Izložba „Nikad im bolje nije bilo?‟ otvorena je 27. decembra simbolično, na nekadašnji Dan pionira, u Muzeju istorije Jugoslavije (MIJ). Projekat obuhvata jugoslovenski period od 1950. do 1990. godine, a izloženo je više od 200 predmeta, 400 fotografija i 26 video klipova.

Autorka izložbe je Ana Panić, kustoskinja MIJ, u saradnji sa dr Igorom Dudom (predavač istorije na Odsjeku za povijest Sveučilišta Jurja Dobrile u Puli) i dr Ivanom Dobrivojević (naučna saradnica na Institutu za savremenu istoriju), i uz pomoć mnogih institucija koje su pridodale bogatoj muzejskoj, arhivskoj, bibliotečkoj, muzičkoj i filmskoj građi izložbe.

Samo otvaranje je u mnogo čemu bilo simptomatično – od voditelja programa Minje Subote i njegovog prepoznatljivog šarma, ali i mesta u televizijskom programu Jugoslavije; od hora „Čarolije‟ koji je u setnom i poletnom duhu vaskrsao neke od urbanih himni ovog perioda („Zemljo moja‟, „Računajte na nas‟, „Deca su ukras sveta‟), do odabranih reči autora izložbe, koji su pokušali da aktuelizuju muzejski prostor kao „izmeštenu‟ realnost koja problematizuje, ali i potpomaže ovu realnost ovde.

Međutim, ono što je dodatno uticalo na opšti duh izložbe jesu sami posetioci, koji su uglavnom dolazili sa porodicama, te u spontanom, sentimentalnom i setnom raspoloženju komentarisali eksponate do najsitnijih detalja i upućivali svoju decu na tako izložene intimne uspomene nekoliko generacija jugoslovenske paradigme. Smeh, igra i stalno zapitkivanje dece, ali i uzvici odobravanja kada se naiđe na dragi komad uspomene (koje mnogi ljubomorno i dalje čuvaju u svojim domovima), upotpunili su atmosferu ponovnog proživljavanja jednog jugoslovenskog osećanja sveta, sa neizostavnim pitanjem – da li je tada zaista bilo bolje?

Ovakva recepcija dokazuje da je težnja da se izložba nametne kroz intenzivnu saradnju sa publikom uspela, te će u skladu sa tim svako moći da pridoda eksponatima svoje predmete koji pripadaju uspomenama datog perioda.

Izložba prati aktuelni trend istoriografije koja se okreće svakodnevnom, intimnom životu, stvarajući „trend svakodnevnog života‟. Po rečima Igora Duda, „on povezuje način na koji se živelo u društvenu, političku, kulturnu istoriju. Poenta je da se opiše kako se živelo i kakvi su bili procesi modernizacije koji su uticali na svakodnevni život‟. Dakle, izložba traga za vidovima modernizacije društva, tehnološkim impuslom posleratnog društva, socijalnim osvešćenjem, urbanizacijom, ali i onog što se u odnosu na kolektivističku, javnu svest profiliše – fenomen svakodnevnice, slobodnog vremena i dokolice. Shodno ovim težnjama izložba je osmišljena kroz dva „ritma‟ – jedan je „Ritam života‟ (neki od tematskih korpusa: dečji kutak, širenje osnovnog obrazovanja, srednjoškolsko obrazovanje, visoko obrazovanje, „na radnom mestu“, doškolovanje radnika, gastarbajteri, pioniri, omladinska organizacija, neformalno obrazovanje u JNA, godišnji odmor, starogradnja, kuće na selu, televizija, kulturne potrebe, potrošačka kultura, „po poslednjoj modi: odevanje između ideologije i konzumerizma – originalna odeća i obuća‟), a drugi je „Ritam godine‟, koji obuhvata praznični, javni život Jugoslavije (Nova godina, Dan žena, Praznik rada, Dan boraca, Dan mladosti, Dan republike).

Dvostrukost ove izložbe očigledna je kako po ovoj polarizaciji tema, gde se jasno profilše javno i privatno u životima Jugoslovena i sve veća kolektivizacija, kao i potrebe da se individualno strogo separatiše od nje, u intimu i svakodnevno, ali je dvostrukost prisutna i u samom nazivu. Po rečima autora, naziv potiče od gotovo identičnih reči koje je upotrebio nekadašnji britanski premijer Harold Mekmilan pedesetih godina, kako bi opisao tadašnje ekonomsko blagostanje Engleza – ali je ove reči iskoristila i jedna fabrička radnica osamdesetih godina, da bi okarakterisala svoj socijalistički, radnički život. Dakle, ovaj naziv sa dvostrukim utemeljenjem delom ima i cilj da Jugoslaviju ne posmatra kao usamljeni socijalni slučaj, već je kontekstualizuje u odnosu na opšte, svetske tekovine toga doba – tehnologizaciju, modernizaciju, materijalizam, kapitalizam.

Naziv je indikativan i zbog jedne gotovo poslovične upotrebe – stariji građani Jugoslavije skloni su da ovim rečima okarakterišu to doba, dok mlađe generacije, gotovo uvek podozrivo primaju te reči, sa svojim znanjem o političkim, kulturološkim i istorijskim pretpostavkama tog nekadašnjeg „blagostanja‟. Da li izložba daje odgovor na ovaj mali generacijski konflikt? Eksplicitno, nikako. Ona se kreće između setne aktualizacije validnih vrednosti jugoslovenskog društva, pa do kritičkog osvrta na paradne, ideološke i sociološke osnove njenog rada. U ravnoteži između ova dva, koju može pružiti samo nauka, krije se privlačnost ove izložbe koja kao ciljnu grupu ima kako generacije koje su proživele obuhvaćeni period, ali i generacije njihove dece. S time na umu, potrebno je prikazati Jugoslaviju najneposrednije moguće, kako bi svako izvukao intimni zaključak, i pronašao svoj odgovor na pitanje – da li im zaista nikad bolje nije bilo?

Na kraju, zašto nam je potrebna ova izložba? Pre svega, jer je dijalog sa jugoslovenskim dobom, u umetnosti, kulturi, nauci ali i svakodnenom životu, i dalje izuzetno živ. Da postoji takav dijalog svedoči i to što ova izložba nije izgledala kao prezentacija izumrlog plemena, već kao pedantno podsećanje novije istorije, čiju kulturološku ostavštinu, ali i traumatsku podlogu, i dalje proživljavamo. Otuda je važno posetiti je, i kroz „izmeštenu‟ realnost muzeja, duboko promisliti svoju, svakodnevnu realnost.

Izložba je trajala do 17. februara, s propratnim programom koji je umnogome upotpunio doživljaj – autorska vođenja, vođenja poznatih ličnosti, svakog četvrtka dodatni program: predstava pozorišta Dadov „Nacionalna klasa‟ u dva izvođenja u prostorima MIJ, radionice za decu, tribine i sl. Za više informacija pratite: mij.rs/programi

Fotografije: Muzej istorije Jugoslavije

Za P.U.L.S.E Nevena Milojević

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, izložba, Jugoslavija, Nevena Milojević, Život