Milica Vučković – Nemojte popiti otrov

U doba kada je feminizam, čak onaj ekstremni, u punoj snazi, sve više se govori o položaju žene do koga je praktično sama dovela (ne odnosi se samo na ženu, naravno, ali je to češće slučaj kod nežnijeg pola), u dvadesetprvom veku, kada se svet navodno nalazi na vrhuncu osvešćenosti po svakom pitanju, od rodnog do društveno-političkog, te mlada autorka (slikarka po osnovnoj vokaciji a potom i književnica) Milica Vučković piše (a izdaje Booka) roman interesantnog naslova koji će vam sigurno privući pažnju a koji je prodat u pet tiraža, te se slobodno može reći da je kod čitalačke publike našao svoje nepobitno mesto.

“To što ste žedni ne znači da treba da popijete otrov” reče glumac Morgan Friman na temu toksičnih veza a to je upravo ona kojom se bavi ovaj roman.

“Neuki” čitalac se zapita o značenju reči toksičan kad je u pitanju međuljudski odnos. To je danas popularna reč i psihologija nam pomaže da je bolje razumemo iako je to bez ublažavanja tačno to – prava otrovna veza u kojoj postoji žrtva koja trpi neku vrstu nasilja ili manipualcije zarad zadovoljavanja cilja osobe koja je vrši.

Ne zvuči kao nešto čime bi se književnost uspešno bavila, međutim čini se da je primarni cilj Milice Vučković da obrati pažnju čitaocu na vrlo čest događaj u društvu koji zapravo ne vidimo jer se dešava u njegovom nukleusu – porodici.

Ovo je najpre socijalni i psihološki roman, pre nego književni i to je njegov najveći propust, ako tako možemo reći. Književno ovaj tekst nije najjači, deluje pomalo nedorađeno i kao da je mogao biti mnogo bolji da nije bilo tih stilsko-književnih nedostataka. Ipak, ostavlja snažan utisak kada govori o društvenim konstruktima i psihologiji žrtve mada je nasilnik dat prilično jednoobrazno i pomalo sivo, kao i opis Železnika i grlice na početku romana. Priča je pomalo ispresecana i na momente “vučena” ali to možda nije bila osnovna želja spisateljice koliko da prikaže mučan odnos od koga jedna mlada i na prvi pogled nezavisna žena ne može da se otrgne. I baš je tako, veoma neprijatno i čitaocu. Neprijatno dok ide kroz blato kroz koje se ona provlači iako ne mora, od tog Železnika, preko Dunava pored koga njenom izabraniku čak i cveće smeta a na kuću njene voljene bake čak ni pažnju ne obraća do Štutgarta, od zaposlene žene u uspešnoj firmi u svojoj zemlji do čistačice u belom svetu, od voljene ćerke do siročeta koje samo sebe ima a sebe ne može da prepozna, od brižne majke do nezainteresovane žene koja je polako svom rođenom sinu strankinja.

Jesmo li mi sve u mogućnosti i to onoj velikoj da postanemo Eva i koje su to sve Eve na ovom svetu i u ovom društvu? Od samosvesne, samosvojne žene do krpe. I kako je moguće da žene koje su akademski i intelektualno “jake” budu žrtve takvim okorelim nasilnicima? Vrlo lako, govori nam Milica. Viktor plete mrežu oko Eve naizgled najfinijim nitima, kao paukovim, govoreći joj ono što želi da čuje isprva a onda, kada već iz dana u dan za nju postaje kasno, nije ni potrebno da bude neko ko nije. Bombardovanje navodnom ljubavlju, otvoreno laganje (koje ona nije u stanju da brani ali ni da mu se odupre), utiskivanje osećaja krivice, činjenje da se posumnja u sopstveni razum, emotivna ucena a onda i fizičko nasilje temelj su ovakvih odnosa koji nas zaista navode na pomisao da pijemo otrov. Koja god da smo Eva.

Iako autorka sama navodi da ovaj roman ne objašnjava samo jednu vrstu toksičnih, manipulativnih odnosa, ona ovde daje sliku uvreženih stereotipa nasilničkog ponašanja. Bilo bi lepo da je data i slika onih veza u kojima je nasilništvo nad nekim mnogo suptilnije te je samim tim teže otrgnuti se od takve veze. Takođe je mnogo govoreno o tome koliko ovaj roman daje sliku porodične nesreće i koliko su i Viktor i Eva (čija su i imena, čini se, simbolična – ona kao simbol grešne, žene zbog čije su slabosti prvi ljudi proterani iz Raja a on pobednika) potekli iz pogrešnih porodičnih obrazaca. To se u ovom romanu ne vidi – Eva je veoma voljena ćerka za koju bi roditelji sve učinili a ona samu sebe gura u provaliju idući iz jedne greške u drugu a majčin život se ugasi jer ne može da istrpi ćerkinu nesreću koju predoseća, dok je Viktorov porodični obrazac neuverljiv.

Kult trpljenja je uvrežen u tradicionalnim porodicama i to ne samo kod nas nego svuda u svetu i to je ono na šta ovaj roman pokušava da ukaže, kao i na ljude koji jednostavno – ćute. I posle svega što im je učinjeno, oni ćute. I posle udaraca i laži i slomljenih nogu i dokaza da nekim tamo drugima ništa nije sveto i da ne prezaju ni od čega, vraćaju se – vraćamo se – svojim najgorim izborima. Jer oni su naši. Sami smo birali. Možda je draga Petrija u pravu:

“Ne znam kaki bol da ima, čovek će najzad uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Panti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, al i to nekako kao kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu.”

Drugo je pitanje, i to verovatno posve psihološko, više nego književno, zašto biramo ljude koje biramo, makar oni (kao u Evinom slučaju) bili dijametralno suprotni jedni drugima, i zašto smo zaista za malo nežnosti u stanju da zaboravimo i sebe i one kojima smo “iz oka ispali” a i one koji su nama.

Zašto želimo da, po svaku cenu, popijemo otrov?!

za P.U.L.S.E Lidija Bajović

  Književnost, Milica Vučković, roman, Smrtni ishod atletskih povreda