Ništa – bez revolucije…

Ništa – bez revolucije

Protiv takvog, samog tiranina, ne treba se boriti, ne treba se braniti; on će pobediti sebe samog pod uslovom da zemlja ne pristane na svoje ropstvo. Nije reč o tome da treba nešto da mu se oduzme, već samo o tome da mu se ništa ne da (…)

Etjen de la Boesi; “Rasprava o dobrovoljnom ropstvu”

U ništa spava, možda sanja, ono sve. (Pa to je bar jasno; ko pekmez, ko pasulj. Tu, izgleda, nema šta da se doda) Osim ako se pod sve ne misli na svet u kojem izgleda da živimo. „Izgleda“, jer danas je sve u izgledu.

Čovek Petar, koji dobro živi, živi dobro, najčešće zato što čovek Sava ne živi dobro. Pod dobrim životom obično se misli na čoveka Petra koji ima veliku, prostranu kuću punu lepih skupocenih stvarčica, lepu (skupocenu) ženicu, možda dečicu, koju ne bi dao,da ne kažem prodao, ni za šta na svetu, stalnu platu (za poslušnost) pre svega, podrazumeva se, kojom je zasluženo stekao pravo na sve, ili svet. Čovek Sava, na žalost, nije imao sreće, on nema komfor komšije Petra, i nema načina da plati račune za električnu energiju, ili, recimo,za svoje (samo)obrazovanje. A ni decu ne može da školuje.

Niko ne živi dobro tek tako, po sebi (per se, an sich) već zato što se njegov život ogleda i temelji na lošem životu nekog drugog. Prema takvoj logici ne zavisi samo siromašan od bogatog već i bogataš od siromaha. Oni su, paradoksalno, u ovom svetu privida, hteli ne hteli, jedno drugom potrebni.

Sve ii svet, ono je ništa u kojem spava, možda sanja, neki drugi svet. Kao da bi ono profano htelo, nekim mističnim puteljkom, da se preobrazi u ono sveto. Zato profano, posmatrajući onako istorijski, nemajući drugog izbora, biva primorano da se sublimira u obličje sna. Kao da se ne oseća dobro u svojoj koži, tesnoj koži ovog sveta. U tom snu predstavljenog možda u nacrtu tamnice pune bola, smrti, laži, nepravde, ružnog koje se predstavlja kao lepo, ili lepog koje igra ulogu ružnog…Ovozemni, prljavi svet, pun svih mogućih gadosti,pervertiranosti, lišen moralno-etičkog prosedea, u režiji nekog gazde planete,koji je i sam privid, jer igra ulogu zamenika božjeg na zemlji – možemo ga zvati mister Mani- izgleda uvek kao da mu dobro ide, tako opuštenom, nasmejanom, sa malo skupljom kravatom vezanom oko vrata, poput znamena, pogotovo. U tom snu, on je oduvek tako moćan, jer mu njegovi podanici daju tu moć, i to na dobrovoljnoj bazi: ljudi se, uglavnom, vaspitavaju da žive i rade kao sluge postojećeg Sistema vrednosti.

Suprotno, kada bi se u školama revolucije deca poučavala kako da, kada odrastu, postanu diplomirani revolucionari, za lepu platu, naravno, imali bismo svet izgrađen na sasvim drugačijim osnovama. Jer, gledajući onako racionalno-pita ga iznova uvek taj san-šta je bolje: živeti u ime ostvarenja neke moguće revolucije, one u kojoj bi trebalo da konačno vlada sloboda, istina, pravda, ljubav i solidarnost, i platiti je,verovatno, svojim životom; ili, pak, živeti kao sluga koji je za svoje dogovoreno sluganstvo makar pristojno plaćen? Potom se, u snu Sveta- koji je Sve-ponovo pojavio veliki svetleći bilbord na kome je, tačno se seća, pisalo ARBEIT MACHT FREI,sa uskličnikom na kraju slogan, na ulazu u… Na kraju se Svet (onako profan) iznenada probudio, sa osećanjem umora, kao da je ceo dan u rudniku uglja radio, uhvatio se, kao i juče, za glavu, tešku poput zemaljske kugle, i pogledao kroz prozor ne baš svog stana, da ne kažem urbane pećine, u ne baš daleke dimnjake ne baš daleke fabrike za proizvodnju materijalnog dobra, koje služi i koje će i dalje, hvala bogu, služiti ne samo njegovom narodu. On, Profani Svet, (u daljem tekstu P.S.) imao je, nesumnjivo, sreće što je našao stalni posao i što može da svojom pošteno zarađenom platom, koja je, kažu, u ovoj zemlji mnogo veća nego u susednoj, izdržava porodicu; tu su i razne beneficije, naročito ona u obliku prava na godišnji odmor i prava na kupovinu nameštaja na kredit, da ne govorim o pravu na glasanje za predsednika države, ili o pravu na redovno gledanje televizijskog programa, posebno porno filmova i sportskih događaja, na čelu sa fudbalom ili teniskim mečevima; ne morate, zahvaljujući sveopštoj digitalizaciji, da idete, na primer, čak u Australiju, da plaćate skupe karte, koje mogu da priušte samo bogati, i uživate u teniskoj loptici koja udarena reketom preleće preko mrežice od strane bogatih tenisera, već možete da, iako niste baš bogati, udobno zavaljeni u svojoj udobnoj fotelji pratite ceo tok meča, i to sa flašom piva u ruci (našeg ali svetskog!).

Svet, nesumnjivo, juri napred i važno je na vreme uhvatiti korak sa njim. Uživati u prednostima civilizacijskim, u prednostima Progresa, mada isključivo tehnološkog. Uostalom, gospođica ili gospođa, to ponavlja svakog dana sa ekrana njegovog omiljenog ružičastog supersavremenog prijemnika poruka i slika. P.S., glavni protagonista ove priče, sasvim slučajno radi svakog bogovetnog dana baš to- uživa. Uživa u životu. Životu za koji neki nadobudni buntovnici- protestanti, od kojih su neki obučeni u žuto, kažu da je malčice zavijen u ruho lažnog i nepravde, izobličen, bolestan, nakazan…I usuđuju se da još, povrh svega, postavljaju neke nerazumne, sasvim infantilne uslove, kao onih šezdesetosmaških…Ih, da sam ja predsednk države, sve bih ja to u roku od sat vremena rasterao, a kolovođe odmah strpao u ćuzu, pa nek onda galame unutar njih kako je promena socijalna, kažu čak i revolucija, hitna i neophodna. Sve su to lezilebovići,lenštine i mamine maze; neki među njima hteli bi da budu plaćeni za detinjarije, kao što je umetnost, poezija, slikarstvo… kao da su to ozbiljna zanimanja,kao da se to računa u rad. Da, znam, ima i takvih, mada u manjini, a među njima je i moj sin…da, nećete mi verovati, moj rođeni sin, koji je odavno završio akademiju mada likovnu, i koji se javno predstavlja kao crtač, tačnije crtač stripa, iako u poslednje vreme, uglavnom nešto piskara, a sve manje crta…kaže da strip kao čista umetnost ovde nikoga ne zanima…pa zašto se onda time, zaboga, i dalje baviš, pitam ga, a on, onakav, uvek ozbiljan, ne vidim ga uopšte da se nekad smeje, pogleda samo nekud u daljinu i zatvori vrata za sobom, kao da je ta soba, prirodno, njegova, ili, jednostavno, izađe nekud napolje, ne znam kuda, verovatno u kafić, mada obično kaže u park, da čita. Tu, kaže ponekad, nalazi inspiraciju. Inspiraciju za tu njegovu umetnost,ili za učešće u…

Ne znam šta taj nazovi moj sin želi od života. I kako je i na koga takav ispao. Zar sam ja kriv što ceo dan nisam kod kuće i što radim pošteno svoj posao…i to za njegovo dobro…i naše, naše zemlje, koja je toliko krvi prolila da bismo mi danas stekli pravo da, ne samo živimo nego i uživamo u životu. I zar mi je to hvala za sve što sam do sada učinio za njega…

Promena, i to radikalna…revolucija…to sam već sam osetio na svojoj koži,onih godina…nosio sam transparent u prvim redovima, transparent na kojem je pisalo BOLJE GROB NEGO ROB, izvinite,to je bilo nešto ranije…mislim da je u stvari pisalo krupnim slovima ŽIVEO DRUG TITO, ali takođe i ŽIVEO KPJ-U, i to sa uskličnikom na kraju…revolucija je reč koja je svima bila na usnama,i meni naravno…i šta? Ništa. Život ide dalje. Sve vlasti su iste. Štite interese bogatih, dok neprestano napominju da sve što rade rade u interesu naroda. Tačnije, narodne većine. Mi smo im verovali, i zato smo neprestano isticali nužnost revolucije, jer se svaka vlast osvaja, najpre, revolucijom. Govorili smo “NIŠTA BEZ REVOLUCIJE!“, štaviše, uzvikivali smo i skovali lepe pesmice o tome. Još se sećam nekih reči. Ali ta vremena su prošla. Nepovratno. Jer, revolucija je priča za malu decu.

Ali ono što je ostalo i što zasigurno imamo i što se odrastanjem i sazrevanjem neminovno dobija, to je prosta istina da je rad stvorio čoveka, i da je ljudsko biće biće rada…pa pogledajte sva ta zdanja, sve te mostove, puteve…čovek je dospeo čak i na Mesec, a sutra, ko zna, možda i na Mars. Ono što je nekada značila takozvana umetnost i pre svega religija, danas znače nauka i tehnika, molim lepo. Revolucija se, zapravo, neprestano odvija,napreduje i to nezaustavljivo. O kakvoj vi to revoluciji, u stvari,govorite? O kakvim vratima koja vode napolje? O kakvom sistemu obrnutih vrednosti? Šta vi hoćete,dame i gospodo, bivša radna klaso, proleteri svih zemalja?

Predsednik svake današnje države, upravo je ono što biste vi želeli da budete, kada biste mogli da budete na njegovom mestu, kada biste imali njegove dispozicije. On je jedno objedinjeno Mi. Izabran opštim pravom glasanja. Kao u svakom savremenom društvu.