Ulogujte se / Kreirajte profil

No life necessary

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

У суботу навече 25. маја као што је најављено у сали цркве Свети Сава у граду Ванкуверу одржана је презентација посвећена обележавању тридесете годишњице успона прве српске алпинистичке експедиције на једну велику и познату светску планину. Био је то крај једне недеље коју су на супротном крају света обележили догађаји чија је мешавина ироније и трагике, како ће се накнадним промишљањем установити, имала итекакве везе са оним што ће те пријатне мајске вечери окупљени у тој сали чути и видети. Као што се могло и очекивати, а на самом почетку и уверити, то вече на месту окупљања није владала нека превелика гужва, тако да су сви окупљени сасвим комотно стали у један угао велике сале за коју се могло рећи да је била више празна него пуна. Није их било више од двадесетак. Када се узме у обзир да су међу присутнима била и тројица чланова те експедиције са члановима својих породица испада да су се сви остали могли лако избројати помоћу прстију обе руке. Било је присутно тек неколико истинских али и ретких поклоника лутања по планинама са ранцима на леђима и још неколико радозналаца којих се на радост и за узеху организатора оваквих и сличних вечери увек нађе. То наравно и не чуди јер није то била тема која би могла привући већу пажњу и знатижељу, поготову када се ради о припадницима емигрантских заједница потеклих из култура у којима се љубав према планинарењу још није стигла дубље укоренити, нити оставити трага у оним архетипским слојевима подсвести. А поред тога у програму није била поменута богата вечера нити најављена кола из још богатије српске фолклорне баштине.

Вођа експедиције Зоран Богдановић, који је те 1988. имао 27 година, у излагању које је трајало скоро два сата објаснио је све интересантне детаље тог у то време заиста великог подухвата. Уз помоћ фотографија које су се преко пројектора смењивале на једном од зидова сале присутни су могли да стекну и визуелни утисак како је све то изгледало. Свакако да посебну драж представља чињеница да се све то догађало још у доба социјалистичке Југославије и несретног Совјетског савеза на чијој територији се тада налазила планина Памир, чији је највиши врх висок преко седам хиљада метара био крајњи циљ те експедиције. Данас та област припада самосталној држави званој Таџикистан. Они који су пажљиво пратили презентацију могли су из Зоранове приче и приказаних фотографија наслутити ону пркосну одлучност јуноша одраслих у социјализму да по сваку цену копирају своје вршњаке са оне стране замишљене завесе која је раздвајала исток и запад, и то како по модним и музичким трендовима, тако и стремљењима ка недостижним висинама. Али се исто тако могла осетити и она детиња наивност и склоност несташлуцима која се данас још једино може наћи читајући оне сладуњаве и носталгичне приче Бранка Ћопића о дечацима и девојчицама који су попут орлова рано полетали да би се чим су стасали и одрасли испињали на највише светске врхове. Али било је дакако у њиховом понашању и оног неопходног самопрегора и чак дрскости авантуриста, те озбиљности и одговорности професионалаца без којих није могуће довести до краја један подухват који далеко превазилази оквире просечности и баналности свакодневног живота лишеног оног вишег циља. А ако би се у тој потрази за сличностима хтело отићи до самог краја онда се може слободно рећи да је скромне пењаче на велику планину Памир красила и она ходочасничка страст религиозних занесењака који су пењући се на недодирљиви планински врх чврсто веровали да раде нешто свето.

А ако се у тумачењу живота и стварности покуша издићи изнад равни простих чињеница и заћи у сферу симболике и паралелизма може су доћи до интересантних закључака поређењем тог не тако давног времена и овог данашњег, такозваног модерног. У оно предмодерно време, поготову уколико се радило о земљама које нису спадале у групу богатих из такозваног западног капиталистичког културног миљеа, као што је био случај са тадашњом Југославијом, такви подухвати имали су далеко већу тежину јер су се планинарским и алпинистичким авантуризмом бавили само припадници оних елитних група људи који су поседовали пре свега храброст и спремност на ригорозна одрицања, чак и она екстремна, те свест да је људски живот много више од пуког трајања сведеног на преживљавање. Такви подухвати су захтевали не само велику истренираност, него и издржљивост, а уз то и коштали су много јер алпинистичка инфраструктура или није ни постојала или је била тек у пионирској фази развоја, и то само на оним највећим врховима, као што су врхови Хималаја. Због тога су такве експедиције и освајања великих светских планинских врхова били права реткост и изазивали дивљење огромне већине оних за које су такви подухвати били незамисливи. Вести о сваком успешном успону на неки познати врх представљале су прави драгуљ за све светске и локалне новине појављујући се обавезно на насловним странама са оним пратећим надреалистичким фотографијама планинских врхова умотаних у глечере, обавијених облацима и протегнутих до самога неба.

Данас, само тридесетак година касније, у време апсолутне и до бесмисла развијене комерцијализације свих аспеката живота успони, чак и на оне највише планинске врхове, постали су део великог бизниса у којем се обрћу милијарде долара. Као што је то случај у сваком послу чија сврха је зарада и што већи профит и успонима на планинске врхове баве се специјализоване компаније. Оне у организацији свог посла обраћају пажњу на сваки детаљ, поготову оне од којих зависи висина профита, тако да је далеко већем броју потенцијалних авантуриста омогућено да се упусте у такве подухвате, чак и без велике и компликоване припреме, јер ни физичке и телесне предиспозиције, нити физичка истренираност нису више неопходни нити захтевани од стране новопечених продаваца те врсте робе. У овом савременом добу све је постало роба, па тако и успон на највећи врх на свету Монт Еверест на Хималајима. За успон на Монт Еверест данас је потребно имати само довољно новаца за улазницу коју наплаћује влада Непала и уплату компанији која продаје такве туристичке аранжамане, и наравно спремност да се за покушај једног тако добро изрекламираног подухвата ризикује и сопствени живот.

Таквих муштерија за дивно чудо данас је заиста много, а како време пролази биће их све више. У време интернетских мрежа и такозваног “селфија” уз помоћ кога је заљубљеност у самога себе постала такорећи једина врста љубави успон на Монт Еверест се претворио у опсесију којој није лако одолети. Јер “селфи” са Евереста постао је знамење које “окачено” на “Фејс” или “Инстаграм” представља данас највреднији и најпрестижнији доказ сопствене величине за који су многи спремни и сопствени живот да ставе на коцку. А тих живота пало је већ много и њихов број се увећава из године у годину геометријском прогресијом. Ако би се данас неки од некадашњих врхунских пењача нашао поново надомак славног Евереста био би не мало изненађен. На оним последњим висинским метрима испод самог самита затекао би колоне од стотина туриста претворених чаролијом бизниса у хибридне алпинце у чијим очима сјај од осећаја самозадовољства које их за који тренутак чека када буду помоћу паметног телефона правили “селфи” свога живота не могу помутити ни надчовечански напори којима су изложени док истовремено корачају на уској линији између живота и смрти. Биће нажалост и оних који ће тај живот оставити надомак неоствареног циља, а преко чијих лешева ће морати да газе, скоро их и не примећујући, они који ће стићи живи до самита. Ти који буду имали среће да стигну до циља данас у просеку морају поред свих оних екстремних услова и тешкоћа да савладају и пређу преко барем неколико лешева оних који нису имали те исте среће.

А ти лешеви се нагомилавају таквом брзином да екипе за спасавање и уклањање отпада на данашњем нивоу ефикасности нису у могућности да их на време склоне и тако омогуће неометан проток алпинистичког саобраћаја. Јер њихов посао осим оних свежих, тазе лешева додатно отежавају они стари који су се некада губили и нестајали у снежним мећавама, олујама и лавинама, а услед данашњег убрзаног топљења снега и леда узрокованог променом климе се аветињски свакодневно појављују и придружују својим модерним колегама. А што се лешева, живота и њихове пролазности, па чак и ироније тиче треба такођер нагласити да се не ретко дешава да некима од оних хибридних алпиниста који су се прославили стигавши живи до самита “селфи” који су тамо направили буде и последњи јер нису успевали да сиђу живи до базног кампа, пошто ни силазак са Евереста није безазлен, само је нешто мало лакши од успона, услед исцрпљености организма који у тим тренутцима користи своје последње резерве. Тако да се лешевима оних који су пали приликом успона придружују лешеви оних који падају спуштајући се, а који су имали тек толико више среће да им се у ранцима у паметном телефону нађе онај тако жељени “селфи” као доказ врхунског испуњења живота положеног на олтар непролазности људске, али и цивилизацијске глупости.

А да је, како би се онако шеретски и жаргонски рекло, ђаво однео шалу, на застрашујући начин показују и откривају сведочанства која су се појавила не само на неким интернетским страницама, чију поузданост увек треба узимати са дозом резерве, него и у извештајима познатих телевизијских станица и новина, чији кредибилитет макар на први поглед делује поузданије. Осећај неверице изазвала је фотографија која се са интернетског светског албума фотографија званог “Инстаграм” преселила на насловне стране такозваних водећих светских новина, као што је Њујорк тајмс. Фотографију која приказује планински гребен на чијем се крају назире највећи врх света направио је по властитом сведочењу 23. маја Нирмал Пурда Магар, по етничкој припадности Гурка, иначе веома искусни планинар и пењач на највеће планинске врхове. На први поглед фотографија зрачи лепотом, али и оном величанственошћу које ни у ком случају не може бити лишен призор планинског врха протегнутог на свом путу ка висинама до самог чаробно плавог небеског свода. Међутим, романтику те слике ремети један детаљ, а то је стотинама метара дугачка колона планинара која се протеже читавом дужином приказаног гребена, све до самога врха. А ако се пажња усмери на ту колону лако се примети да у њој влада приличан неред и чак гурање међу планинарима чија масовност дуж тако уске снежне пртине вишеструко превазилази број који би се могао сматрати безбедним и нормалним за такве прилике и околнпсти, поготову висину од скоро 9000 метара изнад нивоа мора и амбис од ко зна колико хиљада метара са обе стране уског гребена.

Нирмал Пурда, аутор те фотографије, никако се не може сматрати обичним хибридним пењачем на највећи врх планете жељним да по сваку цену направи ону “фотку” на којој ће му завидети његови “фанови” и остали посетиоци Инстаграма. Он је себи поставио задатак да у једној сезони, за отприлике седам месеци, освоји 14 највећих светског врхова који се налазе у оној зони од преко 8000 метара. На Евересту је раније претходних година већ био неколико пута, а поменути успон 23. маја био је шести врх у том покушају, који је освојио од почетка сезоне, а то је за нешто више од месец дана. И то само за себе представља подвиг вредан дивљења. Приликом тог успона је по властитом сведочењу био згрожен и запрепаштен гужвом кој је тамо затекао. По његовој процени тог дана у тој такозваној мртвој зони “dead zone” између последњег кампа и самог врха било је најмање 320 планинара. Имајући пред очима ону фотографију коју је том приликом направио може се лако замислити какве додатне напоре је требао да уложи да би се тог дана можда и уз гурање пробио кроз ту готово нестварну гомилу и домогао Евереста, свог шестог врха сезоне.

Међутим, није то било једино такво сведочанство о чудним и несвакидашњим призорима који су се дешавали те последње недеље овогодишње сезоне успона на Еверест. У суботу 25. маја канадски телевизијски канал “CTV News” (Си ти ви њуз) приказао је ексклузивну репортажу, то јест разговор са познатим канадским алпинцем и пењачем на највеће светске планинске врхове, а уједно и сниматељем авантуристичких филмова Елијем Сајкалијем (Elia Saikaly). Он је у разговору са водитељком Мелани Нађи док је боравио у базном кампу до којега је некако успео да сиђе користио речи: хаос, кланица, страшно, грозно, у покушају да опише све оно што је доживео последњих неколико дана. Према сведочењу не само његовом, него и других очевидаца који су освајали Еверст те последње недеље сезоне најмање девет планинара је изгубило живот у том кратком периоду. Он је тог дана током завршног успона на врх наишао на двоје мртвих колега, а још неколико у бесвесном стању су шерпаси на носилима покушавали да кроз гужву спусте на ниже висине на којима би се изнемогла плућа несрећника можда могла повратити пре коначног и фаталног колапса. Најпотресније искуство доживео је са једном колегиницом пењачицом на коју је наишао и која је плачући тешко дисала услед недостатка кисеоника. Он је безуспешно покушавао да је наговори да се одмах врати јер, како је рекао, жеља за освајањем врха није важнија од живота. Десетак минута касније она је издахнула пред његовим очима. Дан раније, у среду 22-ог маја, како је сазнао у кампу, један Американац је издахнуо на истом месту, највероватније из истих разлога. А у уторак 21-ог један други амерички пењач Дан Кеш имао је мало више среће јер је успео да се попне на врх и направи оне антологијске снимке, али је издахнуо при повратку јер је био приморан да са својим шерпасима чека пуна два сата испред једног теснаца да би могао да се провуче и дочепа нижих висина богатијим кисеоником. Исцрпљени организам жељан тог драгоценог и за живот најважнијег гаса није издржао. Шерпаси су на крају успели да до базног кампа спусте само његово беживотно тело.

Некако у исто време најгледанија америчка телевизијска мрежа “Fox News” (Фокс њуз) пренела је исповест младе алпинисткиње Роксане Вогел која је након опсежних трогодишњих припрема успела да се коначно те луде и незаборавне недеље, пробивши се кроз невиђену гужву, попне на Еверест и тиме оствари свој животни сан. Поред неоспорне припремљености није искључено да јој је то пошло за руком највише захваљујући предусретљивости и каваљерству њених мушких колега који су тога дана вероватно чинили огромну већину од преко двесто авантуриста, колико их је по властитом сведочењу видела и са којима се гурала на путу ка том магичном и веома опасном циљу. Није на одмет напоменути да каваљерство на тим висинама у условима разређеног кисеоника може понекад скупо да кошта, чак и живота. Јер управо улудо изгубљени животи чине Роксанино сведочанство много упечатљивијим од голе авантуре успона на највиши врх света. У тој исповести за Фокс њуз она је испричала да су свакако најмучнији делови тог сигурно најтежег искушења у њеном животу били сусрети са мртвим телима четворице несрећника поред којих је морала проћи. За једну другу реномирану америчку кабловску мрежу “ABC News” (Еј-Би-Си њуз) нешто касније је изјавила: “На дан успона видела сам четири мртва тела. Била сам само неколико стопа од сваког од њих. Морала сам сваки пута застати и покушати помирити надчовечанске напоре које сам улагала у тим тренутцима, усхићење пред циљем на домак којег сам била и ужас сусрета са мртвим сапутницима који су ме морали подсећати на оно чему сам и сама била тако близу. Биле су то слике које ће ме пратити до краја живота.”

Међутим, како се у данашње време под окриљем капиталистичке филозофије сви аспекти живота, а поготову они у непосредној вези са разним и све софистициранијим врстама потрошње, неконтролисано убрзавају и великом брзином мењају није тешко претпоставити да ће се број оних лешева дуж неприступачних планинских гребена који воде ка Монт Евересту и осталим врховима из породице “топ алпинистичких дестинација” наставити повећавати можда чак и експоненцијалном брзином тако да ће у не тако далекој будућности сам успон на самит тек постати прави подухват, ако уопште буде могућ.

А препустивши се на тренутак чарима симболике, те оне никада у потпуности доречене теорије синхроницитета, а уз још мало додатне склоности да се понекад завири и у онај тајанствени свет што се крије иза простих чињеница може се наслутити да се презентација, којом је Зоран Богдановић ону малену групу радозналаца подсетио на то како је изгледао успон прве српске експедиције на један велики планински врх, свакако није случајно десила баш у суботу 25. маја, на крају једне недеље испуњене драматичним и помало застрашујућим догађајима, не лишених трагикомике, који су се дешавали на највишем од свих врхова, такозваном “крову света”. Ако ни због чега другог, да нас можда опомене како је вртогалаво кратак пут којим се прошло од оног времена када је у животу још увек било оне универзалне лепоте и романтике прожетих колективном свешћу, заједнички високо издигнутих изнад уских визура окованих прагматизмом доказивања појединачне универзалности. Да би се кондиционирањем те исте свести, али оног њеног индивидуалног одељка, дошло до оне лакоће постојања која ствара привид да је у животу могуће добити све, а да се не уложи ништа. Та лакоћа је вештом употребом граматичких пречица у пропагандним слоганима као што су: “no purchase necessary, no down payment needed, no experience necessary, no credit neededи од самог живота направила пречицу којом је могуће добити премију са бесплатном лутријом и попети се на Еверест без претходне припреме и тренинга, а савремену стварност свела на једну велику коцкарску игру у којој је добитак према улазној клаузули “enter to win унапред загарантован. Док је на другој страни захваљујући тој истој лакоћи и сам живот на суптилан начин сведен на ниво робе за коју се уместо новца у замену понекад добије и сама смрт. А све то као да широм отвара врата ка оној финалној пречици: “no life necessary према којој у једном не више тако далеком будућем свету за живљење неће више бити потребан ни живот. Јер чак и у случају да муштерија и коцкар остане без њега ту је онај бесмртни “селфи”, који је ионако вреднији од њега, то јест живота.

А можда је вредност скривене симболике што се назире иза синхроницитета Зоранове приче испричане у суботу са крајем оне фаталистичке мајске недеље баш у томе да одржи у животу наду да се она не тако давна времена када није било “селфија” и када су људи далеко мање марили о властитој величини нису неповратно преселила у подручје носталгије, него да је још увек могуће да се можда једног дана поново врате.

За П.У.Л.С:  Милован Шавија

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.