Ulogujte se / Kreirajte profil

На путу ка Богу

.

Become a Patron!

.

Од Харија Потера – најбезазленијег чаробњака преко најотровнијих бестелесних и телесних духова

„Уметнику је стало до осећања, а не до објашњавања. Јер се иза објашњавања може крити правдање (које је од лоше савести), а не одважна потрага за истином јер је и уметник тражитељ у Божијем спектру, пре свега лепог, па затим и доброг, праведног и мудрог, љубави.

Све те особине су лица Божија, као што је Бог јединствен у Три Лика Свете Тројице.

Морао сам да се вратим Харију Потеру. Не сећам се да сам се икад растао са њим. Мислио сам да сам много старији, и да је он остао мали, а ја велики. Тражио сам неког са озбиљнијим језиком, јер сам изгледа још давно разоткрио да су чини латински преводи. Разни ликови су пролазили, и не баш безазлени као Хари, нити су ме Харијеве речи тровале као што су оне од потоњих утвара које су остављале своје књиге. Дохватати се таквих књига, стварно је била клетва.

Магична стварност Хари Потера, стварно је постојала (у својој суштини) и у мојој стварности. Сва црна измаштана створења су ловила и моју душу, као и Харијеву. Сви ти грозни ликови чекали су у заседи и мене, као и њега: Харија, и у коме сам се огледао.

За сву ту невидљиву стварност човек има осећања да је осети и надчулно види. Појмови, речи, имена и слике, су само безбројни (неукротиви) путеви ка дубинама нашег бића. Тамо је врло тешко боравити, кад је човек стално бомбардован чулношћу свог тела и ума, а у невидљивом пространству стражаре немилосрдни – гоничи свега Боголиког и Христоликог у нама, прогонитељи нас самих.

Осетио сам да цела ово замисао о Харију Потеру и Богу као највишој истини стварности буде мисао о томе да је сваки сусрет са собом увек сусрет са Богом, да сусрести се са самим собом значи сусрети се са Богом, а да између нас и Бога стоје многи непријатељи.

Сећање ми је призвало најупечатљивије моменте из целих књига и филмова које сам читао и гледао небројано пута. У тим моментима, уочио сам их: непријатеље сваког дечаштва, искрености и храбрости, оданости и пожртвованости. Сада имају име, митологију и светску славу да их разобличим и да им додам димензију стварности коју стварно заслужују.

Змија БазилискBasilisk

Утвара ДементорDementor

Огледало жудње Mirror of erised

Као што све немани нешто прожидиру – имају ту неутољиву жеђ као Тантал, што је мука и пакао. Тако и ова два створења и једна ствар нешто прожидиру, лове свој плен:

Базилиск – лојалност (оданост)

Дементор – вера (нада)

Огледало жудње – искреност (бестрашће)

Зашто баш ова три противника, два створења и једна ствар – за које ако боље погледамо видимо да у његовом одразу стоји још једно створење. Нисам сигуран зашто. Знам само да сам касније открио да постоји неки смисао у томе, па чак и у редоследу којим се јављају, као што су овде поређани.

Покушаћу да упоредим како је Хари изашао на крај са овим створењима и са самим собом, а како се, рецимо, та борба, уопште, одиграва са свима људима.

Змија, аспида – и то огромна. Преогромна, са нагласком на ту величину, из разлога да се покаже стварнија, она духовна (скривенија) димензија наше стварности – која испуњава све око нас и можда више нас саме. Она је одслика наших земаљских и доста мањих змија, јер чему би ауторка и писала да није тако. Било би сасвим досадно да нема мистичног смисла, а за књиге Харија Потера кажу да су мистерије заогрнуте у књигу фантазије. Да је сав магични свет само фасада много јаче структуре.

