Ulogujte se / Kreirajte profil

Nekoliko reči o budizmu

Budizam

Buda

Put budizma počinje polovinom 6. veka p.n.e. na granici između severoistočne Indije i južnog Nepala, kada se  poglavaru ratničkog plemena Šakja, kralju Šudhodani, i njegovoj ženi, kraljici Maji, rodio sin Sidharta. Sve što znamo o životu Sidharte je iz legendi nastalih mnogo posle njegove smrti koje kažu da je dečaka odmah po rođenju posetio čuveni indijski mudrac Asita i prorekao mu da će biti ili veliki vladar ili veliki duhovni vođa. Odlučan da od svog sina napravi velikog vladara, kralj Šudhodana je Sidhartu „zatvorio“ u palatu i okružio ga izobiljem, čvrsto rešen da se dečak nikad ne suoči s bedom ili patnjom. Sidharta se oženio lepoticom Jasodarom i dobio sina Rahulu. Jednog dana (kada je imao otprilike 29 godina) Sidharta je krenuo ka četiri rajska vrta u neposrednoj blizini palate koje je za njega napravio otac. Na putu ka prvom vrtu ugledao je slabašnog čoveka, tela obogaljenog od starosti potom, u drugom vrtu, čoveka na ivici smrti usled bolesti, a u blizini trećeg vrta pogrebnu povorku. To suočavanje s ljudskom patnjom ga je opredelilo da traži put kojim bi ljudi bili oslobođeni od stradanja. Na putu ka četvrtom vrtu sreo je putujućeg monaha koji je prosio milostinju. Monah je, izgleda, imao neki unutrašnji mir i spokojstvo koje Sidharta do tad nikada nije video. Uveren da njegov dalji put treba da bude posvećen veri i duhovnom životu, Sidharta napušta svoju porodicu i palatu, uzima ime Gautama i započinje život putujućeg monaha. Šest godina je ovladavao učenjima raznih duhovnih učitelja, upražnjavao najstrožiji asketicizam, lišavao se hrane dok od njega nisu ostale samo kosti i koža.

Međutim, shvatio je da se do prosvetljenja ne dolazi nikakvim ekstremnim ponašanjem, počeo je ponovo da jede i povratio snagu. Putujući dalje stigao je u Bod Gaju gde je njegovu pažnju privuklo jedno drvo (indijska smokva, ficus religiosa). Seo je ispod tog drveta, licem okrenut ka istoku, i meditirao 49 dana. Poslednjeg dana doživeo je duhovno buđenje. Prosvetljenje, koje budisti nazivaju nirvanom, je u stvari potpuno razumevanje životnog ciklusa koje dovodi do prekida i oslobađanja od neprekidnog kruga ponovnog rođenja, tj. samsare čiji uzrok su neznanje, želja i mržnja. To verovanje da čovekov život i dela (karma) određuju u kakvom telu će se duša ponovo roditi (tj. naći posle smrti) budisti su nasledili od hinduizma koje je bilo preovladavajuća religija u Indiji.

Kada je doživeo prosvetljenje tj. buđenje (nirvanu), Gautama je postao poznat kao Buda (Probuđeni). Pored ovog imena, dobio je i titulu Šak jamuni (prorok/mudrac Šakja plemena kome je pripadao rođenjem). Buda Šakjamuni putovao je Indijom preko 50 godina i prenosio svoje učenje ili „zakon“ (dharmu) svima koji su hteli da čuju – od kraljeva do najvećih siromaha.

Stekao je mnoge sledbenike i učenike, od kojih mu je najprivrženiji bio Ananda koji je često prikazan kako sedi pored svog učitelja. Buda Šakjamuni umro je najverovatnije u osamdeset prvoj godini, pod krošnjama svetog drveća u Kušinagari, u severnoj Indiji. Smrću je doživeo konačno oslobađanje, parinirvanu. Legende kažu da je pozvao svoje najvernije učenike i rekao im da će napustiti ovaj svet, ali je odbio da im kaže šta se događa posle parinirvane jer je to izvan ljudske sposobnosti spoznaje i mogućnosti izražavanja.

Buda u budizmu

Iako mnogi budisti veruju da je postojalo više od jednog Prosvetljenog tj. Bude, osnivač budizma najčešće se pominje kao istorijski Buda ili Šakjamuni. On je predmet obožavanja u svim pravcima budizma. Osnovna razlika između Južne tradicije – Theravada budizam (Šri Lanka i zemlje Jugoistočne Azije) i Severne tradicije – Mahajana i Vadžrajana budizam Hram Ananda u Baganu, Unija Mjanmar, početak 12. veka (Japan, Koreja, itd.) je što se u Južnoj tradiciji često, a negde i jedino, poštuje i obožava istorijski Buda, dok u Severnoj tradiciji obožavaju i druge Bude, božanstva i bodisatve (samilosna bića koja pomažu drugima da dožive spasenje).

Tek 600 godina posle smrti istorijski Buda dobija ljudski oblik u umetnosti. Pre toga on i njegovo učenje bili su predstavljani samo simbolima. To su najčešće bili točak – simbol zakona ili učenja, otisak stopala i tron tj. presto – simboli Budinog prisustva.

Mudra meditacije

Sam Buda predstavljen je u četiri „situacije“ – položaja (sane na sanskritu), dok: sedi, stoji, korača i  leži, od kojih su prve dve najčešće. Osim u situaciji kad leži, Budine poruke „čitamo“ iz gestikulacija njegovih ruku (mudre).

