Nebo bez duge i divlja planina

Nebo bez duge i divlja planina – Velika i divlja planina ispružila se između visoravni. Kao div. Puna šuma, trave, stena, cveća, paprati i jagoda. Zvoni vodom koja se preliva u koritu brojnih potoka, osluškuje šum krošnji stabala i poj ptica. Grli oblake, i odmara se tlom mahovine i sa mravinjacima. Noću razgovara sa zvezdanim nebom, danju gleda u nebeske daljine, i, svaki put dočekuje kiše i snegove sa radošću majke planete, čija je ćera …

Nebo bez duge nad planinom je okićena kamenim i drvenim kućama i kućicama. Domaćinstva, starija i mlađa, držeće porodice sa raznovrsnim malom, posebno ovcama. Raskriljena rodnim baštama i njivama. Druži se i priča sa svojim starcima i staricama, pomaže muškarcima i ženama u poslovima, raduje se mladim parovima koji joj dolaze da u njoj sviju svoj dom. I čuva decu.

Svi su na planini domaćini na svoj način. Vredni, od rane zore do mrkla mraka. Snažni i krupni, brzi u hodu i oštri i spretni u radu. Markantnih lica i jasnog pogleda, gorštačkih kretnji i planinskog, jednostavnog govora, sa nizom lokalnih reči, koje su bogatstvo njihovog jezika, po ceo dan se čuju po planini. Gostoljubivi i oprezni, spososobni i jaki za svaki planinski posao, sreću se na svakom koraku. Neustrašivi planinski ljudi. U divljini šuma i rastinja, okruženi pećinama i izvorima,u blizini divljih životinja, snalažljivi u svakom mestu i prilici. Znaju da se sreću sa divljim životinjama; vešti da ih se klone, ako treba ili, i da ih love.Drvoseče, kosci i baštovani. Stočari, ribari, graditelji. Svirači i pesnici.

Leti, planina je vrila od njihovih poslova, vike i pesme. Deca su rasla zdrava, lepa i vešta. Uz roditelje, brzo su učili poslove na planini. Rano su legali, osim za običajne večeri, kada su uz logorsku vatru sa odraslima pevali, igrali i slavili rad koji su dobro završili. Njihovi dani bili su puni avantura. Noći su pružale mirne snove.

U dugim i jakim zimama, uz toplo ognjište, ređale su se činije pune hrane i pričale tihe priče. Gusle i frule su se čule sa pesmama, koje su pevali. Domaćini su vodili pevanije. Žene su ih pratile u korak. Lepe i jake, kao njihovi muževi. One su držale domaćinstva i porodice. U prirodi i sa prirodom, njihovom  vodiljom, žene su stvarale veštine pripravljanja domaćih lekova, spremanja vune za obradu tkanja, pletenja … Svakovrsni rad sa vunom i  zimnicom je bio i za kuću i za pijacu. Pite, pekmezi, slatka, kolači, kuvana i pečena jela od kiselog kupusa, krompira i – svinjskih, ovčijih, junećih, bili su redovno na trpezama i tlu njihovih ognjišta i gostinskih soba. Slavile su se porodične slave, sa pripremom od po nedelju dana i gozbama koja su trajale nedeljama. Ljudi su držali  do religijskih, plemenskih i porodičnih običaja, proslava…  Pratili su, poznavali i poštovali važne događaje tokom života i većne njihove odlaske na kraju života.

Noć bez duge

Planina je gajila, podizala i nosila i smeštala u svoju utrobu za večnost, taj svoj lepi, tradicionalni, plemenski ustrojen narod, vredan, miran i opasan kada zatreba. Decu su planina i roditelji rađali i podizali u skladu sa večnom prirodom i vekovnim navikama i običajima sela. Deca su vaspitavana da budu dostojni naslednici svojih roditelja i predaka. Bilo je i nekoliko malih seoskih škola, sa nekolicinom učitelja i učiteljica, koje su deca učila. Deca su bila bistra i voleli su školu. Roditelji, silazeći u obližnji gradić, nabavljali su deci opremu i knjige za školu. Domaćinstva su imali struju, jer su ljudi bili vredni i  potrudili su se da struju dovedu u svoja domaćinstva pre nekoliko desetina godina i time su svoj život obogatili aktivnostima i olakšali poslove. Znali su za radio aparate i televizore. Znali su za električne šporete i zamrzivače. Imali su i kola, a samim tim su bili i pokretljiviji i efikasniji za susrete sa drugim ljudima, za trgovinu i putovanja na duže staze od staza na njihovoj planini.  

Bilo je perioda koji su donosili nemire, pa i ratove. Planina je povremeno bila napadana od osvajača, koji su hteli da se domognu njenih šuma i livada i da opljačkaju i rasture tih nekoliko sela, rasuta po planinama. Ali, što bude. to i prođe. Ili se planina pokazivala nepristupačnom i opasnom za osvajanje i život na njoj, ili su je domaći seljani dobro branili – bila je njihova i znali su svaku čuku i  uvalu na njoj da se sakriju ili napadaju neprijatelja.

Tako je istorija zajedniškog života i sloge planine i njenih žitelja uglavnom bila istorija priličnog mira i spokojstva, rada i snalaženja. Istina je, koju beleži istorija.

Ipak, domaćinstva su se vremenom proređivala, osobito u novije vreme, kada je život u gradu bio privlačniji. Izgledao je i lakši.

 *  *  

Ovaj dokumentarac je zapis jedne mlade žene koja je 78- godine prošlog veka, kao nomad utrčala u tu planinu, februara meseca kad je bio sneg do krovova kuća… Sneg juj je obuhvatio kao velika topla postelja u kojoj je ostala do proleća, pa do leta, pa do jeseni, da bi opet sačekala zimu … Ostala je tako više od 15 godina, da živi sa tom planinom i njenim ljudima.

Kada je počeo rat, s mukom se odvojila od nje. Planina je bila njena, ali je rat hteo drugačije …

A onih petnaest proteklih godina …. Nada, Nomad,  tako je, tokom tih godina, postala svedok i učesnik tradicionalnog i dobrog života planine na koju je došla …  A potom  postaje svedok ružnih promena sa dolaskom rata i praznim, izgorelim posleratnim razdobljem. Te promene su donele jedan sasvim drugačiji život i izmenile ljude. Ustvari, ljudi su, držeći se starih navika i običaja, delimično ostali isti, a delimično su se menjali i promenili u ratu, a potom u brljavom posleratnom okruženju…  

Prvo su se naratovali i tokom rata su se pogubili, onako kako se ljudi u ratu pogube. Pogube glave, zdrav razum i znanje da dušu čine ljubav i bol, već jure lažnjak od ubeđenja da rat ima smisla i da se ratom stvara istina odbrane i pobede, koje će im doneti priželjkivano dobro. Ipak, ljudi u ratu obično zaborave koja su to dobra o kojima sanjaju i koja zla valja da izbegnu u svojoj zamisli i sve se pretvori u jedan crni mutljag, u kome se dave i muče, moleći Boga da se sve što pre završi. Barem je tako bilo sa ljudima koji su živeli na planini.

 

Kada se rat završio, ratnici nisu imali vremena za odmor. Postali su  dezerteri i pobegulje iz vlastitog života i počeli su da lutaju i traže nova mesta za sebe… Planina je ostala bez svojih ljudi, a ljudi sa planine postali su uzmuvana svetina, koja je sišla u grad, nadajući se lakšem životu i skupljačkim rabotama. Ta lutanja i te ujdurme traju godinama i u današnje vreme izgledaju ovako:

To novo, mutno, otrovno, prazno posleratno vreme otvorilo je ranjenim i poluslepim dušama ljudi, bezdan gubitaka od koji su se otimali besmislenim pričama o strašnim ratnim iskustvima koje su prošli, a koja su kao prisilu gurali ponovo u sebe, vrteći se u krug, samo da im vreme prođe. Oni trezveniji hvatali su se nekog posla ili odlazili negde daleko. Profiteri su se snalazi na svoj način, a oni sa pesničkom dušom pisali su pesme i romane u svojim bolnim sećanjima i novim željama za pobedom. Svi su se preturali na zgarištu rata.

I dođoše i neke novotarije, kompjuteri i mobilni na primer. Ljudi se zalepiše za te sprave i pokušaše da nastave da žive, na neki možda zanimljiviji način. Poslovi kojima su se ranije bavili, nestali su ili su bili pokupljeni kao – mora pod moranje” i rađeni na silu. Šume su se sekle i podizale se brente. Pravila se planinska zanatsko-planinska rabota od koje su ljudi počeli da žive i zarađuju. Počela je da miriše svežina posečenih stabala,  grdna crnila natovarenih mrtvih šuma, oguljenih krošnji i tišine bez ptica … Ljudi su postajali umorne lutalice sa konjima i taljigama, kamioni su škripali, prazni ili natovareni isečenim stablima i silazili na drumove, kojima su potom išli u neke daleke krajeve.

Lepota, ponos i vekovi šume, ostajali su – tamo negde, bez povratka … Kiša je lutala po ovim ranjem krajevima, blata je bilo sve više … suva leta donosila su ćutanje sivo-žutog neba …

Nada Nomad se vratila na planinu. Planina je bila njen dom i ostala je njen dom.

Jednog dana, u maloj školi u kojoj su polazila deca da uče svoje prve lekcije, Nada Nomad, kao učiteljica, predložila, je na času crtanja zadatak deci da nacrtaju i oboje dugu. Da. Dugu sa neba, Dugu na nebu. Dugu, dar neba. Dugu u pogledu bistrih dečijih očiju …

Na kraju časa, listovi dece, malih đaka, bili su prazni, osim jednog. Deca nisu znala šta je duga niti im je ko pokazao. Dečak Ranko, nacrtao je lepu, poveliku poluloptu šarene duge, na svom listu. Bilo je to nešto lepo i dobro što je on stvorio, a što je video na nebi i potom crtao i bojio sa teta Nadom Nomadom, komšinicom blizu njegove kuće.

Ranko je bio radostan, sav rumen u licu. To je bila njegova duga. Pohvalio se svojoj učiteljici Nadi Nomad.

Nada Nomad je prepoznala svoj dobri povratak na planinu.

 

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments