Američki lingvista i filozof Noam Čomski je ikona leve intelektualne scene. Za quantara.de, portal DW-a koji se bavi dijalogom sa islamskim svetom, Čomski govori o bliskoistočnoj politici i zbegovima u pravcu Evrope.
qantara.de: Uskoro ističe predsednički mandat Baraka Obame. Šta ostaje iza njega na Bliskom Istoku, s obzirom da je svojevremeno u Kairu držao govor koji se smatra istorijskim?
To u stvari ne znamo. Postojala su određena dostignuća, sada doživljavamo nazadak. Postojale su značajne promene koje su mogle predstavljati bazu. Na primer, u Egiptu je značajne uspehe postigao radnički pokret koji je bio vodeći u Arapskom proleću. Verujem da Al Sisijeva diktatura nije u stanju da reši ogromne probleme Egipta. Arapsko proleće je bilo tek jedna od brojnih faza na putu do slobode i demokratije. Ipak, u Siriji je na delu drukčiji scenario. Zemlja tone u samouništenje. Svi koraci koji su do sada preduzimani da se katastrofa zaustavi samo su povećali haos. Ono što nam je u Siriji stvarno potrebno jeste – manje nasilja.
Koliko je američka administracija odgovorna za tu imploziju?
Teško je reći. Asadov režim je apsolutno monstruozan i odgovoran je za veliki deo zločina u Siriji. „Islamska država“ je još jedna monstruoznost. Al Nusra kao predstavnik Al Kaide u Siriji neznatno se razlikuje od „Islamske države“. Međutim, mnoge druge grupacije su tesno povezane sa njima. Kurdske grupe su uspele da odbrane svoju teritoriju i da uspostave unutar nje poprilično koherentan sistem. No, postoje brojne druge grupacije, kao što su lokalne paravojske i delovi nekadašnjeg pokreta za reforme kao i još neki demokratski elementi. Međutim i dalje je sporno koliko oni mogu uticati na sukob. Stručnajci kao što je iskusni bliskoistočni dopisnik Robert Fisk smatraju da njih u stvari i nema. Drugi smatraju da ih ima i da imaju znatan uticaj. U suštini, u Siriji postoji mnoštvo grupacija. Zato su trenutno primetni tek mali koraci ka primirju, i to nije razlog za optimizam, ali je još uvek bolje od potpune autodestrukcije Sirije.
Što se tiče Irana, u sporazumu o atomskoj energiji jedni vide ogroman uspeh Obamine administracije, a drugi smatraju da će to dovesti do atomskog naoružavanja arapsko-sunitskih država. Zašto Vi mislite da je sporazum dobar?
Mislim da je to uspeh. No, mislim da se ukupna tematika ne predstavlja korektno. Pravi poželjni korak bi bio da se uzme ozbiljno raspoloženje u iranskoj, arapskoj pa i globalnoj javnosti i da se stvori region bez atomskog oružja. To je Obama i obećao. Sporazum je korak napred. Ne znamo ni mi, ali ni američka tajna služba, da li je Iran zaista nameravao da razvije atomsko oružje. Pa sve i da je obogaćivanje urana Irancima omogućilo razvoj atomskog oružja, mora se biti pošten i reći da taj potencijal imaju mnoge države na planeti, u stvari, u osnovi to može svako ko raspolaže atomskom tehnologijom. Ipak, generalno uzev, smatram da je sporazum bio korak napred.
Da li je američka administracija imala bilo kakve uspehe u politici prema palestinsko-izraelskom konfliktu?
Ni na koji način, ako zanemarimo deklaracije o namerama. Osim toga, moramo konstatovati da Obamina administracija spada u one američke vlade koje su čak najviše podržavale izraelsku ekspanziju. Dok ostatak sveta kritikuje Izrael zbog politike izgradnje naselja na okupiranim teritorijama, Sjedinjene Države podržavaju Izrael u tome. U Vašingtonu postoji vojna, diplomatska, privredna, čak i ideološka podrška nastavku izgradnje tih naselja. Obamin značajan potez, jedan od malobrojnih koji su naišli na odjek u javnosti bio je korišćenje veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u februaru 2011. Predložena rezolucija je faktički podržavala zvaničnu američku politiku, zahtevajući ograničenje gradnje naselja. Obama je, međutim, smatrao da bi rezolucija bila prepreka miru. Trenutno Vašington pregovara sa Netanjahuom – o povećanju finansijske podrške. Ona faktički dovodi do povećanja obima gradnje naselja. Sa druge strane smo u slučaju Gaze istovremeno imali bezobzirne napade Izraela koje su SAD podržavale.
Trenutno je u Evropi sve više nacionalizma i desnog ekstremizma. Ljudi koji su u Evropu pobegli pred bliskoistočnim užasom na sebe navlače gnev desničarskih i islamofobnih grupacija. Smatrate li da će te društvene snage sve više jačati?
Veoma je zanimljivo pobliže pogledati takozvanu izbegličku krizu. U Austriji, da navedemo samo taj primer, jedan neonacista je na korak od potpunog političkog uspeha. Pri tom Austrija nije primila toliko izbeglica kao druge zemlje. Švedska je pokazala najviše razumevanja za izbeglice, primajući između 150.000 i 160.000 sa ukupno deset miliona stanovnika. To znači da sada 1,5 odsto stanovništva čine izbeglice. To je drukčije u zemljama poput Libana, zemlja je siromašna, trenutno i ne broji izbeglice, ali stanovništvo se i do 40 odsto sastoji od njih. Čak 25 odsto su ljudi iz Sirije. Isto se odnosi i na Jordan koji je primio veliki broj izbeglica. U poređenju sa njima Evropa jedva da je nešto uradila.
Naravno, postavlja se pitanje, odakle uopšte toliki ljudi koji beže. Uglavnom potiču sa Bliskog istoka, ali i iz Afrike. Evropa ima svoju dugu priču u Africi. Poslednji vekovi su bili obeleženi iskorišćavanjem i pljačkanjem afričkog kontinenta. Posledice se osećaju sve do danas i spadaju u uzroke bega mnogih Afrikanaca u Evropu. Na Bliskom istoku su brojni uzroci doveli do izbegličkog talasa koji traje. Jedan od važnih razloga je američka i britanska invazija na Irak, koja je potpuno razorila državu. Iračani i dalje beže iz svoje zemlje pred sektaškim sukobom koji pre invazije na taj način nije postojao. Kada se sve to bolje osmotri onda se vidi da postoje određene države koje su svojom politikom izazvale izbeglički talas u regionu – a među tim državama su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i druge evropske zemlje.
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Noam Čomski: Izbeglički talas je izazvao Zapad napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Očigledno i organizovano,
ne samo izazvano.