Није она имала задатак да превише промишља нити да нам након свега накнадно разњашњава шта је мислила. Није ни сплеткарила својим умом, него је осећала и стварала док је ум само пловио у својим безбројним облицима чувајући унутрашњу логику несазнатљиве стварности. Никад то није ни било на уметнику као што каже уводна мисао, јер разум је познат по својој лукавости и грешкама, за разлику од аутентичних осећања, већ да интуитивно открива свет пун „магије“ и објављује га. Она је пророковала на сопственом језику симбола, слика и прича…

„Оданост Богу јесте и оданост самом себи и својој савести“

Базилиск. Продирујућа слика од присећања на дворану тајни (други део ХП) ми је била слика феникса који долази Харију у помоћ и Харијево исповедање вере у Дамблдора пред самим Волдемором које је претходило томе. Намерно сам искористио синтагму „исповедање вере“ да би се и сам уверио, како она нимало не смета да стоји ту. Иако је смештена у религијском контексту, не штрчи. Хари се заиста изјаснио да је Албус Дамблдор највећи чаробњак на свету и да ће Хогвортса увек бити док су му они одани.

Не желим превише да учитавам, чак се верујем, на позитиван начин бојим тога. Но ипак мислим да је у реду да поменем уваженог  професора Џордана Питерсона (Jordan Peterson)  који је и сам држао предавање о тумачењу архетипских момената и симбола у свету Харија Потера, где је стварнија стварност од оне у којој је Дамблдор директор школе она у којој је Бог на престолу васионе – ако можемо тако да кажемо. Нема сумње да би онда сам Волдемор и змија Базилиск били ђаво и његове слуге. Погледајте кушњу којом је Хари био изложен кад му је Волдемор говорио о својој свемоћи и како ће он на крају завладати школом преко своје огромне змије. Да није Хари јунак какав јесте, питање је да ли би он или било који њеогов друг или другарица из школе, успели да се одупру таквом искушењу, да не поклекну пред својим страхом и поверују речима преваранта и од искона самообмањивача. Како би се тек тамо снашао безброј обичних људи(?)

Дементор. Не знам која ми је страшнија слика, она кад Сиријусова душа у виду малог светлећег бисера излази из његових уста, само да би је мало после Хари вратио својим патронусом, или слика чаробњачког затвора око кога облећу хиљаде одвратних створења званих дементори. На тим сликама ћу се задржати и овде као што их већ јесам одраније задржао у својој свести.

Да ли сте знали да патронус значи заштитник, а да бајалица експекто патронам значи очекујем заштитника. Какав ли је то непријатељ када се пред њим не ослањам на хрпу наученог, вештину покрета, ни покојег талента, него завирујем унутар себе, тражим нешто и затим призивам заштиту. Од кога? Шта тражим то у себи? Против чега идем?

Тражим наду (веру у победу добра, па и у само Добро, које почива на сећању на присуство добра, а које се извлачи из осећања заједнице са Добрим)

Браним се од очајања (страха од вечне тираније, злостављања, страха од немоћи која ће уследити ропству и паду и мукама и патњи, смрти)

Дементори нису само чувари Аскабана (чаробњачког затвора). Они су уствари прави правцати зидови састављени од премногог очајања, којим се сломљена воља преступника држи окована у безнађу.

Огледало жудње. Има нешто исконско у тој сцени. Три лика учествују у њој. Ми смо сви Хари наравно. Други је одавно проклет пред тим огледалом, мучећи се у сопственој муци. Хари је невин и добар, а Дамблдор је, хм, творац и посматрач. Творац камена мудрости, то знамо, за огледало ја искрено не знам сем да је древни предмет, ал творац целог збивања и компликације јесте сигурно, не у сплеткарошком смислу, већ као што сам рекао, у творачком, посматрачком, и управитељном смислу. Тј. кад кажем управитељном смислу, мислим на промисао којим је Дамблдор поставио камен и огледало баш тако и ту, и промислу којим је допустио Харију и Волдемору да се сретну баш тамо.

(Само што је за ово друго више заслужан писац него Дамблдор, но ауторка се ионако изјашњавала да је она често говорила кроз Дамблдора.)

На ужем плану је исто тројац, камен – вечни живот илити извор живота, срце – жудња, и лични одраз у огледалу тј. лик, личност, биће слободе, слободе одлучивања, слободне воље.

Шта се десило међу њима те вечери. Дечак је победио најстрашнијег и скоро најмоћнијег чаробњака «на свету». Чиме је он, дечак од 11 година, могао да се мери са њим, одраслим човеком(?) По сили и снази никако. Знању или вештини(?) Не.

Хари је имао чисту жудњу у срцу, жудњу за својим родитељима…као што и сви ми имамо негде скривену жудњу за правим оцем, жудњу за Оцем небеским, родитељем свих нас.

Али у баш том тренутку, те вечери, он, Хари, је само хтео да победи «онога» који му је убио родитеље, може се рећи – и да победи онога који га је одвојио од родитеља (са великм или малим „Р“, свеједно). – Једини начин да то успе је да дође до камена мудрости пре «њега». Што је и успео, захваљујући својој дечијој невиности, заправо дечијој храбрости и чистоти душе. И наравно, мудрости Дамблдоровој, која је увек провејавала у свему.

Укратко:

Грчење и изгарање у нечистој жељи доводило је одраслог човека до лудила, а простота дечака без једва изговорене речи била је услишена одмах. Ето слике и прилике човека у молитви пред Богом.

„Отворене ране је тешко гледати, од загнојених се умире, а красте су дар ако се не скидају и пусте да зарасту.“

Змија Базилсик напада тело, утвара Дементор дух, а између, слепа душа страда пред огледалом испред кога не сме да стане.

Окренуће све наопачке, и једно против другог, да сви буду као она и изједу сами себе. Имитираће Бога, а биће све супротно њему.“

„Леш, трулеж и смрад. Лудило и паралишући страх.“

Телeсени отров убризгава неман која напада човека преко физичке (природне) равни. Духовни вирус преноси човеку неман са метафизичке (надприродне) стране стварности. А у огледалу нема никога више, ни змије ни дементора, никога и ничег сем онога ко стоји испред њега. И сав отров и страх који су му предали злочинци, објављују се као део њега…

Застрашујуће је и за најхрабрије очи, али једино оне могу видети себе у том огледалу као једино одговорног за своје стање, и видети свој лик какав заиста јесте. У томе се такође огледају две тајне:

Једна је духовни закон слободе којом смо даровани. Слободе без које нема ни узвишене љубави ни лепоте, ни радости постојања, ни свести о себи и другима. Дакле – нема човека каквог га Бог љуби и какве једни друге љубимо. Заиста свим срцем целим.

Друга је она коју ће човек сотворити исто по својој слободној вољи, а која је вапај за исцељењем. Духовни закон који човек испуњава говорећи: „све ове преступе ја сам учинио, али ја нисам сав у тим преступима“. Душа увиђајући своје слепило и изранављеност вапије Створитељу своме: „Помози ми и спаси овај здрави остатак мене.“

*Ђавоља замка. Природа опонаша надприроду. Гле случаја, у Харијевом магисјком свету још изразитије. Постоји једна биљка, коров или шта ли је. Љигава, не претерано лепа, и ко зна шта још и како; она је била замишљена или осећана у пишчевој машти много прецизније него што су успели на екрану да је прикажу. Филм је таква изражајна работа која најмање допушта додатне маште која обогаћује осећања, за разлику од књиге или слике, или по највише звука (музике).

Што јој се више опиреш, то те више стеже“.

То јој је дефиниција. Једина слабост су јој сунчеви зраци.

Звучи, и некако је наметнуто тако да је без великог значаја, а таква замка је можда највеће лукавство спроведено над људским родом. Лукавство које гуши и грчи људско тело, како оно грубо тако и оно фино, и држи га окованим у аду. Која је паралела ту: страх човека да осећа своју слабост и смртност и немоћ(?) Да осећа сва своја осећања која проистичу из немоћи(?)  Страх од страха(?) Бес, мржњу; па и радост и љубав навикнуту на разочарење (?) Зар није човек једно цело биће немоћи које једино са Богом и уз Бога може све.

Нисам могао, а да не приметим још и овај од хиљаде симбола и пројекција које су ме преплављивале. Хари, Рон и Хермиона, три главна јунака, су заправо Срце, Душа и Ум.

Дакле, свако од нас у себи има и Хермиону/ум, памет/, Харија/срце, храброст/ и Рона/душу, доброту/. Док су њих троје у хармонији и ми смо у хармонији, као и човек у нама.

Како је дивно, заиста, октрити сво ово. Толико доброг у толико често безразложно осуђиваном и склањаном, у неки прашњави дечији, не(до)(од)расли кутак.

Вол|де|морт. Његово име је бег од смрти.

А грех је смрт, а смрт је болест, а болест умирање, а умирање бол, боловање мука, и мука патња. Патња је туга, туга жалост, жалост очајање. Очајање је самоубиство. Самоубиство – вечна смрт.

Чега ту има човек да се не боји. Нема места иронији, али има шансе да Волдемора видимо као човека пре него што га видимо као непоправљивог злочинца.

Може ли, али сада иронично, његова највећа мана бити што се није уморио од бежања, можда од себе самог, од свог лика у огледалу који није могао стајати мирно. Не, не кажем да је требао да се мири с њом, смрти, у овом простом говорном навикнутом значењу. Нема мира са смрћу док је човек смртан тј. грешан. Страх је ту, присутан; и од смрти и од лудила. Он је хтео да превари смрт, а не да се истинито суочи с њом. Чак не може да се каже ни да је хтео да је победи.

Христос је смрт победио на крсту, смрћу смрт разрушивши.

Волдеморт ју се бојао, бојао се и своје немоћи пред њом, и свакако и других својих немоћи које проистичу из човекове лишене заједнице са Богом. Какав ужасан живот, а не само крај живота, за тако трагичног лика, сем ако није директна персонификација самог зла који исто има своју генезу – настанак у отпадиништву од Бога. Побеђен је и побеђено је сво зло као што је у књизи пророчки-измаштано, а у Јеванђељу написано и потврђено речју Божијом.

„Зло не може победити, може само да одвуче у пропаст са собом онога ко му се приклони“

Ми и анђели смо браћа по Богу. Неко од наше браће се одметнуо и устао на нашег Оца. По свом чину и старини добили су одговарајући казну, а ми млађи преварени од отпалог братства добили смо специфично одслужење казне – које се може назвати странствовањем на земљи. То странствовање је својеврсно духовно и телесно ропство под којим људска душа пати да би се сетила свог греха и због њега лила сузе. Међутим, силину таквог преступа по правди Божијој нису могле избрисати наше сузе нити наша дела покајања, већ само крв Сина Божијега – Исуса Христа, „Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек; и Који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен; и Који је васкрсао у трећи дан по Писму“. – Никејски симбол вере (IV век) (одломак)

А Христос искупљује нас Својом милошћу и човекољубљем. А ми вером у Њега.

Ако може да послужи било коме, биће на радост, мени већ јесте, зато што и овако откривам парче по парче свог живота, и много се радујем када га стварно угледам испод површине, и обрадујем се кад ми дотакне срце.

Нешто има овде. Од Харија до Јеванђеља, био је можда дуг пут, а можда и не. Добро уме да избрише све лоше као да га није ни било. Није ми била намера да унизим Харија Потера својим тумачењима, нити да се узвисим изнад њега својим напором да га дешифрујем Јеванђељем, већ да се придода слава Божија и њему, Харију, и тој жени која га је мислила и писала.

Ако је ово имало имало смисла некоме, значи да је било успешно. Хтео сам на овај начин да приближим Јеванђеље још више себи, а и другима, и ако Бог отвори срца наша, да се радујемо Истини, као што и треба да буде, јер радост (радосна вест[1]) је ту зато да се дели.

за П.У.Л.С: Марко Гавриловић

[1] грч. ευαγγέλιον, евангелион

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3 komentara na tekst На путу ка Богу

  1. Милица

    26/09/2019 at 06:08

    Баш сте ме обрадовали. Диван текст. Додала бих још само Харијеву свест у последњој борби да мора да умре да би уништио зло и да би живели они које он воли. Занимљива паралела а намећу се и бројни цитати. Свако добро.

  2. Марко Гавриловић

    26/09/2019 at 11:45

    Хвала за коментар. Одлично сте се сетили за Харијеву жртву на крају приче, која ето опет има снажне симболике и сличности са Христовом жртвом, јер ето, васкрсења има на обе стране! Лепо сте и срочили: “да би се уништило зло и да би живели они које он воли” (може и са великим словом Он).

  3. PannikaVex

    10/10/2019 at 08:41

    Всем првет. Скажите пожалуйста, можно ли пологаться информации на сайтах о здоровом образе жизни?

    И порекомендуйте сайт по этой тематике.

    Спасибо.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.