Neuhvatljiv, neprilagodljiv i surov

Marlon Brando je došao  na američku scenu početkom pedesetih kao egzotična zver. Agresivna, naprasita, provokativna i neurotična figura. Predstavljao  je  opasni izazov normama i vrednostima srednje klase. Njihovoj opsesivnoj racionalnosti, konformizmu i bezosećajnosti on suprotstavlja »animalni magnetizam«, strastvene i nepredvidljive odgovore na iskustva svakodnevice. Brando je iskazao izrazito senzualno, ponekad i mazohističko, trošenje energije, stalni sukob podjednako i sa samim sobom i okolinom. Takav je u filmu »Divljak« i naročito u čuvenim filmovima »Tramvaj zvani čežnja« i »Na dokovima Njujorka« – oba je režirao Brandov mentor Elia Kazan – kao poljski i irski useljenik, Stenli Kovalski i Teri Meloj. Neuhvatljiv, neprilagodljiv i surov, to je omiljeni Brandov lik u mladosti.

Brando  je sa neskrivenim uživanjem napadao engleski književni jezik govoreći neartikuliranim mrmljanjem, ubacujući naravno i razgovetnu dikciju, kao da se alkoholizirani jezik nastoji ispovediti ali je zalutao u ustima i uporno traži izlaz. Britanski filmski glumci uporno vežbaju artikulaciju, dikciju i modulaciju glasova, a onda se ubaci Brando i prvacima pozorišne verbalnosti ukrade predstavu. Brando je glumio na osnovama psihologijskog realizma, Frojd plus Stanislavski plus Stela Adler, te sa izvanrednim umećem prožimao proživljavanje, samokontrolu i improvizaciju. Znao je dobro za pouke uravnoteženosti, pa je odabirao suprotnosti pasivnosti i divlje eksplozivnosti, pobune i suzdržanosti, grubosti i nežnosti, egocentričnu pozu i osmehujuću opuštenost. I znao je da kod poklonika izazove sablazan tvrdeći da je »gluma isprazno i beskorisno zanimanje«.

Majstor maske

»Viva Zapata«, »Sajonara«, »Zmijska koža«, »Pobuna na brodu Baunti« – koliko egzotike u likovima, temperamentima, geografiji, licima, odevanju… Egzotika stalno prati Branda, možda i kao spektakularna maska, tako bučna, tako šarena i prikladna za sakriti nekoliko života manje sretnih no što je Brando dopuštao na znatiželjni uvid javnosti. Uostalom uvek je sam izvrsno pripremao glumačke maske. Znao je stvoriti likove  bogatog, neponovljivog i individualnog života. Znao je da na ekranu savršeno predstavi sukobe,  izazove  ih i prihvati, pa je gledalac mogao steći osećaj kako gleda vlastite porive, inhibicije i patnje. Ponekad je skretao u brutalnu doslovnost. Na snimanju filma »Potera bez milosti« zahtevao je pravu i nelažiranu tuču. I bilo je toliko krvavih kadrova da ih je režiser Artur Pen izbacio već u gruboj montaži.

Sedamdesetih ima tri izuzetne uloge u »Kumu« kao don Vito Korleone, u »Posljednjem tangu u Parizu« je hemingvejski junak u amoku samodestrukcije, a takav je, samo bez seksa kao karte za pakao, i kao pukovnik Kurtz u »Apokalipsi sada«. To je zapazio Kventin Tarantino pa u filmu »Reservoir Dogds« Tim Rot vežba ulogu da bi kao policajac upao u gangsterskiu bandu, bez da izazove i najmanju podozrivost, a kolega mu kaže kako mora biti prodoran kao Marlon Brando. Kao mladi Brando, zar je to potrebno reći?

Legenda od 150 kilograma

Brando, atletskog iako nižeg rasta, izuzetno telesno privlačan, »rimski bog u američkom dvorištu«, sa vremenom je dobio na enormnoj težini. Devedesetih je  ipak nastupio u nekoliko filmova. Recimo u »Don Huan de Marku«. Na hipotetičko pitanje zašto je nastupio, osim odgovora zbog novca, mogao je odgovoriti i drugačije. “ Nije mi stalo do glumačke slave ni moje glumačke veštine. Nije mi stalo do gledaoca. Ako me želite videti kakav sam, pogledajte me. Ja sam legenda. Dakle, evo vam legende od 150 kilograma, otprilike.”

Bio je vrlo promišljena ličnost. Glumački lav. Pretvarao je seksualnu energiju u glumu i glumu u energiju seksualnosti. Umro je mesec dana nakon Ronalda Regana i zatvorio krug vodećih američkih suprotnosti dvadesetog veka.

Marlon Brando. I to je dovoljno, za večnost.

za P.U.L.S.E: Boban Savković

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Boban Savković, Brando, Film