Najčešći sedeći položaj Bude je nogu prekrštenih u lotos položaju. To može biti pun lotos položaj, pri čemu su mu tabani okrenuti potpuno ka nebu, ili polu-lotos položaj, u kome su mu jedno ili oba stopala skriveni pod tunikom. Buda, takođe, može sedeti „po evropski“, tj. onako kako mi sedimo na stolicama. Ovaj Mudra meditacije položaj je verovatno nastao pod uticajem grčko-rimske kulture kao, uostalom, i tunika u koju je odenut Buda (a kasnije i Isus Hrist). U sedećem položaju Buda najčešće pokazuje mudre meditacije (dlanovi jedan na drugom u krilu), pozivanja zemlje da posvedoči o njegovom prosvetljenju (vrhovima prstiju desne ruke dotiče zemlju), objašnjenja (palac i kažiprst se dodiruju praveći krug koji je simbol savršenstva tj. prosvetljenja), itd. Ako sedi na tronu, levom nogom spuštenom i dotičući zemlju, a desnom savijenom i položenom na presto, najverovatnije je reč o Budućem Budi, tj. onom koji dolazi. Taj položaj se naziva promišljanjem i predstavlja Budu koji razmišlja kad je pravi momenat da siđe s neba i spasi svet.

Kad stoji, najčešće na lotosovom tronu, Budine noge malo su raširene, a rukama uglavnom pokazuje mudru odsustva straha ili darivanja. Mudra odsustva straha (tj. „ne boj se“) je desna ruka savijena u laktu sa šakom u visini ramena okrenutoj ka onom ko stoji ispred Bude. To je stari simbol mira i prijateljstva nastao jednostavnom željom da se pokaže da je desna ruka, u kojoj se nosi oružje, prazna. Mudra darivanja je desna ruka, ispružena pored tela sa šakom takođe okrenutom ka onom ko stoji ispred Bude. Ako je prikazan kao dete, onda je to kako prstom upire ka nebu.

Hodajući položaj je zaista redak i može se naći samo u Tajlandu, Laosu i Vijetnamu. U budističkoj ikonografiji što je neko bliži prosvetljenju, to je njegovo telo statičnije, simbolizujući odvajanje od ovog sveta. Stoga se smatra da je taj hodajući položaj, tj. iskorak koji pravi Buda, u cilju ostavljanja otiska svog stopala – drevnog simbola Budinog prisustva.

Ležeći Buda u položaju odmaranja, hram Švedagon, Jangon, Unija Mjanmar

U ležećem položaju prikazan je samo istorijski Buda Šakjamuni i to samo u dva slučaja – kad se odmara i kad umire tj. oslobađa se od neprekidnog ciklusa ponovnog rađanja. Danas zapadna kultura, u potrazi za večnim životom i eliksirom mladosti, često tumači budizam kao put ka ponovnom životu. To je samo delimično tačno. Budisti zaista veruju da postoji ciklus ponovnog rađanja ali sve čine da se njihova duša više ne rodi u drugom telu. Naime, prema budizmu postoji šest „oblika“ u kojima duša može da se nađe ponovnim rođenjem: božanski, ljudski, životinjski, gladnih duhova, ratobornih demona i pakla. Samo božanski je bolji od ljudskog u smislu napretka ka postizanju prosvetljenja i stoga je cilj budista da dostignu parinirvanu tj. oslobađanje od ponovnog rađanja. I kad odmara, i kad umire, Buda na licu ima isti blaženi osmeh. Svrha toga je da se kod vernika ne stvori osećaj tuge ili straha i da im se ulije nada da je moguće da svako dostigne parinirvanu.

Ove pomenute situacije najčešće opisuju pet najvažnijih trenutaka iz Budinog života – rođenje, odlazak iz kuće, prosvetljenje, prvu propoved i smrt.

Prema legendama, princ Sidharta je odmah po rođenju mogao da govori i hoda. Navodno je odmah zakoračio ka svim pravcima sveta i prstom pokazao ka nebu rekavši za sebe da je jedino biće koje treba obožavati i slediti kako na nebu tako i na zemlji.

Zlatni suncobrani u hramu
na planini Popa u blizini Bagana,
Unija Mjanmar

Svoju palatu je, prema legendi, napustio usred noći i krenuo u potragu za duhovnim prosvetljenjem i načinom da ljude oslobodi patnje. Uzjahao je konja, odeven u prinčevsku odeću, a konje su poneli bogovi kako njihov topot ne bi razbudio ukućane. Ovaj momenat veoma često je naslikan na zidovima manastira, a pored Sidharte koračaju sluge noseći suncobran koji će ga štititi od sunca. Sunčanje je, naime, ušlo u modu tek u drugoj polovini 20. veka, a do tada u svim kulturama i u svim vremenima svetla koža bila je simbol dobrog porekla ili materijalnog blagostanja. Odatle je suncobran česta dekoracija budističkim hramovima i stupama jer, između ostalog, simbolizuje i Budino kraljevsko poreklo.

Sidharta je doživeo prosvetljenje posle 49 dana meditacije pod krošnjama indijske smokve. Prema legendama, zli kralj Mara poslao je demonske ratnike i prelepe zavodnice da Sidhartu odvuku s puta duhovnog prosvetljenja. Sidharta je odoleo svim iskušenjima i, u trenutku prosvetljenja, desnom rukom dotakao je Zemlju i pozvao je da svedoči o njegovoj nepokolebljivoj veri. Ovaj izuzetno važan momenat u Budinom život jedan je od najčešćih motiva u budističkoj umetnosti i prikazuje Budu kako sedi, nogu prekrštenih u lotos položaju meditacije, i vrhovima prstiju desne ruke dotiče Zemlju.

Bronzani Buda,
Unija Mjanmar, 18. vek

Svoju prvu propoved Buda je održao odmah pošto je doživeo prosvetljenje u Jelenskom parku u Sarnathu (na reci Gang, između Delhija i Kalkute). To se smatra početkom budizma kao religije. O ovom momentu u svom životu Buda nam govori mudrom koja se zove „okretanje točka budističkog zakona“.

Mudra okretanje točka zakona

Buda Šakjamuni umro je u 81. godini, u Kušinagari, severno od Varanasija. Smrću je doživeo konačno prosvetljenje ili parinirvanu. U budističkoj umetnosti Buda uvek leži na desnoj strani, glave naslonjene na dlan desne ruke. Kao mrtav prikazan je s nogama potpuno ispruženim, paralelnim, jednom preko druge celom dužinom. Često je okružen svojim najbližim učenicima i sledbenicima, ali i drugim božanstvima i bodisatvama. Dok odmara noge su mu savijene u kolenima i nekad je jedna presavijena preko druge.

Iako su vekovima budistički umetnici pokušavali da ustanove i slede pravila o tome kako se predstavlja lik Bude ili drugih božanstava, budizam nije proizvod jedinstvenog, unicifiranog sistema verovanja, niti je proizvod jednog naroda i jedne kulture.

U budizmu je najvažnija simbolika, tj. šta neka slika ili skulptura predstavlja, a ne toliko sam način i forma kako je predstavljena. Stoga je laicima najčešće veoma teško da razlikuju da li je neka slika ili skulptura Buda ili bodisatva. Osim toga kako Buda tako i bodisatve imaju mnoge atribute i javljaju se u veoma različitim formama. Na primer, jedna ili jedan (i pol varira u zavisnosti od zemlje do zemlje) od najobožavanijih bodisatvi, Avalokitešvara, ima više od 30 atributa i načina na koje je predstavljen/a. Ipak, kad je u pitanju predstavljanje Bude postoje izvesna pravila kojih se svi drže. Najvažnija je predstava lica, a na licu (kao i u mnogim drugim kulturama) – oči. Oči su uvek poluzatvorene, kao u stanju meditacije. Druga stvar koja je upadljiva na licima predstava Bude su veoma dugačke ušne resice. One su simbol izuzetne mudrosti, duhovnosti i dugovečnosti. Duge ušne resice verovatno odgovaraju realnosti jer su indijski prinčevi tradicionalno zaista nosili teške minđuše koje su izduživale resice. Usta Bude uvek su zatvorena, u blaženom osmehu, pozivajući vernike da imaju poverenje u njegovo učenje. Nekad je oko Budine glave ili celog tela prikazan oreol (čakra na sanskritu). Oreol može biti jednostavan krug (kao oko glave Isusa Hrista) ali i ukrašen drugim božanskim bićima ili svetlima. Istorijski Buda uvek je obučen u skromnu monašku tuniku, bez ikakvog nakita, čime se pokazuje njegova odvojenost od materijalnog sveta. Ukoliko sedi onda je to na tronu, najčešće od lotosovog cveta koji je simbol čistote i savršenstva, a postolje trona nekad krase i jeleni (simboli Budine prve propovedi) ili lavovi (simboli budističkog zakona).

Budino učenje (dharma)

Budizam čine Tri dragulja: Buda tj. njegov život, Budino učenje (dharma) i budistička zajednica (sangha).

Budizam je religija stara preko 2500 godina, koja je svoj put krčila na ogromnoj teritoriji azijskog kontinenta među brojnim postojećim kulturama i verovanjima tamošnjih naroda i plemena. Stoga se, bez preterivanja, može reći da je ova religija, od svog početka, imala međunarodni karakter. Jedan od glavnih razloga „uspeha“ budizma je činjenica da je njena dogma (učenje) bila veoma otvorena, fleksibilna i sposobna da se prilagodi različitim kulturama i domorodnim verovanjima.

Svoje učenje Buda je nazvao Srednjim putem jer je bio protiv bilo kakvog ekstremnog ponašanja – od strogog asketizma i lišavanja, do života u preteranom izobilju. Rečju, zalagao se za umerenost u svemu i saosećajnost prema svim živim bićima. Smatrao je da se samo empatijom, tj. razumevanjem i prihvatanjem drugih, može doći do unutrašnjeg mira i postići duhovna sloboda.

Svoje učenje Buda Šakjamuni formulisao je kroz Četiri plemenite istine:

1. ceo život ispunjen je patnjom i prolaznošću
2. patnja je posledica žudnji ili htenja
3. da bi prekinuo patnju čovek mora da prevaziđe želje ili htenja
4. da bi se prevazišle žudnje ili htenja čovek mora da sledi Osmostruki put. Ovaj Budin put, očišćen od sebičnosti, vodi do nirvane.

Osmostruki put koji prekida krug neprekidnog ponovnog rađanja i dovodi do blaženstva (nirvane) sastoji se od:

– ispravnog viđenja stvari tj. gledišta
– ispravnog uverenja tj. namere
– ispravnog govora
– ispravnog delanja
– ispravnog načina života
– ispravnog napora
– ispravnog stanja svesti
– ispravne koncentracije tj. meditacije.

