Neželjeno čovečanstvo između mesa i inkubatora

Statistika jedne tišine: Neželjeno čovečanstvo između mesa i inkubatora

1. Uvod: Prirodno pravo

Tokom najvećeg dela istorije ljudske civilizacije (ca proteklih 10.000 g) nije postojao institucionalni okvir koji bi štitio ženu od nasilja. Reprodukcija je bila prepuštena takozvanom “prirodnom pravu”, koje je u suštini pravo jačeg. U ratovima su žene bile plen, u miru svojina; u robovlasničkim i feudalnim sistemima njihova sudbina zavisila je od statusa muškarca kojem su pripadale. U tom sistemu, žena je bila svedena na fizički objekat bez autonomije, bez glasa, identiteta i prava, a njeno postojanje na funkciju: reprodukciju, zadovoljenje seksualnih potreba muškarca, rad. Postojala je samo svrha, a tu svrhu kontrolisao je vlasnik – muškarac.

2. Statistika tišine

Kada se pogleda unazad u istoriju, globalno-antropološka procena bila bi sledeća: oko 70–80% čovečanstva začeto je u kontekstu u kome žena ne samo da nije imala slobodnu i dobrovoljnu ulogu u sopstvenoj reprodukciji, već je bila objekat sistemskog seksualnog nasilja. Možda je svega 20–30% ljudi u celokupnoj istoriji čovečanstva do danas rođeno iz odnosa koji bi se mogao nazvati slobodnim pristankom. Ta brojka uključuje sve oblike fizičkog nasilja kao i kulturološke i pravne prisile – od silovanja i ropstva, do dogovorenih brakova, verskih zabrana i ekonomske zavisnosti. Ova statistika nije samo broj – to je antropološki uvid. Uvid koji otkriva duboko uznemirujuću istinu: čovek začet u ljubavi je pre slučaj nego pravilo. Drugim rečima, čovečanstvo u celini nije proizvod ljubavi, slobode i uzajamne želje, već posledica zločina, nasilja, dominacije i interesa.

3. Nasilje kao deo božanskog poretka

Ono što je istinski uznemirujuće jeste činjenica da ovaj zastrašujući kontinuitet milenijumskog nasilja nije opstajao isključivo zahvaljujući brutalnoj fizičkoj prisili. Vekovima je bio legitimizovan religijom, pravnim sistemima i ideologijama. Monoteističke religije – hrišćanstvo, judaizam, islam, pa čak i budizam1 – izgradile su panteone u kojima muškarac zauzima ulogu božanskog posrednika, dok žena ostaje pasivna posuda, biće bez glasa i pristupa svetosti. Žena je sistematski svođena na ulogu objekta: sluškinje, majke, nositeljke nasledstva. U mnogim mitovima upravo su žene te koje su morale da budu žrtvovane.

Počevši od zabrane apokrifnog Marijinog jevanđelja – teksta koji nikada nije priznat jer prikazuje ženu kao duhovno ravnopravnu, nositeljku znanja i svetosti – hrišćanska crkva je sistematski anatemisala svaki oblik ženske samosvesti: isključivanjem žena iz službe, zabranom pristupa oltaru, negovanjem ideologije ženskog tela kao izvora greha. Time je oblikovan temeljni doktrinarni obrazac prema kojem žena mora biti metafizički unižena, posedovana i kontrolisana. Tokom perioda inkvizicije (između 1450. i 1750) taj obrazac prelazi u otvoreni teror, kada je spaljeno između 40.000 i 60.000 žena pod optužbom da su veštice.2

Religijskom podčinjavanju žene pridružile su se sekularne ideologije i pravni sistemima. Marks i Engels su već pisali da je žena bila najraniji oblik privatne svojine – posed koji se prenosi, kontroliše i pravno štiti kao imovina muškarca. Tako se božanski poredak preobukao u pravni, ali suština je ostala ista: žena kao sredstvo, roba – ne kao cilj.3

