Nadrealizam u stripu

Svi oni koji me dobro poznaju, znaju i za jednu od mojih glavnih karakternih osobina, a to je da uživam u tome da drugima detaljno objašnjavam sve ono što radim!?

Pre izvesnog vremena kada sam sav zajapuren, uz pivo i ćevape, svom prijatelju i saučesniku u nekoliko stripo-zločina, pokušavao da objasnim ideju strip serijala koji sam upravo započeo, on me je prijateljskim, ali odlučnim dodirom ruke kulturno prekinuo i rekao: Izgleda nevjerojatno dobro, ali nemoj to više nikada i nikome objašnjavati…?!

Malo posle toga, sam isto prezentovao i svom starom drugaru (sa dugogodišnjim iskustvom u filmskoj industriji), do čijeg suda mi je oduvek bilo veoma stalo. Posle dubokog i studioznog razmišljanja i on me je udostojio svojim mišljenjem: “Ovo što mi sad pokazuješ i pričaš, jako me podseća na način na koji su nekada radili  Andre Breton, Tristan Cara i ostali nadrealisti sa prve polovine prošloga veka”. Poređenje mi se moram priznati veoma dopalo, posebno kada je dodatno pokazao prstima nešto, što je ličilo na promer debljine oko tri cola, spustio drugu ruku na moju, pa dodao: “Strpaj sve ovo zajedno i odštampaj jednu, evo…ovoliko debelu knjigu”!!

Odštampani primerak knjige na mom stolu ipak ima samo 72 strane. Veoma je teško i skupo raditi dugačak strip…

Kada je jedan od naših poznatih strip autora, inače veliki ljubitelj i poznavalac rok muzike, prvi put video jednu epizodu ovog strip serijala, malo neočekivano je konstatovao da je sve jako interesantno, ali (uvek to ali…) me je zatim i upitao: “Zašto su glavni likovi samo crne konture, dok su svi ostali normalno crtani i obojeni?”. Rekoh mu da je to zato “jer su oni apsolutno nebitni i jer u stvarnosti mogu da budu bilo ko”. Shvatio sam da se njemu dopalo to što je u njima, tako crnim i nejasno iscrtanim, prepoznao svoju omiljenu grupu iz mladosti, mada moram priznati da to ni jednog trenutka nije bila namera autora ovoga stripa. Polako mi je postalo jasno da stvaramo nešto lično, nadrealno i puno simbolike, verovatno različito od svega što je u modernom stripu do sada viđeno. “Jeste malo nejasno, ali ima puno nekog  čudnog šmeka”, kako to jednom lepo reče jedan od fanova, koji je serijal redovno pratio na poznatom web portalu.

Šta je strip knjiga “The Bullshitters”?

O čemu se tu uopšte radi??

Idemo polako i ispočetka…

Malo istorije

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Priština je bila na svome vrhuncu. Grad koji je, čak možda i previše brzo, prerastao iz turske kasabe u značajnu ekonomsku i kulturnu prestonicu južne srpske autonomne pokrajine.

I tako ne preterano velika, Priština je nevidljivim granicama bila još i dodatno podeljena na delove koji su  funkcionisali u skladu sa življem, njihovim poreklom, verom i običajima. Ne baš ni mali broj došljaka, iz svih krajeva tadašnje velike države, uglavnom tu zatečen na privremenom radu (koji se nekada znao odužiti i desetak, pa i više godina), veoma je uspešni razbijao nacionalnu monotoniju koju su stvarale dve velike i par manjih etničkih grupa starosedeoca, što se sve veoma  pozitivno  odražavalo na život u gradu .

U to vreme Priština je bila veoma turbulentno i interesantno mesto za život, mnogo više nego što se to mislilo, uglavnom zbog pogrešnih stereotipa i predrasuda vezanih za nju.

Nećemo opet ponavljati stare i svima poznate priče…

Posebno ne one o  korzou sa dve odvojene nacionalne strane, lokalnim bandama koje su po sporednim uličicama u centru (na samo nekoliko metara od policijskih patrola, uvek mešanih nacionalnosti), čisto onako iz sportskih pobuda i popraćeno sa primitivnim kodeksom časti pokupljenim iz filmova Brusa Lija, maltretirali uvek iste (one koji nisu bili dovoljno hrabri i jaki da pruže otpor).

“Nikada se nisam previše ustručavao kada je trebalo gaziti slabijeg od sebe, a pred jačima sam uvek znao da izigravam budalu”

To su bile reči jednog od mnogih tadašnjih mudraca sa prištevačkog korzoa, koji je uprkos toj svojoj drevnoj mudrosti, ipak i sâm više puta  bio gažen i šutiran po pločnicima grada.

