Nacionalizam je svesna veza koju deli grupa luda koji osećaju snažnu privrženost određenoj zemiji i koji imaju zajednički jezik, kulturu i istoriju obeležene zajedničkom slavom i patnjama. Nacionalisti tvrde da čovekova najviša privrženost i odanost treba da bude usmerena ka naciji. Oni ispoljavaju veliki ponos prema istoriji i obišajima svoga naroda, i često osećaju da su Bog ili istorija posebno izabrali njihovu naciju. Oni tvrde da nacija ~ njena kultura i istorija – daje smisao životu i delanju pojedinca. Kao i religija, i nacionalizam obezbeđuje pojedincu osećanje zajedništva i cilj vredan samožrtvovanja.
U periodu uzmicanja hrišćanstva, u devetnaestom veku, u životu Evrope nacionalizam je postao vodeća duhovna snaga. Nacionalizam je obezbeđivao nova uverenja, mučenike i ,svete“ dane koji su stimulisali odanost; nudio je članstvo u zajednici, koje je zadovoljavalo preovlađujuću psihološku potrebu ljudskih bića za zajedništvom i identitetom. A nacionalizam je nudio i misiju, kojoj su ljudi mogli da se posvete – napredak nacije.
Pojava modernog nacionalizma
Ključne komponente modernog nacionalizma pojavile su se tokom Francuske revolucje. Revolucija je potvrdila princip da suverenitet proiziazi iz nacije, iz naroda kao celine – država nije privatni posed vladara već otelovljenje volje naroda. Nacionalna država je iznad kralja, crkve, imanja, sindikata ili provincije; ona prevazilazi sve ostale vidove lojalnosti. Francuzi ne smeju sebe da vide kao podanike kralja, ne kao Bretonce li Normane, ne kao plemstvo ii buržoaziju, već kao građane ujedinjene otadžbine, la patric. Te dve ideje – da Ijudi poseduju neograničen suverenitet i da su ujedinjeni u naciji – bile su krucijalne u oblikovanju modernog nacionalizma.
I kako se revolucija kretala od umerene ka radikalnuj fazi, francuski nacionalizam se pojačavao. Avgusta 1793, kada je Republici pretila invazija iz inostranstva, jakobinci su doneli odluku o masovnoj mobilizaciji, što je pozivalo na mobilizaciju sve potencijale nacije u ljudstvu i materijalu. Rat više nije bio sukob izmedu kraljeva u kome su se borile male vojske profesionalnih vojnika; on je postao borba čitavog naroda. Od mladića se tražilo da služe kao vojnici, od oženjenih muškaraca da kuju oružje, od žena da prave odeću, od starih da drže patriotske govore.
Jakobinci su zahtevali još veću odanost naciji i žrtvovanje za nju, i pozivali na proširenje francuskih granica do Alpa i do Rajne. Po školama, po novinama, u govorima i pesmama, na pozornicama i na skupovima i mitinzima patriotskih društava, Francuzima se govorilo o slavi koju su zadobili republikanski vojnici na bojnom polju |podsežali su ih na njihove dužnosti prema la patrie. “Građanin je rođen, živi i umire, za otadžbinu.” Ove reči bile su ispisane po javnim mestima kako bi ih svi građani čitali i o njima razmišljali.
Vojnici revolucije nisu se borili za novac ili za kralja već za naciju. “Kada la patrie zove na odbranu”, pisac je jedan mladi vojnik svojoj majci, ,.moramo pohitati ka njoj… Naš život, naša dobra i naše sposobnosti ne pripadaju nama. Sve pripada naciji, la patrie.” Pod jakobincima Francuzi su postali preobraćenici jedne sekularne vere koja je propovedala potpuno poštovanje prema naciji;
“Godine 1794. nismo verovali ni u kakvu natprirodnu religiju; naša ozbiljna unutrašnja osećanja bila su sumirana u samo jednoj ideji, kako biti od koristi otadžbini. Sve ostalo… bilo je, u našim o¢ima, samo trivijalno… To je bila naša jedina religija.”
