„Nisam ublažio svoju nasilnost“ – Park Čan-uk

„Nisam ublažio svoju nasilnost“: Park Čan-uk o kulturnoj dominaciji, kapitalističkom kraju igre i zašto ne možemo pobediti AI

Njegovi brutalni filmovi stavili su korejski film na mapu sveta. Sada se reditelj „Oldboya“ vraća sa žestokom satirom o čoveku koji je nakon otkaza prinuđen na ubistvo.

Photograph: David Levene/The Guardian

Korejski talas se trenutno slavi širom sveta, ali Park Čan-uk nije baš u slavljeničkom raspoloženju. Sa strane, Južna Koreja izgleda kao savršeno podmazana mašina koja proizvodi svet osvajajuću pop muziku, kuhinju, automobile, filmove (posebno Oskarom nagrađeni „Parazit“) i TV serije, kao i Samsung televizore na kojima se sve to gleda.

Ali Parkov najnoviji film, „No Other Choice“ („Nema drugog izbora“), pomalo probija taj balon. Slika savremenu Koreju kao nestabilan pejzaž industrijskog opadanja, smanjenja radne snage, nezaposlenosti i muške krhkosti – bez ikakvih lovaca na demone iz K-popa koji bi spasili dan.

„Nisam želeo da to bude realističan prikaz Koreje 2025. godine“, kaže Park, smireni, gotovo profesorski 62-godišnjak. „Mislim da je tačnije posmatrati ga kao satiru kapitalizma.“

AI je toliko moćan da više ne možeš ni da se takmičiš s njim.

Radnja filma „No Other Choice“ smeštena je u komično svakodnevni, ali gotovo bukvalno krvavi svet proizvodnje papira, gde tek otpušteni rukovodilac smišlja ludački plan da se domogne novog položaja ubistvom rivala – i u tome prilično loše uspeva. Ali to bi isto tako moglo biti o industriji zabave, koja je krhkija nego što izgleda, sugeriše Park:

„Iako su korejski filmovi i serije toliko globalno trendi, korejska publika se posle pandemije nije vratila u bioskope, a postoje i priče o tome kako je televizijska industrija ugrožena. I taj pad se dogodio odmah nakon uspeha ‘Igre lignji’ i ‘Parazita’. Mislim da je taj jaz sam po sebi veoma ironičan.“

Ironija je veoma prisutna u Parkovom filmu. „No Other Choice“ počinje tako što se radnik Man-su (igra ga Li Bjung-hun) čestita sebi što ima sve: dobar posao, lepu kuću, voljenu suprugu, dvoje dece i dva psa. On dočekuje dolazak jeseni, ne shvatajući da ona najavljuje i njegov sopstveni pad: u roku od nekoliko dana kleči i moli za posao, nakon što su ga novi američki šefovi otpustili, što ga dovodi do ludačkog plana ubistva.

Zvuči mračno, ali film je prožet obilnim dozama crnog humora, gorke slapstick komedije i nespretne nasilnosti, uključujući i suludi plan da se eliminiše jedan od konkurenata tako što će se sa njim napiti do besvesti – korejskom tehnikom poktanju: čašica viskija potopljena u kriglu piva.

Park priznaje da nije bio stranac tom koktelu u prošlosti, „ali više ga ne pijem. Shvatio sam da ne bi trebalo to da radim sebi.“

No Other Choice. Photograph: Everett/Shutterstock

Čak i naslov filma je ironičan: Man-su očigledno ima druge izbore. Mogao bi da se okrene protiv poslodavaca umesto protiv kolega. Ili bi jednostavno mogao da prihvati siromaštvo – ali uradiće bilo šta da ne izgubi kuću i status, posebno u porodici.

„Publika očajnički želi da navija za njega i da nađe posao, ali u drugim trenucima shvata da su njegovi izbori pogrešni“, kaže Park. „Ta dva osećanja koegzistiraju, i publika se prebacuje između njih. To je bio cilj pravljenja ovog filma.“

Veća ironija je što je Park praktično poster boy za korejsku kulturnu moć. Već 20 godina je na vrhu korejskog talasa, a zajedno sa sunarodnikom Bong Džun-hoom („Parazit“) rušio je barijere za korejski film. Kao i Bong, Parkovi filmovi kombinuju festivalski uspeh sa komercijalnom privlačnošću – posebno njegov proboj „Oldboy“, koji je 2004. osvojio Grand Prix u Kanu i svetu predstavio novi brend živopisnog, groznog, iskrivljenog ali tehnički besprekorno izvedenog filma – oličenog u scenama gde protagonist „Oldboya“ u jednom kadru savladava više napadača samo čekićem u hodniku, ili kada jede živu hobotnicu.

U Velikoj Britaniji, Parkovi filmovi su se prodavali pod DVD etiketom „Asia Extreme“, zajedno sa radovima sunarodnika kao što su Kim Dži-un i Kim Ki-duk, kao i određenim japanskim rediteljima. Gledajući unazad, Parku je to neprijatno: „Osećao sam se kao da me ta etiketa zatvara u kutiju. Stvorila je nepotrebnu predrasudu.“

Srećan je što ta etiketa više ne važi, delom zato što je njegova „ekstremna“ estetika prožela mejnstrim film, ali i zato što je Park sa lakoćom prešao u Holivud i nešto manje nasilne projekte na engleskom. To uključuje miniseriju iz 2018. „The Little Drummer Girl“ (po Džonu le Kareu, sa Florens Pju i Aleksandrom Skarsgorom) i nedovoljno cenjeni „The Sympathizer“ iz 2024. o vijetkongovskim špijunima u Americi 70-ih, sa Robertom Daunijem Džuniorom u više uloga.

„Nije da namerno biram da ublažim nasilnost kako bih izbegao takvu reputaciju“, kaže on. „Ne znam kakve filmove ću praviti u budućnosti, ali oni mogu biti jednako grafički kao i prethodni.“

Park Chan-wook and Nicole Kidman on the set of Stoker. Photograph: PictureLux/The Hollywood Archive/Alamy

Režiranje na engleskom nije bilo tako lako kao što izgleda, dodaje, posebno na njegovom prvom holivudskom filmu, „Stoker“ iz 2013, hičkokovskom trileru sa Nikol Kidman i Metjuom Gudom.

„Na početku sam se plašio, posebno razgovora preko tumača“, kaže. Pomogli su mu glumci. „U stvari nije bilo toliko drugačije, možda zato što je Nikol dala sve od sebe da se prilagodi meni.“ Kidman više voli da se sama priprema, objašnjava, dok on više voli da sedne sa celom ekipom i prolazi scenario red po red.
„Predložio sam joj: zašto ne probamo zajedno? I na kraju je rekla da joj je to veoma pomoglo.“ Nije tečno govorio engleski i danas govori preko tumača, ali „moj engleski je dovoljno dobar da, ako osetim da nešto nije tačno prevedeno, mogu da ukažem na to“, kaže. „Još jedan problem koji može da se pojavi je nesporazum zbog jezičkih ili kulturnih razlika, ali sam zapravo pokušao da to iskoristim u svoju korist, jer sam mogao da ponudim perspektivu na britansko ili američko društvo koju ljudi unutar tog društva možda ne vide.“

Sada, kao i Bong, meša: neke projekte na engleskom, neke na korejskom, druge hibridne. Njegov raskošan lezbejski triler „The Handmaiden“ premestio je roman Sare Voters „Fingersmith“ iz viktorijanske Engleske u Koreju početka 20. veka. Slično, „No Other Choice“ je adaptacija romana „The Ax“ američkog krimić pisca Donalda Vestlejka, ali smeštena u Ulsanu, primorskom gradu na jugoistoku Koreje.

Kim Min-hee and Kim Tae-ri in The Handmaiden. Photograph: Amazon Studios/Allstar

Park pokušava da adaptira priču još od 2005, objašnjava – u vreme kada je izašla francuska adaptacija iste priče.

„Prvobitno je to trebalo da bude američki film na engleskom, ali su prošle mnoge jalove godine, i na kraju se pretvorilo u korejski film.“ Kašnjenje mu je bar dalo priliku da angažuje Lija, sa kojim je prvi put radio na hitu iz 2001. „Joint Security Area“, a nedavno je igrao u „Squid Game“ i pozajmio glas glavnom demonu u „KPop Demon Hunters“.

Park ga opisuje kao „korejskog Džeka Lemona“ – zgodnog, ali ekspresivnog i svestranog, relatable običnog čoveka.

„Ranije bi bio premlad za ulogu, ali kako je prošlo mnogo vremena, stigao je tačno u pravo doba.“

Uprkos starosti priče, teme ekonomske i muške nesigurnosti – i žrtve neoliberalnog kapitalizma koje se okrenu jedni protiv drugih umesto protiv pravih zlikovaca – i dalje odjekuju, posebno u Koreji. Ali Park je dao veoma 21. veku prikladan update: duh veštačke inteligencije lebdi nad ovim novim industrijskim pejzažom, dodajući još jedan sloj ironije priči.

„Dok je originalni roman prikazivao konkurenciju među ljudima, ja sam dodao AI, koji je toliko moćan da više ne možeš ni da se takmičiš s njim“, kaže.

Opet, te anksioznosti nisu ograničene na proizvodnju papira – iako se može videti kao metafora za umiruće doba analognog. Park je sasvim svestan da AI dolazi i po njegovu profesiju.

„Trenutno ne izgleda tako preteće, ali s obzirom na brzinu razvoja u poslednjoj godini, veoma sam zabrinut koliko će ljudi u našoj filmskoj industriji izgubiti posao zbog AI.“ Brine se za kolege, kaže, „ali i za situaciju u kojoj nemam izbora nego da prihvatim AI – na primer, ako studiji odluče da smanje budžete pomoću AI.“

U svakom slučaju, malo je verovatno da će on lično ubijati rivale u stilu „No Other Choice“. Posebno ne Bong Džun-hoa: njih dvojica su stari prijatelji. Park je Bongu dao prvi posao, zapravo.

„Zatražio sam od njega da radi na scenariju za mene, imali smo razgovore, ali to nikad nije ostvareno.“ Koristili su iste glumce, uključujući zvezdu „Parazita“ Song Kang-hoa, a Park je koproducirao Bongov naučno-fantastični film „Snowpiercer“ iz 2013.
„Naše žene su veoma bliske, pa se često viđamo. I porodica Song Kang-hoa je veoma bliska našim porodicama. Često se družimo zajedno“, kaže. „Kada sam napisao prvu verziju scenarija za ‘No Other Choice’, podelio sam ga sa [Bongom] i tražio povratne informacije.“

Možda je to deo razloga zašto je korejska filmska kultura poslednjih godina toliko uspešna. Ne samo da se ne grizu međusobno, već njihovi radovi često gledaju na ekonomski uspeh i kapitalistički model sa skepsom, ako ne i otvorenim pesimizmom. Ne postoji korejski ekvivalent Američkog sna, izgleda.

Može se reći da „No Other Choice“ direktno suočava iste ironije i nejednakosti kao Bongov „Parazit“, ili njegova nedavna naučno-fantastična komedija „Mickey 17“ – gde klonirani Robert Patinson igra ultimativnog potrošnog radnika. Ili čak „Igra lignji“ Hvanga Dong-hjuka, sa setupom igara na život i smrt gde pobednik uzima sve, inspirisana autorovim sopstvenim iskustvima ekonomske teškoće posle finansijske krize 2008.

Možda korejski film nudi perspektive koje mi na Zapadu ne uspevamo da vidimo.

Ne da Park ima neku izričitu agendu, filozofsku, tematsku ili geografsku. Kao da bi to dokazao, kaže da su njegova sledeća dva projekta oba podržana iz SAD, ali jedan je naučna fantastika (adaptacija japanskog mange „Genocidal Organ“), a drugi vestern („Brigands of Rattlecreek“ – zvuči veoma nasilno).