Neka kasnija učenja podelila su ovaj put u tri stadijuma: uverenje, meditacija i mudrost tj. spoznaja. Uverenje je vera u mogućnost prosvetljenja kroz Budino učenje. Meditacija je važna jer njome čovek svoj duh oslobađa od uzroka samsare – neznanja, želja i mržnje. Mudrost, tj. spoznaja, je stanje oslobađanja, nirvane.

Sveta knjiga
(sanskrit: Tripitaka, pali: Tipitaka)

Buda nije zapisao ništa od svog učenja. Nekoliko vekova posle njegove smrti održavani su sabori budističkih poglavara, učenjaka i prosvetljenih sledbenika u cilju očuvanja Budinog učenja i kodifikacije pravila monaških redova. Budino učenje širili su misionari, najpre usmeno, Indijom, Šri Lankom i celom jugoistočnom i istočnom Azijom. Tek u 1. veku n. e. srž doktrine zapisana je u svete tekstove, sutre. Prve sutre Južne tradicije, tj. Theravada budizma, bile su zapisane na jeziku Šri Lanke – paliju, dok su sutre Severne tradicije, Mahajana i Vadžrajana budizma, zapisane na sanskritu. Oba jezika pripadaju grupi indo-evropskih jezika. Sa palija ili sanskrita sutre su prevođene na druge azijske jezike i prepisivane u različitim formatima u zavisnosti od mogućnosti i lokalnih tradicija – na palminom lišću, papiru, u formi svitaka, ploča, nekad su bile dekorisane crtežima, itd.

Tripitaka, pozlaćeni laker,
Unija Mjanmar

Sveta knjiga budizma, kasnije nazvana Tripitaka („Tri korpe“ u prevodu), sastoji se od tri dela:
– Sutre (na sanskritu) – zbirka svetih tekstova, tj. Budinih reči kako ih je preneo Budin prvi učenik i sledbenik Ananda

Sutre na palminom lišću, okolina
jezera Inle, Unija Mjanmar

– Vinaja – pravila monaškog i manastirskog života
– Abidharma – buduće učenje, metafizika učenja koja se kasnije veoma razvila u budističkoj skolastici.

Razvoj i širenje budizma

U vreme zapisivanja prvih sutri (1. vek n. e.), na jednom od sabora, dogodio se i raskol u budizmu, tj. podela na škole Hinajana (Mala kola) i Mahajana (Velika kola). I jednima i drugima obožavanje istorijskog Bude je primarno.

Međutim, Hinajana budizam, u koji spada najstariji oblik budizma, Theravada (Učenje starih), put ka spasenju traži u epizodama iz Budinog života na zemlji. Ova tradicija oslanja se na ranije monaške tradicije prema kojima monasi slede Budino učenje kako bi doživeli lično prosvetljenje tj. spasenje od kruga ponovnog rađanja. Osnovni predmet obožavanja je istorijski Buda Šakjamuni i najvažniji događaji u njegovom životu.

Mahajana budizam se više bavi apstraktnim, nebeskim silama Šakjamunija, smatrajući da ključnu ulogu u dostizanju prosvetljenja imaju bodisatve – samilosna bića koja odlažu ili se odriču svog ličnog prosvetljenja kako bi pomogli drugima da dožive spasenje. Mahajana budizam stoga ima veliki panteon (poredak bogova i božanstava) jer uči da se Buda može javiti u hiljadu oblika, da je moguće da u isto vreme postoji pet transcendentalnih, nebeskih, Djani Buda, a osim njih tu su i brojne bodisatve i razna druga božanstva, od kojih su mnoga „pozajmljena“ iz hinduizma. Najvažnija (u meri u kojoj je rangiranje moguće) bodisatva je Maitreja – budući Buda.

Kasnije, u prvoj polovini prvog milenijuma, javio se i treći, ezoterični, pravac Vadžrajana budizam (Dijamantska kola) koji je proistekao iz indijskog tantrizma. Ovaj pravac takođe uči da bodisatve i druga božanstva mogu pomoći ljudima na putu spasenja ali uz korišćenje tantri – starih indijskih magijskih tekstova, raznih rituala, plesa, gestikulacija, zvučnih i vizuelnih „pomagala“. Ikonografija Vadžrajana budizma najviše od svih pravaca obiluje ženskim boginjama.

Budizam počinje da se širi kao religija tek otprilike 300 godina posle smrti istorijskog Bude. Prvi svetovni vladar koji je prihvatio budizam i rešio da ga proširi na celu zemlju bio je indijski kralj Ašoka (vladao od 272. do 231. p. n. e.). On je izgradio mnoge hramove i stupe u zemlji, slao misionare da šire novu religiju i postao uzor mnogim kasnijim vladarima. Kralju Ašoki dugujemo i rađanje budističke umetnosti. Pre stubova i hramova koje je on podigao Buda nije bio predstavljen u ljudskom obliku, a budistička umetnost bila je ikonografska – tj. predstavljani su samo simboli Bude i njegovog učenja. Do 6. veka n. e. u Indiji su cvetali Theravada, Mahajana i Hinajana budizam, kada je polako ova religija počela da ustupa mesto hinduizmu i rastućem islamu, da bi do 12. veka budizam praktično iščezao iz svoje postojbine Indije.

