Načela Mediale

Modernizam i antimodernizam

Sve nas navodi da verujemo da postoji izvesna tačka duha odakle život i smrt, stvarno i nestvarno, prošlost i budućnost, saopštivo i nesaopštivo, visina i nizina, prestaju biti opaženi kao protivrečni.”
Andre Breton
Drugi manifest nadrealizma

”Ja nisam realista. Ja nisam idealista. Ja sam intermedialista.”
Čarls Fort

”Jahali smo na tigrovima; ako padnemo, tigrovi će nas pojesti.’
Miro Glavurtić

”Najviši princip sveobuhvatno lebdi iznad života, jer se život iz njega izliva.”
Leonid Šejka
Pismo Iliji Saviću

Šta je Mediala? Grupa umetnika ili pokret? Da li se uopšte medialno stvaralaštvo može promišljati kao slikarstvo, ili je to nešto više? Kako govoriti o principima kada Mediala istovremeno zastupa i tradicionalno i eksperimentalno, a nastoji da ih prevaziđe. Da li je u pitanju skup izuzetnih ličnosti, koje su iz katakombi Beograda poušale da osvoje svet, ili grupa nebuloznih avangardista?

Pisati o Mediali znači dirati u tajnu, razotkrivati život, ulaziti u rudnik, vagati zlato ili smeće, otvarati muzičku kutiju iz koje, osim cvrkuta i umilnih zvukova, dopiru i sile zla. Mediala je pre svega čarobnjaštvo, a njene slike čudo i duhovni podvig. Nije samo Leonid Šejka bio mistik, filozof, slikar i prorok. Mediala je stalni dinamizam, „interakcija suprotnih struja koje su dopirale do tajnih laboratorija Mediale, nesumnjiva je magija ekstrema, borba suprotnosti koja se kultivirala, polovi slikarstva kao estetički i umetnički eho binarne strukture sveta”, piše Miro Glavurtić, jedan od glavnih teoretičara Mediale. Reč je o likovnoj i teorijskoj iluminaciji, prestupništvu, osvetljavanju istorije dvadesetog veka „neobičnom svetlošću na zamračenom nebu naše moderne umetnosti” (M. Glavurtić). Njeno ime je  program, ontološka sintagma, raskršće svetova, vizija prošlosti i budućnosti. Sastoji se iz dve reči: kao muškarac i žena, Bog i đavo, život i smrt,  Medialu tvore reči „med” i „ala”, što je stari izraz za čudovište ili zmaja.  „Med” je deo igre reči u kojoj se njegovo značenje slatke materije na srpskom poklapa sa rečima latinskog porekla (medio, mediovalno, medium, u značenju središnje, meditacija, medicina i slično). „Ala” je palindrom iz fonda drevnih reči srpskog jezika. Spoj ovih višeznačnosti stvara nova semantička polja i omogućava drugačije razumevanje. Miro Glavurtić, koji je smislio tu kovanicu i silogizam, kaže:

„Iza jedne dijalektike, postojala je jedna trijalektika. Dijalektika meda i ale, meda meditacije, duhovne medicine, zdravog duha u zdravom telu i ale, progresivno rastuće entropije, anarhije, ale hiljadugodišnjih mitova i ezoterije, završavala se u treću tačku, tačku sinteze, večnih trijada, u Medialu, koja je sintetički oblik teze meda i antiteze ale. U našim medijalističkim teorijama postojala je tačka Mediale, kao tačka susreta, sinteze i tačka konvergencije. I uvek neke svetle tačke koje sijaju kao zvezde gnoseoloških konstelacija. Tačke nedogleda perspektive koju otkrivamo u našim slikama. Od tih tačaka bila je sazdana Mediala.”

Ona je prevashodno duhovni pokret koji obuhvata široko filozofsko područje, a njen program (ako uopšte možemo da upotrebimo tu reč) zasniva se na filozofskom pogledu na svet.

„Mediala je jedinstvena, autentična pojava čudesne kristalizacije vrednosti u istoriji evropske kulture HH veka. Metafora ‘kristalizacije’ nije tek puki izraz retoričke domišljatosti već je u pitanju pokušaj izražavanja jednog posebnog oblika zajednice duhovnih tenzija. Posebna svojstva zajednice ‘Mediala’ su bitno različita od onih koje srećemo kod uobičajenih konfiguracija moderne umetnosti kao što su ‘grupe’, ‘pokreti’, ‘pravci’ ili ‘tendencije’. Svi ti oblici organizacije implicitno ili eksplicitno prihvataju ili izražavaju koncepciju ‘linearne’ istorije nastajanja i nestajanja, dok je ‘Mediala’ svojim najvišim uzletima upućena sferama nadistorije i apsolutu”, piše Dragoš Kalajić, najbolji poznavalac Mediale.

Olja Ivanjicki – “Tajna večera”

Često se u intervjuima, likovnoj kritici i teoriji postavljalo pitanje odnosa nadrealizma i Mediale. Mada je Glavurtić voleo da izmenjuje iskustva sa Markom Ristićem, vođom srpskog predratnog nadrealizma, utvrdio je da „nadrealistički neviđeni susret suprotnih i neočekivanih pojava kao vatre i žirafe, u Mediali je bio zamenjen brojnijim i racionalnijim susretima polariteta čitave jedne naše intimne dijalektike, kao što su dijalektički parovi lijepo-ružno, pozitivitet-negativitet, klasično-romantično, red-nered, racionalno-iracionalno, realno-fantastično, java-san, med i ala”. Kalajić je još određeniji: „U pogledu formule ‘nadrealizam’, koja podrazumeva uobičajeno značenje ‘realnosti’, dovoljno je istaći sledeće: ‘ona se može legitimno primeniti za opisivanje vrhovnih dometa ‘Mediale’ samo pod uslovom ograničenja istog pojma na opsege originalnog, etimološkog, dakle, doslovnog značenja. Jer, u odnosu prema modernom pokretu koji je uzurpirao taj pojam ‘Mediala’ je kvalitativni antipod. U stvari, moderni ‘nadrealizam’ je samo i jedino jedna izvitoperena, jalova, grana prošlovekovnog, dekadentnog simbolizma, koja se pokušavala oživeti kalemima psihoanalize i pseudo-ezoterije. Drugim rečima, ‘nadrealizam’ je pod-realizam jer je po opažanju Šampinjola ‘nadrealizam težio da pobegne od realnosti kako bi stigao ne iznad već ispod nje; on je pronašao svoj zbeg u pod-prirodnom’. Dakle, linija verodostojne nadrealističke umetnosti proteže se na pouzdanoj udaljenosti od zone ‘nadrealizma’; u ovom veku ona se proteže od De Kirika, preko ‘drugog’, neoklasičnog Dalia, do protagonista ‘Mediale’”.

Mirjana Radojčić je uočila da je Mediala oformila sistem ubeđenja koji pledira da je umetnost ravna procesu saznanja. U tom smislu se težilo stalnom formulisanju stavova, najpre da se obrazloži naziv Mediala, a potom da se ispitaju osnovni vidovi pojave medialnog duha u umetnosti. Naziv Mediala podrazumeva  i sažima čitavu jednu filozofiju. Mediala je, štaviše, svojom estetskom teorijom i stvaralaštvom nastojala da obnovi prošlost, i to onu svih kultura, prepoznavajući u njima znake medialnog. Ona je za „ono što je večno, za dublje istine života”, piše Siniša Vuković i, dodaje da je Mediala „oznaka za prepoznavanje duhovnih rođaka iz svih vremena i prostora”. Miro Glavurtić kaže:

„Kad god smo hteli, mogli smo izmisliti jedan ‘imaginarni muzej’ medialističkog duha. Mediala je bila konstantna evokacija genija prošlosti”. Takođe kaže: „Medializam se može naći svuda i u svim vremenima. Sve istorije su retrogradne, pa i istorija Mediale”.

Medialna teorija je terra incognita, imaginarni kontinent nastanjen velikanima, ali i sasvim nepoznatim stvaraocima. Praotac medialne porodice je Heraklit. Siniša Vuković vidi duhovnu vezu Mediale sa Bošom, Van Ajkom, Direrom, Leonom Batistom Albertijem, Geteom, Valerijem, De Kirikom i Maksom Ernstom, a Olja Ivanjicki beleži da je Mediala bila „moderna i obnovljena predstava koju su već odigrali istinski mistici literature i alhemije – Gogolj, Bodler, Uismans, Dostojevski i Rembo”. Miro Glavurtić nalazi elemente medialnog kod Fra Anđelika, Pjera dela Frančeske, Leonarda, Vermera, Zurbarana, El Greka, kojima je kasnije priključio Žozefa de Mestra, Čarlsa Forta, Jurgisa Baltrušaitisa, Česlava Miloša i drugih. Bliski su mu i Paracelzus, Agripa de Neteshajm, Bazil Valentin, Ivan le Lorejn Olbrajt, koje proučava i o kojima piše. Bio je svestan velike porodice hrvatskih humanista, slikara, vajara i filozofa, koji su u italijansku renesansu uneli mnogo toga originalnog. Poslednji u tom nizu je Ruđer Bošković, po kome je Glavurtić dao ime svom sinu. Očigledna je paralela između renesanse petnaestog i šesnaestog veka i moderne, medialne.

Leonid Šejka

Za Leonida Šejku su bitni Platon, Nikola Kuzanski, Dekart, Lajbnic, Šopenhauer, Valeri i Pjer Tejar de Šarden. Proučavao je Milutina Milankovića i Ajnštajna. Pod uticajem Hajdegera  formirao je svoju teoriju o predmetnom u umetnosti, a knjige grofa Nikolaja Berđajeva Smisao istorije i Novo srednjovekovlje su na njega najviše uticale. Od Berđajeva je preuzeo ideje o mašinskom karakteru zapadne civilizacije, njenom zapadanju u tehnološko varvarstvo i mogućoj renesansi. On i Glavurtić su veoma rano otkrili Renea Genona, Hajzenberga, Fulkanelija, Ežena Kanselijea i Mirču Elijadea. Medialisti su često govorili o Vilijemu Blejku, Edgaru Alanu Pou, Andreu Židu, Francu Kafki, Bašlaru i Ešeru. Na pitanje Branke Bogavac: „Da li je na tebe uticao neki pisac?”, Dado Đurić je odgovorio: „Gogolj. Ne da je uticao nego sam mu kopile. Ja sam kopile Gogoljevo.” Mada pominje Fukea, Mantenju i Šongauera, Dado kaže: „Slikar koji me je najviše opčinio, i u mojim prvim slikama može se osetiti njegov uticaj, jeste Vic.”

Uroš Tošković . Bez naziva

Uroš Tošković je svojim crtežima i slikama najavio art–brut i novi ekspresionizam, što je proizašlo iz njegovog zanimanja za Žorža Ruoa. Dado Đurić je u modernu umetnost uneo gotsko, u obliku organskog pandemonijuma suprotnog tehnicizmu. Tragom Leonardove teorije, Leonid Šejka je naslikao prve enformel slike u Beogradu, a u kasnijim delima  ima enformelističkih detalja. Njegove akcije na đubrištu prethode hepeningu i performansu, dok je sa svojom objektnom umetnošću preteča neodade, čega je bio svestan. Njegova Kvazifotografija. Događaj u Los Anđelesu iz 1966, jedna je od prvih hiperrealističkih slika u svetu. Tek će 1969. hiperrealističkom skulpturom Djuena Hensona biti obrađen sličan problem – saobraćajna nesreća. To su i prvi naznaci i katastrofičnog u današnjoj umetnosti. Pravio je knjige-objekte, izmišljao naprave koje rade na kišu i samorazvijajuće mobile. Imao je prašinomer, predmet koji nikada nije pomerao ni čistio. Uveo je neke besmislene radnje kojima je nagovestio antiumetnost. Muzejska postavka iz 1956. predstavlja  ga kao prvog postmodernog umetnika. Slika je sastavljena od citata, najšire otvara problematiku slike u slici (slika u slikama) i način korišćenja stilova kao likovnih elemenata. Njegove holandske mrtve prirode ga svrstavaju u red prvih evropskih predstavnika anahronizma ili slikarstva memorije. Rane Glavurtićeve i Vukovićeve slike uzdižu lutku i u prvi plan stavljaju mašinsko i robotsko. Šejka je 1955.  zabeležio da ga karakteriše „mašinski romantizam”. Bio je među prvima u takozvanoj umetnosti ponašanja i ličnih mitologija, karakterističnih za umetnost kraja dvadesetog veka. U posleratnu umetnost je uneo ritual i magiju, ali i saborni, sinergijski smisao ikone. Miro Glavurtić je prvi posle Gustava Hartlauba, a pre Artura Švarca, pisao o okultnoj, ezoterijskoj prirodi umetnosti, što je postalo popularno osamdesetih godina. Šejka je 1957. pokrenuo i sam najviše ažurirao Ured za registraciju i klasifikaciju (URK), složen umetničko-dokumentacioni projekat u formi knjige. Oko 1958. ispisivao je slova i brojeve na crtežima, a tek kasnije je saznao za letrizam i vizuelnu poeziju. Godine 1965. zabeležio je  da namerava da se bavi kutijarstvom (box-art), kao što su njegova Skladišta trideset godina ranije najavila postmodernu estetiku pravljenja zbirki. Izuzetno stvaralaštvo Vladana Radovanovića, koje će u daljem tekstu biti bolje predstavljeno, bilo je u to vreme smelije od Šejkinog, a i sada je daleko ispred svog vremena.

