Vladimir Nabokov – portret u četiri bekstva

Ništa u vezi sa Vladimirom Nabokovom nije bilo uobičajeno: književni stil, teme i karakteri koje je birao za svoja dela, književni ukus koji je izazivao uvek oprečna mišljenja, ali, pre svega, njegov život, za koji bez preterivanja možemo rbeći da prevazilazi i najmaštovitije filmske zaplete. Vladimir Vladimirovič je bio ekscentrični erudita neverovatne inteligencije i talenta, aristokrata koga su novac i titule ponekad zaobilazili, pa je bogatstvo i nobilitet uvek nosio u svom književnom peru, kosmopolita koji je ceo život proveo tragajući za kućom i domovinom, da bi, tek kada je stekao svetsku slavu, odustao i od te, za njega, neostvarive ideje. Nabokovu nikada nije bilo suđeno da pronađe dom: bio je u svađi sa ustrojstvom sveta, sa duhom vremena u kome je živeo, i to vreme i taj svet stalno su ga proganjali, pa je često bio prinuđen da uzmiče, shvatajući da su porodica i književnost jedina dva utočišta u kojima će moći da pronađe, i to samo ponekad, toliko željeni mir. Bekstvo je postalo način njegovog života.

 

BEKSTVO PRVO: RUSIJA

Nabokov potiče iz ugledne aristokratske porodice: njegov deda bio je ministar pravde za vreme vladavine Aleksandra II, a otac Vladimir Dmitrovič takođe je bio ugledan liberalni političar, aktivan član lokalne masonske lože, novinar i jedan od vođa liberalne Ustavno-demokratske partije, popularno nazvane Kadeti, koja će nešto kasnije činiti jezgro otpora boljševicima u građanskom ratu. Majka Elena, iz bogate jevrejske familije zemljoposednika, doneće na svet tri sina i dve ćerke. Najstariji, Vladimir, bio je pravo čudo od deteta i sve ga je zanimalo: objavio je dve zbirke pesama do svoje sedamnaeste godine, puno je čitao, bavio se lingvistikom, govorio je tečno tri jezika (engleski je savladao pre ruskog), od oca je nasledio ljubav prema lepideptorologiji (nauka o leptirima), bio je odličan fudbalski golman, dobar bokser i teniser, ali i sinesteta (između ostalog, slova je prepoznavao kao boje) poput Skrjabina i Kandinskog. Sa Oktobarskom revolucijom završava se njegovo srećno detinjstvo. U decembru 1917. cela porodica beži na Krim pred naletom boljševika, ali ubrzo će i odatle emigrirati u Berlin, gde se sklonio najveći broj ruskih emigranata.

 

BEKSTVO DRUGO: NEMAČKA I FRANCUSKA

Ubrzo po dolasku u Berlin, Nabokovi su poslali Vladimira na Triniti koledž, gde je studirao francusku i rusku književnost. Mnogo godina kasnije, ponosno će otkriti: „Nijednom za tri godine u Kembridžu, ponavljam: ni jedan jedini put nisam posetio Univerzitetsku biblioteku, niti sam se potrudio da saznam gde se nalazi. Nisam išao na predavanja. Bežao bih u London kad god bi mi se ukazala prilika. Imao sam nekoliko devojaka u isto vreme.” Na njegovu veliku žalost, završio je studije za samo tri godine i odmah se vratio kod svojih u Berlin. Tada se desila velika tragedija: na političkom skupu u Berlinu ekstremni desničar Vasilij Biskupski pokušao je atentat na Vasilija Miljukova, vođu i osnivača Kadeta. Nabokovljev otac Dmitrij je bez razmišljanja skočio da zaštiti svog kolegu, u čemu je i uspeo, ali je to herojstvo platio sopstvenim životom.

Godine 1925. oženio se Verom Slonim, koja će mu biti najverniji pratilac i podrška do kraja života. Ona je najzaslužnija što Vladimir nije spalio neke rukopise, pre svih Lolitu. Devet godina kasnije dobili su sina Dmitrija. U to vreme Nabokov je zarađivao kao statista u nemačkim filmovima, kućni učitelj, prevodilac i teniski instruktor. Ubrzo, pod nadimkom Sirin, izdaje prve romane na ruskom jeziku: Mašenjka (1926), Kralj, dama, pub (1928), Lužinova odbrana (1930), novela Špijun (1930). Preovladavaju ruske teme i antiboljševizam, pa ne čudi što je većina Nabokovljevih dela objavljena u Rusiji tek krajem XX veka: „Ništa diktatori ne mrze toliko kao nepokolebljivi, neuhvatljivi, uvek provokativni osmeh. Jedan od glavnih razloga što su oni Lenjinovi lupeži osudili na smrt galantnog ruskog pesnika Gumiljeva, bio je taj što se sve vreme tokom ispitivanja, u zadimljenoj sobi tužioca, u prostoriji gde su ga mučili, po krivudavim hodnicima kojim su ga sproveli do kamiona, u samom kamionu kojim su ga odvezli na gubilište, pa čak i tu, na licu mesta koje je bilo ispunjeno teškim koracima nespretnog i turobnog streljačkog voda, pesnik sve vreme smešio.” Međutim, nisu samo boljševici bili problem: nacisti su već uveliko proganjali Jevreje po Nemačkoj i jedini razlog što su još uvek bili u Berlinu je Nabokovljeva posvećenost radu na najznačajnijem delu iz tog perioda, Dar (1938). U Pariz se sele 1937, ali su tamo ostali samo tri godine. Zbog invazije na Francusku, Nabokovi opet pakuju kofere i ovog puta beže u SAD. „Moj prezir je poprilično jednostavan”, konstatovao je u svom stilu, „glupost, tiranija, okrutnost, kriminal i tiha muzika.”

 

BEKSTVO TREĆE: AMERIKA

Vladimir Vladimirovič nikada nije naučio da vozi (Vera je bila njegov „šofer”), nikada nije koristio telefon, sastavljao je ukrštenice i šahovske probleme, čitavog života je patio od nesanice: „Spavači su najidiotskija bratija na svetu.” Ipak, od svih neobičnosti njegovog karaktera, nema sumnje da je njegov književni ukus bio najosobeniji: Dostojevskog je smatrao drugorazrednim piscem koji se rasipao spasenjem unaokolo: „Najveći ruski prozni pisci su, pre svih, Tolstoj, pa Gogolj, Čehov je treći, a četvrti Turgenjev. Dostojevski čeka ispred kancelarije da dobije objašnjenje za loše ocene koje sam mu dao.” Balzak mu je bio osrednji, Pasternak patetičan, Kamija i Brehta je proglasio nulama, Man mu je bio odbojan. Ismevao je Frojda i psihoanalizu. Džojsovog Uliksa je smatrao za najveće delo XX veka (ali nije voleo Portret… i Fineganovo bdenje), veoma je cenio Borhesa i Kafku, za Beketa je tvrdio da piše dobre novele i užasne drame, a Hemingvej mu nije bio toliko loš, ali nikako nije mogao da podnese njegove knjige o (ovo ćemo ipak morati na engleskom) bells, balls and bulls! Sve to nije ga sprečilo da postane profesor književnosti na Kornelu i Velsliju, dok je na Harvardu bio kurator lepidopter u zoološkom muzeju. Vera ga je pratila na svim predavanjima, dodavala mu je beleške ili brisala tablu. Sedela je pored njega ili u prvom redu i nikada nije progovarala ni reč. Kada bi se Nabokov razboleo, ona je ocenjivala testove i obavljala razgovore sa studentima. Jedan od tih studenata bio je i Tomas Pinčon.

U to vreme, Nabokov odlučuje da piše na engleskom (mada je poeziju nastavio da stvara isključivo na maternjem jeziku). Prvo objavljuje roman Stvarni život Sebastijana Najta (1941) i U znaku nezakonito rođenih (1947), da bi potom izašla Lolita (1955), koja mu je donela svetsku slavu. Priču o matorom perverznjaku Hambertu Hambertu, koji se zaljubljuje u dvanaestogodišnju „nimfetu” i besramno je zavodi, niko u SAD nije hteo da objavi. Knjigu ipak objavljuje u Francuskoj, a Lolita postaje svetski hit kome ni veliki Kjubrik nije mogao da odoli, pa je ubrzo roman ekranizovan i to sa podjednako velikim uspehom. Naravno, odmah su počela nagađanja o tome da li je užasni Hambert alter ego Nabokova i da li u romanu ima autobiografskih elemenata. Pokušavajući da objasni kako se nikako ne može povući znak jednakosti između njih dvojice, Nabokov je rekao: „Hambert Hambert, na primer, ne zna razliku između kolibrija i sokola. Meni se to, svakako, nikad ne bi desilo.” Ipak, kada je odlučio da bude ozbiljniji i manje ironičan nego obično, ipak je pojasnio zašto je napisao roman o pedofilu: „Zadatak pisca je da posadi svog junaka na vrh drveta, i jednom kada je tamo, treba ga kamenovati.” Nabokovu očigledno nije smetalo ako bi i sam ponekad morao da zauzme mesto svog junaka.

Njegov sledeći (i poslednji američki) roman, Pnin (1957), naići će na izvanredan odziv i publike i kritike. Ipak, čini se da mu je bilo preko glave i Amerike i njenog puritanskog duha. Nabokov je kao osvedočeni protivnik carističke autokratije, nacizma i komunizma počeo da shvata i nedostatke jednog, pokazaće se, samo prividnog demokratskog sistema. Onog trenutka kada je postao finansijski nezavisan, zbog komercijalnog uspeha Lolite, Vladimir Vladimirovič je još jednom odlučio da spakuje kofere i da se 1960. vrati u dobru staru Evropu.

 

BEKSTVO ČETVRTO: ŠVAJCARSKA

Vladimir i Vera su se pomirili da nikada neće naći svoj dom. Zato su, valjda, i odlučili da žive u luksuznom sezonskom hotelu na Ženevskom jezeru sve do svoje smrti. Odlučili su da ljudima poput njih, osuđenim na stalne selidbe, ne priliči nekretnina u posedu. Njihov sin Dmitrij postao je eminentni operski pevač i dobio je posao u Milanskoj skali, a oni su želeli da mu budu blizu. Tamo je Vladimir napisao još dva svoja remek-dela, Bledu vatru (1962) i Adu (1969) – njegovo najobimnije delo, a zatim i Prozirne stvari (1972) i Pogledaj, arlekine! (1974). Dmitrij je bio najzaslužniji za priređivanje, prevođenje i posthumno objavljivanje knjige Sabranih priča (1995), koja se danas smatra jednom od najznačajnijih Nabokovljevih knjiga. Veliki majstor pisane reči krenuo je u svoje poslednje bekstvo 1977, kada je umro okružen najbližima.

Aleksandar Šurbatović

Izvor: Vreme online

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments