylor i Eddie Fisher. Muž Marilyn Monroe, pisac Arthur Miller, koji je mogao da se kvalifikuje kao zvezda, morao je da ostane kod kuće zato što je bio levičar i zbog toga smatran kao isuviše radikalan da ruča sa komunističkim diktatorom. Medjutim, studio je insistirao da neodložno prisustvuje Millerova žena.

“Marilyn, koja nikada nije čitala novine ili slušala vesti, rečeno  je ko je Mr. H.” napisala je Lena Pepitone, kućna pomoćnica Marilyn u svojim memoarima.

“Rekli su joj da u Rusiji Amerika znači dve stvari: Coca Cola i Marilyn Monroe. Njoj se dopadalo da to čuje pa je pristala da dodje…rekla mi je da je studio želeo da obuče najtesniju, najseksepilniju haljinu koju ima.” “Izgleda da nema mnogo seksa u Rusiji.” rekla je Marilyn LENI Pepitone. Marilyn je stigla u Los Angeles dan pre Mr. H-a, iz New Yorka gde je živela sa Millerom.

Kada je sletela, novinar je pitao da li je u gradu samo zbog Mr. H-a.”Da,”odgovorila je.”Mislim da je to divna stvar, i ja sam srećna zbog toga.” Sledilo je novo provokativno pitanje:”Da li mislite da Mr. H želi da se vidi sa vama?” “Nadam se da zeli ,” odgovorila je.

Sutradan, Marilyn je ustala rano i u svom bungalovu u Beverly Hills Hotelu počela kompleksan proces prerušavanja u Merilyn Monroe. Prvo je imala seansu sa svojim maserom, Ralp Robertsom, onda sa frizerom Sydney Guilaroffom, pa je stigla šminkerka Whitey Snyder i na kraju je odabrala usku , šarenu haljinu sa golim ledjima.

U sred pripremanja za susret sa Mr. H, banuo je u njenu sobu Spyros Skouras, predsednik 20th Century Foxa da bude siguran da se sve odvija po planu i da Marilyn, koja je inaše bila poznata da uvek stiže sa velikim zakašnjenjem, ovog puta dodje na vreme. “Ona mora da je tamo”, rekao je.

I bila je.

Njen šofer, Rudi Kautzsky vozio je do studija. Kada su videli da je parking studija skoro prazan, uplašila se. “Mora da smo zakasnili!” rekla je.”Mora da su završili.” Medjutim, prvi put u svojoj karijeri, Marilyn Monroe je stigla rano, pre svih.

Čekajuci da Mr H stigne, Edward G.Robinson koji je sedeo za stolom broj 18, sa Judy Garland i Shelley Winters, puckao je svoju ciguru i zurio u kraljeve i kraljice tadasnjeg Hollywooda; muskarce u tamnim odelima i zene u dizajnerskim haljinama i svetlucavim nakitom. Gary Cooper je bio tamo. Kao i Kim Novak. Dean Martin, Ginger Rogers, Kirk Douglas, Jack Benny, Tony Curtis i Zsa Zsa Gabor. “Ovo je skoro kao na najpoznatijoj sahrani u Hollywoodu na kojoj sam prisustvovao,”rekao je Mark Robson, režiser Peyton Place-a, dok je posmatrao goste koji su napunili salu.

Marilyn je sedela za stolom sa producentom David Brownom, režiserom Joshu Loganom i glumcem Henry Fondom koji su imali slušalice na ušima i slušali sa tranzistora prenos baseball utakmice izmedju Dodgersa i Giantsa. Debbie Reynolds je sedela za stolom broj 21, preko puta stola broj 15 za kojim je sedeo njen bivši muž Eddie Fisher sa novom ženom, Elizabeth Taylor, njenom inače dobrom prijateljicom zbog koje je Fisher ostavio.

