Nauka i militantni ateizam – Kao fizičar često pišem i govorim o čudesnoj prirodi našeg univerzuma, jer nauku smatram ključnim delom našeg kulturnog nasleđa i mislim da je treba što šire popularisati. U svojim predavanjima ponekad pominjem sukob religije i nauke ili ismevam religijske dogme, zbog čega sam proglašen „militantnim ateistom“. I neki od mojih kolega naučnika me učtivo pitaju zašto kritikujem pobožne ljude: treba da poštujemo osećanja vernika, izbegavamo sukobe sa njima i zajedno gradimo bolji i pravedniji svet.

Pratio sam vesti o Kim Dejvis, matičarki iz Kentakija koja je uprkos odluci Vrhovnog suda odbila da venčava gej parove i završila u zatvoru zbog nepoštovanja suda (kasnije je puštena). Njene pristalice, kao što je republikanski predsednički kandidat Rand Pol, protestuju zbog narušavanja njenih verskih sloboda. „Apsurdno je zbog toga nekoga strpati u zatvor“, rekao je Pol za CNN.

Slučaj Kim Dejvis pokreće važno pitanje: u kojoj meri je dozvoljeno kršenje zakona koji su u suprotnosti sa verskim osećanjima ljudi? Da li treba ići do krajnosti, apsurdnih čak i senatoru Polu: zamislite džihadistu čije tumačenje Kurana dopušta odrubljivanje glave nevernicima i otpadnicima. Da li taj čovek sme da krši zakon? Ili uzmimo manje ekstreman slučaj matičara islamskog fundamentaliste koji vanbračnim parovima ne dozvoljava da uđu u zgradu opštine ili koji odbija da izda bračne dozvole nepokrivenim ženama. U čemu je razlika između ovih slučajeva i slučaja Kim Dejvis? Za Randa Pola je ona verovatno u tome što se on slaže sa Kim Dejvis, a ima otpor prema islamskim fundamentalistima.

Problem je očigledno u tome što nečije sveto nekome drugom može biti besmisleno (ili odvratno). Zato moderna sekularna društva donose zakone koji uređuju postupke ljudi, a ne njihove ideje. Nijedna ideja i nijedno uverenje ne treba da budu van zakona, ali ništa nije toliko sveto da može da opravda kršenje zakona. Dejvis može da veruje u šta god hoće, kao što i džihadista može da veruje u šta god hoće; u oba slučaja zakon ne ograničava njihova uverenja već ono što oni u njihovo ime čine.

U poslednje vreme ovo pitanje je relativizovano. Pod parolom verskih sloboda, pojedinci, države, pa čak i korporacije – na primer u slučaju Hobby Lobby – tvrde da ih na religijskoj osnovi treba izuzeti iz zakona. (Zakoni iz kojih traže izuzeće ne bave se samo religijom već i socijalnim pitanjima, na primer pravima na abortus i gej brak.) Vlast ima interes da osigura ravnopravno postupanje prema svim građanima. Ali zastupnici „verskih sloboda“ tvrde da su religijski ideali u ime kojih oni delaju – iznad zakona. To nije svojstvo sekularnog društva.

Razlog kontroverze koja je nastala zbog slučaja Kim Dejvis je to što smo kao kultura uzdigli verska osećanja na neprikladno visok nivo, zbog čega trpe slobode na kojima je naše društvo zasnovano. Verska sloboda podrazumeva da su svi verski ideali ravnopravni. Nema potrebe za zakonima čija je jedina svrha odbacivanje ili veličanje tih ideala.

Naravno, u nauci je i sama reč „sakralno“ profana. Nijedna ideja, verska ili neka druga, ne prihvata se olako. U naučnom radu je neprihvatljivo apriorno prihvatanje bilo koje ideje ili pojma. Ova posvećenost nauke otvorenom preispitivanju duboko je povezana sa činjenicom da je nauka ateistički poduhvat. „Moja naučnička praksa jeste ateistička“, napisao je biolog Dž. B. S. Holdejn 1934. „To znači da dok vršim eksperimente ne očekujem upliv boga, anđela ili đavola. Tako sam postigao uspeh u profesionalnoj karijeri“. Zaista je ironična opsednutost tolikih ljudi odnosom nauke i religije; on u suštini ne postoji. Za preko 30 godina karijere nijednom na nekom naučnom skupu nisam čuo reč „bog“. Vera ili nevera u boga je irelevantna za nauku – kao i pitanje obaveze građana da poštuju zakone.