Plato ispred restorana Avala i poznati Grand Hotel, bili su centralna mesta okupljanja mladih, koji su se sa zalaskom sunca, iz večeri u veče, poput zombija grupisali po  predivno uhodanim ponavljajućim šemama. Negovala se tradicija uličnog sviranja, sa poznatim kultnim mestom poznatim kao “Stepenice”, gde su se okupljali dugokosi akustičari i njihove simpatične devojke.

Priština je pred zalazak sunca ličila na idilično i bajkovito mesto, ili je to možda samo bila slika koju mladost sama sebi projektuje.

Kasnije, malo posle 21:30 h, život na ulicama se polako, ali neumoljivo gasio. U već i tako polumračnim ulicama,  svako veče bi se kamenom majstorski pogodila još neka preostala ulična svetiljka, popalile bi se sve kante za đubre (tako da đubretari ujutru nemaju mnogo posla), pa bi zatim grad lagano utonuo u san.

Jedno mesto je ipak radilo do ponoći, a ostajalo se često i malo duže, sve dok kelneri ne pokupe stolnjake i prebroje pazar. Tamo se u to vreme ulazilo sa propusnicama, nije mogao baš svako da uđe. Bilo je tamo povremeno i svirki lokalnih rok grupa, pilo se ladno Pećko pivo i jeo se dobar pomfrit sa sirom. Nalazilo se u podrumu hotela Božur i bilo je apsolutno bez ikakve ventilacije. A u to vreme se jako mnogo pušilo…

Ono je bilo utočište samo za one hrabrije i privilegovane, recimo radi poređenja da mu je najsličniji bio  poznati CBGB!!

A u tom klubu je ponekad svirala i naša mala, potpuno beznačajna i … odavno zaboravljena grupa…

Početkom osamdesetih, kada se uglavnom dešavaju događaji opisani rok bajkom u slikama “theBullshitters“, grad se već umnogome promenio.

Posle poznatih nemira koji su se dogodili početkom 81. godine (i koji uopšte nisu tema ove priče), noćni život u gradu je počeo da lagano zamire. Iseljavanje srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva, kao i migracije urbanih Albanaca u inostranstvo, brzo su učinili svoje. Život grada je dosta usporio, korzo se sveo na sporadične prolaznike, a Grand Hotel gotovo opustio. Sa dolaskom noći su se nesigurnost, briga i strah, udruženi sa smogom koji je dolazio iz obližnje termoelektrane, polako spuštali na uspavani grad.

Jedino ostrvo gde se nešto događalo i koje je ostalo netaknuto u svom tom sivilu, bio je već spomenut klub. A u njemu, tu izmedju ostalih prištevačkih rokera i grupa Paščad.

Rok scena Prištine

Krajem sedamdesetih, a posebno u prvoj polovini osamdesetih godina, Priština je imala vrlo šarenoliku rok scenu i sopstvenu muzičku produkciju. Zbog specifične situacije koja se ogledala u političkoj i kulturološkoj izolovanosti pokrajine , ona je uglavnom funkcionisala samo u okviru grada.

Moja najranija sećanja vezana za rok nastupe, dosežu do disko kluba u podrumu Grand hotela, u kome je nastupala grupa Smisao Mašte, najveća prištevačka rok atrakcija toga vremena. Nisam siguran tačno koliko je to trajalo, verovatno jednu zimu, ili možda čak i manje, ali je meni ostalo u trajnom sećanju, kao nešto što je obeležilo moje kasno detinjstvo.

Sve grupe posle njih su bile uglavnom prolazne i veoma kratkog veka, obično jedna ili par svirki, a ponekad i neki demo snimak (uglavnom sumnjivog kvaliteta) u izvikanom lokalnom studiju sa dvostrukim aršinima. Ali gledano sa ove vremenske distance, to se u sećanjima sve stopilo i izmešalo, u jedan bajkovit, zamrznut i neprekidan trenutak u prošlosti.

Kao i čuveni prištevački korzo, rok scena grada je bila pretežno nacionalno podeljena, ali uz mnogo veću toleranciju, poštovanje i saradnju, uglavnom kada je to zbog potrebe svirki bilo neophodno. Tema ovog članka su ipak samo nealbanske grupe, koje si bile  stacionirane u “Klubu umetnika”, dok one druge ipak ostavljamo za neku narednu priču, koju će možda nekad, neko drugi napisati.

Grupa Paščad

Paščad je bila jedna od retkih grupa koja je imala neki kontinuitet i svirala isključivo svoje pesme. To su bile godine kada je Džoni Štulić pokazao kako (vidi čuda!!) više nema nikakve potrebe biti neki izuzetan instrumentalista, što su oni dodatno i majstorski zloupotrebili.

U početku su, zajedno sa grupom R&B Band, nastupali kao dragi gosti (predgrupa) bendu Mefisto, prvoj prištevačkoj super grupi. Ona je nastala od preostalih članova već spomenute “Smisao Mašte”, udruženih sa par mlađih rokera. Pošto ni taj bend nije baš dugo potrajao, njihovo mesto u klubu je uskoro zauzeo naš neiskusan, ali uporan sastav.

Svirke su bile dobro posećene, ne zato što su one nekoga baš i preterano interesovale, već uglavnom zbog toga što se u to doba noći nije imalo više nigde otići. Kako je to lepo i slikovito opevano u jednoj njihovoj, nekada veoma poznatoj pesmi:

Stari stripovi su pod kaputom

Kažeš Paščad svira dole u klubu

Devet sati prošlo, prazna je Priština

Božana, Paščad 1982. god.

Ne sećam se da je iko i ikada spomenuo ikakvu svirku Paščadi u klubu, no možda se ipak varam….

Strip knjiga “theBullshitters”

E sad, ovo je sve trebalo spasiti od zaborava i obradovati neke ljude kojima, verovatno zbog nostagije za mladošću provedenom u tom gradu, sve to danas mnogo više znači. Prikazati sve te događaje na neki drugi i nov način, možda ipak sve i malo ulepšati, da bi se učinilo prijemčljivim i za neku drugu, mlađu publiku.

Da sve ispadne ovako dobro, veoma se potrudio Goran Furunović, ilustrator, keramičar i basista grupe Popečitelji (verovatno jedini član tog benda koji nikada nije voleo Paščad), majstorski oslikavši atmosferu grada, tako neophodnu za dočaravanje jedne ovako nadrealne priče.

Grafički je knjižicu uobličio, te iscrtao gomilu malih ilustracija Goran Trajković, osnivač “Strip kolonije Semeteško jezero”. Zbog potrebe ovog teksta Kosovo Polje ćemo privremeno tretirati kao prigradsko naselje Prištine.

Prevod na englesku verziju je sročio Zigi, legendarni pevač i gitarista spomenute grupe Mefisto, pošto je blatnjave ulice Ulpijane, stalno poplavljene ubitačno mirisnim izlivima naprslih kanalizacionih cevi, zamenio posigurno čistijim pločnicima grada Birmingema, gde već vekovima svira i dizajnira.

Ovaj kvartet Prištevaca, verno prenevši na papir foto album grupe (a sve zbog nekoliko ćevosa sa početka teksta), se potrudio da razbije storyboard-er Hrvoje Ružić. Sada se verovatno pita šta mu je sve to trebalo??

Pa onda, hajde da otvorimo ovu knjigu i  ispratimo sagu o našem malom, potpuno beznačajnom i odavno zaboravljenom bendu, koji zatočen u ovom stripu i dan- danas pogubljeno luta multiverzumom rok muzike i starih kultnih filmova, prepunoj simbola jedne zemlje koja odavno ne postoji, u jednom večito sivom i slabo osvetljenom gradu….

Ovaj grad, ne pripada nama

Još je mrak na istoku

Dole u tami na ulicama

Oni te čekaju….

Ne dolazi, Paščad 1982. god.

Odakle sad pa naziv knjige?

Pa ovako…Zbog ideje da se knjižica možda plasira i izvan srpskog govornog područja, pokušali smo da na engleski jezik prevedemo naziv Paščad, a da se pritom sačuva izvorni duh i suptilnost koju taj naziv u sebi nosi, ali bez uspeha…

Momenti iz moje “karijere” sa grupom Paščad, kojih se uvek rado setim, bile su situacije kada smo više puta bili počašćeni dernjavom (omiljen i tradicionalan način komunikacije toga vremena) imena naše grupe, uglavnom pri prelasku glavne ulice u centru grada.

Kao da mi sami sebi nismo dali to ime, nego neko drugi…!?

Volim da razmišljam kako je ipak naziv “theBullshitters“, naziv sveprisutne ideje, a ne naziv same grupe!!

Mada moram priznati da čak ni meni, kao idejnom tvorcu, tu nije uvek sve najjasnije.

Ako nekada za stolom i uz kafu, vi takođe budete listali svoj primerak ovoga stripa, nemojte da vas događanja u njemu previše rastuže. Kao i u svakoj bajci, ni ovde nije baš sve istina. A oni su ipak tako mali, skroz na skroz crni, apsolutno nebitni… i zaista mogu da budu bilo ko…

za P.U.L.S.E: Žarko Vlaisavljević

  Muzika, Paščad, Priština, Strip, The Bullshiters, Žarko Vlaisavljević