Neoliberalizam: ideja koja je progutala svet

Prošlog leta istraživači Međunarodnog monetarnog fonda su okončali dugu i gorku debatu o „neoliberalizmu“: priznali su da postoji. Trojica visoko rangiranih ekonomista pri MMF-u, organizacije poznate po opreznosti, objavili su članak u kom dovode u pitanje koristi neoliberalizma. Time su okončali predstavu o ovoj reči kao običnoj političkoj izmišljotini ili terminu bez analitičkog potencijala. Članak je oprezno prozvao „neoliberalnu agendu“ za sprovođenje mera deregulacije u ekonomijama širom sveta, za nasilno otvaranje nacionalnih tržišta ka trgovini i kapitalu, kao i za zahtev vladama da se same smanje kroz mere štednje i privatizacije.

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih; oživljen je ponovo da bi opisao sadašnju politiku – tačnije, opseg ideja koje ova politika odobrava. U periodu posle finansijske krize 2008. godine, koristio se da ukaže na odgovornost za debakl – ne određene političke partije, već establišmenta koji je svoj autoritet prepustio tržištu. U slučaju demokrata u SAD i laburista u Ujedinjenom Kraljevstvu, ovo prepuštanje se opisuje kao groteskna izdaja principa. Kritika glasi da su Bil Klinton i Toni Bler napustili tradicionalne vrednosti levice, naročito obaveze prema radnicima, u korist globalne finansijske elite i javnih politika od kojih su i sami imali koristi. Posledica je poguban porast nejednakosti.

Tokom nekoliko prethodnih godina debata se zaoštravala, termin „neoliberalizam“ je postao retoričko oružije za one levo od centra da inkriminišu sve koji su desno u odnosu na njih na političkom spektru. (Nije ni čudo što centristi tvrde da je u pitanju besmislena uvreda: kritika se odnosi najviše na njih.) Međutim, „neoliberalizam“ je više od umesne opaske. Na određeni način on predstavlja i naočari kroz koje gledamo svet.

Pogledajte kroz naočari neoliberalizma i jasno ćete videti kako su politički mislioci koje su uvažavali Tačer i Regana doprineli oblikovanju društva kao univerzalne tržnice (a ne, na primer, polisa, javne sfere ili porodice) i ljudskih jedinki kao mašina za obračunavanje profita i gubitaka (a ne nosilaca božje milosti ili nosilaca neotuđivih prava i dužnosti). Naravno da su cilj bili slabljenje države blagostanja i privrženosti punoj zaposlenosti, smanjenje poreza i deregulacija. Međutim, „neoliberalizam“ označava nešto više od tipičnog desničarskog spiska lepih želja. To je bio način organizovanja socijalne realnosti i promišljanja našeg statusa kao individua.

Ako nastavite da gledate kroz ove naočari videćete da je tržište ljudski izum, ništa manje od države blagostanja. Videćete koliko temeljno smo podstaknuti da o sebi mislimo kao o vlasnicima sopstvenih talenata i inicijative, sa kojom lakoćom smo instruisani da se takmičimo i prilagodimo. Videćete u kojoj meri je jezik koji se ranije služio prostim izrazima da opiše robna tržišta (konkurencija, savršena informacija, racionalno ponašanje) sada primenjen na celo društvo u toj meri da je prodro u sve pore naših privatnih života, i kako se trgovački stav prepliće sa svim oblicima samoizražavanja.

Ukratko, „neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti.

Malo pre nego što je neoliberalizam dobio sertifikat o postojanju, i malo pre nego što je licemerje tržišta postalo očigledno, populisti i autoritarijanci su došli na vlast. U SAD je Hilari Klinton, tipična neoliberalna zloća, izgubila od čoveka koji je bar znao da se pretvara da mrzi slobodnu trgovinu. Da li to znači da su naočari sada beskorisne? Mogu li nam na bilo koji način pomoći da shvatimo šta nije u redu sa britanskom i američkom politikom? Najgrublji mogući oblici nacionalnog identiteta su oživljeni u borbi protiv snaga globalne integracije. U kakvoj su vezi ti militantni parohijalizmi bregzita u Britaniji i trampizma u Americi, sa neoliberalnom racionalnošću? Postoji li ikakva veza između svojeglavog i tupavog predsednika i beskrvnog uzora efikasnosti znanog kao slobodno tržište?

Nije stvar samo u tome da slobodno tržište proizvodi mali broj pobednika i ogromnu armiju gubitnika koji se, tragajući za osvetom, okreću Bregzitu i Trampu. Od početka je postojala neizbežna veza između utopijskog ideala slobodnog tržišta i distopijske sadašnjice u kojoj smo se zatekli; između tržišta kao jedinstvenog stvaraoca vrednosti i čuvara sloboda, i našeg pada u svet postistine i iliberalizma.

Pokretanje debate o neoliberalizmu sa mrtve tačke počinje, po mom mišljenju, sa ozbiljnim razmatranjem kumulativnih efekata neoliberalizma na sve nas, nezavisno od naših ideoloških opredeljenja. Ovo podrazumeva povratak njegovim korenima, koji nemaju ništa sa Bilom ili Hilari Klinton. Jednom je postojala grupa ljudi koji su sebe ponosno nazivali neoliberalima. Oni su imali ambiciju da izvrše temeljnu revoluciju u mišljenju. Najistaknutiji među njima Fridrih Hajek nije smatrao da omeđava novu poziciju na političkom spektru, da opravdava bezobrazno bogate, niti da se vrzma na rubovima mikroekonomije.

Mislio je da rešava problem modernog doba: problem objektivnosti znanja. Za Hajeka, tržišta nisu samo omogućavala razmenu dobara i usluga – ona su otkrivala istinu. Kako je ova ambicija postala svoja suprotnost – glavolomna mogućnost da, zahvaljujući nepromišljenom veličanju slobodnog tržišta, istina u potpunosti nestane iz javnog života?

***

Hajek je 1936. godine opisao rađanje Velike ideje kao trenutak „iznenadnog prosvetljenja“ – bio je ubeđen da je otkrio nešto novo. Pisao je: „Kako je moguće da kombinacija fragmenata znanja koji postoje u različitim umovima proizvede rezultate koji bi, da su povezivani sa namerom, zahtevali um koji nijedna individualna osoba ne poseduje?“

Ovo nije bila tehnička beleška o kamatnim stopama ili deflacionim padovima. Ovo nije bila reakcionarna polemika protiv kolektivizma ili države blagostanja. Ovo je bio početak novog sveta. Hajek je razumeo da se tržište može opisati kao um.

„Nevidljiva ruka“ Adama Smita nam je već dala modernu koncepciju tržišta: autonomna sfera ljudske aktivnosti i stoga potencijalni objekt naučnog znanja. Međutim, Smit je bio i do kraja života ostao osamnaestovekovni moralista. Mislio je da se tržište može opravdati samo u svetlu individualne vrline i strepeo je da društvo vođeno isključivo trgovačkim i ličnim interesima više uopšte neće biti društvo. Neoliberalizam je učenje Adama Smita lišeno ove strepnje.

Pomalo je ironično što se Hajek smatra osnivačem neoliberalizma – stilom mišljenja koji sve svodi na ekonomiju – ako se uzme u obzir da je on bio sasvim osrednji ekonomista. Bio je tek mladi, malo poznati bečki tehnokrata u vreme kada je regrutovan na Londonsku školu ekonomiju (London School of Economics) kako bi zasenio tadašnju zvezdu u usponu – Džona Majnarda Kejnza sa Kembridža.

Plan je pošao po zlu i Kejnz je do nogu potukao Hajeka. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljena 1936. godine, dočekana je kao remek-delo. Dominirala je javnom diskusijom, naročito među mladim engleskim ekonomistima na početku karijere. Za njih je briljantni, energični i dobro društveno pozicionirani Kejnz bio beau idéal. Do kraja Drugog svetskog rata mnogi poznati zastupnici slobodne trgovine su bili preobraćeni Kejnzovim načinom mišljenja, priznajući da država može da ima ulogu u organizaciji moderne trgovine. Početna oduševljenost Hajekom je opala. Njegova neobična ideja da nečinjenje može da izleči ekonomsku depresiju bila je diskreditovana u teoriji i praksi. Kasnije je priznao da želi da njegova kritika Kejnza bude naprosto zaboravljena.

Hajek je bio smešna pojava: visok, uspravan, sa teškim akcentom, u odelu od tvida, insistirao je da mu se formalno obraćaju „fon Hajek“, ali su ga zvali „gospodin Fluktuacija“ iza leđa. Godine 1936. bio je akademik bez portfolija i sa neizvesnom budućnošću. Ipak, mi danas živimo u Hajekovom svetu, kao što smo nekada živeli u Kejnzovom. Lorens Samers, Klintonov savetnik i bivši profesor Univerziteta u Harvardu, rekao je da je Hajekova koncepcija sistema cena kao uma „prodorna i originalna ideja poput ideje mikroekonomije u dvadesetom veku“ i da je to „najvažnija lekcija koju možemo da naučimo iz kurseva ekonomije danas“. Ovo je potcenjivanje. Kejnz nije izazvao ili predvideo hladni rat, ali su njegove ideje pronašle put u svaki segment hladnoratovskog doba. Na isti način su Hajekove ideje utkane u svaki segment sveta posle 1989. godine.

Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturiranja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Početna pretpostavka je da su gotovo sve (ako ne i sve) ljudske aktivnosti oblik ekonomskih kalkulacija, i da kao takve mogu da budu asimilovane u osnovne koncepte kao što su bogatstvo, vrednost, razmena, koštanje – a posebno cene. Cene su način za efikasno raspoređivanje oskudnih resursa, koje na osnovu potrebe i korisnosti, određuju ponuda i potražnja. Da bi sistem cena efikasno funkcionisao, tržišta moraju da budu slobodna i takmičarska. Od kako je Smit zamislio ekonomiju kao autonomnu sferu, postojala je mogućnost da tržište nije samo jedan deo društva, već društvo u celini. U takvom društvu, potrebno je samo da ljudi prate sopstvene interese i da se takmiče za ograničena dobra. Kroz takmičenje, pisao je sociolog Vil Dejvis, „postaje moguće razlučiti ko i šta ima neku vrednost“.

Vrednosti koje svaka osoba koja poznaje istoriju vidi kao neophodnu prepreku tiraniji i eksploataciji – prosperitetnu srednju klasu i javnu sferu, slobodne institucije, univerzalno pravo glasa, slobodu savesti, okupljanja, veroispovesti i štampe, priznavanje urođenog dostojanstva – ne nalaze se u Hajekovom učenju. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.

To je ono što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam“. U klasičnom liberalizmu trgovci jednostavno traže da ih „ostavimo na miru“ – laissez-nous faire. Neoliberalizam je prepoznao da država mora da bude aktivna u organizovanju tržišne ekonomije. Uslovi koji omogućavaju slobodno tržište moraju se izboriti političkom borbom, zbog čega država mora da se uspostavlja tako da stalno podržava slobodno tržište.

To nije sve: svi aspekti demokratske politike, od glasanja do odluke političara, moraju se podvrgnuti čistoj ekonomskoj analizi. Donosilac zakona je u obavezi da se ne meša u ono što je samo po sebi već dovoljno dobro, tj. da ne remeti prirodne tokove tržišta. Na taj način, pod idealnim uslovima, država obezbeđuje fiksni, neutralni i univerzalni pravni okvir za spontano funkcionisanje tržišta. Svesno usmeravanje od strane vlade nikada ne može biti tako dobro kao „automatski mehanizam prilagođavanja“, tj. sistem cena koji ne samo što je efikasan, već maksimalizuje slobode ili prilike za ljude da naprave slobodan izbor u vezi sa svojim životom.

Dok je Kejnz često putovao između Londona i Vašingtona, kreirajući posleratni poredak, Hajek je snuždeno sedeo u Kembridžu. Poslat je tamo za vreme ratnih evakuacija i žalio se da je okružen „strancima“, „svim vrstama istočnjaka“ i „Evropljanima skoro svih nacionalnosti, od kojih je samo šačica inteligentna“.

Zaglavljen u Engleskoj, bez uticaja i poštovanja, Hajek je za utehu imao samo svoju Ideju – grandioznu ideju koja će jednog dana izmaći tlo pod nogama Kejnzu i svim ostalim intelektualcima. Prepušten sam sebi, sistem cena funkcioniše poput uma: tržište procenjuje ono što individua ne može da pojmi. Obraćajući mu se kao intelektualnom saborcu, američki novinar Valter Lipman je pisao Hajeku:

„Nijedan um nikada nije razumeo društvo u celini… U najboljem slučaju um može da razume sopstvenu predstavu o društvu, koja je nepotpuna, i koja ima veze sa realnošću koliko senka sa čovekom.“

Ovo je grandiozna epistemološka tvrdnja: da je tržište način spoznaje koji radikalno prevazilazi kapacitete individualnog uma. Takvo tržište nije poput drugih ljudskih izuma kojima se može upravljati, već sila koju bi trebalo proučavati i podmirivati. Ekonomija prestaje da bude tehnika – kao što je Kejnz verovao – za postizanje poželjnih društvenih ciljeva, kao što su rast i finansijska stabilnost. Jedini društveni cilj je održavanje tržišta. U svom sveznanju tržište predstavlja jedini legitimni oblik saznanja pored koga svi ostali vidovi refleksije izgledaju parcijalni, u oba smisla te reči: mogu da shvate samo delić celine i zastupaju samo posebne interese. Individualno, naše vrednosti su lične, ili su samo gledišta; kolektivno, tržište ih konvertuje u cene, ili u objektivne činjenice.

Posle neuspeha na LSE, Hajek više nikada nije imao stalno zaposlenje koje nije bilo plaćeno novcem korporativnih sponzora. Čak su ga i njegove konzervativne kolege sa Čikaškog univeziteta – svetskog epicentra libertarijanskog disidenstva 1950-ih – smatrale glasnikom reakcije, čovekom „desničarske provenijencije“ sa „desničarskim sponzorima“, kako je pisao jedan od njih. Sve do 1972. godine prijatelji su mogli da posećuju ostarelog Hajeka u Salcburgu, gde se utapao u samosažaljenju i uverenju da je sve radio uzalud. Niko nije mario za njegova dela.

Bilo je, međutim, i naznaka nade: Hajek je bio omiljeni politički filozof Berija Goldvotera, a kako se pričalo i Ronalda Regana. A tu je bila i Margaret Tačer. Svakome ko je hteo da je sluša, Tačer je na sva usta hvalila Hajeka, obećavši da će sprovesti njegovu filozofiju slobodnog tržišta zajedno sa oživljavanjem viktorijanskih vrednosti: porodice, zajednice, marljivosti.

Hajek se sastao sa Tačer 1975. godine, u momentu kada je ona imenovana za predvodnicu opozicije u Ujedinjenom Kraljevstvu i kada se pripremala da njegovu Veliku ideju izbavi iz zaborava istorije. Diskutovali su 30 minuta u Institutu za ekonomiju, u Ulici lorda Norta u Londonu. Posle sastanka osoblje Margaret Tačer je sa zebnjom upitalo Hajeka za mišljenje. Šta je mogao da kaže? Prvi put za 40 godina, Fridrik fon Hajek je u odsjaju moći video sliku o sebi koju je odavno gajio: sliku čoveka koji bi uskoro mogao da zbriše Kejnza i preobrazi svet.

Odgovorio je: „Ona je prelepa.“

***

Hajekova Velika ideja i nije neka ideja – dok je ne uveličate preko svake mere. Organski, spontani, elegantni procesi koji, poput milion prstiju na Ploči duhova,¹ koordinirano kreiraju inače neplanirane ishode. Primenjena na tržište (bilo da je reč o tržištu svinjetine ili terminskom tržištu kukuruza), ova ideja je skoro pa truizam. Može se dalje razviti da opiše kako tržišta dobara, rada i novca formiraju onaj deo društva koji nazivamo „ekonomija“. Ovo već nije tako banalno, ali je i dalje bezopasno: kenzijanac će rado prihvatiti ovaj opis. Ali šta ako napravimo još jedan korak i zamislimo celokupno društvo kao tržište?

Što više proširujemo Hajekovu ideju, to ona postaje reakcionarnija i sve više sakrivena iza paravana naučne neutralnosti – i sve više omogućava ekonomistima da se povežu sa glavnim intelektualnim trendom koji je vladao u XVII veku. Uspon modernih nauka otvorio je pitanje šta znači biti čovek u svetu kojim rukovode zakoni prirode. Da li je čovek objekat u svetu, poput bilo kog drugog objekta? Izgleda da ne postoji način da se subjektivno i unutrašnje iskustvo priključi prirodi kakvom je vidi nauka – kao objektivnoj pojavi čije zakone otkrivamo posmatranjem.

Sve je u posleratnoj političkoj kulturi išlo u korist Džona Majnarda Kejnza i proširenja uloge države u vođenju ekonomije. Na isti način je sve u posleratnoj akademskoj kulturi išlo u korist Hajekove Velike ideje. Pre rata su čak i najokoreliji desničari među ekonomistima smatrali tržište sredstvom da se postignu ograničeni ciljevi, da se efikasno preraspodele oskudni resursi. Od vremena Adama Smita iz sredine osamnaestog veka, do posleratnog vremena osnivača Čikaške škole, bilo je uobičajeno uverenje da se konačni ciljevi društva i života uopšte određuju van ekonomske sfere.

Pitanja vrednosti se rešavaju politički i demokratski, a ne ekonomski – kroz moralnu refleskiju i argumentovanu javnu raspravu. Klasični moderni izraz ovog uverenja može se naći u eseju iz 1922. godine Etika i ekonomska interpretacija Frenka Najta, koji je stigao u Čikago dve decenije pre Hajeka. „Rezultati racionalne ekonomske kritike vrednosti odvratni su zdravom razumu“, pisao je Najt. „Čovek ekonomije je sebični, nemilosrdni predmet moralne osude.“

Punih dve stotine godina ekonomisti su se mučili da nađu mesto temeljnim vrednostima tržišnih društava van sfere sebičnih interesa i računica. Najt i njegove kolege Henri Simons i Džejkob Viner su se protivili Frenklinu D. Ruzveltu i njegovim njudilovskim tržišnim intervencijama. Osnovali su Univerzitet u Čikagu kao intelektualno rigorozan dom ekonomije slobodnog tržišta, kakav je ostao do današnjih dana. Međutim, Simons, Viner i Najt su započeli karijere pre nego što je neuporedivi prestiž atomskih fizičara privukao ogromne sume novca univerzitetima i podstakao posleratnu pomamu za „tvrdim“ naukama. Nisu se klanjali jednačinama i modelima, već su brinuli o nenaučnim pitanjima. Konkretno, brinuli su o pitanju vrednosti, koje je u potpunosti bilo odvojeno od pitanja cene.

Nije samo reč o tome da su Simons, Viner i Najt bili manje dogmatski nastrojeni od Hajeka, ili više voljni da državi oproste oporezivanje ili javne troškove. Takođe, Hajek nije bio intelektualno superiorniji od njih. Reč je o tome da su oni polazili od principa da društvo i tržište nisu ista stvar, kao što ni cena nije isto što i vrednost. To učenje im nije obezbedilo mesto u istoriji.

Hajek je bio taj koji nam je pokazao put iz beznadežnog stanja ljudske pristrasnosti do veličanstvene objektivnosti nauke. Hajekova Velika ideja je premostila jaz između naše subjektivne ljudske prirode i prirode uopšte. Iz toga je sledilo da bilo koja vrednost koja ne može da se izrazi kroz cenu, tj. ne predstavlja sud tržišta, postaje nesigurna – ništa više od pukog mišljenja, preferencije, narodnog verovanja ili sujeverja.

Veliki čikaški ekonomista Milton Fridman je više nego bilo ko drugi, uključujući i Hajeka, doprineo da se vlade i političari priklone Hajekovoj Velikoj ideji. Pre toga je raskinuo sa dve stotine godina starom tradicijom, proglasivši ekonomiju „u načelu slobodnom od bilo kog moralnog stanovišta ili vrednosnog suda“, kao i „objektivnom naukom, na način na koji je fizika objektivna“. Stare vrednosti uma i moralna pravila su nesavršeni i predstavljaju „razlike oko kojih ljudi mogu samo da se glože“. Drugim rečima: postoji tržište, i postoji relativizam.

***

Moguće je da su ljudska tržišta ljudske tvorevine najsličnije prirodi i da se, poput prirode, ne vode autoritetima i vrednostima. Međutim, primena Hajekove Velike ideje na svaki aspekt naših života negira ono što nas čini ljudima. Ono najljudskije kod ljudi, naš um i volju, prepušta algoritmima i tržištima, ostavljajući nas da poput zombija oponašamo svedene idealne ekonomske modele. Širenje Hajekove ideje i radikalno unapređenje sistema cena u neku vrstu društvenog sveznalaštva podrazumeva umanjivanje značaja naše individualne sposobnosti za razmenu dijaloga – sposobnosti da pružamo i procenjujemo opravdanja za svoje postupke i uverenja.

Iz toga sledi da javna sfera – prostor gde obrazlažemo svoje mišljenje i osporavamo mišljenja drugih – prestaje da bude prostor argumentovane rasprave i umesto toga postaje tržište klikova, lajkova i retvitova. Internet su lični izbori uvećani algoritmom; pseudojavni prostor u kome odjekuju glasovi usađeni u naše glave. Umesto prostora za debatu kroz koju kao društvo napredujemo ka dogovoru, sada imamo povratno potvrđujući aparat banalno nazvan „tržište ideja“. Ono što na prvi pogled izgleda kao javno i smisleno, u stvari je produžetak naših postojećih gledišta, predrasuda i uverenja, dok su autoritet institucija i eksperata zamenjeni agregativnom logikom velikih baza podataka. Kada pristupimo svetu kroz polje za pretragu, dobijemo rezultate koji su, po rečima osnivača Gugla, rangirani od strane beskrajnog broja individualnih korisnika interneta koji funkcionišu kao tržište, neprestano i u realnom vremenu.

Za razliku od fenomenalne korisnosti digitalnih tehnologija, ranija humanistička tradicija, koja je bila dominantna vekovima, uvek je pravila razliku između naših sklonosti i preferencija – želja koje se izražavaju na tržištu – i našeg kapaciteta da rasuđujemo o tim preferencijama, na osnovu kojeg formiramo i izražavamo svoje vrednosti.

„Sklonost je možda najbolje definisati kao preferenciju oko koje se ne raspravljamo“, pisao je filozof i ekonomista Albert O. Hiršman. „Sklonosti oko kojih postoji rasprava, bilo sa drugima ili sa sobom, ipso facto prestaju da budu sklonosti i postaju vrednosti.“

Hiršman je pravio razliku između konzumerskog i kritičkog dela ličnosti. Tržište odražava preferencije koje su „osvešćene od strane ljudi koji kupuju dobra i usluge“. Međutim, ljudi takođe „imaju sposobnost da naprave otklon od ’osvešćenih’ želja, volje i preferencija, da se zapitaju da li zaista žele te želje i preferiraju te preferencije“. Mi zasnivamo naše ličnosti i identitete na osnovu ovog kapaciteta za rasuđivanje. Korišćenje individualnih moći rasuđivanja nazivamo razumom; kolektivno korišćenje ovih moći nazivamo javnom raspravom; korišćenje javne rasprave u svrhu izrade zakona i javnih politika nazivamo demokratijom. Kada obrazlažemo svoje postupke i uverenja, mi bivstvujemo: individualno i kolektivno, odlučujemo ko smo i šta smo.

Sudeći prema logici Hajekove Velike ideje, ovi izrazi ljudskog subjektiviteta su beznačajni bez potvrde tržišta – kao što je Fridman rekao, oni nisu ništa drugo do relativizam, svaki izraz je dobar kao bilo koji drugi. Kada je jedina objektivna istina određena tržištem, sve druge vrednosti imaju status običnih gledišta i relativističkog praznoslovlja. Međutim, Fridmanov „relativizam“ je zamerka koja se može uputiti svakoj tvrdnji zasnovanoj na ljudskom razumu. To je besmislena opaska, jer su sve humanističke težnje „relativne“, za razliku od naučnih. Relativne su o odnosu na osobinu ličnosti da poseduje sposobnost za rasuđivanje i javnu potrebu za objašnjavanjem i razumevanjem čak i u slučajevima kada nemamo naučne dokaze. Kada prestanemo da rešavamo debate argumentovanom raspravom, njihove ishode rešavaju hirovi moćnika.

Na ovom mestu se susreću neoliberalizam i politička noćna mora u kojoj živimo. „Daš čoveku jedan posao da obavi…“, glasi stara šala, a Hajekov grandiozni projekat, začet 30-ih i 40-ih godina, bio je osmišljen sa namerom da spreči nazadovanje u politički haos i fašizam. Međutim, njegova Velika ideja je oduvek bila nesreća koja čeka da se dogodi. Od početka je u sebi sadržala klicu onoga što je trebalo da spreči. Zasnivanje društva kao ogromnog tržišta vodilo je gubitku javnog života u korist prepirki oko pukih mišljenja, da bi se frustrirana javnost na kraju okrenula čvrstorukašima kao poslednjem pribežištu: oni mogu da reše inače nerazrešive probleme.

***

Godine 1989. američki novinar je zakucao na vrata devedesetogodišnjeg Hajeka. Hajek je živeo u Frajburgu, u Zapadnoj Nemačkoj, u trospratnom apartmanu kuće građene u stucco stilu, u Uraštrase ulici. Seli su u osunčanu sobu čiji prozori su gledali na planine, a Hajek je, zbog upale pluća od koje se oporavljao, prebacio ćebe preko nogu.

To više nije bio čovek koji se utapao u samosažaljenju zbog poraza od Kejnza. Tačer mu je upravo poslala pismo sa porukama trijumfa. Ništa što su Regan i ona postigli „ne bi bilo moguće bez vrednosti i ubeđenja koja su nas postavili na put i usadili ispravan osećaj za smer“. Hajek je bio zadovoljan sobom i optimističan u vezi sa budućnošću kapitalizma. Novinar je zapisao: „Hajek uviđa da mlađe generacije sve više uvažavaju tržište. Nezaposleni mladi protestuju danas u Alžiru i Rangunu ne u ime centralistički planirane države blagostanja već u ime prilike: prilike da slobodno kupuju i prodaju – džins, automobile, šta god – po bilo kojoj ceni koja odgovara tržištu“.

Trideset godina kasnije možemo da kažemo da je Hajekova pobeda bez premca. Živimo u raju njegove Velike ideje. Što se više svet približava viziji idealnog tržišta sa savršenom konkurencijom, to se više uočavaju zakonitost i „naučnost“ u ponašanju ljudi kao gomile. Svakog dana, u svakom pogledu, sami težimo da sve više napredujemo kao raštrkani, tihi, anonimni kupci i prodavci – i niko više ne mora da nas podstiče na to! Svakog dana želju da budemo nešto više od običnih konzumenata gledamo sa nostalgijom ili je smatramo elitizmom.

Ono što je počelo kao novi oblik intelektualnog autoriteta ukorenjenog u dosledni apolitički pogled na svet, sa lakoćom je gurnuto u ultrareakcionarnu politiku. Ekonomisti tvrde da ono što ne može da se kvantifikuje ne može ni da postoji, ali kako onda izmeriti ključne doprinose prosvetiteljstva, naime: kritički um, ličnu autonomiju i demokratsko upravljanje? Kada smo napustili um zbog njegove sramne subjektivnosti, um kao oblik istine, i na njegovo mesto postavili nauku kao jedinog sudiju stvarnosti i istine, kreirali smo prazninu koju je pseudonauka spremno popunila.

Autoritet profesora, reformatora ili pravnika ne počiva na tržištu, već na humanističkim vrednostima kao što su odanost opštem dobru, savest ili težnja za pravdom. Puno pre nego što je Trampova administracija počela da ih ponižava, ove profesije su ostale bez značaja u eksplanatornim šemama koje nam ništa ne saopštavaju. Zasigurno postoji veza između njihove rastuće beznačajnosti i dolaska na vlast Trampa, oličenja kaprica, čoveka koji ne poseduje principe i uverenja koliko je potrebno da se načini koherentna ličnost. Čovek bez savesti, predstavnik potpunog odsustva uma, predvodi svet u pogrešnom pravcu. Kao svaki pametnjaković koji prodaje nekretnine na Menhetnu, Tramp zna znanje: njegove grehe tek treba da kazni tržište.

Stephen Metcalf, The Guardian, 18.08.2017.

Preveo Marko Sinđić

Peščanik.net

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Džon Kejnz, Fridrih Hajek, Neoliberalizam, Politika