Iz Indije, u 2. i 3. veku, Theravada budizam se raširio najpre u Šri Lanku, a odatle, u druge zemlje jugoistočne Azije – Tajland, Burmu (danas Uniju Mjanmar) i Laos. Zato se ovaj pravac još naziva i Južnom tradicijom budizma. Šri Lanka se, nezvanično, smatra centrom budizma već više od 2000 godina. Prema jednoj legendi Buda je čak tri puta posetio to ostrvo, a sin kralja Ašoke je navodno doneo grančicu drveta pod kojim je Buda doživeo prosvetljenje i zasadio je u prvoj prestonici Šri Lanke. I danas je glavni predmet obožavanja i hodočašća u toj zemlji drvo za koje se veruje da je „potomak“ pomenute sadnice.

Mahajana budizam je Putem svile doputovao u Kinu u 1. veku, a odatle u Koreju i Japan. Ovaj pravac zaživeo je i na Javi i u Indoneziji oko 9. veka, dok je u Kambodži zamenio hinduizam tek u 12. veku. Negde u 7–8. veku Vadžrajana budizam postao je dominantan na Tibetu, Nepalu i u Mongoliji i prodro do nekih delova Kine i Japana. Zbog toga se Mahajana i Vadžrajana škole nazivaju Severnim tradicijama budizma. Put i promene koje je budizam doživeo u Japanu i na Tibetu bile su vrlo specifične. U Japanu su oblik Mahajana budizma, već u 6. veku prihvatili najobrazovaniji slojevi i postao je religija elite. Tek zahvaljujući naporima dvojice monaha, u 12. veku, stvoren je Zen budizam – „hibrid“ starog, narodnog (šinto) verovanja i kineskog Čan učenja meditacije putem kratkog, ritmičkog disanja. Tibetanski budizam još nazivaju i lamaizmom (ime potiče od tibetanskog naziva za vernika – lama). Pred kraj 16. veka Mongoli uvode teokratiju, tj. od Tibeta prave versku državu. To znači da verski vođa vrši i vrhovnu civilnu vlast. Prestonica vrhovnog poglavara, Dalaj-lame, je u gradu Lasi. Tibetanci veruju da je Dalaj-lama reinkarnacija bodisatve Avalokitešvare. Međutim, posle kineske okupacije Tibeta, 1959. godine, poslednji Dalaj-lama (14. po redu) izbegao je u Indiju gde još uvek živi i bori se za ponovnu nezavisnost Tibeta.

Budizam danas

Danas u svetu živi preko 300 miliona budista. Značajan procenat budista ima u preko 80 zemalja, najviše u Aziji, razume se. Od toga je preko50% pripad nika Mahajana tradicije, Theravada blizu 40%, lamaizma oko 6%, itd.

Međutim, budizam stiče sve veću popularnost i na teritorijama kojima tradicionalno dominiraju druge religije. To nije iznenađujuće jer budizam ne zabranjuje osobama druge religije da slede Budin put. Isto tako nije zabranjeno budistima da prihvate i neku drugu religiju. Naprotiv, ako neki hrišćanin, musliman, hinduista ili ateista izrazi želju da neko vreme provede u budističkom manastiru i tamo uči dharmu i meditaciju, sigurno neće biti odbijen. Mnoge poznate ličnosti „hrišćanske“ civilizacije postale su budisti (reditelji Oliver Stoun i Džordž Lukas, pevačice Dženifer Lopez i Tina Tarner, glumica Uma Turman, glumac Kianu Rivs i dr.), a neki od njih redovno provode izvesno vreme među budističkim monasima (npr. pevač Leonard Koen, i to punih 10 godina, glumac Ričard Gir, i dr.).

Praznici

Praznici se računaju prema lunarnim kalendarima, u svakoj budističkoj zemlji različito. Zavise ne samo od toga koji kalendar je u upotrebi, već i od toga koji pravac budizma preovladava u nekoj zemlji kao i od lokalnih običaja. Isto važi i za verske obrede, koji su još šarolikiji. Praznici koji su zajednički za sve budističke zemlje odnose se na glavne događaje iz života istorijskog Bude. To su rođenje Sidharte, prosvetljenje i smrt tj. parinirvana. U nekim budističkim zemljama ova tri praznika slave se istog dana, dok se u nekim tradicijama (npr. Mahajana budizma) konačno oslobađanje ili parinirvana praznuje kao zaseban praznik. Osim pomenutih, svuda se slavi i praznik „okretanje točka zakona“ u spomen na prvu propoved koju je Buda Šakjamuni održao u Jelenskom parku.

Svečana povorka ka budističkom
manastiru na putu ka planini
Popa, Unija Mjanmar

Izuzetno je lepo prisustvovati takvim proslavama, koje nekad traju i nedeljama, a u procesijama često učestvuju okićeni slonovi i druge životinje. O praznicima budisti, svečano obučeni, najpre posećuju lokalni hram u koji nose darove – hranu, tkanine, cveće. U nekim tradicijama hramovi se obilaze tri puta u krug, u slavu tri dragulja budizma – Bude Šakjamunija, njegovog učenja i budističke zajednice. Vernici slušaju propoved, mole se i meditiraju i veoma često ceo dan provedu u hramu. Deo dana obavezno je posvećen hranjenju najsiromašnijih.

Hram Švedagon, Jangon,
Unija Mjanmar

Nemoguće je pobrojati ostale praznike jer budisti, naročito u državama Mahajana tradicije, sve što rade posvećuju nekom Budi, bodisatvi ili drugom božanstvu, očekujući za uzvrat njihovu zaštitu. Osim toga, postoji mnogo praznika koji su posvećeni simbolima budizma – npr. praznik vode i svetla, ali i praznici posvećeni moštima svetaca.

Verski objekti

Osnovni zadatak verskih objekata je da obezbede mir i tišinu za molitvu i meditaciju. Po svom izgledu veoma variraju, potpuno prilagođeni i uklopljeni u lokalne uslove, tradicije i običaje.

Stupe i pagode

Stupe u Pjai (9. vek), Mjauk U (16. vek), Mandaleju (18. vek) i
Baganu (12. vek), Unija Mjanmar

Najpoznatiji i najprepoznatljiviji budistički spomenici su stupe. One imaju formu izdužene kupole sa stubom na vrhu. Stupe su zatvorene sa svih strana i u njih se ne može ući. Smatraju se simbolom Budinog prosvetljenja i svete planine Meru, centra budističkog kosmosa. Njihov oblik najviše liči na položeno zvono i u njima se čuvaju relikvije – mošti istorijskog Bude, velikih svetaca i učitelja budizma. U svakoj zemlji stupe su različite  – negde zlatne s puno dekoracija, negde je ono što ona predstavlja daleko važnije od toga kako je napravljena. U krajnjoj liniji, Budi je krošnja drveta bila dovoljna da doživi prosvetljenje. Ako je izgrađena po svim pravilima, stupa bi trebalo da ima pet geometrijskih elemenata, simbole kosmosa – četvrtastu osnovu (simbol materije), zatim krug (simbol znanja), trougao (simbol duha), polukrug/suncobran (simbol budističkog zakona) i na vrhu dragulj (simbol vrhovnog principa). Vernici obilaze stupe, kao i hramove, u pravcu kretanja kazaljke na satu, a do dana današnjeg one koje u sebi čuvaju najveće svetinje posećuje na hiljade hodičasnika.

U zemljama Severne tradicije (Kini, Vijetnamu, Japanu, Koreji) stupe su evoluirale u formu višespratnih pagoda. Od forme stupa zadržale su samo suncobran na vrhu, a u neke od njih se može i ući.

Hram neba, srednji Vijetnam

Hramovi

Budistički hramovi mogu biti veoma raznoliki. U najopštijem smislu, oni simbolizuju budistički kosmos. U osnovi su građeni prema šemi mandala, glavnog amblema budizma i „vodiča“ u meditaciji. Najčešće je u sredini najviša kula ili stupa koja je simbol planine Meru, centra kosmosa. Oko najvišeg vrha (planine Meru), kao i u mandalama, nalazi se sedam planinskih venaca koje razdvajaju sedam okeana – u slučaju hramova to su najčešće terase s ogradama. Obično je forma tih terasa kvadratna, a njihova četiri kraja (ugla) simboli su četiri kontinenta. U najjužnijem kontinentu žive ljudi, dok na vrhu planine Meru žive četiri nebeske Bude, okrenute ka četiri strane sveta. Peti, nebeski Buda Vajročana obitava na vrhu planine Meru. Međutim, kao i u drugim stvarima u budizmu, simbolika je najvažnija i ni slučajno ne treba misliti da su svi hramovi izgrađeni po ovom pravilu. Neki su jednostavno islikane pećine, neki su ogromni i po svojoj untrašnjosti podsećaju na trobrodne crkve, neki su lavirintski splet hodnika i spratova, itd.

Hramovi u Mingunu i Baganu (11-13. vek),
Unija Mjanmar

Oltari i svetilišta

U budističkim manastirima, osim u nekim hramovima Vadžrajana tradicije u Nepalu i na Tibetu, ne postoji prostor iza predstave Bude rezervisan za sveštenike. U velikoj većini budističkih hramova oltar je vrlo skroman. Obično je to samo mali prostor podno nogu božanstva gde vernici prinose darove (cveće, vodu i hranu, pale insens štapiće). Budisti često, u tišim delovima svojih kuća, ukoliko su u mogućnosti, prave oltare i male molitvenike. Ako nemaju prostora prave drvene prenosive molitvenike, a nije retkost videti oltare i molitvenike u prodavnicama i poslovnim prostorijama.

Monaštvo

Manastir Mahagandajon u blizini Mandaleja, Unija Mjanmar

Budistička zajednica predstavlja pre svega monahe čiji zadatak je da održe u životu Budino učenje, sistem vrednosti i način života, a u širem smislu predstavlja sve sledbenike budizma. U budizmu takođe ne postoji jedno strogo pravilo ko i kada može biti monah, ali postoje pravila manastirskog života. Najvažnije je prenošenje duhovnog znanja i u om smislu negovanje odnosa učitelj-učenik. Samog Budu nazivaju i Učiteljem te je tako i jedan od glavnih zadataka starijih monaha i starešina manastira da osiguraju dalji život budizma prenošenjem učenja (dharme) i tehnike meditacije. Molitva/meditacija ima za cilj postizanje takve (de)koncentracije koja duh odvaja od tela i time utire put ka nirvani. Meditacija može da se obavlja svuda i na najrazličitije načine – specijalnom tehnikom disanja (zen budizam), ponavljanjem mantri (tantrički budizam), pesmom, sviranjem, baštovanstvom, slikanjem, pisanjem …

Jedno od najsvetijih budističkih mesta Zlatna stena (Ćaktijo), Uni ja Mjanmar, u kojoj su navodno pohranjene
vlasi kose istorijskog Bude. Ženama nije dozvoljeno da dodirnu stenu

U većini budističkih država svaki muškarac bar jedno vreme provede u manastiru. Osim toga, u siromašnim zemljama, manastiri imaju i veoma važnu obrazovnu ulogu. Nije retkost da osnovnu pismenost budisti mnogih zemalja duguju vremenu provedenom u nekom manastiru. Budizam je religija izuzetne tolerancije, ali postoje neke situacije iz kojih su žene isključene. Na primer, ženama nije dozvoljeno da dodirnu neke stupe u kojima se navodno čuvaju mošti istorijskog Bude.

