Nervni slom u koloru, metaforična paleta Almodovarove retorike

“Boja je u nama” (Gete).

Subverzivan i seksi, šaren i kontraverzan, strastven i provokativan Almodovarov svet ne liči ni na jedan drugi. Samoukog autora već decenijama prepoznajemo kao pokretača obaranja brojnih tabua koji su opteretili špansko društvo potčinjeno konvencijama. To je vreme raskida s prošlošću u kom se budi jedan svež način sagledavanja slobode, koncipiranja života, čitjive nečitljivosti stvarnosti. Almodovar je produkt probuđene želje, koja je predugo spavala opijena toksičnošću totalitarizma. Glavna intencija je da prikaže duhovni preporod ali nakon svih procesa u sazrevanju jedinke, pročišćenju od razočarenja, brojnih nada, zebnji, anksioznosti, čini se da je jedino što preostaje ogoljenost, opštenacionalna hegemonija deziluzija. Upravo ovaj ponor ideala, svojstven istovremeno celoj naciji, je redak sociološki fenomen koji Almodovar istražuje.

Madrid je taj koji kroji vrevu koja navodi aktere da aktivno preispituju tradicionalne moralne vrednosti, dovodeći u pitanje etički suverenitet španske porodice, crkve i pravosudnog sistema. Grad je jedinstven lokus, to je mesto oslobođenja niskih strasti, epicentar seksualne liberacije, poput nekakve Arkadije, u kojoj su svakakva preobraženja dobrodošla, gde ste oslobođeni rigidne patrijarhalne tiranije i gde se kroz težnje i želje pojedinca dolazi do odgonetnjivanja novog nacionalnog identiteta. Prepoznatljiv po svom specifičnom subjektivnom realizmu, teško žanrovski odrediv, Almodovar suvereno hoda po incidentno tankoj granici  pathos-a i humora. Njegov diskurs izopštuje distinktivne granice među žanrovima, primoravajući nas da taj specifičan način komunikacije smestimo u područje melodrame. To je svojstven oblik optičkog saznavanja sveta, kojim proširuje senzibilitet na dosada neviđene spektre, otkrivajući svoj stvaralački subjekt, estetske specifičnosti svoje ekspresije.

Dok metafora u poeziji teži razjašnjavanju pojma i emocionalnoj bliskosti sa pojmom, kod Almodovara je boja vizuelni medijum koji “oživljava” psihu, stvarajući autonomne strukture sveta. Poveravajući boji polivalentnu ulogu, čini je apstrakcijom. Povezujući karaktere sa bojama, slojevito disecira sam narativni proces radnje i preinačuje nominaciju boja, podižići je na stupanj emocionalnih predstava. Realni svet boja je ovde jedini autoritet, krucijalni artefakt u  konstruisanju sižea, ilustrovanju diskurzivnog jezika, određujući naš pogled na svet, doprinosi narativnoj reaktualizaciji tradicije. Upotreba palete osnovnih boja je svesni autorov izbor, koji donoseći nova simbolična značenja na relaciji čovek-boja, doprinosi šifrovanju jezika filma i pronicanju u dubine kompozicije. Gradacijska senzacija specifičnog vokabulara boja, koje se rađaju u likovima, pomažu da proniknemo u misterije sopstvenog bića. Duboko ukorenjene u tkivu psihe njegove boje simbolišu opsesivne želje. Plava je boja introspekcije, suptilno manipulišući duboko je kontradiktorna, te je svako tumači na subjektivan način. Režiser je koristi sporadično, neretko joj dodajući notu zelene, dajući joj time naznaku eroticizma. Nemirnu žutu majstorski ukroćuje, njegova oranž deluje poput romantične iluzije o manifestu neprestane adolescencije. Žuta, jednom viđena, ima tendenciju da ostane u podsvesti, on vešto barata ovim simbolom opsesivnog mišljenja. Ipak, glavni akter u Almodovarovom nekonvencionalnom prikazu stvarnosti je crvena. Poput vizuelnog kofeina, ubrzava puls podstičući želje, dominantna, proročki snažna, asocirajući nas ujedno na bol i izlečenje, ironično pesonifikujući i rađanje i smrt. “Crvenilom” koje se događa u haotičnom svetu idolopoklonstva, strasti, ubistva, izdaje i majčinstva, mi smo talački spektatori u adiktivnom stanju panike. Gracije u jarko crvenim haljinama deluju kao da  ispod sofisticirane elegancije kriju neizrecivu patnju, a da neosporno poseduju nepojmivu moć. Služi se takođe upotrebom boje kroz kontrast, u neutralnoj sredini bezopasnih pastelnih tonova, ističe jarko crvenu, falusno oblikovanu lampu, time ukazujući na erotski naboj u dijalogu.

Kreirajući dosad neviđenu simbiozu kiča i panka, seksa i apstinencije, dovođenje u vezu dva područja umetnosti-likovnost i film (koje je produbljeno osobenom gravitiranju ka koloritnoj likovnoj ekspresiji) stvorio je zaseban kvalitet. Svet koji oslikava je svet presvučen pastelnom melanholijom, napuštenih trudnica, lopova, prevaranata, prostitutki, voajera. „Njegove“ žene se ponašaju kao da ne poznaju moralno društvene restrikcije, ili pak da su toliko prepuštene strasnim kolebanjima, da su spremne da istrpe kaznu koja sledi za njihovo kršenje, one su perfektno imperfektne, neodoljivo čedne, brutalno iskrene, detinjasto maliciozne. U ovom somnabularnom svetu ružnoća i nesavršenost ljudskog lika, u snažnoj igri koloritne uobrazilje su uzdignute do arhilepote. Anegdota postaje sredstvo preko kog se traži odgovor na suštinske životne nedoumice, sve je svedeno na britki dijalog, facijalnu ekspresiju, smeh kroz suze koji se manifestuje u koloritnoj pozadini boja u koje je umočen ovaj magični haos.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Almodovar, Film, Sandra Lokas