Vladan Radovanović – Vokovizual

Dragoš Kalajić je s pravom zaključio: „’Mediala’ nije deo moderne umetnosti već je, upravo obratno, moderna umetnost je samo jedan mali deo materijala koji su izloženi procesima prevrednovanja i kritičkih promišljanja u ‘medialnim’ radionicama”. Zatim je dodao: „Iskustvo evropskih škola puteva metafizičke realizacije čoveka prepoznaje u remek-delima ‘Mediale’ intelektualne i spiritualne elemente najplemenitijeg kvaliteta.”

Medializam se može naći u simbolima alhemije, srednjovekovne ezoterije, kao i kod mistika. Mediala je svojom umetničkom koncepcijom izabrala dosta smeo i možda rizičan metod suprotstavljanja duhu modernizma. Kosta Bradić je o tome izjavio:

„Slikarstvo Zapada je premoreno i istrošeno. Njime vlada slučaj i proizvoljnost. Na malom prostoru nalazišta gura se veliki broj tražilaca. Razumljiva je reakcija na to u smislu obraćanja klasici.”

Miro Glavurtić objašnjava:

„Moderna umetnost je poput lavirinta koji vodi kroz Đubrište, groblje mrtvih stilova, abortiranih izama, kroz bezbrojne dihotomije, raslojavanja, kroz parcele malih otkrića, sitnih duhova, izgubljenih individualnosti, kroz razdrobljene svetove, mozaik razvijenog organona, privide, skladišta, kroz grad.”

Miro Glavurtić

„Danas je možda najteže definisati onaj tanani, vrlo kompleksni osećaj što ga imamo šetajući kroz Muzej 20. veka”, smatra Siniša Vuković, i dodaje:

„Bezbroj raznorodnih i sasvim suprotnih utisaka, bezbroj dejstava koja se čas dopunjuju ovde, čas tamo potiru, sustižu, suprotstavljaju, umnožavaju. Posmatrano obuhvatnije, umetnost je ne baš sasvim uzaludan napor stvaranja apsolutnih konačnosti.”

Mediala je najpre mogućnost da se sagleda i kontroliše velika reka destrukcije i analize koju predstavlja moderna umetnost. Ona ne odbacuje modernizam, već ga uvodi u svoj krug vrednosti, a istovremeno ne pripada ni prošlosti, već je pre sadašnji trenutak prošlosti. Postala je sinonim za umetničko opredeljenje i stanje duha. Njen estetski stav je angažovan, prisutna je težnja za prevazilaženjem čitave moderne umetnosti.

„Medijali je svaki formalizam stran i dalek, ona je i iracionalna i racionalna, i poetska i misaona, i realna i nadrealna, i suva i maštovita, i ezoterična i kartezijanska, njena ambicija je da sjedini čoveka i vreme i da udruži prošlost i budućnost.” „Mediala nastoji da prepozna linije kontinuiteta protegnute kroz vreme, one linije koje spajaju sve slojeve istorijskog iskustva sa aktuelnim iskustvom”;

„Medialna nit se javlja kao koheziona sila istorije, ona sila koja se sa promenljivom srećom suprotstavlja drugom polaritetu – procesu atomizacije i dezintegracije”,

kaže Siniša Vuković. Jedno medialno delo u sebi sažima jedinstvo prošlog, sadašnjeg i budućeg. Glavurtić je čak razmišljao o Arhimediali, Mediali posle Mediale,  koju bi činili najmlađi poklonici. Zaključimo rečima Siniše Vukovića:

„Na pozornici ovog nemirnog veka, rastrgnutog svojim dilemama, pratimo kretanje čitavih rojeva divergentnih sila. To je proces fisije sume čovekovih potencija. Rezultati su vrlo dobro poznati: razjedinjeni čovek razjedinio je svoju energiju, raščlanio sposobnosti; razvijao je jedne, a zapostavio i potiskivao neke druge. To je vreme eksperata i specijalista… Međutim, brojni fisioni procesi u umetnosti 20. veka, kao autentični glasovi jedne civilizacije, stvaraju građu za buduće fuzione medialne procese, za sintetičke poduhvate.”

Dejan Đorić

Izvor: Fenomeni

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments