Svaki narod, i svaka institucija kojoj je do tog naroda stalo, mora da razmišlja o budućnosti. Ima li boljeg dana od toga dana kada nam je nacizam porušio i zapalio prošlost.

U kom pravcu idemo? Šta treba uraditi, na bazi dostupne evidencije, da bismo dobro planirali kako da nam sutra bude bolje nego danas? Kako pripremati mlade naraštaje za budućnost koja nam kao razjareni bik juri u susret, kada nam kao zavijajuća „štuka“ pikira na glave? Kako biti deo modernog sveta i talasa, da nas ne bi preplavili i podavili? Gde je naše mesto u tom svetu? Kako izgraditi pravednije društvo, zajedničko metafizičko pojilo i hrišćanstva i komunizma i socijalizma i moderne liberalne demokratije pre neoliberalne radikalizacije?

U tom smislu, iz bilo kog ugla da se pogleda, ni srpskoj vlasti, ni srpskoj crkvi nije stalo do naroda. Za vlast već znamo. Nju budućnost ne interesuje, samo pljačkaška sadašnjost. Međutim, čudna mi je crkva, jer bi ona trebalo da se bavi večnim i dobrim, i takvim bi trebalo da pravi i narod. A večnosti nema ako se samo gleda u prošlost, bez ikakve ideje o budućnosti.

Ni na jednu temu gore navedenu crkva nema svoje mišljenje, svoje stavove, svoje preporuke – ili barem ništa jasno i smisleno. Po pitanju budućnosti Srbije, crkva je i slepa i nema.

U njoj budućnost kao koncept ne postoji. Sve što ima su lažno mitologizovane prošlost i sadašnjost koje je rado i zahvalno ustupila našim diktatorima – uglavnom bivšim komunistima, arhioportunistima ili golim kriminalcima koje bi Bog, da ga zaista ima, ubio gromom na mestu svaki put kada se lažno prekrste ili u lice lažu i kradu svoj narod. Zauzvrat, crkva je ponovo dobila moć, zemlju, pare, luksuz… carstvo zemaljsko, ne nebesko, jer ovo ovde je sigurnije. I više prija telu, ako već ne i duši…

Budućnost je nematerijalna, potencijal koji mora da se iskleše trudom i razmišljanjem, posvećenošću čije plodove najverovatnije nećemo sami uživati. Ako srpska crkva i većina njenih „duhovnika“ išta pokazuju, to je da su mnogo više materijalisti nego oni koje optužuju da žive u paralelnom univerzumu.

Nekada su vladike predvodile narodna hodočašća. Sada od njih beže ili ih osuđuju, sa ekstremno retkim izuzecima, koji su zbog toga još herojskiji. Nema tog Paje Jovanovića koji će od modernih srpskih patrijarha – sa Pavlom kao verovatno jedinim izuzetkom – napraviti epsko platno dešavanja naroda.

Ono smo što vidimo svojim očima. Budućnost nam je – ako je podržimo – mlada, obrazovana, lepa, vrcava, moderna, živa, kreativna i energična. Svetska. Crkva je takođe ono kako izgleda: žalosna skupina matorih tela i još matorijih umova – koji, nekako, i mlada tela postaruju – za koje je vreme stalo, čiji pogled je samo unazad i u sopstveni pupak i, gde god je prilike, na onome što se isplati sada i odmah, posebno ako je blizu moći i vlasti.

Naša crkva je horizont budućnosti svog naroda prodala na buvljaku istorijskog bofla.

Lazar Džamić

Izvor: Radar

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Lazar Džamić, Radar, Religija, SPC, Srbija, Vlast