Piter Grinavej: Na početku beše slika a ne reč. reditelj priča o odnosu kinematografije i slikarstva, slike i jezika, činjenica i mašte, Marvelovih heroja i antičkih mitova.

Piter Grinavej se raduje povratku u London, na retrospektivu njegovih filmova, Okviri uma, u Britanskom filmskom institutu. Prošlo je dosta od kako je poslednji put bio ovde, pošto se preselio u Holandiju sa suprugom, umetnicom Saskijom Bodeke. Od početka 21. veka fokusiran je na svoju prvu ljubav, slikarstvo, a u svojim filmovima u poslednje dve decenije, od Noćne straže (Nightwatching, 2007) do nedavno završenog Peške u Pariz (Walking to Paris), fokusira se na umetnike koji ga inspirišu.

Nije da je Grinavej napustio svoju filmografiju. Ona je ogromna i bogata, proteže se od eksperimentalnih kratkih filmova i dokumentaraca do raskošnih igranih filmova koji su doprineli definisanju britanske filme estetike osamdesetih godina. Od dokumentarca Padovi (The Falls, 1980), preko arthaus senzacija Crtačev ugovor (The Draughtsman’s Contract, 1982) i Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik (The Cook, the Thief, His Wife & Her Lover 1989), do vrtoglavih multimedijalnih projekata Koferi Tulsea Lupera (The Tulse Luper Suitcases, 2003 i 2004), Grinavejeve upečatljive vizije povezane su sa ogromnim interesovanjem za šablone, sekvence, brojeve i slova.

Zovem Grinaveja na njegov broj u kući u Amsterdamu i hoću da razgrnem slike stavljene u prvi plan, preko pripovedanja, tokom njegove duge i plodne karijere. Razgovor nam je stalno polazio od detalja iz njegovih dela i prenosio se na mnogo širu sliku, na film i umetnost uopšte.

Kada je za vas sve počelo, to osvrtanje preko ramena i sagledavanje vaše karijere na filmu?

Za mene je to prikazivanje Crtačevog ugovora, snimljenog pre četiri decenije, na Venecijanskom filmskom festivalu 1982. godine. BFI je remasterizovao film i uradili su to jako dobro. Snimio sam više od 60 filmova, različite dužine i namene, i kroz njih sam se bavio mnogim svojim fascinacijama kojima sam se zanimao oko pola veka. Zapravo se i sam ponekad iznenadim kad pogledam svoju filmografiju, pa pomislim: “O, dragi Bože, zar sam stvarno to snimio?” Nekad može da vam se učini da je film snimio neko drugi.

Da li vam fokus na film pri retrospektivama vašeg umetničkog rada deluje nedovoljno?

Nikada nisam nameravao da budem filmadžija. Kad sam bio adolescent, jako me je privlačilo to da budem slikar. Slikarstvo i dalje smatram mnogo uglednijim zanimanjem. Možemo da kažemo da slikarstvo potiče od pre 45.000 godina, ako mislite na pećinske crteže na jugu Francuske, a film je otkriven tek 1895. godine u vreme Božića u Parizu! Pa šta je to? To je samo 120 godina. Ne mogu ni da se uporede 45.000 godina rada na stvaranju vizuelnih predstava slikanjem i ideja o pravljenju pokretnih slika.

Mislite li da u umetnosti postiji neka vrsta hijerarhije?

Znate, iz Sajt end saunda idu naokolo i pitaju svetske režisere da navedu 10 najboljih filmova. To je prilično blesava igra. Kako da poredite jabuke i kruške? Ali pretpostavljam da to može da podstakne ljude da razmisle šta je vredno, a šta nije. Mojih takozvanih “10 najboljih filmova” bili bi za neke ljude prilično opskurni. Sumnjam da mnogo ljudi zna za filmove Holis Frempton, na primer. Ali i dalje mislim da je najbolji film koji sam ikada gledao Prošle godine u Marijenbadu (1961) Alena Renea, a gledao sam ga kad sam imao 18 godina. To je izuzetan film, tu se kinematografija najviše primakla shvatanju velike enigme naših života, a to je pamćenje. Bez pamćenja nismo ništa.

Da li pravljenje “kinematografskog kanona” igra ulogu u budućnosti filma?

Snimio sam film o Sergeju Ejzenštajnu, sineasti kojem se bezgranično divim. U tom filmu sam nagovestio, parafrazirajući Ejzenštajna, da će mnogi režiseri biti zaboravljeni. Postoji crta kratkotrajnosti u tom mediju, bez obzira na to što je tehnološki usavršen. Možda će moji pra praunuci reći: “Film? Šta to beše?” Verovatno ćemo napredovati toliko daleko da će se na “kinematografiju” gledati kao na neku čudnu, arhaičnu preokupaciju. Ali kako to da predvidimo? Moje shvatanje o prolaznosti filma proističe iz toga što kinematografija prolazi kroz velike i jako brze promene.

Zar svoje filmove ne vidite kao nešto sa potencijalom da dugo traje?

Razočaraću vas. Mnogo više me uzbuđuju moje slike nego moji filmovi.

I mislila sam da je tako, iskreno. Šta vaše slike izdvaja u odnosu na filmove?

Pa, postoji način na koji pojedinačna slika nalazi put do onog najboljeg u filmu. Ona, a ovo će većinu ljudi da uznemiri, više doprinosi kinematografiji nego narativ. Mislim da ta potreba, koju smo dogovorili, da nam kinematografi pričaju priče, uopšte nije dobra ideja. To je fenomen koji možemo korisno i profitabilno da povežemo sa književnošću. A meni se dopada ideja o jedinstvenom izrazu, a on se nalazi u najboljim slikarskim formama, one su sve u tome. Obuhvatanje neke ideje ili fenomena, događaja ili sećanja, jednom jedinom slikom. Ali bih rekao da je većina ljudi u engleskoj kulturi, u kinematografiji svakako, vizuelno nepismena. Govorim li stvari koje su suviše provokativne za vas?

Pa, jako mi je zanimljivo zbog toga kako koristite slikarstvo u filmovima, bilo da je to vraćanje Rembrantovih dela na scenu u Noćnoj straži (2007) ili Vermera u filmu Zoo (A Zed & Two Noughts, 1985). Zar se ne oslanjate na vizuelnu pismenost publike?

Imajte na umu da vi i ja razgovaramo na engleskom jeziku. Naš rečnik je veoma obiman. Mislim da je Šekspir koristio 80.000 reči. Prosečan Englez danas verovatno koristi samo 40.000. Kad pogledate određene novine, ne koriste čak ni toliko! Ali naš jezik pun je metafora i poređenja, to je veoma uzbudljivo, a ja svakako volim da ih koristim. Ali zašto ne bismo podjednako bili fascinirani stvaranjem slika? Jezik je posledica dugog istorijskog procesa, ali je tako i sa onim što vidimo na slici. Ne toliko dugog procesa, verovatno, ali svakako jednako temeljnog.

Ali slika ne zanima i ne oduševljava ljude onoliko koliko tekst. Stalno pravim prezentacije vezane za moć slike. U Knjizi postanja rečeno je da na početku beše reč. Besmislica. Kada je Bog poslao Adama da vidi svet i svemu da ime, kako je mogao da imenuje sve, a da toga već nema? Priredio sam izložbu u davna pradavna vremena na Venecijanskom bijenalu pod nazivom “Na početku beše slika”. Želim da propovedam o suštinskoj važnosti slike i da iznova i iznova preobraćam referencama na njenu snagu. A da li će ljudi prepoznati i prihvatiti sve te reference sasvim je neizvesno.

Da li vas se tiče ako ljudi ne razumeju te reference?

U Skorsezeovom ili Spilbergovom filmu ima verovatno stotinu ideja, a većina ljudi prepozna tek 50. Lepota je u tome što tih 50, koje je prepoznala jedna osoba, niko drugi nije razumeo na sasvim isti način. To je, takoreći, više raspršivanje nego pucanj iz puške. Mogućnosti stvaranja i predstavljanja ideja u kinematografiji toliko su široke da će i sama pomisao na njihovo povezivanje uvek biti dragocena.

Mnogi od vaših novijih filmova su biografski. Međutim, imam utisak da nema pretenzija ka autentičnosti u vašem pristupu istorijskom narativu.

Da, autentičnost me zaista ne zanima. Mislim da kinematografija nikada nije bila “stvarna”. Ona je više povezana sa fantazijama, rekao bih, a neki od mojih junaka su romanopisci južnoameričkog magičnog realizma, posebno Borhes i Markes. Njihova sposobnost da stalno uranjaju i izranjaju iz stvarnosti. Stvarnost se odigrava na ulici ispred moje kuće; zašto bih pokušavao da je reprodukujem u kinematografiji? Ljudska mašta je možda i najsnažnija i najneverovatnija stvar u svakome od nas. Zato hajde da je uključimo u proces.

Razmišljam o onim vašim filmovima kao što je Golcijus i pelikansko društvo (Goltzius and the Pelican Company, 2012) koji bi mogli da se nazovu “dokudramama”, tu ste unosili dokumentarnost u fikciju. Šta se dobija kombinovanjem tih metoda snimanja filmova?

Što sam stariji, čitam sve manje fikciju, a sve više dokumenata. Veliki sam čitač istoriografije, a istorija u sebi nosi ogroman potencijal za priče. Odatle potiče i očaranost slikarima u mojim novijim filmovima. Kladim se da mnogi ljudi nisu ni čuli za Golcijusa sve dok nisam snimio film o njemu. On je izuzetan lik, ali verujte mi da je zaista postojao! Ali nisam bio samo rešen da ponovo oživim neku opskurnu figuru.

Više me zanimaju paralele između onoga što je on radio kao štampar i onoga što ja radim kao filmadžija. Šta je kinematografija ako nije neka vrsta štamparstva? Pravimo stotine identičnih kopija istog fenomena i šaljemo ih dalje, u široku distribuciju. Nema svrhe da pišete istoriju, osim ako ne govorite i o dobu u kom živite.

Da li način na koji tumačite činjenice u svom filmskom stvaralaštvu vidite kao drugačiji u odnosu na ono što bi istoričar napisao?

Neko je jednom rekao da je istorija jednostavno književnost. Ljudi kreiraju istoriju, pošto zapravo ništa ne možete da dokažete, bez obzira na to koliko je dokumentacija “savršena”. Većina istoričara sklonija je pisanju nego vizuelnom izrazu, a pisana reč nije ništa pouzdaniji izvor od slika. Ali hajde da dodam još nešto: zašto dozvoliti da se istina ispreči dobroj priči? Istoričari bi trebalo da budu zabavni. A ako nisu zabavni, nećemo ih čitati.

Izgleda da je ta napomena o zabavi u suprotnosti sa potpunim odbacivanjem narativa. U vašim filmovima, još od onih ranijih, poput Padova i Crtačevog ugovora, strukturu čine linearnost i ritmovi. Da li je vaša očaranost šablonima i sekvencama nešto drugo u odnosu na narativ?

U pravu ste, ne interesuje me mnogo narativ. Mislim da su narativom u suštini preokupirani pisci. Meni je namera, a ljudi će misliti da sam poludeo, da uradim nešto sa ne-narativnim filmom, težeći onome što slikari rade više nego dobro, a to je jedinstveni izraz.

Veoma se trudim da, kako kažete, koristim sisteme. Tako da, jeste, ne izbegavam baš sasvim narativ. Mislim da bi to bilo kinematografsko samoubistvo. Ako većina ljudi odlazi u bioskop da bi im bila ispričana dobra priča, a ja hoću da negiram narativ u filmovima, onda moram da im držim pažnju drugim sredstvima.

Na primer, Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik zapravo je o boji, a Davljenje po brojevima (Drowning By Numbers), kao što sam naslov sugeriše, o brojanju i računanju. U svakom filmu postoji ideja koja se ispoljava prilično apstraktno u okviru postupka. Broj 92, atomski broj uranijuma, koji znači ili uspeh civilizacije ili njenu potpunu propast, prisutan je svuda. To je pomalo kabalistički, ali mislim da su mnogi od nas očarani brojevima i sistemima.

Tok kakav nude takvi sistemi dolazi i kroz muziku.

Da, rekao bih da je tako. Ako pomislite na Majka Najmana i minimalizam iz Njujorka šezdesetih godina, sve je to u vezi sa tim sekvencama i paternima. Ono što je Majkl Najman posebno pametno uradio bilo je povezivanje toga sa muzikom engleskog baroka, poput Henrija Parsela i ranijih kompozitora sa sličnim idejama, bez obzira na to što su iz sasvim drugačijeg doba, sa drugačijom orkestracijom i vrednostima.

Uvek sam mislio da u većini onoga za čim ljudi teže nema ničega novog. Sve su preformulacije onoga kroz šta smo već prolazili. U savremenoj kinematografiji najviše dominiraju Marvelovi stripovi, zar ne? Marvelovi stripovi povezani su sa antičkim mitologijama, bilo da su skandinavske ili grčke. Mi prosto sve pravimo ponovo. Uzmite Noćnu stražu. Snimio sam film o Rembrantu; vi nešto znate o Rembrantu i ja se priključujem na to vaše znanje kao na platformu odakle gradim ideje i predstave.

Te ideje idu ka tome da prevaziđu ono što se zapaža jednostavnim gledanjem Rembrantovih slika. Napravili ste ga od krvi i mesa i dodali mu seksualnost i smrtnost.

Stari Grci imali su dve suštinske reči: eros i tanatos. One su držači za knjige naših života. Ne toliko rođenja, koliko pravog začeća populacije, a potom smrti. Pošto imam 80 godina, uveliko se koncentrišem za tanatos. Šta radimo povodom tog neizbežnog problema da ćemo svi da umremo? Da li je moguće imati bilo kakvu kontrolu nad tim i može li se dospeti do srećne smrti? Počinjem novi film sa Morganom Frimenom pod nazivom Lucca Mortis, koji postavlja apsurdno pitanje: “Da li je smrt neophodna?”

Svi smo mi komplikovani ljudi, bez obzira na to odakle dolazimo, ali kada umremo, ogromne količine znanja prosto nestaju. Kakva neverovatna šteta! Čemu igranje ovih darvinovskih igara evolucije kad one već u sebi nose ove zaludne situacije? To ide ruku podruku sa ironijom da svi živimo duže. Ali šta to znači? Da li je to prosto dodavanje još jednog broja na spisak brojeva? Da li to zapravo znači dodavanje kvaliteta? Verovatno ne.

Kada ste 2014. godine primili nagradu BAFTA za izuzetan doprinos britanskoj kinematografiji, rekli ste da kinematografiju treba stalno iznova pronalaziti. Da li i dalje tako mislite? Da li je ponovno pronalaženje kinematografije vezano za tehnologiju, poput virtualne realnosti, ili je to pre stvar sadržaja i namera?

Ti novi tehnološki izumi nisu zaista izmenili prirodu kinematografije, zar ne? Ono ogromno ulaganje i interesovanje za 3D, gde je to, dođavola, nestalo? Mislim da ta sokoćala, ta nova uzbuđenja, imaju više veze sa pokušajima da se obnovi interesovanje za bioskope.

Za mene je kinematografija još u embrionalnoj fazi. Nadao sam se da će se razviti sa digitalnom revolucijom, što je mene veoma uzbudilo jer su filmadžije mogle bukvalno da ponovo postanu slikari. Imali su kontrolu nad slikom toliko lično kao nikada pre, koristeći se CGI-jem i tako dalje. Rastužim se kad vidim kako se ljudska mašta uzburka zbog nekog novog fenomena, a onda se bednički vrati u zonu komfora. Uprkos svim ovih tehnološkim izumima, kinematografija je ista onakva kakva je bila na svojim počecima 1895.

Ali ipak mislite da treba da odigrate svoju ulogu u kinematografiji? Još snimate filmove.

Mislim da imam jedno 20 scenarija koje bih želeo da snimim. Ali, pošto je jedan od razloga za ovaj razgovor i to što imam 80 godina, dani su mi odbrojani i prosto nemam dovoljno vremena da snimim sve te filmove. Mislim da prosečni beli muškarac u Evropi verovatno umire sa 81 i po, tako da bih rekao da mi je ostalo otprilike još godinu i po. Videćemo šta će biti. Vreme mi je sada ograničeno. Mislim da shvatate da još imam određenu energiju da nastavim. Ali videćemo šta će biti.

Svakako bi trebalo da doterate bar do 92, Pitere!

Pa, trebalo bi, je l’ da?

Piše; Lilijan Kroford
Izvot: BFI
Preveo; Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Glif, Piter Grinavej