Studio je bio preplavljen policijom i amerčkom i ruskom. Pregledan je svaki ćošak, i unutra i spolja, svaki cvet u vaznama koje su krasile stolove, kao i muški i ženski toaleti. U kuhinji je stručnjak za hemiju iz LA policije, Ray Pinker prelazio sa Geigerovim meračem po spremljenoj hrani. “Proveravamo za svaki slučaj bilo kakav radioaktivan trag,”rekao je Pinker zureći ka pozornici odakle ce Mr. H da posmatra snimanje Can Cana. Dok se Mr. H entourage parkirao ispred studija, zvezde su gledale uživo prenos na televizijskim ekranima koji su bili postavljeni svuda u sali. Svi televizori su bili podešeni samo na jedan kanal, tako da je bilo nemoguće za ostale da promene kanal i gledaju Dodger-Giants utakmicu.

Mr. H-ja je ispred studija dočekao Spyros Skouras. Nekoliko trenutaka kasnije u salu su ušli zajedno Spyros i Nikita, a salom se prolomio buran aplauz.Kasnije se u Los Angeles Timesu pojavio komentar “aplauz je bio prijateljski ali ne bučan” Mr H-u je pripalo počasno mesto, u začelju stola. Njegova žena Nina je sedela izmedju Bob Hopa i Frank Sinatre. Elizabeth Taylor, sa stola broj 15, popela se na sto da bi bolje videla diktatora. Dok su kelneri donosili hranu – mlado golublje meso, divlji pirinač, pariski krompir i grašak sa perlastim lukom, Charlton Heston, koji je igrao jednom Mosesa, pokušavao je da vodi razgovor sa Mikhail Sholokhovim, sovjetskim piscem /koji je 1965 dobio Nobelovu nagradu za književnost/. “Čitao sam delove iz vaše knjige,”rekao je Heston. “Hvala,”odgovorio je Sholokov.”Kada budemo dobili vaše filmove ja ih sigurno neću gledati u delovima.” Nina je pokazivala Frank Sinatri i David Nivenu slike svojih unuka i flertovala sa Gary Cooperom. Rekla je Bob Hope-u da bi želela da vidi Disneyland. Dok je Henry Cabot Lodge jeo svog goluba, šef LA policije William Parker iznenada se pojavio nervozan iza njega. Ranije, kada su Mr.H i njegova svita izrazili želju da posete Disneyland, Parker je potvrdio Lodgeu da su spremni da obezbede adekvatno obezbedjenje. Medjutim, za vreme vožnje od aerodroma do studija, neko je bacio veliki, truli paradajz na kola Mr H, promašio je cilj i završio na kolima šefa LA policije. Parker se nagnuo nad Lodgeom i šapnuo mu na uvo:”Vi ste mi potrebni, kao predstavnik našeg Predsednika da znate da ja neću da budem odgovoran za sigurnost Premijera Mr.H-a ako idemo u Disneyland.” “U redu, šefe,” odgovorio je Lodge.”Ako vi ne garantujete sigurnost onda nećemo ni ići u Disneyland. Smislićemo nešto drugo.” Neko iz  pratnje Mr.H-a  je prečuo konverzaciju i odmah preneo sovjetskom Vodji da je Lodge otkazao put za Disneyland. Premijer je odmah poslao belešku ambasadoru :” Izgleda da ste otkazali put za Disneyland. Vrlo sam razočaran.”

Kada su kelneri poceli da sklanjaju tanjire i rasciscavaju stolove, Skouras je ustao da drzi govor. Kratak, zdepast i celav, Skouras, 66, licio je veoma na Mr H. Sa dubokim glasom i jakim akcentom, jos vise je podsecao na Mr H.”Imao je strasan grcki akcenat kao kada karikiraju glumci na TV show-u ” Saturday Night Live,” prisecao se Chalmers Roberts koji je pokrivao posetu Mr. H za Washington Post. “Svi su se smejali.” Mr H je slusao Skourasa jedno vreme , a onda se okrenuo prevodiocu i sapnuo :”Zasto mi prevodis? Njemu je to mnogo potrebnije.” Skouras je mozda zvucao smesno ali je bio vrlo ozbiljan i ugledan poslovan covek sa klasicnom americkom uspesnom pricom. Sin grckog pastira, imigrirao je za Ameriku kada je imao 17. godina, nastanio se u St.Louisu gde je prodavao novine, cistio stolove po restoranima i stedeo novac. Sa dvojicom brace ulozio je novac u bioskopsku salu, pa onda u jos jednu, pa jos jednu i vec 1932. je posedovao 500 bioskopskih sala. Deset godina kasnije bio je na celu 20th Century Fox. “Najskromnije vas molim da me pogledate,”rekao je Mr H-u sa pozornice.”Ja sam tipican primer onih emigranta koji je sa dva brata dosao u ovu zemlju. Samo zbog americkog sistema gde su svi jednaki i gde se samo rad vrednuje, ja sam sada predsednik 20th Century Foxa.”

Kao mnogi drugi posle vecere, Skouras je zeleo da nauci Mr. H-a Kapitalizmu.

“Kapitalisticki sistem, sistem novca, ne bi trebalo da bude kritikovan, ali bi trebalo da bude pazljivo analiziran, u suprotnom Amerika ne bi nikad postojala.” Skouras se vratio iz skorasnje posete Sovjetskom Savezu pun utisaka :”Ljudi u Rusiji toplog srca su bili tuzni zbog toliko ljudi bez posla u Americi.” Okrenuo se Mr H-u,”Molim vas recite vasim dobrim ljudima da ne brinu, nema nezaposlenih u Americi.” Cuvsi to, Mr H nije mogao a da ne prokomentarise zajedljivo.” Neka nam vase Ministarstvo spoljnih poslova ne daje statisticke podatke o nezaposlenosti u Americi.” rekao je tetralno digavsi ruke.”Mene za to ne mozete da krivite. To su vase statistike.Ja ih nisam pisao, ja sam samo citao napisano.” To je izazvalo smeh u sali. “Ne verujte svemu sto je napisano,” vratio mu je Skouras. Njegov komentar je izazvao smeh takodje.

Kada je Skouras zavrsio pozdravni govor i seo, Lodge je ustao da predstavi Mr. H-a. Dok je ambasador kontemplirao o ruskoj kulturi koja je imala uticaj na svetsku, Mr. H je iskoristio priliku da promovise ruski film: “Da li ste videli film “Borili su se za svoju rodnu grudu“, radjen je po knjizi Mikhaila Sholokhova.” “Ne,” odgovorio je Lodge, malo zatecen. “Pa, kupite ga,” rekao je Khrushchev.”Trebalo bi da ga pogledate.” Smeseci se, diktator je sisao sa podijuma i pozvao zvezde da posete Sovjetski Savez. “Molim vas, dodjite,”rekao je.”Mi cemo vas posluziti sa tradicionalnim ruskim pitama.”

Okrenuo se Skourasu “Moj grcki brate” ja sam impresioniran sa vasom pricom o ispunjenom americkom snu, od siromaha-do-bogataša. “Ja sam poceo da radim cim sam naučio da hodam,” rekao je. “Čuvao sam krave za kapitaliste. Nisam imao ni 15 godina. Posle toga, radio sam u fabrici u Nemačkoj. Onda sam radio u rudniku koga su drzali Francuzi.” Zastao je i nasmesio se. “Danas, ja sam Premijer velike sovjetske drzave.” Skouras mu je vratio istom merom.”Koliko premijera imate?” “Odgovoricu vam na to pitanje,”odgovorio je Mr H. Ja sam Premijer cele zemlje, rekao je, a svaka od 15 republika ima svog premijera.”Da li vi imate toliko?” “Mi imamo dva miliona americkih predsednika americkih korporacija,” Skouras je odgovorio. Jedan nula za Skourasa! Naravno, Mr H nije bio raspolozen da tek tako bude pobedjen, a jos manje popustljiv. “Gospodine Tikhonov, molim vas ustanite,” Premijer je naredio. Tihkonov je ustao sa stola. “Ko je on?” pitao je Mr H. “On je radnik. Postao je inzinjer metalurgije…On je odgovoran za veliki broj hemisjkih fabrika. Treci po velicini rudnik zlata u Sovjetskom Savezu je u njegovom regionu. Pa, moj druze Grku, da li vam je to dovoljno?” “Ne,” odgovorio je Skouras.”To je monopol.” “To je radnicki monopol,” Mr H je odgovorio. “On nista ne poseduje osim pantalona koje nosi. Sve to pripada narodu!”

Ranije, Skouras je podsetio prisutne da je Amerika pomogla Sovjetskom Savezu 1922. kada je bila nestasica. Onda je Mr. H podsetio Skourasa da je pre nego je Amerika poslala pomoc, poslali svoju armiju da razbiju Boljsevicku revoluciju. “I ne samo Amerikanci,” dodao je.”Sve kapitalisticke zemlje Evrope i Amerika umarsirale su u nasu zemlju da bi suzbile novu revoluciju. Nijedan ruski vojnik nije krocio na americko tlo, ali vasi vojnici su bili kod nas. To su fakti.” Mada, kako Mr. H kaze, on nije zlopamtilo. “Cak i pod tim uslovima,”rekao je,”mi smo jos uvek zahvalni za pomoc koju ste nam udelili.” Mr H je onda ispricao svoje iskustvo iz Crvene Armije za vreme Gradjanskog rata u Rusiji. “Ja sam bio u kubanskom regionu kada smo rasterali Belu Gardu i bacili ih u Crno More,”rekao je. “Ziveo sam u kuci jedne vrlo interesantne, intelektualne burzoaske familije.” Zamislite mene, Mr H je nastavio, neobrazovan rudar, sa ugljenom prasinom jos uvek na rukama, ja i ostali nepismeni Boljsevici delimo kucu sa profesorima i muzicarima. “Secam se kucne pomocnice koja me je pitala: “Kazi mi, sta ti znas o baletu? Ti si obican rudar, zar nisi?” Da vam pravo kazem, ja nisam imao pojma o baletu. Ne samo da nikad nisam video baletsku predstavu, vec nisam nikad video ni balerinu.” Salom se ponovo prolomio smeh. “Nisam znao ni koje jelo jedem i sta ide sa cim.” Komentar je izazvao novu salvu smeha. “Onda sam rekao, “Cekajte, doci ce sve na svoje mesto. Imacemo sve, i balet takodje.” Cak su se i neumorni provokatori iz Herasta slozili da je to bio jedan od skoro dirljivih momenata.” Naravno, Mr H se nije zaustavio. “Sada ja imam pitanje za vas,”rekao je. “Koja zemlja ima najbolji balet? Vasa? Vi cak nemate ni stalnu Operu ni Balet. Vasa pozorista zavise od donacija bogatih ljudi. U mojoj zemlji, drzava daje novac za kulturu. I najbolji balet je u Sovjetskom Savezu. To je nas ponos.”

Posle 45 minuta izgledalo je da je pri kraju svog govora. Onda se setio Disneylanda.” Malocas mi je saopsteno da ne mogu da idem u Disneyland,” rekao je. “Pitao sam zasto? U cemu je problem? Imate li vi tamo neke rakete za lansiranje?” Ponovo smeh u sali. ” Samo slusajte,” rekao je.” Samo slusajte sta mi je receno : Mi, znaci vasi americki nadlezni organi, mi ne mozemo da vam garantujemo sigurnost tamo.” Ponovo je podigao tetralno ruke u vodviljskom maniru. Ponovo smeh u publici. “Sta se desava? Epidemija kolere hara Disneylandom? Vasi gangsteri su zauzeli tamo busiju? Rekao sam, ja bih zeleo da vidim Disneyland.” Oni su odgovorili “Mi vam ne mozemo garantovati sigurnost. “Pa sta onda ja moram da uradim, da izvrsim samoubistvo?” Ljutnja se pojavila na crvenom, zajapurenom licu Mr. H-a. Podigao je pesnicu i zamahnuo ispred sebe. “Ovo je situacija u kojoj sam. Za mene, ovakva situacija je neshvatljiva. Ja neću moći da objasnim ovo svom narodu.” Publika je bila zbunjena. Da li su oni zaista gledali u 65-to godišnjeg diktatora najveće zemlje na svetu kako gubi prisebnost i besni zbog toga što ne može da ode u Disneyland? Nina se nagla prema David Nivenu i rekla da je strašno razočarana što ne mogu da idu u Disneyland. Čuvši to, Sinatra koji je sedeo do gospodje Mr. H-a nagnuo se i šapnuo nešto Nivenu na uvo. “Zajebi policajce!’ rekao je Sinatra. “Kaži matoroj da ćemo je ti i ja odvesti tamo poslepodne.” Mr H je nastavio da se žali kako je bio u zagušljivoj limuzini gde se znojio umesto da se hladio u velikim, lepim kolima sa otvorenim krovom. Onda se kao izvinio i nastavio:”Možda ćete pomisliti: koji je to težak gost. Ali, ja se držim one ruske poslovice : Jedi hleb i so zajedno ali uvek govori šta misliš. Izvinite molim vas, malo me je vrućina ovde u sali udarila u glavu, a i Skouras, moj grčki prijatelj me je pre toga zagrejao.”

Publika je odahnula videvši da se Mr. H-u raspoloženje vratilo, pa je zapljeskala ponovo. Skouras se pozdravio sa Mr H-om, potapsao ga prijateljski po ramenu i dva stara, debela, ćelava čoveka su bila ispraćena i nagradjena burnim aplauzom od publike koja zna da prepozna dobru zabavu.

Rucak se zavrsio i Skouras je svog novog prijatelja poveo do drugog studija gde se snimao Can-Can. Na putu do studija mnoge poznate zvezde su se pozdravljale sa Mr H-om. Kada je Skouras ugledao Marilyn u guzvi, pozurio je ka joj da je predstavi Premijeru koji je video isecak iz filma “Neki to vole vruce” na nekoj moskovskoj izlozbi. Mr H se pozdravio sa Merilyn, odmerio je dobro i rekao smeseci se, zadovoljan :”Vi ste zaista drazesna mlada dama.” Kasnije, kada su pitali u prisustvu diktatora dok je odmeravao , rekla je :”Gledao je u mene kao sto muskarac gleda u zenu.” Pri susretu mu je stavila do znanja da je udata: “Moj muz, Arthur Miller vam salje pozdrave”, rekla je.”Trebalo bi da se ovakve stvari dogadjaju cesce, pomogle bi i nasoj i vasoj zemlji.”

Kada su stigli u Sound Stage 8 studio koji je bio preko puta ulice, Mr H je sa zenom i obezbedjenjem seo u improvizovanu lozu iznad bine. Sinatra se pojavio u kostimu francuskog advokata koji se zaljubljuje u igracicu can-cana, Shirley MacLaine. “Ovo je mjuzikal o lepim devojkama i mladicima koji vole lepe devojke,” rekao je sinatra i snimanje je pocelo. Cuvsi prevod, Mr H se zadovoljno nasmesio i zapljeskao. “Kasnije idemo u salon. Salon je mesto gde se pije.” Mr H-u je i to bilo smesno. Delovao je kao da se zaista dobro zabavlja.

Snimanje je započelo, glumci su recitovali i pevali svoje uloge, i posle plesačke numere koja je potvrdila zašto je Can-Can bio nekada zabranjen, mnogi prisutni i Rusi i Amerikanci su se zapitali kome je uopšte palo na pamet da ovaj mjuzikl izabere za Mr. H-a. “Bio je to najgori izbor koji se mogao zamisliti,” rekao je Wiley T. Buchanan, sef protokola secajuci se dogadjaja.”Kada su igraci zaronili ispod suknje MacLane njeno donje rublje, crvene boje, se pojavilo na videlo. Amerikanci u studiju su sa zaprepašćenjem uzdahnuli dok su Rusi ostali da sede u tišini, na izgled ravnodušno. Kasnije, Mr H je optužio igranje kao pornografsko iskorišćavanje, mada je za vreme predstave delovalo kao da uživa u prizoru. “Posmatrao sam ga,”rekao je Richard Townsend Davies iz vladine organizacije “i izgleda da je uživao gledajući ih.” Segei , Premijerov sin, nije bio baš tako siguran. “Možda je moj otac bio zainteresovan, ali se ubrzo zapitao, Šta sve ovo treba da znači?” “Zato što je Skouras bio tako prijateljski raspoložen, Otac nije pomislio da je sve ovo neka politička provokacija. Nema tu nekog objašnjenja. To je samo američki stil zivota.” Sergei je slegnuo ramenima i dodao:”Mozda se Mr. H- u i dopalo, ali vam sa sigurnoscu tvrdim : mojoj majci sigurno nije.”

Nekoliko trenutaka kasnije, Mr. H je nestao u velikoj crnoj limuzini. Lodge je ušao posle njega. Limuzina je polako hvatala ubrzanje. Pošto je plan za odlazak u Disneyland bio odbačen, vodici Mr H-a su morali da smisle nesto novo. Umesto u Disneyland, odveli su ga da vidi novi projekat mobilnih kuca.

Nina, Niki i njihov sin Sergei nisu sigli do Disneylanda.

Srećom, Mr. H nije nikad ostvario pretnju : Мы вас похороним! zemlji u kojoj je njegov sin /sada stanovnik New Englanda/ hvatao mrežom leptire po poljanama Marylanda, i gde je njegova žena, nemarno obučena Nina, dobroćudna žena, bila oduševljena američkim hemijskim čišćenjem. Sovjetski Savez i Amerika nikada nisu bile u miru ali nikada nisu bile ni u ratu. Jedno je sigurno, poseta Mr H-a je pomogla da se nastavi neki nesavršen status quo.

za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

a u prilog iz Radio Slobodne Evrope tekst i slika sa cuvene “kuhinjske debate’ u Moskvi izmedju Nixona i Mr. H-a:

Pola stoljeća “kuhinjske debate” Nixona i Hruščova

U parku Sokolnik, u nekadašnjem predgrađu Moskve, tadašnji američki potpredsjednik Richard Nixon i sovjetski premijer Nikita Hruščov stigli su na otvaranje izložbe. Američki inženjeri konstruirali su niz futurističkih paviljona u kojima su bile izložene umjetnine, ali i proizvodi za dnevnu upotrebu.

Izložbu je usprkos, julskim vrućinama, posjetilo više od dva milijuna ljudi, kako bi vidjeli američke perilice rublja, Polaroidne kamere, modele obiteljskih kuća…

Jack Masey, glavni dizajner paviljona, kaže kako cilj izložbe nije bio zadiviti Sovjete i uvjeriti ih da je kapitalizam bolji od komunizma, već im ispričati priču o samim Amerikancima.

“Nažalost , što je tipično za sve američke izložbe, nismo imali dovoljno novca. Dobili smo 3,6 milijuna dolara da uredimo paviljone, koji su recimo bili daleko veći nego američki paviljon u Bruxellesu, a za koji smo dobili 14 milijuna dolara”.

No, izložba je postigla ogroman uspjeh. Posjetioci su satima stajali u redovima kako bi obišli izložbu. Mnogi su tada prvi put okusili Pepsi-colu. Bilo je to pet godina nakon Staljinove smrti, Sovjeti su se nastojali približiti zapadnom načinu života.

Moskovljanka Tatyana Stepanova toga ljeta je imala 16 godina kaže da je obišla sve paviljone, pa i one u kojima su bili traktori.

Izložbu je popratio zanimljiv događaj. Kada su Nixon i Hruščov obilazili paviljone, na iznenadjenja svojih suradnika, zaustavili su se pred modelom američke kuhinje raspravljajući koja zemlja ima bolju tehnologiju.

Crvena armija u New Yorku

Raspravu su nastavili i u studiju TV RCA, gdje je Nixon rekao das u Amerikanci otišli dalje u razvoju video snimki u boji, dodajući da Sovjeti ipak ne mogu znati sve, te da je izložba prilika i za bolju komunikaciju.

Hruščov je međutim inzistirao da su u gotovo svim područjima Sovjeti bolji, pa je još dodao da će Amerikanci video snimku koristiti u propagandne svrhe.

“Ono što sam ja rekao, prevedeno je tek vama, Amerikanci to nikada neće čuti”, kazao je Hruščov svom gostu Nixonu.

Naravno, u doba hladnoga rata, održavanje ove izložbe bilo je nevjerotno podstignuće.

Primjerice, State Department je odbio dati dozvolu za nastup zbora Crvene armije u New Yorku za vrijeme sovjetske izložbe u SAD. Nisu željeli da im sovjetski vojnici šeću ulicama New Yorka.

Nakon toga su Sovjeti odgovorili zabranom nastupa Bennyu Goodmanu i njegovom jazz orkestru u Moskvi.

Eduard Ivanyan, tada je bio mladi službenik u Ministarstvu kulture SSSR-a, a danas kaže da je bio vrlo naivan vjerujući da će kulturni kontakti mijenjati odnose među hladnoratovskim neprijateljima.

“Ipak gostovanje izložbi odigralo je veliku ulogu. Počeli smo se odnositi jedni prema drugima s respektom “ ističe Ivanyanin.

No, i mnogi američki privrednici nisu željeli nikakve kontakte sa Sovjetima.

Hruščov pije Pepsi

Coca-Cola odbila je sufinancirati izložbu, pa je uskočila Pepsi cola. Donald Kendal, tada čelni čovjek Pepsia se sjeća da je većina njegovih kolega smatrala kako je besmisleno putovati u Moskvu, pa je zato zatražio osobnu Nixonovu pomoć.

“Rekao sam Nixonu da bi nam trebalo da se Pepsi nađe u rukama Hruščova, jer ću u suprotnom biti u velikim problemima kod kuće. On mi je rekao: Ne brinite, dovest ću Hruščova”.

Slijedećeg dana Nixon je uistinu doveo Hruščova do štanda. Kendal mu je dao čašu s Pepsijem i čašu s pićem koje se proizvodilo u Moskvi. Sovjetski lider je veselo odgovorio – Moskovsko je bolje.

Ipak, svijet je obišla fotografija na kojoj je Hruščov pio Pepsi, a kako je tada slogan proizvođača bio “Budi društven, pij Pepsi”, novinski naslovi u svijetu su bili “Hruščov ući kako biti društven”.

Poboljšanje veza nije uslijedilo. Detant je naglo prekinut nakon što su sovjeti oborili američki špijunski avion U-2 godine 1961. Kubanska kriza, iduće godine, dvije države je dovela na ivicu nuklearnog rata. Tek su se u sedamdesetima odnosi počeli poboljšavati.

Ipak, autor izložbe iz 1959., Jack Masey, kaže da je njen značaj bio ogroman, jer su dvije strane počele razgovarati.

Nije stoga iznenadjujuće što se u Moskvi, samo dan, nakon posjeta Baracka Obame, održao skup posvećen 50 godišnjici ove izložbe.

Kao što se s tom izložbom Amerika željeli predstaviti Sovjetima, tako je i Obamin posjet Moskvi početkom mjeseca, imao za cilj promjene u odnosima dviju država.

Aleksandar Mitrovic, nas reziser /snimio je i dokumentarni film Tito u Africi 1961./ je 1963. godine snimio dokumentarni film, “Hruscov u Jugoslaviji.”

Gregory Feifer

  Hladni rat, Hruščov, Istorija, Politika, Snežana Moračić