Niko kao Merilin, niko kao Kan
„Златна палма” Ханекеу за „Љубав“
Гран при за Гаронеа, Рејгадасу награда за најбољу режију, Лоучу специјална награда жирија, Мунђију за најбољи сценарио и две румунске глумице, док је најбољи глумац Данац Мадс Микелсен
У кишној канској завршници, каква се одавно не памти, „Златна палма“ за најбољи филм 65. Канског фестивала припала јеаустријском филмском маестру МихаелуХанекеу за изванредан филм „Љубав“, који се одмах после премијере нашао у самом врху свих критичарских листа на фестивалу, као једна од лепших емотивнихприча виђених на великом екрану, с којом је дао велику посвету љубави и омаж животу који неумитно пролази, сликајући достојанство и емоције осамдесетогодишњег брачног пара.
Ханекеу је ово друга, сасвим заслужена „Златна палма“, која је уследила после оне коју је у Кану добио за филм „Бела трака“ (2009) и после других награда које је током свих ових година освајао у Кану за својих шест филмова у конкуренцији, од 10. са колико је до сада укупно учествовао на најпрестижнијој филмској манифестацији на свету.У интервјуу који је пре пет дана дао „Политици“, Ханеке је истакао да није имао унапред задату тему, већ да се она „наметнула једним јединим питањем: како се носити са смрћу некога кога волите“…
Гран при фестивала уручен је, највероватније посебним залагањем председника Моретија његовом земљаку италијанском редитељу, Матеу Гаронеу за филм „Ријалити“ који се бави италијанском, али и свеопштом фасцинацијом „Великим братом“. Овај Гаронеов филм јесте за поштовање, али је и знатно слабији од његовог претходног дела „Гоморе“, за који је на овом фестивалу био награђен пре неколико година.
„Палма“ за најбољу режију додељена је мексичком редитељу Карлосу Рејгадасу за филозофско-метафизички и прилично позерски херметични филм „Посттенебракс лукс“, који је од стране критичара био прилично лоше оцењен, али се могло предвидети да ће његове мистификаторске ноте допрети до срца чланова жирија.Специјална награда жирија, сасвим заслужено, припала је британском ветерану КенуЛоучу за најведрији, комичан, али и социјално веома ангажован филм „Анђеоска деоба“, а председник Морети је ову награду уручио ( у Кану већ вишеструко награђеном) лауреату са пуно ентузијазма.
Награда за најбољи сценарио (презентовала ју је Настасја Кински) додељена је Кристијану Мунђију, редитељу и сценаристи румунског снажног филма „Иза брда“, који је уз Ханекеову „Љубав“ побрао најбоље критичарске оцене. Мунђијуове глумице Космина Стратан и Кристина Флутур равноправно су освојиле „палму“ за најбољу женску улогу, док је у мушкој конкуренцији ово признање освојио дански глумац за изванредну улогу у филму „Лов“ Томаса Винтерберга, такође једног од бољих у овогодишњем издану Канског фестивала )ове награде лично је презентовала кинеска глумица Гонг Ли).
„Златна камера“ за најбољи дебитантски филм припала је „Звери из јужњачке дивљине“ младог америчког редитеља Бена Цајтлина, награда за најбољи кратки филм „Тишини“ турског студента Резлана Јесилбаса, док је награда Синефондасиона отишла у руке младој руској редитељки за филм „На путу за“.
Победник паралелног такмичарског програма „Известан поглед“, према одлуци жирија којим је председавао британски глумац и редитељ Тим Рот, јесте мексички филм „После Луције“ Михела Франка. Додељујући своја признања, жири је посебно поменуо и филм „Дјеца“ босанске редитељке Аиде Бегић којој је припала диплома, и то за дело у којем кроз ликове брата и сестре, слика све проблеме транзиционог живота у савременој Босни, критикујући бешћутну државу и њен однос према радницима. Награда жирија међународне критике Фипресци, чији је председник био београдски критичар Борислав Анђелић, припала је ратној драми „У магли“ украјинској редитеља Сергеја Лознице, који је оставио један од бољих утисака у, иначе, јакој конкуренцији овогодишњег Кана.
Овогодишњи фестивалски главни програм био је квалитетан и прилично снажан, крајње евроцентричан (доминирале продукције Француске, Немачке, Аустрије), добрим делом посвећен „филмским старцима“ и њиховим тмурним егзистенцијалистичким филмовима, који додуше јесу изазивали дивљење, али су и производили још суморније, тмурније и депресивније расположење од оног које глобално влада светом у време велике економске кризе.
Кански фестивал је протицао без оне уобичајене сјајне и узавреле атмосфере, због које је нормално кретање Кроазетом деценијама била немогућа мисија. Нерасположење и забринутост судбином, и Француза и пристигле интернационалне свите (више од 30 хиљада акредитованих странаца), „прелило“ се на фестивал. И обрнуто. Тмурне слике са великог платна утицале су на пад расположења фестивалске популације. Уз то, свих фестивалских дана углавном је падала киша и било је прилично хладно. Стога ни шетање Бреда Пита по црвеном тепиху, као и других блиставих холивудских звезда ( а било их је опет огроман број), није у довољној мери мотивисало људе да се од јутра тискају испред Театра Лимијер на Кроазети.
После церемоније додела овогодишњих „Златних палми“, за сам чин свечаног затварања 65. Канског фестивала, одабран је тестамент филм „Тереза Дескејру” недавно преминулог великог француског аутора Клода Милера, чији је одлазак одмах после завршетка монтаже овог филма, дубоко ожалостила и француску и европску филмску заједницу.
Милеров филм је у Кан довео и француску звезду Одри Тату, која игра насловну улогу – несрећно удату образовану и авангардну буржоаску жену, која покушава да побегне из баналног провинцијског живота – у овој, једној од многих филмских адаптација романа Франсоа Моријака. Премијери филма на свечаном затварању, присуствовала је Милерова породица, пријатељи, продуценти и дистрибутери и сви су заједно са публиком одали почаст успомени на њега и његово значајно филмско стваралаштво.
Дубравка Лакић
Kao što je i bilo očekivano, Austrijanac Mihael Haneke trijumfovao je na 65. Kanskom festivalu osvojivši „Zlatnu palmu” za film „Ljubav” (Amour).
Film, snimljen u francusko-nemačko-austrijskoj koprodukciji, prati priču o požrtvovanom supurgu (Žan-Luj Trentinjan) čija je žena (Emanuel Riva) na samrti.
[youtube U5Hr3eJc88w]
Gran pri festivala dodeljen je filmu „Rijaliti” (Reality) Italijana Matea Garonea o prodavcu ribe koji po svaku cenu želi da postane poznat.
[youtube qCJuuujQnYU]
Danac Mads Mikelsen proglašen je za najboljeg glumca, a Rumunke Kristina Flutur i Kozmina Stratan za najbolje glumice.
Mikelsen tumači razvedenog oca tinejdžera koji biva nepravedno optužen za zlostavljanje devojčice u psiholođkom trileru „Lov” (Jagten) Tomasa Vinterberga.
[youtube 37Pzr7fO-iU]
Kristina Flutur i Kozmina Stratan tumače bivše ljubavnice od kojih se jedna zamonašila i stradala u istinitoj priči „Iza brda” (După dealuri) Kristijana Munđijua o smrtonosnom „isterivanju đavola”. Film je Munđijuu doneo i nagradu za scenario.
[youtube TuY3O-zU51M]
Meksikanac Karlos Rejgadas dobio je nagradu za najbolju režiju, a njegov film „Posle senke, svetlost” (Post tenebras lux) nagrađen je i za scenografiju.
[youtube WrpTo4_gWL0]
Nagradu žirija dobio je film „Anđeoski deo” (The Angel’s Share) Britanskog veterana Kena Louča kome je ovo bio 11. film u takmičarskoj selekciji Kana.
To je slato-gorka komedija smeštena u Glazgov o četvorici prestupnika osuđenih na društveni rad koji odlučuju da ukradu kutiju skupocenog i retko viskija kao kartu za bolji život.
Louč je apelovao da „pošaljemo našu solidarnost” onima koji se suočavau sa drastičnim merama štednje zbog ekonomske krize.
[youtube NcQIvmR21VU]
„Zlatnu kameru” za najboljeg debitanta dobio je američki reditelj Ben Zajtlin za film „Zveri južnjačke divljine” (Beasts Of The Southern Wild). On ju je nazvao „nagradom za hrabrost i veru”.
Филм за поправљање расположења
Броје се сати докраја 65. Канског фестивала. Његов главни програм био је квалитетан и прилично снажан, али и крајње евроцентричан, добрим делом посвећен „филмским старцима” и њиховим тмурним егзистенцијалистичким филмовима, који додуше јесу изазивали дивљење, али су и производили још суморније и депресивније расположење од оног које глобално влада светом у време велике економске кризе.
Овогодишњи Кански фестивал протицао је без оне уобичајене сјајне атмосфере, због које је нормално кретање Кроазетом деценијама била немогућа мисија. Нерасположење и забринутост судбином, и Француза и пристигле интернационалне свите (више од 30.000 акредитованих странаца), „прелило” се на фестивал. И обрнуто. Тмурне слике са великог платна утицале су на пад расположења фестивалске популације. Уз то, свих фестивалских дана углавном је падала киша и било је прилично хладно. Стога ни шетање Бреда Пита по црвеном тепиху, као и других блиставих холивудских звезда (а било их је опет огроман број), није у довољној мери мотивисало људе да се од јутра тискају испред Театра Лимијер на Кроазети.
За знатно поправљање оваквог расположења, на самом фестивалском крају, заслужан је последњи филм из конкуренције – „Муд”, америчког редитеља Џефа Николса (приказан јуче), који је попут филма „Краљевства излазећег месеца” млађег колеге Веса Андерсона са самог отварања 65. Кана, донео много ведрине и позитивних емоција.
Николсов „Муд” је дирљив и топао филм чија је „марктвеновска” радња (нешто попут Твенових „Пустоловина Хаклбери Фина”) смештена на зелено острво на реци Мисисипи, где се догађа прича о одрастању у којој, осим два малена дечака учествују и Метју Мек Конахи (као тајанствени Муд који постаје пријатељ дечака) и Риз Витерспун (у улози жене Мудовог живота). Ово је уз Андерсонов и комично чаробну „Анђеоску деобу” Кена Лоуча, једини филм који је добио тако срдачне и бурне аплаузе на новинарској пројекцији.
Аплауза је јуче било и за дугометражни телевизијски филм „Хемингвеј и Гелхорн” Филипа Кауфмана (производња HBO) у којем су у насловним улогама Клајв Овен (Ернест Хемингвеј) и Никол Кидман (Марта Гелхорн). Динамичан, живо колоративан, ово је један од занимљивијих погледа на две значајне књижевне личности 20. века, којесу делилеи љубав и живот и ратове са којих су извештавали, баш као и битке које су током своје турбулентне везе водили у сопственом дому. Као што је то недавно изјавио у интервјуу за „Политику”, Клајв Овен, цео филм се заиста темељи на односу Хемингвеја са Мартом Гелхорн којој је посветио књигу „За ким звона звоне”, и љубавна прича заиста је постављена против политичке у бурним годинама 20. века: Шпанског грађанског рата, сукоба СССР–Финска, јапанске окупације Кине и Другог светског рата.
Говорећи у Кану о улози Гелхорнове, Никол Кидман која је на фестивалу виђена и у изврсно одиграној роли хистеричне и опасне жене у не баш сјајном филму „Paperboy” Лија Денијелса, између осталог је рекла: „Ову улогу сам посветила Мари Колвин, ратном извештачу британског „Сандеј тајмса” која је заједно са француским фотографом Ремијем Ошаликом, недавно погинула, када је зграду у којој се налазио импровизовани прес центар, погодио сиријски минобацач”…
После церемоније додела овогодишњих „Златних палми”, за сам чин свечаног затварања Канског фестивала, одабран је тестамент филм „Тереза Дескејру” недавно преминулог великог француског аутора Клода Милера, чији је одлазак одмах после завршетка монтаже овог филма, дубоко ожалостиои француску и европску филмску заједницу. Милеров филм у Кан доводи и француску звезду Одри Тату која игра насловну улогу у овој, још једној филмској адаптацији романа Франсоа Моријака. Тату игра несрећно удату буржоаску жену која покушава да побегне из баналног провинцијског живота у којем је, као образовану и авангардну жену у Француској двадесетихгодина прошлог века, све гуши. Веома добар филм мајстора филмске режије и изврсна, мрачна улога Одри Тату. Премијери филма на свечаном затварању, присуствоваће Милерова породица, пријатељи, продуценти и дистрибутери и сви заједно са публиком одаће почаст успомени на њега и његово значајно филмско стваралаштво.
Прве фестивалске награде већ јуче су додељене. Победник такмичарског програма „Известан поглед”, према одлуци жирија којем је председавао британски глумац и редитељ Тим Рот, јесте мексички филм „После Луције” Михела Франка. Додељујући своја признања, жири је посебно поменуо и филм „Дјеца” босанске редитељке Аиде Бегић којој је припала диплома, и то за дело у којем кроз ликове брата и сестре, слика све проблеме транзиционог живота у савременој Босни, критикујући бешћутну државу и њен однос према радницима.
Награда жирија међународне критике Фипресци, чији је председник био београдски критичар Борислав Анђелић, припала је ратној драми „У магли”,украјинској редитеља Сергеја Лознице, који је оставио један од бољих утисака у, иначе, јакој конкуренцији овогодишњег Кана.
Дубравка Лакић
Мистификаторско-есејистичка завршница
Завршница такмичарског програма 65. Кана није донела ништа што би угрозило снагу утиска који су оставили филмови, пре свих, „Љубав” Михаела Ханекеа, а затим и „Иза брда“ Кристијана Мунђијуа. Никаквих изненађења није било међу прилично депресивним и мрачним филмовима Кроненберга, Волтера Салеша, Лија Данијелса, Сергеја Лознице, два корејска редитеља, док су највеће филмске мистификације у Кан донела нова дела француског редитеља Леоса Каракса и његовог мексичког колеге Карлоса Рејгадаса.
Кроненбергов „Космополис“ је екранизација истоименог романа Дона Делила из 2003. године с којим писац визионарски најављује глобалну економску кризу, распад капиталистичког система и друштва које смо донедавно познавали. Кроненберг следи писца у форми својеврсне филмске есејистике, прилично херметично и филмски не много узбудљиво. Главна бука око овог филма створила се око младе звезде Роберта Патисона, који се прославио у вампирској саги „Сумрак” који у филму тумачи лик Ерика, младог богаташа, тако да је овај британски глумац био мета канских папараца, бацивши у сенку чак и Жилијет Бинош која такође игра у „Космополису“.
– Кроненберг је веома отворен са својим глумцима, слуша њихова мишљења, не воли неке посебне глумачке припреме и није никакав проблем прилагодити му се –изјављивао је у Кану млађахни Патисон устврдивши да „Космополис“ није „нихилистички и негативан филм,како се о њему прича“, већ да је „пун наде у бољу будућност која се назире између црних слутњи и догађаја и која се може прочитати између редака“. Патисон је коментаришући „Космополис“ још закључио и да „свет данас јесте у хаосу којикарактерише апсурдна подела моћи и новца, али свет неће због тога престати да постоји“, као и то да је Кроненбергов провокативан и филозофски. Без обзира на комплименте које му даје главни глумац, Кроненбергов „Космополис“ од стране критичара није добио богзна какве оцене.
Слично се догодило са још једном екранизацијом романа, оном коју је на велико платно донео бразилски редитељ Валтер Салеш. У америчком филму „На путу“, он добрим делом дословце следи истоимено култно прозно дело Џека Керуака, популарног књижевника битничке генерације, али га не гради по филмским законитостима те тако ствара осредњи филм током којег може и да се заспе, иако у њему играју Сем Рајли и Виго Мортенсен. И овог се пута Керуаков роман отео филмским дизгинима. Показало се, наиме, да се његов садржај не може тако једноставно утегнути у трочинску структуру филмске драматургије. Салеш је бар покушао.
Ни аутор вољеног филма „Precious“, афроамерички редитељ Ли Данијелс није новим филмом „Paperboy“ (пискарало, новинарчић) Канском фестивалу понудио богзна шта. И овај филм је екранизација романа, награђиваног кримића јужњачког писца Пита Декстера, чија је радња смештена на Флориди шездесетих година прошлог века када су расне тензије у Америци на свом врхунцу. Данијелсов филм прича о два новинара (Метју Меконахи и Дејвид Ојелово), који покушавају да из затвора избаве лажно оптуженог убицу шерифа (Џон Кјузак),и то на наговор жене која са осуђеником одржава везу путем писама, чији лик тумачи Никол Кидман. Стилски прилично недоследан, јер је понекад филм носталгије, понекад политички памфлет са очигледном намером да у целини буде „филм ноар“, Данијелсов „Paperboy“, никога није узбудио. Напротив, многи су констатовали да му није место на Канском фестивалу.
Украјински редитељ Сергеј Лозница са ратним филмом „У магли“ сасвим је добро одбранио боје кинематографија источне Европе, као једини филм из овог дела света у такмичарском програму Кана. Ратна драма са три лика, изврсно и снимљена и глумљена, отвара простор за промишљање о човековим дилемама у тешким ситуацијама, о издаји и прогону и достојанству дубоко моралног човека. Добар филм, са не толико добрим одјецима на фестивалу.
Иако у њему има пуно тога што је „преписано“ из филмова Ерика Ромера, па и Вудија Алена, филм „У другој земљи“ корејског редитеља Хонг Санг Соа, оставио је солидан утисак,и то не само због тога што у овом триптих-филму три различите улоге тумачи француска дива Изабел Ипер. Његов сународник Им Санг Со, који се својевремено у Кану већ прославио са филмом „Ха,ха,ха“ (победио у „Извесном погледу“), сада је са „Укусом новца“ при самом дну овогодишње канске такмичарске лествице.
Ту се негде налазе и мистификаторски филмови Карлоса Рејгадаса и Леоса Каракса, иако ме баш због тога што су такви не би чудило уколико би освојили и неку од награда. Херметизму склон мексички редитељ Карлос Рејгадас („Јапан“, „Пригушено светло“…), поново је у забитима Мексика у изолованим пределима и пејзажима у којеје –у вили имућне породице која живи у дослуху са природом и животињама и верује да стабла међусобно причају и опште –сместио своју визуелно интригантну, али крајње бизарну полукрими причу о лепоти која рађа зло. Његов „Пост тенебракс лукс“ је метафизичко, пантеистичко и у суштини, прилично позерско филмско дело које ће, попут многих претходних Рејгадасових филмова, наићи на своје поклонике.
Караксов филм „Holy Motors“, могао би се назвати тоталном будалаштином да повремено није уврнуто духовит и да у десетак другачијих улога у њему не видимо одличног француског глумца Дениса Леванта, америчку глумицу Еву Мендес и аустралијску музичку мегазвезду Кајли Миног. Јунак Караксовог филма о човеку и искуствима живота је Оскар, чији је посао да током пуног радног времена глуми неког другог испуњавајући тако и најбизарније фантазије својих клијената и „жртава“. Филм почиње у стилу „линчовских“ лудорија и са цитатима из претходних Караксових филмова, да би се завршио метафизичким питањем –да ли смо заиста онакви каквима се представљамо и ко смо ми заправо?На питање како ће се биоскопској публици допасти његов филм, француски ексцентрик Леос Каракс је у Кану одговорио: „Ко је публика? Гомила људи која ће ускоро умрети!“…
Вечерас се завршава 65. Кански фестивал и биће познато ко је, према суду жирија којем председава италијански редитељ Нани Морети, заслужио овогодишњу „Златну палму“.
Festival u Kanu: Od Kopole, s nostalgijom
Najkraći raport iz Kana bi glasio: na Kroazetu se vratilo sunce i dobri filmovi! To je čitavu atmosferu podiglo na nivo uobičajen za ovu veliku filmsku smotru.
Posle pet decenija čekanja, u produkciji legendarnog Fransisa Forda Kopole konačno se pojavila filmska verzija, kultnog dela iz 1957. filma „Na putu“ Džeka Keruaka, u režiji Brazilca Voltera Salesa sa sjajnom glumačkom ekipom – Garet Hedlund, Sem Rajli i Kristen Stjuart. Mada ovaj biografski portret nekadašnje bit generacije stiže odocnelo i nije ostvario ona očekivanja koja su u njega polagana, reč je o zanimljivom ostvarenju, pomalo nostalgičnom pogledu na prohujala vremena književnih previranja u Americi šezdesetih godina.
Ogromnu pažnju privukao je i film „Paperbou“ Lija Danijelsa, provokativna priča sa juga Amerike. To je erotska drama o ljubavi mladića (nova zvezda Žak Efron) sa ljubavnicom (Nikol Kidman) čoveka osuđenog na smrt (Džon Kusak). U filmu je, u respektabilnoj glumačkoj ekipi, briljirala Nikol Kidman, koja je pobrala opšte simpatije publike i kritike. Ovogodišnji uspešan nastup u Kanu i bogatstvo glumačkog dara, Kidmanova je potvrdila i ulogom u filmu prikazanom van konkurencije „Hemingvej i Gelhornova“ Filipa Kaufmana, u kom u društvu sa Klajvom Ovenom izvrsno tumači poznatu književnicu Martu Gelhorn.
Ovom kvalitetnom nizu pridružio se, doduše, iz drugog dela sveta, bez medijske pripreme kakvu imaju američki filmovi, reditelj ukrajinskog porekla Sergej Loznica svojim upečatljivim i mučnim filmom „U magli“, na temu iz vremena Drugog svetskog rata, sa sjajnim Vladimirom Svirskim u naslovnoj ulozi. Iskušenje ljudskosti i moralnog izbora u teškim vremenima su u fokusu pažnje ovog uzbudljivog filma.
Ovih dana u Kanu je bio i naš glumac Nikola Đuričko koji igra u filmu „Djeca“ bosanske rediteljke Aide Begić. Reč je o ostvarenju čija je radnja smeštena u Sarajevo, a tema – mučne posledice građanskog rata na mlade ljude.
Borislav Anđelić
Анђели и демони великих филмских класика
Кан – У Кану већ четврти дан узастопно пада тешка, хладна киша, црвени тепих је натопљен водом, али то нимало не спречава филмске диве да по њему газе у сандалицама са високим потпетицама и у дугим хаљинама са голим леђима. Гламур је у Кану неуништив и баш га ништа не може спречити.
Бекство од хладног таласа на мокрој Кроазети најлакше је искористити у фестивалским дворанама у којима се, у последња два дана, смењују нова егзистенцијалистичка дела филмских класика попут Алена Ренеа, Бернарда Бертолучија, Абаса Кијаростамија, Кена Лоуча. И сваки од њих је вишеструки повратник у Кан, и сваки од њих незаобилазни је део историје и светског филма и Канског фестивала.
Британском маестру Кену Лоучу ово је једанаести пут да се такмичи за „Златну палму”. Његов, синоћ виђени, „Анђеоски део” је духовит, шармантан и оптимистичан филм. „Непоправљиви левичар” је понудио савремену бајку о могућем остваривању социјалне правде и једнаких шанси за све и то кроз довитљиво срочену причу о групи младих глазговских лузера којима је још рођењем додељена судбина константног упадања у невоље. Међутим, Лоуч са својим оданим сценаристом Полом Лавертијем, нуди излаз и могућност бољег живота. За то је довољан само један племенити човек добре воље који им пружа руке и надалеко чувени шкотски виски чија вредност на аукцијама достиже вртоглаве висине. Дакле, две ствари на којима Шкотска почива – човек и виски били би довољни да се посрнула омладина изведе на прави пут. Током пројекције салве смеха, аплаузи на крају као потврда да је Лоуч понудио до сада најведрији филм у такмичарском програму Кана, уједно и свој најкомерцијалнији филм.
Хумора, шарма али и нежности у приступу теми, не недостаје ни иранском редитељу Абасу Кијаростамију, који је свој филм „Као заљубљен” снимио у Јапану и улоге поверио изванредном јапанском ветерану Тадашију Окуноу и младој Рин Таканаши, чија лепота плени са филмског платна. И као што се Ханеке у свом филму „Љубав” бави љубавним искрама остарелих и од друштва занемарених људи који су надомак вечног одласка, тако и Кијаростами ову тему разрађује на хуман, али и хуморан начин.
Остарели професор универзитета са давно покиданим везама са презаузетом ћерком и презаузетим унуцима, од свог бившег студента, а сада успешног подводача, наручује девојку за једну ноћ. Она је студенткиња социологије, девојка из провинције која школовање и живот у хаотичном мегалополису плаћа својим „ноћним послом”. Међутим, судар та два света и две генерације ствара нешто сасвим другачије – необичну и дирљиву романсу у којој се стари професор поставља као заштитник, спреман чак и на лажни идентитет, а девојка као изгубљена унука којој је потребна сигурност и брига. Иако је снимљен у Јапану и на јапанском језику, ово је типичан Кијаростамијев филм, са интимистичким и сјајно организованим кадровима снимљеним у аутомобилу и кроз ветробранско стакло. Још једна посвета љубави и животу на заласку.
Новоталасовски модерниста, легендарни француски редитељ Алан Рене, који прославља својих 89 година чврсто стојећи на ногама и најављујући чак свој нови пројекат, у Кан се вратио са филмом „Још ништа нисте видели”, магичном мешавином театра, успомена и стварног живота групе глумаца који у артифицијелном свету деле естетска задовољства изазвана сећањима на сопствено учешће у представи „Еуридика” (према грчком миту о Орфеју и Еуридики).
Сваки од 13 Ренеових глумаца, а међу њима су и Мишел Пиколи, Сабин Азема (Ренеова супруга), Пјер Ардити, Матју Алмарик, игра самог себе и али и лик из представе у којој је својевремено играо. Занимљива и на тренутке чак импресивна Ренеова игра са рефлексијама на прошлост, љубав и смрт. Филм за поштовање.
За поштовање и аплаузе је и филм „Ти и ја” италијанске легенде, филмског мага Бернарда Бертолучија (71) који се данас приказује ван конкуренције. Бертолучи, који је после можданог удара, последњих година у инвалидским колицима, нови филм је снимао према роману Никола Арманитија. Реч је о интензивној причи о 14-годишњем Лоренцу који неочекивано долази у блиски контакт са својом много старијом полусестром Оливијом, која је хероински зависник…
Такмичарској групи данас се прикључио и филм Аустралијанца Ендруа Доминика „Убиј их нежно” са Бредом Питом у главној улози. Филм се од комедије до реалистичког насиља пребацује у року од свега неколико секунди, најновији глумачки подухват Бреда Пита изазива равнодушност, па је све то заједно узроковало да је реакција на крају јутарње пројекције била потпуна тишина.
Данас је и такмичарски ред за француски филм „Свети мотори” са Евом Мендес, Кајли Миног и Мишелом Пиколијем, чији је аутор помало заборављени Леос Каракс, некадашњи предводник такозваног филма од изгледа осамдесетих година прошлог века. После 13 година паузе Каракс се поново вратио филму, али не и у Кан. Јавна показивања и интервјуе одбија, те је на крају отказао долазак.
Дубравка Лакић
Kan: Blistavi Trentinjan
Kada se loše vreme udruži sa prosečnim, čak i slabim filmovima, onda je čitav povoljan rasplet ovogodišnje manifestacije, barem što se glavnog takmičarskog programa tiče, ozbiljno ugrožen. Izgleda da se situacija ipak popravlja, mada je stanje još daleko od onoga što je u najavi izgledalo obećavajuće.
Šveđanin Tomas Vinterberg, posle 14 godina od uspeha „Proslave“, vratio se na kansku scenu svojim danskim filmom „Lov“ u kome noseću ulogu ima renomirani glumac Mads Mikelsen. Film je smešten u malo ruralno mesto u kome lažne optužbe male devojčice otvaraju Pandorinu kutiju pitanja o identitetu, reputaciji i ekstremima političke korektnosti sredine čija žrtva postaje glavni junak, vaspitač u dečjem zabavištu. Baveći se tamnim stranama savremenog zapadnog društva na nivou „žutih mrlja“ kulture socijalnih medija, internet interpretacija i tabloidne histerije, Vinterberg, ipak, više postavlja pitanja nego što za njih nalazi odgovore u svom „Lovu“.
Rado viđen kanski gost, Južnokorejac Hong Sang Su ponovo se obreo na glavnom programu filmom „U drugoj zemlji“ sa Izabel Iper. Francuska diva tumači čak tri Ane, istoimene, ali različite osobe. Jedna je francuski reditelj, druga žena biznismena, a treća bogata raspuštenica. Sve tri dolaze u mesto Mohang u korejskoj provinciji gde im se u istom ambijentu dešavaju slična iskustva… Mada je reč o velikoj glumici, ukupan saldo filma je ipak veoma skroman.
Za sličnom avanturom ka Dalekom istoku posegao je i legendarni Abas Kjarostami filmom „Kao neko ko je zaljubljen“. Bizarna priča smeštena je u Tokio, u kome mlada devojka (koja studije plaća baveći se prostitucijom) sreće starog usamljenog profesora sa kojim uspostavlja gotovo rodbinski odnos. Upečatljiva pojava mlade Rin Takanasi i starog Tadasija Okuna, ipak ostaje na nivou „vica“ o odnosu partnera različitih godina starosti.
Jedan od boljih filmova dosad prikazanih svakako je najnoviji film starog majstora Austrijanca Mihaela Hanekea „Ljubav“ u kome savršeno igraju stare zvezde francuskog filma Emanuela Riva i Žan Luj Trentinjan. Haneke se prihvatio teškog zadatka da se pozabavi odnosom prema starenju. Njegovi junaci su ostareli bračni par, muzički pedagozi čiji skladan odnos biva doveden u pitanje kada se zdravstveno stanje jednog od partnera radikalno menja. Upečatljiv, gotovo brutalno istinit, poput „Tokijske priče“, uz dirljivu glumu Rive i Trentinjana, čije uloge predstavljaju vrhunac njihovih karijera, film „Ljubav“ je uzbudljiv doživljaj za sve.
Borislav ANĐELIĆ
Mnogo zvezda, slab početak
Mada su u najavi očekivanja, vezana za ovogodišnje jubilarno izdanje Kanskog festivala, bila izuzetno na visokom nivou, dosta skroman početak udružen sa promenljivim i povremeno kišovitim vremenom, radikalno utiče na atmosferu na Kroazeti.
Posle neuverljivog filma na otvaranju, u vidu „Kraljevstva Meseca“ Vesa Andersona, čiji je glavni doprinos bio u prisustvu zvezda kao što su Brus Vilis, Bil Marej, Edvard Norton, Tilda Svinton na crvenom tepihu i slabog filma „Posle bitke“ Jusri Nasralaha, svojevrsnog politički intoniranog omaža afričkom revolucionarnom proleću, ni naredni dani nisu doneli prekopotrebni kvalitet.
„Rđa i kost“ Zaka Odijara sa jednom od vodećih zvezda francuskog filma Marion Kotijar, koja sa Matijasom Šoenertom, tumači vodeću ulogu trenera u vodenom parku, koja ostaje bez nogu u nesreći sa kitom ubicom, iako je reč o provokativnoj ljubavnoj priči, nije ispunio velika očekivanja od autora koji je svojevremeno u Kanu 2009. oduševio „Prorokom“. Sličnu sudbinu doživeo je i „Rijaliti“ Italijana Matea Garonea, čiji glavni junak, u satiričnoj drami na temu italijanske opsesije tv rijaliti programima, u potrazi za ispunjenjem svojih snova traži izlaz u „Velikom bratu“, radikalno menjajući percepciju realnosti. Korektno ostvaren film, ali ni traga od impresivne „Gomore“, kojom je uzbudio i pobrao Gran pri 2008.
Ako je suditi po prvim reakcijama, do sada je najdalje otišao Austrijanac Urlih Zajdl sa prvim filmom iz trilogije „Raj: Ljubav“ sa pričom o pedesetogodišnjoj ženi, vlasnici auto-parka za decu, koja putuje u turističkom aranžmanu u Keniju u potrazi za seksualnim doživljajima sa mladim domorocima, koji su od usluga usamljenim „slatkim mamama“ iz Evrope napravili unosnu profesiju. Nažalost, ovaj film takođe ostaje u senci njegovog prethodnog, izazovnog filma „Import/Eskport“ iz 2007.
U prvi plan su iskočili dokumentarni filmovi. Neki rađeni na temu biografija umetnika, poput, „Vudi Alen – Dokument“ Roberta Vajde i „Roman Polanski: Filmski memoar“ Lorana Buzeroa, oba sjajne prezentacije života velikih autora. Briljantan je film o filmu, „Soba 237“ Rodnija Asera. To je studija o radu legendarnog Stenlija Kjubrika bazirana na kritičkom sagledavanju njegovog „Usijanja“.
Borislav ANĐELIĆ
Kan 17.05.2012 – Neočekivan kanski početak. Drugačiji od mnogih prethodnih kanskih početaka sa američkim bučnim, izvikanim i agresivnim blokbasterima što stvaraju nervozu. Stigavši sa „Kraljevstvom izlazećeg meseca”, filmom za veliku i malu decu i za sve one koji još nisu „ugasili” detinje u sebi, uvek razigrani američki reditelj Ves Anderson doneo je na svečano otvaranje 65. Kanskog festivala dobro i prilično sentimentalno raspoloženje.
Njegova „fil gud” filmska priča, koju je napisao zajedno sa Romanom Kopolom (sinom Frensisa Forda Kopole), emotivno smeštena između radosti i melanholije, a obojena nežnim humorom, u gledaocima budi sećanja na detinjstvo, na prvo zaljubljivanje, prve avanture van sigurnog kućnog doma i prvo bežanje od kuće i „nepravedno strogih” roditelja. Uz to, kada se na velikom platnu uz dečji zaljubljeni par i male skaute iz letnjeg kampa u nekoj nedođiji u Novoj Engleskoj 1965. godine, vide i lica Brusa Vilisa, Frensis Mekdormand, Edvarda Nortona, Bilija Mareja, Harvija Kajtela i Tilde Svinton u izvrsno odigranim ulogama prilično smotanih odraslih bića, ugođaj koji stvara ovaj izvrsno snimljen i retro-dizajniran film je prijatan i pozitivan. Valja dodati i da je njegovim odabirom za svečano otvaranje, festivalski čelnik Tjeri Fremo, obezbedio i velike zvezde za glamurozni ulazak u veliki teatar Limijer, glavno poprište mnogih filmskih snova.
Već prvi kanski radni dan protekao je užurbano i prebukirano događajima od ranog jutra. Još u 8.30 holivudski producenti su u palati Miramar novinarima zakazali radni doručak sa rediteljem Piterom Remzijem i glumcima Krisom Pajnom i Alekom Boldvinom, a sve zarad promocije novog dugometražnog animiranog filma „Rise of the guardians”, koji će uskoro gledati i srpska publika. Odmah posle jutarnje projekcije Andersonovog filma, gala otvaranje ruskog paviljona na Maršeu, pa jedan za drugim zanimljivi i sa stanovišta filmske istorije izdašni dokumentarni filmovi „Vudi Alen” Roberta Vejda i „Roman Polanski: Filmske uspomene” Lorona Buzeroa, susret sa članovima zvaničnog žirija i sati lete neprimetno.
Još dok se čekalo na svečani kanski početak jedan iznenadni susret za „Politiku” donosi još jednu zanimljivu filmsku vest. U Kraljevini Saudijskoj Arabiji snimljen je prvi (ikada) dugometražni igrani film i to ga je snimila žena! Na ulicama Rijada i u njegovom predgrađu, scenaristkinja i rediteljka Haifa al Mansur, u koprodukciji sa nemačkom kućom „Razor film”, upravo je završila snimanje filma „Vađda”, priču o istoimenoj jedanaestogodišnjoj devojčici koja koristi svu svoju hrabrost, pamet i nevino osporavanje restriktivnih okvira tradicionalnog saudijskog društva, u očajničkom pokušaju da dostigne svoj zabranjeni san, a to je da dobije i vozi zeleni bicikl.
U izjavi za „Politiku” rediteljka Haifa al Mansur kaže da je izuzetno ponosna što je baš ona autor prvog filma koji je u celosti snimkljen u Kraljevini. „Dolazim iz malog grada u Saudijskoj Arabiji u kojem ima mnogo mladih devojaka poput Vađde, koje imaju velike snove, snažan karakter i puno potencijala. Takve devojke mogu da preoblikuju i redefinišu našu naciju”, kaže Haifa i dodaje da joj je čast da ispriča priču sa autentičnim, lokalnim glasovima, uz međukulturalnu podršku talentovane ekipe nemačkih filmskih profesionalaca sa kojima je radila ruku pod ruku. „Nadam se da će moj film ponuditi jedinstven pogled na moju zemlju i da će univerzalna tema o nadi i istrajnosti, doći do ljudi svih kultura”, kaže Haifa al Mansur, čiji film u Kanu već promoviše kuća „Meč faktori”.
Drugi takmičarski film još prve festivalske večeri bio je „Posle bitke” egipatskog reditelja Jusrija Nasralaha, o događajima i ljudima sa trga Tahrir, posledicama i izneverenim očekivanjima posle „arapskog proleća”. Kanski petak počinje novim filmom francuskog slavodobitnika Žaka Odijara „Rđa i kost” za koji su vezana velika iščekivanja, a nastavlja se novim filmom kineskog reditelja Lu Jea „Misterija”, dokumentarcem Fatiha Akina „Smeće u rajskom vrtu” i filmom „Raj: Ljubav” austrijskog reditelja Ulriha Zajdla. Tajlandski osvajač „Zlatne palme” Apičatpong Verasetakul, sa svojim novim delom „Mekong hotel” svečano će večeras otvoriti ugledni takmičarski program „Izvestan pogled”.