Nije li povišeno osećanje nacionalizma koncentrisano na posebne interese francuskog naroda bilo odbacivanje kosmopolitizma koji su propovedali prosvetitelji, iskazano u Pejnovoj maksimi: “Moja zemlja je Svet, Čovecanstvo predstavlja moje zemljake”?” Da li se to moglo pomiriti s Deklaracijom prava čoveka, čiji su principi bili upućeni čitavom čovečanstvu? Rusoovskim jezikom, Luj-Antoan de Sen-Žist (Louis Antoine de Saint-Just), vatreni robespjerovac zastupao je žrtvovanje pojedinačne slobode potrebama nacije.
“Nije potrebno kazniti samo izdajnike, već i one koji su indiferentni; mora se kazniti svako ko je pasivan u Republici i ne radi ništa za nju. Jer, pošto je francuski narod manifestovao svoju volju, sve što joj se suprotstavlja izvan je suvereniteta; sve što je izvan suvereniteta jeste neprijatelj.”
Sami revolucionari nisu razumeli implikacije nove snage koju su oslobodili. Mali broj Ijudi je podozrevao da je nova religija nacionalizma proizvela strasti koje su pretile idealima razuma, slobode i jednakosti za koje su se zalagali prosvetitelji i reformatori iz 1789. Sen-Žist kao da je gledao u naš vek kada je izjavio:
“Postoji nešto strašno u svetoj ljubavi prema otadžbini. Ta ljubav je tako isključiva da ona sve žrtvuje radi javnih interesa, nemilosrdno, bez straha, bez poštovanja prema pojedincu.”
Romantizam je takođe probudio nacionalistička osećanja. Baš kao što svi pojedinci imaju sopstvene osobene ličnosti, govorili su romantičari, njih imaju i nacionalne zajednice. Johan Gotfrid Herder (Jochan Gottfried Herder) (1744-1803) zamislio je ideju Volksgeista – duše naroda.
Za Herdera, svaki narod je jedinstven i stvaralački; svaki izražava svoj duh kroz jezik, književnost, spomenike i narodnu tradiciju. Herder nije učinio teoretski skok od duhovnog i kulturnog nacionalizma ka političkom nacionalizmu; on nije pozivao na stvaranje država koje se zasnivaju na nacionalnosti, niti je verovao da je jedan narod biološki ili kulturno superiorniji od nekog drugog, Ali njegov naglasak na jedinstvenoj kulturi naroda stimulisao je nacionalnu svest među Nemcima i raznim slovenskim narodima koji su živeli pod vladavinom tuđina.
Volksgeist je naveo intelektualce da istražuju prošlost sopstvenog naroda, da nanovo otknvaju drevne običaje i da uzdižu svoj istorijski jezik i kuturu. Istražujući jezike, književnost i narodne običaje svojih naroda, romantični mislioci ulivali su osećanje naconalnog ponosa u svoje sunarodnike. Od kulturnog nacionalizma bio je potreban samo jedan mali korak do političkog nacionalizma koji je pozivao na nacionalno oslobođenje, ujedinjenje i državnost.
Romantičari su bili najraniji apostoli nemačkog nacionalizma. Oni su povratili u svest sećanja na nemačku prošlost i naglašavali posebne kvalitete nemačkog naroda i posebnu sudbinu nemačke nacije. Romantičari su izrazili žarko veličanje rodnog kraja i starih narodnih pesama i legendi, slavili srednjovekovnu Nemačku, i cenili naslednu monarhiju i aristokratiju kao vitalne veze s prošlošću nacije. Oni su postojanje svakog pojedinca videli kao neraskidivo povezano s precima, narodom i otadžbinom i našli samoostvarenje kome su stremili spajanjem sopstvenog ega s nacionalnom dušom.
Za romantičare, nacionalna zajednica bila je vitalna snaga koja je pojedincu davala i identitet i cilj u životu. Prvobitna namera romantizma, oslobađanje individualnog duha i originalnosti, naročito u poeziji i umetnosti, bilo je transformisano, u Nemackoj, uc teoriju nacionalizma koja je identifikaciju s nacionalnim duhom videla kao put ka samoispunjenju. A nacija, koja je povezivala pojedinačne duše u zajednicu braće, stajala je iznad pojedinca.
Tako je, Ernst Moric Arnt (Ernst Moritz Arndt) (1769-1860), nemački nacionalistički pesnik, veličajući Oslobodilački rat protiv Napoleona 1813. godine, rekao da je
“najdivnija stvar u čitavom tom svetom oduševljenju” koje su pokazali Nemci u toku borbe “to što su sve razlike u položaju, klasi i dobi bile zaboravljene… jedino veliko osećanje za Otadžbinu, njenu slobodu i čast, progutalo je sva druga osećanja i učinilo da sva druga shvatanja budu zaboravijena”.
Napoleonovi ratovi rasplamsavali su nacionalistička osećanja u nemačkim državama. Mržnja prema francuskim okupatorima izazivala je osećanje besa i želje za nacionalnim jedinstvom među nekim Nemcima, koji, pre francuske okupacije, nisu mislili o nemaškoj otadžbini već o sopstvenim državama i viadarima. Ti Nemci su pozivali na oslobodilački rat protiv Napoleona. Privlačeći uglavnom intelektualce, ideja o politickom ujedinjenju imala je ograničen uticaj na ostali narod, lojalan lokalnim vladarima i lokalnim teritorijama, Ipak, zametak nacionalizma bio je začet u nemačkom ustanku protiv Napoleona 1813. godine. Ono čto je Arnt pisao očito izražava pojavu nacionalizma. U nedvosmisieno romantičnim tonovima, Arnt je podsticao Nemce da se ujedine protiv Napoleona:
Nemci, ponovo osetite Boga, čujte i bojte se večnog i čujte i plašite se svoga Volka (naroda), ponovo osetite u Bogu čast i dostojanstvo vaših otaca, njihova slavna istorija podmlađuje se u vama, njihova čvrsta isrtana vrlina cveta u vama, čitava nemačka otadžbina stoji ponovo pred vama u dostojanstvenom oreolu prošlih vekova… Ne više katolici i protestanti, Prusi i Austrijanci, Saksonci i Bavarci, Šlezani i Hanovernci, ne vide različite vere, različitog mentaliteta i različite volje – budite Nemci, budite jedno, želite da budete jedno po ljubavi i odanosti i nikakav vrag (Napoleon) neće vas pokoriti”
Većina nemačkih romantičara izražavala je neprijateljski stav prema liberalnim idealima Francuske revolucije. Osuđivali su reforme Revolucije zato što su pokušale da rekonstruišu društvo odvajanjem pojedinaca od njihove nacionalne prošlosti, tretirajući ih kao izolovane apstrakcije. Smatrali su da nemački narodni duh ne treba da bude zagađen stranim, francuskim idealima.
Za prosvetitelje, država je bila ljudska institucija, racionalni sporazum između pojedinaca, koji štiti ljudska prava. Nemačkim romantičarima, takva država bila je veštačka i beživotna tvorevina. Prava nemačka država bila je nešto sveto, izraz božanskog duha nemačkog naroda; ona se ne moze proizvesti po narudžbi intelekta. Svrha države nije bila ni zaštita prirodnih prava ni promovisanje ekonomskog blagostanja; bolje reći, država je živi organizam koji povezuje svaku ličnost sa svetom prošlošću i objedinjuje heterogene volje, nadahnjujući ih dubokim osećanjem zajednice.
“Ova “romantična” predstava o državi, zasnovana ne na bilo kakvoj racionalnoj ideji o funkciji i svrsi države, već na ljubavi i savršenoj zajednici, jeste naravno formula za totalitarizam”, primećuje R. Dž. Holingdejl “a nemački nacionalizam se neprekidno kretao upravo ka državi modelovanoj po toj formuli”.
Nacionalizam i liberalizam
Pošetkom devetnaestog veka, liberali su bili glavne vođe i pristalice nacionalističkih pokreta. Smatrali su borbu za nacionalna prava – oslobadanje naroda od strane vladavine – produžetkom borbe za prava pojedinca, Ne može biti slobode, govorili su liberalni naconalisti, ako narod nije slobodan da vlada sam u svojoj zemiji. Liberali nacionalisti su pozivali na spajanje Nemačke i Italije, ponovno rađanje Poljske, oslobađanje Grčke od turske viadavine i davanje autonomije Mađarima u austrijskoj imperiji. Zamisljali su Evropu nezavisnih država zasnovanih na nacionalnosti i narodnom suverenitetu. Oslobođene od strane dominacije i tiranskih vladara, ove novonastale države štitile bi prava pojedinca i borile se za stvaranje bratstva nacija u Evropi.
Primer liberal-nacionalističkog stanovišta pružao je Đuzepe Macini (1805-1872), koji je posvetio svoj život stvaranju ujedinjene i republikanske Italije – cilj koji je sledio s izuzetnim moralnim intenzitetom i odlučnošću. Macini je bio i romantik i liberal. Kao liberal, borio se za republikansku i ustavnu vladu i smatrao je da bi nacionalno jedinstvo unapredilo slobodu pojedinca.
Kao romantičar, tragao je za istinom preko uzvišenog osećanja i intuicije i verovao da bi jedna probuđena Italija povela ka regeneraciji čovečanstva. Macini je verovao da bi, baš kao što je Rim obezbedio zakon i jedinstvo u drevnom svetu, a rimski papa vodio latinsko hrišćanstvo tokom Srednjeg veka, treći Rim, novoujedinjena Italija, uvela novo doba slobodnih nacija, ličnih sloboda i jednakosti. Ovaj period bi predstavljao veliki progres za čovecanstvo; mir, prosperitet i univerzalna sreća zamenili bi sukobe, materijalizam i lične interese.
Odan verskom misticizmu, Macini je video svet sastavljen od nezavisnih država zasnovanih na naciji, republikanizmu i demokratiji, kao ispunjenje božjeg plana. Mlada Italija, društvo koje je osnovao Macini, sastojala se od od posvećenih italijanskih revolucionara, od kojih su mnogi bili studenti. Mlada Italija je trebalo da služi kao instrument za buđenje Italije i transformaciju u bratstvo slobodnih naroda.
U prvoj polovini devetnaestog veka, mali broj intelektualaca uvidao je opasnosti koje je donosio nacionalizam i shvatao fundamentalni sukob izmedu liberalizma i nacionalizma. Za liberale, ideja 0 univerzalnim prirodnim pravima prevazilazila je sve nacionalne granice. Nasleđujuci kosmopolitizam od prosvetiteljstva, liberalizam je isticao ono što je svim ljudima bilo zajedniško, tražeći da svi pojedinci budu ravnopravno tretirani pred zakonom, i propovedajući toleranciju.
Mnogi nacionalisti, ispoljavajući partikularistički stav vodeće grupe i plemena, smatrali su da je nacija suština postojanja i da ona stoji ispred i iznad svega. Oni su, stoga, često podređivali pojedinačnu slobodu nacionalnoj veličini; smatrali su da njihova nacija sačinjava najviše dobro, i označavali druge nacionalnosti kao rđave. I dok su liberali pokušavali da zaštite prava svih koji žive unutar jedne države, nacionalisti su često ignorisali ili gazili prava pojedinca i nacionalnih manjina.
Dok je liberalizam izrastao iz racionalne tradicije Zapada, nacionalizam je poticao iz emotivne privrženosti drevnim običajima i vezama, koja je često prizivala mitsku i romantičnu prošlost i izobličavala istoriju. Pošto je ispunjavao elementarnu žudnju za zajednicom i bliskošću, nacionalizam je ispoljavao snažan uticaj na ljudska osećanja, često nagoneći ljude na politički ekstremizam,
U toku revolucija 1848. u Centralnoj Evropi, opasnosti od nacionalizma postale su očite. Marta 1848. godine, nemački liberali su bučno protestovali tražeći ustav, parlamentarnu vladu, slobodu mišljena i kraj policijskim zastrašivanjima, Neki su isto tako pozivali na stvaranje ujedinjene Nemačke kojom bi vladao nacionalni parlament. Liberali su iskoristili svoj početni uspeh u Pruskoj i drugim nemačkim državama da oforme nacionalnu skupštinu sa zadatkom da stvori ujedinjenu i liberalnu Nemačku.
Uskoro je postalo jasno da će ideali liberala biti žrtvovani nacionalističkim nadanjima. Demokratski predstavnici vršili su pritisak na skupštinu da potpomogne ponovno rađanje Poljske, koja je bila izdeljena krajem osamnaestog veka. Nemački naconalisti, međutim, suprotstavljali su se predaji poljskih zemalja, što je bio rani znak trijumfa nacionalizma nad liberalizmom. U jednom emotivnom govoru, Vilhelm Jordan izjavio je:
Naše pravo nije ništa drugo nego pravo jačeg, pravo osvajača.,. Nemačka osvajanja u Poljsko] bila su priredna potreba. Zakon istorije nije jednak zakonu pravnog koda. On poznaje samo zakone prirode, a jedan od tih zakona nam govori da narod nema pravo na političku nezavisnost samo po osnovu svog pukog postojanja. To dolazi samo kao rezultat sile da se potvrdi kao drćava medu drugim državama.”
Delegati su glasali sa 342 glasa protiv 31 glasa, da Nemačka zadrži poljske zemlje.
Godine 1848, Mađari su prvo tražili lokalnu autonomiju, a zatim nezavisnost od Habzburške monarhije. Mađarsko rukovodstvo uvelo je liberalne reforme – opšte pravo glasa za sve muškarce koji govore mađarski i koji imaju nekakvu imovinu, slobodu veroispovesti, slobodu štampe, okončanje ropstva i kraj privilegijama plemstva i crkve, U roku od nekoliko nedelja, mađarski parlament je promenio Mađarsku od feudalne u modernu liberalnu državu, Ali nacionalistički snovi mađarskih voda stajali su povrh njihovih liberalnih ideala. Mađari su nameravali da pripoje zemlju koju su naseljavali Srbi, Slovaci i Rumuni svome kraljevstvu i da te ljude koje su smatrali kulturno inferiornim pretvore u Mađare. Kao što je Hju Ston Votson napisao:
Košut i njegovi prijatelji iskreno su verovali da nemađarima čine uslugu time što im daju priliku da budu apsorbovani u superiornu mađarsku kulturu. Odbiti tu milost predstavijalo je nacionalistički fanatizam; nametnuti je silom značilo je podstaći napredak. Pominjati da su Rumuni, Slovaci i Srbi nacije, sa kulturom, jednostavno je predstavija lo smešnu glupost.
Pre 1848, demokratski idealisti, kao Macini, zamišljali su rađanje nove Evrope slobodnih naroda i oslobođenih nacija. Revolucije iz 1848. godine pokazale su da je za mnoge Evroplijane, ukljucujuči i liberale, nacionalizam bio važnije osećanje od liberalizma, da nacionalizam i liberalizam nisu prirodni saveznici, da je za mnoge ljude nacionalna snaga važnija od lične slobode. Godine 1848, Nikolae Balesku, rumunski patriota, izrazio je ta osecanja:
Što se mene tite, pitanje nacionalnosti je važnije od slobode, Sve dok jedan narod ne postoji kao nacija, on ne može da koristi slobodu. Sloboda se lako može povratiti kada se izgubi, ali ne i nacionalnost. Prema tome, verujem da u sadašnjoj situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja, najpre moramo da ciljamo na očuvanje naše… nacinalnosti a da trazimo samo onoliko slobode koliko je neophodno za razvoj nacionalnosti
To što je izgledalo da je nacionalizam prevladao nad liberalizmom predstavljalo je opasno predskazanje budućnosti. Obeshrabren ovim nacionalističkim antagonizmima, Džon Stjuart Mil se jadao da “osećanje nacionalnosti ima prevagu nad ljubavlju prema slobodi, tako da su ljudi voljni da podstiču svoje vladare da uguše slobodu i nezavisnost svakog naroda koji nije njihove rase i ne govore njihovim jezikom”. U toku revolucija 1848. godine, zaključuje britanski istoričar Luis Nemijer, “nacionalnost, to strastveno vjeruju intelektualaca, obuzima politike centralne i istočno-centralne Evrope, i s godi nom 1848. počinje Veliki evropski rat svake nacije protiv svojih suseda”.
Pred kraj devetnaestog veka, iracionalne i mitske osobine nacionalizma će se pojačati, Stavljajući naglasak na jedinstvene kvalitete i istoriju određenog naroda, nacionalizam će promovisati netrpeljivost medu nacijama. Rasplamsavajući duboku ljubav prema prošllosti, uključujući čežnju za starim granicama, slavom i moći, nacionalizam će povesti ekspanzionističke ratove. Podižući emocije do groznice, nacionalizam će uzdrmati racionalno razmišljanje, odvući razum u svet fantazije i mitova i uvesti ekstremizam u politiku. Ljubav prema naciji će postati najvažnija strast koja preti da ugasi liberalne ideale razuma, slobodu i jednakost.
preveo: Đorđe Krivokapić
Clio 2000. godina
Nacionalizam napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →