Multikulturalizam na ispitu

Multikulturalizam na ispitu: Postoji li mogućnost za dijalog između muslimana i hrišćana?

Granice Evropske Unije zapljuskuju talasi migranata oko kojih se lome koplja: ksenofobija raste, bude se stari stereotipi o istoku koji sežu još od mudrih predaka moderne Evrope u antičkoj Grčkoj. Evropski strah od istoka nije nikada nestao, on je uvek pritajen negde u evropskoj podsvesti i čeka da se manifestuje praktično u određenim okolnostima. Okolnosti koje su imale ulogu okidača u stvaranju stereotipa o istoku su Grčko-persijski ratovi, rimska osvajanja, krstaški ratovi, otkrivanje dela drevnih civilizacija od strane evropskih kolonizatora i slično. Jedan od najpoznatijih teoretičara koji je govorio o stereotipiziranom istoku – Edvard Said je u svojoj čuvenoj studiji Orijentalizam ukazao na činjenicu da se Evropa ne plaši toliko istoka koliko mogućnosti da nestane barijera koja orijent odvaja i ostavlja dovoljnu diskepancu među dvama principima – zapadnim i istočnim, progresivnim i nazadnim, dinamičnim i statičnim kako bi se evropski identitet uvek mogao definisati u odnosu na istočnog „drugog“.

Različite faze evropske istorije su donele različite vrste orijentalizma ili iskrivljenih slika o istoku, tako da je svaka faza doprinela slaganju mozaika o „drugome“ koji je uvek posmatran kao statičan i nepromenljiv. Jedno od novih lica stereotipnog pogleda na istok je i islamofobija, termin koji se učestalije javlja od osamdesetih godina XX veka. Pod islamofobijom se podrazumeva strah od ljudi islamske veroispovesti koji često vodi njihovom omalovažavanju, diskriminaciji, verbalnim pa čak i fizičkim napadima. Međutim za ovakav odnos nisu zaslužni samo zapadnjaci: njemu doprinose i muslimani koji se ne integrišu uvek u zapadna društva u koja dolaze i time povećavaju međukulturni jaz, ne shvatajući da integracija ne mora značiti asimilaciju. Nakon napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. termini „musliman“ i „terorista“ dobijaju sasvim istovetno značenje i taj događaj se na zapadu smatra za dokaz da muslimani žele rat protiv zapadne civilizacije. Iako je čak svaka peta osoba na svetu muslimanske veroispovesti, na zapadu postoji tendencija da se na osnovu nekolicine koja je zanemarljiva u odnosu na celu grupu svakom muslimanu prišiva etiketa teroriste. Pri tome se previđa da ekstremista, radiklnih struja i čak fašista ima širom sveta. Primera radi, setimo se masakra koji je počinio Norvežanin Anders Breivik u julu 2011. koji je ukupno usmrtio 77 ljudi da bi spasio Norvešku od islama. Podrazumeva se da na osnovu ovog izdvojenog primera nećemo doneti zaključak da su svi Norvežani fašisti. Ono što je važno je na koji način će mediji preneti sliku o nekom događaju, jer se na osnovu nje gradi javno mnjenje. Uticaj medija na stvaranje islamofobnog diskursa je očigledan: retke su situacije kada mediji prenose priče o običnim građaninima odgajanim u muslimanskoj tradiciji, o naučnicima, umetnicima ili sportistima muslimanima – već se stvara dojam da sve osobe islamske vere imaju radikalna shvatanja i bave se terorizmom.

Kada se stvari postave na taj način, lako je naći opravdanje da se ne prihvataju muslimanski migranti koji predstavljaju pretnju hrišćanskom redu i tradiciji. Ali ipak nije dovoljno reći samo: „Oni su teroristi“. Rasprave o nemogućnosti pronalaženja zajedničkog jezika među dvema tradicijama se uglavnom kreću oko nekoliko pojmova koji su sporni. Evropa koja svoje temelje gradi na hrišćanskoj tradiciji, rimskom pravu i klasičnoj grčkoj kulturi se teško miri sa muslimanskim odnosom prema ženama a posebno poligamijom, džihadom i hududom..

Žene i islam

Stav o tome da je položaj žena u islamskom svetu potčinjen i nepravedan potiče iz vremena kada zapadni kolonijalni osvajači vojničkom čizmom kročili u egzotični neobični svet, koji su posmatrali kroz naočari sa evropskom etičkom optikom. Na osnovu lošeg tretmana žena evropski kolonizatori donose zaključak o celom tom novom svetu i smatraju da su baš oni predodređeni da taj svet privedu civilizaciji. Međutim, neki standardi kakav je na primer (ne)nošenje hidžaba odnosno marame kojom muslimanke pokrivaju glavu ne moraju biti merilo slobode odnosno potčinjenosti. Hrišćanke takođe često pokrivaju glavu kada se nađu u bogomoljama, iako taj običaj nije izražen među hrišćankama u meri u kojoj je među muslimankama. Na zapadu je malo poznato da je islam je prva među najvećim religijama sveta koja je prepoznala kao legitimno žensko pravo pravo na razvod pre više od hiljadu godina, dok hrišćanstvo ovakvu mogućnost uvodi dosta kasnije. U Kur’anu postoje preporuke o imovini koja bi u slučaju razvoda trebalo da pripadne ženi (Kur’an El-Bekare, 229) i generalno se u većini etičkih saveta govori o oba pola. Poligamija je takođe okarakterisana kao odlika muslimanske populacije, iako u Bibliji ima puno primera u kojima je jasno da je mnogoženstvo bilo zastupljeno i u hrišćanstvu. U zapadnom hrišćanstvu je poligamija u XVI veku zabranjena, ali je i među muslimanima danas veoma retka. Poligamiju sa stanovišta islamske kulture možemo shvatiti i kao jednu vrstu zaštite prava žena – prava koja nezvanične partnerke oženjenih hrišćana nemaju. Suština nije u tome da li se mi slažemo sa postojanjem poligamije ili ne već da se u ovakvim pitanjima trudimo da razumemo druge kulture i budemo otvoreni za drugačije društvene odnose od onih na koje smo navikli, jer se na taj način obogaćuje naše iskustvo..

Džihad i hudud

Džihad prema tumačenju Husina označava borbu kako fizičku tako i duhovnu za ostajanje na ispravnom putu u smislu islamske vere i to je jedan od najeksploatisanijih termina (pored nezaobilaznog teroriste) koji se pominje u kontekstu muslimana. Kada se potegnu popularne rasprave na temu džihada među hrišćanima, često se može naići na ideju o džihadu kao nekakvom agresivnom ponašanju i prisiljavanju ne-muslimana da se priklone islamu. Međutim, islam deli sa ostalim najvećim religijama neka osnovna načela moralne ispravnosti, poštovanja drugih članova zajednice, porodice kao važnog faktora u društvu i slično. Kao i sve velike religije islam je nastao davno i njegova sveta knjiga je kao i Biblija podložna stalnim redefinisanjima i novim tumačenjima, te se ovako ozbiljnim stvarima ne može prilaziti površno. U Kuranu se eksplicitno navodi da nije dozvoljeno silom nagoniti osobu da se prikloni islamu (El-Bekare, 256). Osim džihada kao vida borbe za ostajanje na putu prave vere se rasprvlja i o hududu kao vidu kažnjavanja za konzumaciju alkohola, krađu i slično. U hrišćanstvu postoje pravila koja su muslimanima besmislena istom logikom kojom važi i relacija u obrnutom smeru..

Edukacijom ka međukulturnom dijalogu

Ako malo bolje pogledamo, većina spornih tačaka koje stoje na putu međusobnog razumevanja dva kulturna kruga su nastale najvećim delom kao proizvod površnog znanja ili nepostojanja znanja o drugim kulturama. Mnoge zapadne zemlje osim strane koju viđamo u medijima imaju i stranu koja se bori za jednakost i humanost, za posmatranje individue van krugova stereotipnih viđenja grupa kojima ne pripadamo. U Britaniji se na primer organizuje festival pod nazivom The best of british islam, u Nemačkoj postoje dani otvorene džamije, a finski časopis Helsingin Sanomat objavio članak sa tumačenjem osnovnih pojmova islamske religije. Kada bi se veća pažnja obratila na edukaciju a u medijima na pravilno informisanje, stvorilo bi se plodno tlo za međukulturni dijalog. Takav dijalog nije nemoguć, ali je za njega potrebno ulaganje napora sa obe strane. U svetlu migrantske krize se stvara još veća potreba da se ubrza proces demistifikacije i ukidanja stereotipne slike zapada o istoku i vice versa, jer istok odavno nije udaljeni egzotični „drugi“, već naš bliski sused kome treba pružiti priliku da opravda lošu sliku o sebi ili pak pokaže da smo ga zaista pogrešno procenili.