Crno-bela fotografija na kojoj legendarna Merilin Monro zavodnički duva svećice na rođendanskoj torti sa natpisom „Kan 65”, već od 16. maja krasiće velelepni ulaz u Teatar Limijer, festivalsku palatu i izloge uzduž i popreko Kroazete. U znak počasti, 65. Kanski festival kao svoje zaštitno lice odabrao je „najzanosniju plavušu na svetu”,čiji su filmovi podstakli i još uvek podstiču maštu miliona zaljubljenika u filmsku umetnost. Ovakav gest – nimalo slučajan, u maju se navršava 50 godina od misteriozne smrti slavne glumice, filmske ikone koja je, u svojoj 36. godini, 1962. preminula u Los Anđelesu.
„Kanski festival je hram glamura, a Merilin je njegova savršena inkarnacija. Njihovo spajanje simbolizuje ideal jednostavnosti i elegancije”, izjavili su organizatori ove najprestižnije evropske i svetske filmske manifestacije. Ali, to nije sve. U čast najveće holivudske seks-bombe i velike filmske ikone, jedan od sponzora festivala, čuvena švajcarska draguljarnica „Chopard”, prema dizajnu Karolin Šojfel, napravila je dijamantsku ogrlicu, koju će u večeri svečanog otvaranja oko vrata nositi jedna od savremenih filmskih diva. Dijamante će pratiti i izložba od 25 do sada neobjavljivanih Merilinkinih fotografija koje potpisuje Milton Grin, a koja će po završetku Kanskog festivala imati i svoju svetsku turneju.
I pošto je ove godine,pogledavši ogroman broj prijavljenih filmova, prema sopstvenom priznanju rekao 1.650 puta „ne” i samo 50 „da”, direktor i selektor Kanskog festivala Tjeri Fremo, zajedno sa legendarnim Žilom Žakobom je pre neki dan u Parizu obelodanio zvanični program ovogodišnjeg festivala, otkrivši da će se ove godine za „Zlatnu palmu” takmičiti 22 filma. Među njihovim autorima najveći je broj već dobro poznatih lica i dosadašnjih kanskih laureata, poput: Žaka Odijara, Mihalea Hanekea, Valtera Saleša, Dejvida Kronenberga, Kena Louča, Abasa Kijarostamija, Kristijana Munđijua…
Za svečano otvaranje 16. maja rezervisan je film „ Moonrise Kingdom”,američkog reditelja Vesa Andersona sa Brusom Vilisom i Bilom Marejem u glavnim ulogama, dok je čast da 27. maja zatvori festival pripala najnovijem filmu Kloda Milera „Tereza Deskejru” u kojem glavnu ulogu igra francuska zvezda Odri Tatu.
I ovlašni pogled na listu takmičarskih filmova nagoveštava da će ovogodišnja kanska sezona biti i zanimljiva i dovoljno uzbudljiva. Brazilski reditelj Valter Saleš predstavlja se filmskom adaptacijom romana Džeka Keruaka „Na putu”, u kojoj uloge tumače Kristen Stjuart, Vigo Mortensen i Kirsten Danst,
francuski veteran Alen Resne nudi film„Još niste ništa videli”, a Žak Odijar („Prorok”) „Rđu i kosti”.
Mihale Haneke u filmu „Ljubav” ponovo sarađuje sa Izabel Iper kao što je to učinio u „Učiteljici klavira”, dok se neumorni britanski autor Ken Louč zajedno sa svojim vernim scenaristom Polom Lavertijem u slatko-gorkoj komediji „Anđeoski deo” ponovo tematski vraća u Glazgov.
Mladi rumunski autor Kristijan Munđiju u Kan se vraća filmom „Iza brda”, tvorac „Gomore”, italijanski reditelj Mateo Garone nudi sada film „Realnost”, legendarni iranski autor Abas Kijarostami „Kao zaljubljen”, a društvo će im praviti i filmovi Karlosa Rejgadasa, Tomasa Vinterberga,Sergeja Loznice, Džona Hilkota, Džefa Nikolsa, Urliha Zajdla, korejskih autora Im Sang Sua i Hong Sang Sua, kao i film „Posle bitke” egipatskog reditelja Jusrija Nasarlaha, a o svima njima svoj sud će dati žiri predvođen italijanskim rediteljem Nanijem Moretijem.
Takođe takmičarski, program „Izvestan pogled” nudi 17 filmova čiji su autori između ostalih i Gaspar Noe, Benisio del Toro, Gzavije Dolan i sin Dejvida Kronenberga Brendon Kronenberg, a o nagradama će odlučivati žiri na čelu sa britanskim glumcem Timom Rotom. Izvan konkurencije ovogodišnji Kan nudi i filmove „Drakula” Darija Arđenta, „Ja i ti” Bernarda Bertolučija, ali i filmove Takešija Miikea, Filipa Kaufmana i Endrjua Dominika „Ubij me nežno” zbog kojeg će do crvenog tepiha stići i Bred Pit.
Na najprestižnijem crvenom tepihu, najavljuju organizatori, biće viđene i Nikol Kidman, Marion Kotijar i Džesika Čestin, ali će i one dok se budu penjale crvenim stepenicama do Teatara Limijer, htele ne htele, morati da gledaju u lice Merilin Monro kako im se smeši sa džinovskog postera.
Dubravka Lakić
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Niko kao Merilin, niko kao Kan napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →