Ništa nije besmrtnije od smrti…sem poezije
Pesnik pesmi daruje život. Pesma pesniku daruje besmrtnost. Darujući svom tvorcu besmrtnost, nimalo paradoksalno a sasvim nužno, i sama postaje besmrtna. Poezija jeste sveukupnost prožimanja, matematički – bezbrojni svet što niče sam iz sebe, u svom besmrću poričući postojanje prostora i vremena, što, jeste paradoksalno s obzirom na terminološku (da li i matematičku?) povezanost besmrtnosti i vremena. Pesnik jeste pesma. Pesma jeste pesnik. Iako, opet se vraćamo terminološkom vremenu, stariji od svoje pesme, matematički gledano, pesnik i pesma su istovremeni, dakle, bezvremeni. Nelogično, zar ne? Srećom, logika nema nikakve veze ni sa jezikom ni sa pesmom i pesnikom kao bezvremenom decom logosa, što, opet, ukoliko negiramo terminološko, dakle, uslovljeno postojanje vremena, poriče bilo kakav predačko-potomstveni odnos između bilo čega sa bilo čim (Svesaženstveno svejedinstvo).
Vratimo se poeziji i matematici. U našem jeziku postoji 30 slova. Broj kombinacija tih 30 slova je kosmički bezgraničan. Tih kombinacija je više nego u šahu, iako na tabli od 64 polja ima 32. identično podeljene figure. Šah je, za razliku od poezije, bipolaran, sve i kada jedan čovek igra sam protiv sebe. Poezija je unilateralna u svom suštinskom obliku. Jedan čovek rasut u bezbroj kombinacija 30 azbučnih slova. Ovim, da spomenem i to, ne upoređujem poeziju i šah u kvalitativnom smislu; štaviše, verujem da šah može da bude ili jeste poezija i obratno.
Misleći čovek, naravno, može da poriče postojanje Boga, jednako kao što može i da veruje u Boga, može ga i pojedinačno doživljavati na bezbrojne načine, ipak, ni ateistiško ni teističko poimanje sveta, svetova, kosmosa u singularnom i pluralnom smislu, ne može poreći stvaranje, kao ni upornost nečeg da proističe iz nečeg (da li i ničeg?), odnosno, beskrajno nadovezivanje, odnosno, polimorfiju energije. Da li u tome leži i velika tajna-zagonetka života i smrti, umiranja i ponovnog rađanja (vaskrsenja)? Verujem da je odgovor pozitivan ako sveprisutnost života shvatimo kao pravolinijski put od tačke A (Rađanje – Život) do tačke B (Umiranje – Smrt). Da li postoji i tačka C, odnosno i ostale, verujem, opet bezbrojne tačke? Da li je dotični trougao A x B x C (Život – Smrt – Vaskrsenje) definitvno poricanje ravnolinijaških i dosadno samih i usamljenih A i B? Da li bi D, E, F, G i H (opet se vraćam šahu i simbolima šahovskih polja) otvaranje novih, nama još uvek nedokučivih dimenzija?
Ova pitanja sama po sebi ne nude odgovor, ali ga mogu naslutiti u svakom od nas posebno i individualno. Lično, verujem u to. Zašto sam skloniji brojevima nego geometriji? Zato što su brojevi igra, zato što su bezbrojni, zato što su kosmička mapa, zato što je geometrija umetnost ograđenog prostora, skučenosti, klaustrofobičnosti, zato što je krug, iako večit, zatvoreno polje, zato što, za razlku od brojeva, potvrđuje prostor kao aksiom, zato što, zato što i još mnogo zato što u tom bezbroju brojeva. Koliko god zvučalo paradoksalno, brojevi samim svojim postojanjem poriču sebe, a samim svojim poricanjem, potvrđuju svoje postojanje.
Da li je isti slučaj i sa poezijom, samim tim i njenim autorom? Verujem da jeste. Poezija je Broj, a ne tačka A na putu do tačke B. Poezija jeste posebna dimenzija, kao takva i čulna i vančulna i svečulna (i u ovom slučaju je A x B x C, odnosno, bazično poricanje ravnolinijaštva i otvoreni put ka D, E, F, G, H…). Samim tim, i autor, kao logosno Svebiće, postaje ili oduvek jeste bespočetan i beskrajan, bezrođen i besmrtan, samim tim, ni smrt nije kraj
za P.U.L.S.E: Ljubodrag Stojanović
Autor fotografija: Konstantin Majski