4. Pod nožem nasilja ili staklenim zvonom: meso ili inkubator

Istorijska sudbina žene kao predmeta zloupotrebe, depersonalizacije i poniženja rastrgnuta je između dve krajnosti: nasilnog posedovanja (kao plena, predmeta seksualnog zadovoljstva i direktnog nasilja) i kontrole (ideološko i političko modelovanje, tehnička platforma za proizvodnju potomstva). Ova dvostruka zloupotreba simbolički se izražava kroz metafore „mesa“ i „inkubatora“. „Meso“ i „inkubator“ nisu uzastopne istorijske faze, već dva paralelna i komplementarna režima kontrole – jedan brutalno sirov, drugi racionalno hladan. Oba simbola brišu svaki individualitet i subjektivnost žene: prvi kroz silu, drugi kroz funkciju.

Meso

Tokom gotovo cele ljudske istorije, sa retkim izuzecima, nije postojao institucionalni okvir koji bi štitio ženu od nasilja. Reproduktivni čin bio je deo sistema represivne moći, ne intime, a žensko telo nosilo je univerzalni pečat „mesa“ – bilo kroz vekovna silovanja, otimanja, robovsku trgovinu ili institucionalno posedovanje. U robovlasničkim društvima robinje su bile zakonski vlasništvo; njihova tela bila su upotrebljiva za rad, seks i reprodukciju bez ikakvog ograničenja. U feudalizmu, feudalni gospodar posedovao je zemlju, ljude i žene – „pravo prve bračne noći“ (ius primae noctis) simbolizuje upravo tu logiku. U ratovima i pohodima, žene su bile podrazumevani deo plena, dok su ratne prilike oslobađale „prirodno pravo“ kao jedino i dominantno. Tokom čitave poznate istorije devojčice su prodavane u brak, korišćene kao zalog, obećavane demonima, zatvarane u manastire, seksualno zlostavljane i žrtvovane kao simbolično „čisto meso“ u mitovima, kultovima, i patrijarhalnim poredcima.4 Ritualna žrtvovanja ženskog tela u istoriji čovečanstva pre su norma nego izuzetak: pomenuti evropski lov na veštice samo je jedan od primera.

Čak i u najcivilizovanijem veku u istoriji ljudske vrste – dvadesetom – brojke svedoče o istoj slici. Samo nekoliko primera više su nego monstruozni. Tokom osmanskog genocida nad Jermenima 1915, više desetina hiljada žena i devojčica silovano je tokom marševa smrti u Siriji, a mnoge su završile kao roblje na pijacama u Alepu, Damasku i Mosulu. Tokom građanskog rata u Rusiji (1917–1923), nasilje nad ženama bio je legalni oblik obračuna s „klasnim neprijateljem“, pri čemu je stradalo više desetina hiljada žena. Kasnije, u gulazima, žene su bile podvrgavane masovnim organizovanim silovanjima i prisilnoj prostituciji. Procene govore da je kroz gulage u između 1929 i 1953. prošlo između 1,8 i 2,7 miliona žena.5 U završnim mesecima Drugog svetskog rata, oko dva miliona žena u Nemačkoj silovano je od strane Crvene armije.6 U Aziji, oko 200.000 tzv. „žena za utehu“ bilo je prisiljeno na seksualno ropstvo od strane japanske vojske.7 Tokom rata za nezavisnost Bangladeša 1971. godine, između 200.000 i 400.000 žena silovano je od strane pakistanskih snaga.8 Većina tih zločina bila je organizovana i ideološki opravdana – nasilje nad ženama nije posledica „ratnog haosa“ već sistemski deo ratne doktrine.

A kao proizvod tog nasilja, sve te žene koje su hiljadama godina tretirane kao „meso“, hiljadama godina rađale su decu – stotine generacija ljudi rođenih u senci zločina.

Slikom do promene, projekat UNDP Srbija

Inkubator

Dok su žene nižih slojeva vekovima tretirane kao „meso“, žene privilegovanih slojeva bile su „inkubatori“. Njihova tela tretirana su kao funkcija, biološki aparat, oruđe ideologije; one su bile objekti nadzora, eugeničkog planiranja i političkog ukalupljavanja – kroz dinastičke brakove, kontrolu nasledstva i seksualnu čednost. To nije bila biološka eugenika u savremenom smislu (npr. testiranje gena), već socijalna eugenika sa visokim stepenom kontrole.

U antici (Egipat, Persija, Grčka, Rim), aristokratija se udavala isključivo unutar svoje klase. Brakovi su bili politički, a ne ljubavni. U evropskoj i islamskoj srednjovekovnoj aristokratiji brakovi su često ugovarani još u detinjstvu. Osnovni kriterijumi bili su poreklo, posed, krvna linija. U Kini, Indiji i Japanu – slično: stroga pravila kaste, klase i roda. Tokom krstaških ratova pojavljuju se čak i fizički instrumenti zaštite vlasništva i kontrole – pojasevi nevinosti. U moderno doba, „čistota linije“ i dalje ostaje ključna: između 80 i 90% brakova u evropskoj aristokratiji do 19. veka bilo je sklopljeno isključivo po eugeničkim (statusnim, krvnim, političkim) kriterijumima, a ne iz ljubavi. Britanski i francuski dvorovi beleže brakove među rođacima kako bi se sačuvala „kraljevska krv“

U totalitarnim režimima 20. veka, eugeničke politike dodatno racionalizuju ovu instrumentalizaciju: reprodukcija postaje državna funkcija, a žena ponovo nije subjekt ljubavi i izbora, već nacionalna materica. Žena se čak i lingvistički dekonstruiše – nije više „žena“, već „rađalica“, „nosač“, „genetska investicija“. U nacističkom programu Lebensborn, koji je imao za cilj proizvodnju „rasno čistih“ beba, hiljade žena i muškaraca „plave krvi“ učestvovalo je u državnoj reproduktivnoj politici. Paralelno, desetine hiljada „nepoželjnih“ žena, bilo je prisilno sterilisano. Do kraja 20 veka pod ideologijom „medicinske eugenike“, sprovođena je prisilna ili polu-prisilna sterilizacija žena koje su proglašene društveno nepoželjnima, često bez ikakvih medicinskih osnova i formalnog pristanka, naročito među marginalizovanim klasama i etničkim grupama: u Švedskoj (1935–1976, oko 60 000), SAD-u (1900–1970, oko 100.000), Japanu (1948–1996 oko 25.000), Peruu (1990-tih oko 300.000) Indiji (do 2007 oko 37% žena), Češkoj (1970-2007), Kini (još uvek traje prisilna sterilizacija Ujgurskih žena, a do sada je sterilisano oko 30% ).

5. Sveti Graal: zabranjena svetinja

Pre nego što je svet zakoračio civilizovano društvo i njime zagospodarili simboli „mesa“ i „inkubatora“, u nekim oblicima ranih zajednica (npr. Irokezi, Minangkabau, pojedine afričke i polinezijske grupe) žena i žensko telo imale su status svetinje. Ne u smislu moralne kontrole, već kao kosmološka i prirodna misterija – nosilac života, mudrosti i prirodnih moći. Žensko telo jeste bilo predmet društvene regulacije, ali ne svojina, kao u klasnim društvima gde muškarac ima ius in corpore – pravo nad telom žene kao nad imovinom. U tim zajednicama telo nije bilo vlasništvo, već izvor moći i poštovanja – čak i kada nije postojala savremena ideja individualne slobode.

Ova simbolika preživela je u mitu o Svetom graalu – svetoj posudi koja nosi život, smisao i tajnu. Sačuvana je i u apokrifnom Marijinom jevanđelju, koje je hrišćanska crkva zabranila jer je nudilo drukčiju, žensku perspektivu duhovnosti. Dolaskom hrišćanstva, treći simbol – Sveti graal – nestaje iz istorije Zapadnog sveta i preživljava jedino u mitovima, umetnosti i retkim duhovnim oazama.

6. Savremeni svet: “meso” i “inkubator” na tržištu

Premda analize i statistike pokazuju da i u tzv. razvijenim društvima 21. veka značajan procenat žena i dalje prijavljuje da su bile prisiljene na seks ili da su zatrudnele pod prisilom, i da je seksualno nasilje prisutno i u porodicama, religijskim zajednicama i školama, telo žene se formalno „oslobodilo“: kroz pravo glasa, pravo na izbor, abortus, medicinsku negu i dr. Nažalost, to “oslobađanje” praćeno je i novom formom kontrole – tržišnom i funkcionalnom. Žensko telo više nije ni plen ni vlasništvo – postalo je roba i biološki resurs na slobodnom tržištu, a kao roba, potencijalno vlasništvo svih. Telo žene podvrgnuto je imperativima performansa: estetskim, reproduktivnim, tehnološkim. Na tržištu pažnje, plodnosti, mladosti, ono se vrednuje prema funkciji i poželjnosti.

Biotehnologija i tržišna logika produžavaju obrasce kontrole: telo kao izvor jajnih ćelija, telo kao surogat. „Meso“ i „inkubator“ i dalje su prisutni – ali sada pod neoliberalnim licem. Kozmetička industrija i estetska hirurgija (u kojoj je mesarski nož zamenjen skalpelom) verno prate simbol „mesa“, dok veštačka oplodnja i genetski inženjering usavršavaju funkciju „inkubatora“. In vitro fertilizacija, surogat materinstvo, genetsko uređivanje embriona (CRISPR) – sve su to forme koje mogu (iako ne moraju) depersonalizovati ženu i pretvoriti je u bukvalni inkubator. Strah od „posthumanog“ sveta u kojem telo više nije tajna, već funkcija, opravdan je vekovnim iskustvom. Novi bog se zove funkcionalnost, njegovi proroci su dizajneri tržišta a njihova sveta tajna – zakoni profita.

7. Zaključak: Povratak zabranjene svetinje

Na kraju, da li su sve te žene koje su vekovima bile tretirane kao „meso“ ili „inkubatori“ ikada imale pravo da odluče da li žele da iznesu trudnoću – svoju trudnoću – do kraja? Ne. Rađale su decu ne zato što su to same izabrale, već zbog prisile, očekivanja ili društvene funkcije. Stotine generacija ljudi rođene su pod senkom prinude. I ako je čovek stvoren „na sliku Božju“, a većina ljudi začeta je bez pristanka, pod nasiljem ili manipulacijom, šta to govori o toj slici? Ovo nije metafora. Ovo je suočavanje s istinom – sa istorijom i brutalnim pamćenjem čovečanstva, u kojem čovek nije stvoren iz ljubavi, već od strane nemilosrdnog poretka: slepog mehanizma koji ne zna šta čini i koji spontano proizvodi svet u bolu. U toj slici sveta, rođenje za najveći deo ljudske vrste kroz istoriju nije bio blagoslov, već tragedija.

„Čovečanstvo je neželjeno“ – to je istinski ontološki rascep. U toj jednoj rečenici sabijena je čitava istorija ljudskog postanja i izbrisana sva laž o čoveku kao plodu božanske ljubavi, duha ili bilo čije slobodne volje. Jer ako je čovek nastao iz nasilja, a ne iz ljubavi – tada ne postoji metafizičko opravdanje niti za njegov opstanak, a niti za ljubav. Nismo rođeni iz ljubavi, pa je nismo ni nasledili. To znači da se nismo zatekli u svetu s ljubavlju, već u svetu u kojem ljubav tek treba da se stvori.

To je strašna, ali oslobađajuća istina. Ako je čovečanstvo svet u kojem su svi ljudi posledica genetskog nasilja, prisile, kupoprodaje ili prevare, onda je svako dete začeto iz ljubavi – čudo u najstrožem smislu reči: pojava onoga što ne proizilazi iz zakona prisile, već iz njegove negacije. Svako dete rođeno iz ljubavi jeste subverzija kosmičke statistike, božanskih zakona, religija, svetih spisa i mitskih doktrina.

Ako išta ima smisla u toj istoriji nasilja, to je trag koji vodi od mesa bez glasa do bića koje zahteva pravo na reč, na osećaj, na želju, na NE. To je jedina prava teleologija koju imamo: ne „spasenje“, već prihvatanje onoga što nikada nije bilo prihvaćeno. Pitanje koje ostaje otvoreno glasi: može li se simbol Svetog graala – proteran iz svih hramova našeg sveta – vratiti, ne kao misticizam, već kao etički temelj? Može li se apokrifno Marijino jevanđelje priznati, ne kao puko istorijsko nasleđe, već kao alternativa nasilju i dominaciji? Možemo li ponovo zamisliti telo žene ne kao „meso“, ne kao „inkubator“, već kao svetinju slobodne osobe?

za P.U.L.S.E: Bojan Milić

1 U Budizmu postoje škole u kojima žena ima veći duhovni status (npr. tibetanski tantrizam).

2 Brian Levack, The Witch-Hunt in Early Modern Europe, Routledge, 2006 (3rd ed.); Lyndal Roper, Witch
Craze: Terror and Fantasy in Baroque Germany, Yale University Press, 2004.

3 Pravo muškarca da ima seksualne odnose sa suprugom bez njenog pristanka bilo je uobičajeno u zakonima
mnogih zemalja sve do kasnog 20. veka. U Francuskoj, silovanje u braku nije bilo krivično delo do 1990.
godine. Vidi: Catharine A. MacKinnon, Toward a Feminist Theory of the State, Harvard University Press,
1989; takođe: Marie-Victoire Louis, „Le viol conjugal: une conquête féministe“, Cahiers du Genre, 2006/1,
n°40.

4 Etnološke i istorijske analize o sistemskom zlostavljanju i instrumentalizaciji devojčica mogu se naći u: Gerda
Lerner, The Creation of Patriarchy, Oxford University Press, 1986; posebno poglavlja o ženama kao robama
u bračnim razmenama i ritualima. Vidi i: Silvia Federici, Caliban and the Witch: Women, the Body and
Primitive Accumulation, Autonomedia, 2004.

5 Gulag; Wikipedia, The Free Encyclopedia. Last modified April 2024. https://en.wikipedia.org/wiki/Gulag;
MacGregor, D. (n.d.). Women in Stalin’s Russia; Gulag. Facts and Details. Accessed May 2025.
https://factsanddetails.com/russia/History/sub9_1e/entry-4969.html

6 Antony Beevor, Berlin: The Downfall 1945, Penguin Books, 2002.; Vidi takođe: Norman Naimark, The
Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945–1949, Harvard University Press,
1995.

7 Yoshiaki Yoshimi, Comfort Women: Sexual Slavery in the Japanese Military During World War II, Columbia
University Press, 2001

8 Rounaq Jahan, “Genocide in Bangladesh,” Race & Class, vol. 16, no. 4 (1975): 385–393.

9 Alison Bashford & Philippa Levine (eds.), The Oxford Handbook of the History of Eugenics, Oxford University Press, 2010. Takođe: Miroslava P. Radojčić, “Eugenika i prisilna sterilizacija: transnacionalne politike tela u 20. veku,” Zbornik Instituta za noviju istoriju Srbije, br. 2 (2018): 45–66.

biopolitika, Bojan Milić, Društvo, položaj žena, Sociologija