Noćne ptice – Edvard Hoper

“Sve životinje izlaze noću: kurve, sodomisti, pederi, travestiti, narkomani, džankiji, ludaci, podmitljivci. Jednog dana prava kiša će sprati sav taj šljam sa ulica. Vozim svuda po gradu. Razvozim ljude do Bronxa, Brooklyna, vozim ih u Harlem, svejedno mi je. Ja ne pravim razliku, a nekima je to problem. Neki ne primaju čudake. Meni je potpuno svejedno.”

Travis Bickle

 

Samoća nije prijatna reč. Pogotovu ne u Americi, kako jednom reče John Updake: “Amerika se zaverila da te učini srećnim,” a samoća osujećuje zaveru. Mada je samoća koju Hopper prikazuje na svojim platnima  potpuno drugačija. On prikazuje kukavičluk usamljenih, običnih ljudi, kao što smo ti i ja. Drugačija je od Hemingvejevog usamljenog heroja, koji je primer američkog individualca koji ima kontrolu nad svojom samoćom. Hopperovi ljudi je nemaju. Njihova samoća je nametnuta životnim okolnostima i podseća nas da individualizam bez čvrstine i izdržljivosti jednostavno znači biti sam. Sam, čak i kada je još neko tu.

Izolacije je mnogo više nego biti sam. To je egzistencijalna praznina, duboki očaj i težnja za stvarnom komunikacijom sa ljudima oko nas, a imamo osećaj kao da su miljama daleko. Tu izolaciju ne jedne, već više osoba na jednom mestu, preneo je na platno Edward Hopper.

Kada sam prvi put videla Hopperov “Nighthawks”/”Noćne ptice” prvo me je asocirala na “crni talas-film noir” i toliko me opčinila i emocionalno angažovala da sam sutradan kupila uramljenu reprodukciju i danima pokušavala da odgonetnem njihovu priču do kraja.

Za života Hopper je vrlo malo objašnjavao svoja platna, ali lokacija za “Nighthawks“/1942/ je bila poznata. Iz intervjua sa Katherinne Kuh /1952/ Harper je rekao da je inspiraciju dobio prolazeci svake noći pored restorana na Greenwich aveniji gde se dve ulice ukrštaju. “Noćne ptice, sove, podsećaju me na noć i puste ulice”, rekao je.

Takav je jedan noćni kafe /diner/ Hopper ovekovečio na platnu. Pusta, mračna ulica, jarko osvetljen kafe i tri gosta i barmen. Na prozorima kafea nema reflekcija izvana, nema ljudi na ulicama, nema djubreta, kola, jedina živa bića su tri gosta koji se kriju unutra i barmen.

Fluoroscentno osvetljen kafe bi trebalo da pruža gostoljubivo utočište, medjutim, samo pojačava ogoljenost i nezaštićenost ljudi unutra. Podignutih ramena u odbrambenoj pozi, par i treći čovek.

Žena je, kao svi Hopperovi ženski likovi ustvari Jo, Josephine, njegova žena. Hopper je bio težak čovek, a Jo je bila više emocionalno vezana za njega nego on za nju i jedan od načina da ga zadrži pored sebe je i njeno insistiranje da ona bude jedini model svim njegovim ženskim likovima. Hopper je bio model svim svojim muškim likovima. Zbog toga platno ima i jaku ličnu notu. Ko je treći covek, Hopperov klon?

Iz Josephininog dnevnika saznajemo da je Hopper u “Nighthawks“-u opisao “tri karaktera”. Mladić u beloj uniformi iza bara je jedini slobodan lik u kafeu. On ima posao, ima svoj dom, može da ode i da se vrati kada želi, posmatra ih sa poluosmehom. Tri gosta su noćne ptice, sove. A sove su napadači. Ko je plen? Da li je žena muškarcima plen ili su oni njen plen? Položaj ruku žene i muškarca nagoveštava da su zajedno.Sede, skoro dotičuci laktovima jedno drugo.

Ćute.  Svako svoju ćutnju.

Žena zuri u nešto što drži u ruci. Čovek pored nje gleda pravo ispred sebe. Tenzija izmedju njih je bolno prisutna. Treći gost sedi ledjima okrenut publici. Vrlo malo vidljivih detalja : slanik, čase, mašine za kafu. Ne skidamo pogled sa osoba, čekamo. Čekamo da se nešto desi. A vreme teče. Ubrzo shvatam da su “noćne ptice” na slici više ptice nego napadači, uplašeni stranci, zatočenici svoje sopstvene samoće. Imaju krila ali ne mogu da polete.

Hopper je voleo i gledao filmove sa velikom strašću, pogotovu gangsterske filmove iz ’30. Njegovi karakteri nose odela iz “Little Caesar” i “Scarface.” Neki kritičari smatraju da je Hopper imao uticaj na razvoj “film noir.”

Nekoliko filmova imaju preslikanu scenu iz “Nighthawks”: Wim Wenders je oživeo u svom filmu “The End of Violence”/1997/ u “Glengery Glen Ross”/1992/ dva karaktera, usamljena i očajna, posećuju sličan kafe. Ridley Scott je izjavio da je “Nighthawks” imao veliki uticaj pri snimanju “Blade Runner”-a. “Konstantno sam mahao sa reprodukcijom “Nighthawks” producentskom timu da bih im preneo atmosferu koju sam hteo da postignem,” rekao je. I Hitchcock je bio inspirisan za “Rear Window” i “Psycho” itd…

Tom Waits je snimio album “Nighthawks at the Diner”/1975/ inspirisan Hopperovim “Nighthawks”…

“Nighthawks” je bio i predmet parodije kod mnogih umetnika. Meni je najuspešnija od Gottfrieda Helnweina, nazvao je, prigodno  “Boulevard of Broken Dreams“

Na njoj su Elvis Presley, James Dean, Marilyn Monroe i Humphrey Bogart.

za P.U.L.S.E:  Snežana Moračić

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Edvard Hoper, Slikarstvo, Snežana Moračić