Simboli

Budizam je sav satkan od simbola i mogla bi se napisati posebna, obimna, knjiga posvećena samo njima. Simboli se mogu grupisati u nekoliko kategorija: predmeti – oni iz stvarne upotrebe i oni koji su plod mašte, biljni i životinjski istinski svet, mitske životinje, apstraktni simboli, itd. Ovde ćemo navesti i objasniti samo najvažnije.


Lotosov cvet je simbol duhovne čistote i Budinog jezika. Budin presto je najčešće lotosov cvet jer se veruje da, kao što beli lotosov cvet izraste iz mulja i tame (simboli ljudskih želja), tako svako može da se izdigne i dostigne prosvetljenje. Osim toga legende kažu da je Sidarta, prohodavši odmah po rođenju, svaki put kad bi stopalom dotaknuo zemlju učinio da se lotosovi pupoljci rascvetaju.

Budino stopalo je simbol prisustva istorijskog Bude Šakjamunija. Navodno je Buda, pre nego što će umreti, stao na jedan kamen i u njemu ostavio otisak svog stopala za buduća pokolenja. Dok Buda nije počeo da bude predstavljan u ljudskom obliku, otisak stopala bio je simbol budizma.

Suncobran je simbol plemenitog roda i Budine glave. Ovaj simbol materijalnog bogatstva (sluge su nosile suncobrane kako bi svoje gospodare štitili od sunca ili kiše) u budizmu predstavlja simbol duhovnog bogat stva i snage. Osim toga predstavlja i krošnju drveta pod kojim je Buda Šakjamuni doživeo prosvetljenje.

Suncobran – vrh stupe Zlatne stene,
Unija Mjanmar

Točak zakona je simbol Budinog učenja, dharme, i prve propovedi koju je održao. U sredini je lotosov cvet simbol čistote, osam krakova simbolizuju osmostruki put ka prosvetljenju, a krug okolo savršenstvo Budinog učenja koje nema ni početak ni kraj. Osim toga, krug simbolizuje i neprekidni ciklus ponovnog rađanja – samsaru.


Drveće je veoma važno u budističkoj umetnosti. Pod drvetom se istorijski Buda rodio, pod drvetom je doživeo prosvetljenje i pod drvetom umro. Drveće se dosta pojavljuje i u predstavama o budističkom raju, kao i na vrhu planine Meru, koja je centar budističkog kosmosa.

Jelen je simbol Jelenskog parka u Sarnathu tj. Budine prve propovedi i početka budizma kao religije.

Lavovi koji se najčešće nalaze na vratima ili ulazima u hramove ili na vrhu stubova simbolizuju održanje budizma. Veruje se da ove kraljevske životinje svojom rikom prenose Budino učenje

Zlatne ribice su najčešće predstavljene u paru i simbol su plodnosti i spasenja od patnje.

Lav na ulazu u pagodu Mjateindan (1816. godina) u
Mingunu, Unija Mjanmar

Dhammapada

Put Istine ili Put Ispravnosti (pali: Dhammapada, sanskrit: Dharmapada) je kompilacija 423 stiha, podeljenih u 26 poglavlja, Budinih po(r)uka.

„Ovo evanđelje svetlosti i ljubavi spada među najviše duhovne tvorevine čovekove. Svaki njegov stih je poput malene zvezde što svetluca, dok celina zrači snagom Univerzuma“ (Juan Mascaró, prevodilac Dhamapade s palija na engleski jezik).

2 Um je preteča svih stvari. Ono što mi danas jesmo proishodi iz naših proteklih misli, dok naše sadašnje misli tvore naš budući život. Ko s ispravnim naumom govori il’ radi toga sreća prati nerazdvojno kao sena.

9 Ko sveto ruho isposnika nosi, a besprekorno ne živi i ne poznaje istinu – taj ruha toga dostojan nije.

17 Na ovome i na drugome svetu tuguje onaj ko zlodela čini. Muči ga misao da je zlo učinio.

33 Kolebljiva je i neumorna misao, teško ju je zaustaviti i obuzdati. Pametan čovek stoga izoštrava svoju misao kao što to strelac sa svojim strelama čini.

50 Nemoj za tuđe greške da brineš, već radije misli na svoje sopstvene; na ono što si učinio, ili još postigao nisi.

51 Ko samo govori, a ništa ne čini, taj je k’o šaren cvet bez ikakva mirisa. 64 Čak i ako ceo svoj život budala provede pored mudra čoveka, njemu se opet neće ukazati put mudrosti – – baš kao što ni kašika nikad ne oseća ukus čorbe.

76 Poslušaj čoveka koji ti otkriva tvoje sopstvene slabosti, mudrog čoveka koji ti ukazuje na životne opasnosti. Oni koji ga slede naići će samo na dobro, nikad na zlo.

100 Od hiljade uzaludnih reči vrednija je jedna jedina reč koja spokojstvo pruža.

118 Ko dobro čini, pomozi mu da u tome istraje. Neka takav čovek nađe sreću u svojim dobrim delima.

130 Sva stvorenja se opasnosti boje, život je svima mio. Ko ovo spozna, ne ubija niti smrt izaziva.

136 Kada nerazumnik učini neko zlo on ne zna da time potpaljuje vatru na kojoj će jednoga dana i sam goreti.

152 Neznalica odraste poput vola – mišići mu se razviju, ali se pamet ne uveća.

156 Čiji život u mladosti ne beše skladan, ko još tada stekao nije prâvo životno blago, taj k’o odbačene strele žali promašene ciljeve.

159 Ko najpre samoga sebe dobro izuči u onome što druge poučava, taj je, tek, pravi učitelj. Samim je sobom najteže ovladati.

253 Ko uvek samo tuđe greške ispravlja, svoje ne stigne ni da primeti.

292 Ko čini ono što ne treba da čini, a ne ono što treba, izabrao je lakši, ali opasniji put.

317 Od čega pametan beži, tome se ludi priklanja.

364 Istina (Dhamma) neće napustiti onog ko u nju veruje i ko joj se priklanja, ko o njoj razmišlja i nikad je ne zaboravlja.

Prevod s engleskog: Milan Vukomanović

Tekst o budizmu priredila je Jelena Radojković iz Beogradskog centra za ljudska prava.

Nekoliko reči o islamu

Nekoliko reči o hrišćanstvu

Nekoliko reči o islamu

RELIGIJE SVETA: budizam, hrišćanstvo, islam

Izdavač
Beogradski centar za ljudska prava

Fotografije Milan Vukomanović na stranama: 56, 70, 76, 79–80, 82, 90, 104–106 Jelena Radojković na koricama i stranama: 28–29, 31–33, 35–36, 39–45, 54, 68, 76, 84, 94, 96, 99, 102–103, 106–111

Ilustracije
Tamara Protić

Ovo izdanje je deo projekta Upoznajmo ljudska prava.

Za sadržaj knjige i iznete stavove isključivo odgovara

Beogradski centar za ljudska prava.

Beogradski centar za ljudska prava veruje da bi upoznavanje s religijama koje ispoveda preko 60% čovečanstva moglo da doprinese razumevanju različitosti i jačanju tolerancije kod učenika srednjih škola. Ideja da to budu baš budizam, hrišćanstvo i islam rodila se u kineskom restoranu u Beogradu, gde niko od gostiju nije znao da jede štapićima. Ovakva knjiga ne bi imala toliko smisla u onim mestima gde svi ljubitelji kineske kuhinje, bez obzira na svoje poreklo, rasu ili religiju bez teškoća koriste štapiće. Oni žive u multikulturalnim i multietničkim sredinama, svakodnevno se susreću s najrazličitijim običajima, ličnim iskustvom upoznaju različitost i imaju mogućnost da bez predrasuda odaberu ono što im se dopada. Onda su se neki setili verovatno najlepšeg susreta Istoka i Zapada – susreta budizma sa grčkom mišlju, pre oko 2000 godina, potom filmova i slika iz knjiga istorijskog Bude obučenog u grčku togu, Isusa Hrista i Muhameda u istoj odori. Sve tri veroispovesti uspele su da ostvare kulturno jedinstvo različitih naroda. To je ono što ih čini svetskim religijama. Ključ „uspeha“ budizma, hrišćanstva i islama je u prihvatanju, a ne isključivanju različitog i nalaženju onog što je zajedničko.

Nedavni ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, nemaština, izolovanost i nemogućnost mladih iz Srbije da putuju i upoznaju drugačije kulture doprineli su tome da i dalje rastu etničke udaljenosti, od kojih su najjače zasnovane na verskoj netrpeljivosti i rasističkim stavovima. Religija opredeljuje život ljudi. Ova knjiga bi trebalo da omogući da bolje razumemo živote drugih naroda, običaje i kulturu. U korenu većine ljudskih nedaća je neznanje. Kako sada stvari stoje, izgleda da mnogi pogrešno veruju da nevolja stiže od suseda s Istoka. Osim toga, skoro niko ne zna šta zaista znači reč „sekta“, ali svi se slažu da je to nešto loše. Da li je baš tako? Iz neznanja dajemo pojmovima pogrešno značenje, koje veoma lako „sklizne“ u mržnju ili bar u netrpeljivost.

Tekst o budizmu priredila je Jelena Radojković iz Beogradskog centra za ljudska prava, o hrišćanstvu dr Milan Vukomanović, vanredni profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a o islamu mr Dino Abazović, viši asistent na Katedri za sociologiju Fakulteta političkih nauka i dugogodišnji direktor Centra za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu.

Želja priređivača nije bila da izlože što više podataka već da se ono što je najvažnije lako uoči i razume. U knjizi su prikazani životi Bude Šakjamu nija, Isusa Hrista i Muhameda, njihov uticaj na religiju, učenje, svete knjige, razvoj i širenje religija, glavni praznici, verski objekti, monaštvo i simboli ovih religija.

Ako knjiga bude zanimljiva i korisna, ako nekoga podstakne da i sam dalje istražuje i da uči i saznaje nešto o „drugima“, ako počne da razume one „drugačije“ – onda su autori uspeli. Komentari i ideje šta bi čitaoci još voleli da saznaju i pročitaju veoma će ih obradovati.

U Beogradu i Sarajevu, 2007.

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.