Ulogujte se / Kreirajte profil

Најдубље у мраку

 





 


(О представи „Царство мрака“, Л.Н. Толстоја у продукцији Народног позоришта из Београда. Режија: Игор Вук Торбица. Главне улоге: Олга Одановић, Хана Селимовић, Вања Ејдус, Љубомир Бандовић, Иван Ђорђевић, Небојша Љубичић)

Један од најмрачнијих Толстојевих комада носи у свом наслову управо име – мрак. Али овај књижевни мудрац је поставио и цитат пре него што је исписао радњу – цитат из Јеванђеља по Матеју где се каже да:

ако те твоје десно око саблажњава, извади га и ископај га себи, зато што је боље да ти изгине један од екстремитета, него да цело твоје тело буде бачено у пакао.

Поднаслов овог комада је „од сламке кућа изгори.“ У тешкој и неподношљивој традиционалној причи у којој се среброљупство контекстуализира са брачном институцијом, Толстој је  пророчки увео једну вертикалну кафкијанску атмосферу која ову представу компликује и инсинуантно и интуитивно. Инсинуантно зато што нас тама, у којој седимо ми као публика, увлачи у дубинe  сопствене илузије о томе шта је брак и да ли он у ово време треба да потекне из љубави или дефинитивно љубав воде само „пси“, а интуитивно зато што нас опсценост и страственост као илузионистичка вијагра наводе на то да се постидимо своје сопствене латентне первертности, али само на тренутак. Представа има епископалну илузорност којој глумачка моћ у неколико наврата ломи кичму. На средини сцене стоји крст поред кога пролазе сви ликови и они својом хипокритичном церебралношћу појачавају ту илузију која је главна координата у сјајном режијском концепту који вас неће оставити равнодушним.

Редитељ Игор Вук Торбица дефинише своју иконокластику у једном потезу – он таму од тог мета-фамилијарног конгломерата одваја стаклом. Сви они који пролазе мимо својих страсти вуку се као пси ричући и делећи своју судбину као задњи залогај са неким другим, јадним немерницима који су гори од њих. Они вире кроз то стакло како би видели нас у мраку, нас који у ужасној судбини Петрове фамилије и његове знатно млађе супруге Анисје препознајемо честице својих живота и коначно за тренутак откопавамо оно што смо мислили да је дубоко закопано у нашој подсвести. Емотивна тама и страст коју глумци деле као једино парче хлеба продире кроз стакло као експлозија. У тој соби су једини реквизити тегле са водом (која је и вода и ракија и све друго) од којих се кутлачом сипа свима који пристигну потерани јаловом традицијом руралних пребивалишта. Та вода не стоји само као понуђено благо, него и као тиха еутаназија у  ситуацијама које изванредно вешто гради овај талентовани редитељ, ситуације које се топе као метаболитичке промене – брзо и органично.

Зато концепти који се радикализују једним потезом су невероватно продуктивни и носе неизбрисиве утиске. У клаустрофобичној просторији заграђене блоковима  дрвета, или можда некаквим испрљаним и застругеним мермером, Толстојеви ликови изгарају у својим судбинама и у режији Торбице ова представа еманира веома јаком филозофском промишљу, а то је да традиционалистичка некрофилија има свој дубоки корен у первертној љубави. Он одлично издваја рационално од ирационалног и његова режија је семантички кристално чиста управо као представе легендарног белгијског редитеља Ива Ван Ховеа и носи јасну поруку без обланди и целофана. Храбра и иманентна редитељска промисао антологијског карактера.

Глумачка остварења успевају да до краја понесу на себе режијски концепт и да имају једну савршену органику која плени. Хана Селимовић гради своју Анисју у дослуху са својим грандиозно широким талентом. Толстој у кастингу овај лик назива каћиперком, напрченом госпођом која користи своју младост да завлада својим доста старијим супругом, али је Хана Селимовић од овог лика направила парадигматичну антихероину која се не заборавља. Натопљена до краја страшћу и сузама, њена Анисја доноси монологе од којих вам пролазе жмарци, а лик у субмисивну женицу после смрти старијег супруга који се преломи са једном изванредном унутрашњом престројеношћу. Хана Селимовић овај лик развија врло паметно намећући субмисивност као карактерну особину у сценама са младим и стројним Никитом, а екстравертну каћиперну госпођу враћа опет негде на крају представе, тако да сва та до краја логична таласања у овом комплексном лику ова талентована глумица доноси вешто и озбиљно.

Толстој је женску доминацију консеквентно уклопио управо у духу Русије тог времена. Женски принцип, поред традиционалистичке релације са фамилијом у својим постаментима има и модус управљања породичним балансом. Толстој у том смеру руску мајку, као чвршћи стуб фамилије носи на самом рубу са фарсично искомпонираним ликом Матрјоне који у режији Торбице има обличје грбавог демона, а који, с друге стране, у визуелном смислу подсећа на грбаве жентураче са „Последњег суда“ Хијеронимуса Боша. Олга Одановић овај лик искривљене среброљупке Матрјоне игра маестрално, изразивши не само физички ову скоро до земље погурену старицу, него и изводећи тај лик  са широким говорним и емотивним паноптикумом.  Фантастична глумачка креација достојна за велики респект. У овај ред женских ликова спада и лик младе и помало недоветне Акулине, ћерке болесног Петра из првог брака која је и мало наглува, али касније иста та унижена и увређена девојка постаје раскалашна господарица  куће и метреса младог Никите. Овај лик тумачи талентована Вања Ејдус чија пластика је контрапункт старој и искривљеној Матрјони. Жизнерадосне и фарсичне компоненте у њеном изразу граде један врло оригинални женски лик који импонује са својом извитопереном заводљивошћу и који се у овој режији одлично уклапа са ликом лепог, али ирационалног Никите. Иван Ђорђевић овај лик доноси у првим тренутцима доста уздржано да би у другом делу представе отворио једну бестијалну и токсичну еротичност.

Овој палети јарких и чврсто одиграних ликова који врло сигурно воде радњу, придружују се и мањи ликови од којих издвајамо лик наизглед моћног газде Петра, Анисјиног супруга. Инвалида и увек превареног Петра, Љубомир Бандовић игра са једном врло суптилном тугом у свом гласу, једном депресивнопћ која даје сасвим другу димензију овом лику и чини да цео лик зазвучи доминантно и незаборавно. Хипокризију, као круцијалну околност у целој овој причи аутор синтетизује у лику Анисјине куме која са благом персифлажном нотом доноси глумица Анастасија Мандић. Заједно са епизодама Николе Вујовића као полупијаног и неотесаног радника Митрича и Иване Шћепановић као одбачене и омаловажаване Марине, ова улога је једна од најинтересантнијих у представи. Једини лик који држи ону разумну нит у овој драматургији јесте очајни Никитов отац Аћим, чија безуспешна упозорења и преклињања ишчезавају као пасји лавежи у мраку који се постепено увлачи у све ликове. Никола Љубичић у овом врло успешно изграђеном лику носи на сцени једну неутешност коју сам Толстој оставља као једну „карику која недостаје“ како би потенцирао безуспешност наде у овим никада незавршеним вртлозима безумља.

Бранко Хојник у сценографском решењу „Царства мрака“ оцртава визуелну координату целе представе. Дубина мрака, као густо, хипокритично проклетство је ликовна колоратура чија комплексност се естетизује кроз неколико тамних боја у простору који је чист, али метафорички крајње испрљан. Толстојеви ликови, иза стакла, преко урлика својих судбина постају незаборавни ентитети у простору чија туробност носи безброј инспирација. Костими Марине Вукасовић Меденице улазе у исту ту сиво-црну ликовност подражавајући традиционалну ноту код Толстоја, али са примесом једне добро дозиране индиспонирности која је у дослуху са игром глумаца. Визуелном се тренутку контекстуелизира и депресивна музичка илустрација Ненада и Алена Синкауза која као тачку на „и“ изражава једну врло интересантну демонску архаику.

Царство мрака“ је представа која плени и упозорава, која гони и разоткрива једну праву тмину, а Игор Вук Торбица режијским постављањем овог текста је уистину ушао најдубље у њему, у вишелинијској трајекторији неутешних јецаја и неочишћене савести, у недозвољеној страсти и континуираној сахрани љубави.

У овоj темељито конвертираноj реалности, Толстојева суштина остаје као подстицај, а ова верзија је отишла још даље, у корене традиционалних мимоилажења и у вечно непронађене искрености.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Donacije

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Најдубље у мраку

  1. Jovana

    27/12/2018 at 17:17

    Po mom mišljenju, Torbica je talentovan ali precenjen.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.