Budući da joj nijedna ideja nije sveta, nauka neizbežno odvlači ljude od religije. Što više saznajemo o delovanju prirode, religija sve više gubi svrhu postojanja. Naučnici u principu ne šire laži o svom poslu. Ali ponekad, da se ne bi nekom zamerili, oni uvijenim iskazima obmanjuju javnost tvrdnjama da su njihova naučna otkrića u skladu sa religijskim doktrinama, ili prosto prećutkuju kontradikcije između ovih oblasti. U pitanju je čudna popustljivost, jer su naučnici inače čuveni po zadovoljstvu sa kojim se obrušavaju na druge ideje sa kojima se ne slažu. Astronomi se podsmevaju astrolozima, bez obzira što veliki deo javnosti veruje u astrologiju. Lekari otvoreno napadaju protivnike vakcinisanja zbog ugrožavanja zdravlja dece. Ali mnogi naučnici se uzdržavaju od podsmeha religiji, u strahu da će to ljude udaljiti od nauke. Po mom mišljenju, to je snishodljiv i licemeran stav.

Ova suzdržanost naučnika ima loše posledice. Uzmimo kao primer Američku federaciju za planirano roditeljstvo, čiji protivnici zahtevaju da se u ovoj fiskalnoj godini, od 1. oktobra prekine njeno finansiranje iz federalnih fondova. Zašto? Zato što Federacija za planirano roditeljstvo uzorke tkiva dobijene prilikom abortusa ustupa naučnicima koji istražuju razne bolesti, od Alchajmera do raka. (Skladištenje tih uzoraka je skupo i Federacija naplaćuje svoje usluge.) Jasno je da su mnogi protivnici planiranog roditeljstva istovremeno protivnici abortusa, i to na verskoj osnovi, i da su u različitom stepenu protivnici nauke. Da li naučnici zbog toga treba da ćute da svoje protivnike ne bi još više uvredili i udaljili od nauke? Ili treba glasno da kažu da tkivo fetusa pomaže poboljšanju i spasavanju ljudskih života?

Oklevanje da se preispituju bilo čija uverenja dovodi do tabuiziranja preispitivanja bilo čega. Zato je važno da naučnici govore otvoreno. Nije lako pokrenuti razgovor o odnosu nauke i religije: neki mladi ljudi su mi se žalili na bojkot svojih porodica u kojima su pokrenuli ovo pitanje. Naučnici treba da svojim primerom pokažu da je preispitivanje usvojenih istina, a naročito „svetih istina“, suštinski deo života u slobodnoj zemlji.

Ukratko, postoji direktna veza između naučne i građanske etike. Kosmologija, koja je moja specijalnost, deluje daleko od odbijanja Kim Dejvis da izda bračne dozvole gej parovima, ali oba domena dele iste vrednosti. Nametanje naučnih istina podriva nauku. Isto tako verski stavovi koji zahtevaju imunitet u društvu, podrivaju same osnove moderne sekularne demokratije. Imamo obavezu prema sebi i svojoj deci da se suprotstavimo vlastima – bile one totalitarne, teokratske ili demokratske – koje nameću, ohrabruju, jačaju ili na neki drugi način legitimišu gušenje preispitivanja da bi zaštitile ideje koje se smatraju „svetima“. Petsto godina nauke oslobodile su čovečanstvo okova nametnutog neznanja. To je razlog za veliko slavlje, a ne brigu ko će time biti uvređen. I ako se tako dobija etiketa militantnog ateiste, onda naučnici treba da je nose sa ponosom.

Lorens M. Kraus je profesor na Državnom univerzitetu Arizone, direktor Origins Porojecta i predsednik odbora sponzora Bulletina of the Atomic Scientists. Autor je većeg broja knjiga, između ostalog i The Physics of Star Trek i najnovije A Universe from Nothing.

Lawrence M. Krauss, The New Yorker, 08.09.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 19.09.2015.

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Društvo, Nauka, Religija