Ulogujte se / Kreirajte profil

Ново немачко питање – шта се дешава када се Европа разједини

.

Become a Patron!

.

Многи оплакују злехуду стазу којом се крећу Европа и трансатлантски односи, али нема много расправе куда ова стаза води. Европске слабости и поделе, стратешко „раздвајање“ од Сједињених Држава, круњење Европске уније, „после Европе“, „крај Европе“ – ово су тмурни сценарији, али у њима има неке утешне неодређености. Они сугеришу изневерене снове, не кошмаре. Ипак, неуспех европског пројекта, ако се деси, могао би да буде кошмар, и то не само за Европу. Он ће вратити, између осталог, нешто што је раније било познато као „Немачко питање“.

Из немачког питања проистекла је Европа данашњице, као и трансатлантски односи нешто дужи од седам деценија. Немачко уједињење 1871. године створило је нову нацију у срцу Европе која је превише велика, превише бројна и превише моћна да би јој ефикасну противтежу представљање друге европске силе, укључујући и Уједињено Краљевство. Нарушавање европске равнотеже сила довело је до два светска рата и слања више од десет милиона америчких војника преко Атлантика да се боре и умиру у овим ратовима. Американци и Европљани оформили су НАТО после Другог светског рата барем подједнако зато да би решили немачки проблем колико и због супротстављања совјетском изазову, што је чињеница коју занемарују данашњи реалисти – „да држи Совјетски Савез ван, Американце унутра, и Немце доле“ како је то формулисао лорд Измеј (Ismay), први генерални секретар алијансе. То је такође била сврха низа обједињујућих европских институција, почевши са Европском заједницом за угаљ и челик која се на крају преметнула у Европску унију. Као што је дипломата Џорџ Кенан рекао (George Kennan), неки облик европског уједињења био је „једино замисливо решење за проблем немачког односа према остатку Европе“ и такво уједињење могло се извести само под надстрешницом америчких безбедносних гаранција.

И то је радило. Данас, немогуће је замислити Немачку која изнова постаје нека од верзија из своје проблематичне прошлости. Немци су постали, дискутабилно, најлибералнији и најмирољубивији људи на свету, свачији избор да преузму одбачени плашт „лидера слободног света“. Многи са обе стране Атлантика желе више а не мање одлучности Немачке, у светској економији, дипломатији и чак војним стварима. Као што је Радослав Сикорски (Radoslaw Sikorski), тадашњи пољски министар спољних послова истакао 2011. године: „Мање страхујем од немачке моћи него што сам почео да страхујем од немачке неактивности“. То је била изузетна изјава да је изрекне један пољски лидер, и она је почивала на широко прихваћеној претпоставци да оно што су Немци да би се преобликовали не може бити поништено.

Да ли је то истина? Да ли је ова Немачка једина замислива? Сада када је поредак који је данашњу Немачку учинио могућом под притиском, укључујући и од Сједињеним Државама, свет ће то моћи да сазна. Историја сугерише да му се одговор можда неће свидети.

 

Умаћи прошлости

Историјска је чињеница да је Немачка, током свог релативно кратког постојања као нација, била један од најнепредвидљивијих и најнесталнијих делатника на међународној сцени. Она је остварила уједињење низом ратова током 60–их и 70–их година 19. века. Пошто је Ото фон Бизмарк исковао нацију „гвожђем и крвљу“, као што је говорио, претворио ју је у мирољубиву „задовољну силу“ за наредне две деценије. Потом, од 90–их година 19. века до Првог светског рата, под кајзером Вилхелмом II, она је постала амбициозна Немачка империје, која је сневала о Централној Европи (Mitteleuropa),германизованој сфери утицаја  која би се протезала све до Русије – и о визији, по речима тадашњег немачког министра спољних послова Бернарда фон Билова о свом „месту под сунцем“. Након рата, Немачка је постала опрезна ревизионистичка сила током вајмарских година, да би постала освајач Европе под Хитлером 30–их година и да би најпосле доживела слом као поражена и подељена држава. Чак и током Хладног рата, Западна Немачка се колебала између прозападног идеализма канцелара Конрада Аденауера и реалистичке остполитике (Ostpolitik – Источна политика) канцелара Вилија Бранта. Државна унутрашња политика није била мање ускомешана и непредвидљива, барем све до позних 40–их година 20. века. Истраживачи су дуго промишљали о немачком зондервегу (Sonderweg)  јединственој и проблематичној путањи којом се нација кретала ка модерној демократији, преко неуспеле либералне револуције, наследне монархије, ауторитаризма, крхке демократије и, на крају, тоталитаризма, све током првих седам деценија свог трајања.

Конрад Аденауер

Међутим, ова турбулентна историја била је исходиште не само немачког карактера. Околности су играле велику улогу, укључујући пуку географију. Немачка је била моћна нација у средишту континента  око кога се водила борба за преимућство, нација окружена са истока и запада великим и застрашујућим силама и стога увек у ризичној ситуацији да води рат на два фронта. Немачка се ретко осећала сигурном, и када је тежила безбедности тако што је повећавала своју моћ, то је само убрзавало њено окруживање. Немачка унутрашња политика била је такође непрекидно под утицајем таласа аутократије, демократије, фашизма и комунизма који су с времена на време запљускивали континент. Романописац Томас Ман је једном приликом рекао да питање [Немачке] није толико о националном карактеру колико о спољним догађајима. „Не постоје две Немачке, једна добра а друга лоша“, писао је, „Зла Немачка је само добра Немачка која је застранила, добра Немачка у несрећи, у кривици, у рушевинама“.

Демократска и мирољубива Немачка за коју сви данас знају и коју сви данас воле изникла је у специфичним околностима либералног међународног поретка под америчком доминацијом након Другог светског рата. Немци су себе преобразили након послератних деценија, али постојала су четири аспекта тог поретка, која су, нарочито, обезбедила најповољније околности у  којима је таква еволуција могла да се одигра.

Прва околност била је америчка посвећеност европској безбедности. Ове гарантије су окончале злокобне циклусе током којих је Европа дестабилизована и чије су исходиште била три велика рата током седам деценија (почев од Француско–пруског рата 1870–1871). Заштитом Француске, Велике Британије, и других суседа Западне Немачке, Сједињене Државе су омогућиле да сви са добродошлицом дочекају западнонемачки послератни опоравак и да у потпуности реинтегришу Немачку у европску и светску економију. [Америчке] гаранције су такође уклониле потребу за скупим наоружавањима свих страна  и стога су омогућиле свим европским силама, укључујући и Западну Немачку, да се више усредсреде на јачање просперитета и друштвеног благостања свих грађана, што је у коначници довело до далеко више политичке стабилности. Западна Немачка је морала да одустане од уобичајених [нормалних, изворник] геополитичких амбиција, али није била неразумна да верује како је то била више услуга него ограничење. Како је то формулисао амерички државни секретар Џејмс Ф. Бирнс (James Byrnes) 1946. „ослобођење од милитаризма“ даће прилику немачком народу „да примени своје велике снаге и способности на дела мира“.

Други елеменат новог поретка био је либералан, „слободнотржишни“ (free-trading) међународни економски систем који су установиле Сједињене Државе. Немачка економија се одувек умногоме ослањала на извоз, и у 19. веку, такмичење за страна тржишта било је покретачка снага немачког експанзионизма. У новој светској економији, немилитаристичка Западна Немачка могла је да се размаше а да не угрожава друге. Напротив, западнонемачко економско чудо засновано на извозу из 50–их година 20. века учинило је земљу и замајцем светског економског раста и ослонцем просперитета и демократске стабилности у Европи.

Сједињене Државе нису само толерисале економске успехе Западне Немачке и остатка Западне Европе већ су га и поздравиле, чак и када се он остваривао на уштрб америчке индустрије. Од 1950. до 1970, индустријска производња Западне Европе расла је по просечној стопи од 7,1 процента годишње, укупни бруто друштвени производ је растао 5,5, процената годишње а бруто друштвени производ по становнику је растао 4,4 процента годишње, надмашивши амерички раст у овом периоду. По половине 1960–их, и Западна и Немачка и Јапан су претекли САД у бројним кључним индустријским гранама, од аутомобилске индустрије и производње челика до потрошачке електронике. Американци су прихватили ово такмичење не зато што су били необично несебични већ зато што су сматрали да су здрава европска и јапанска економија животно важни стубови стабилног света који су покушавали да одрже. Велика лекција прве половине двадесетог века била је да економски национализам доноси дестабилизацију. И светска слободнотржишна трговина и институције попут Европске заједнице за угаљ и челик и Европске економске заједнице биле су осмишљене да га зауздавају.

Вили Брант

Једна од последица оваквог, повољног, окружења, била је да је Западна Немачка остала укорењена у либералном Западу. Иако су неки водећи Немци заговарали усвајање независнијег положаја током Хладног рата, или оног [да Немачка] буде мост између Истока и Запада или да буде неутрална држава, користи које су Немци из западног дела Немачке[1] остварили од интеграција у поредак којим је доминирала Америка задржале су их чврсто постављене у њему. Искушење да воде нормалну, независну спољну политику било је ублажено не само економском добити већ и релативно доброћудним окружењем у којем су Немци из Западне Немачке могли да живе своје животе, што је било посве различито од онога што им је у прошлости било познато.

Ту је постојала, исто тако, и идеолошка компонента. Немачки економски успех у доброћудном либералном светском поретку оснажио је немачку демократију. Није била неминовност да се демократија дубоко укорени у немачко тле, чак и након пропасти у Другом светском рату. Свакако, нико није позних 30–их година 20. века сматрао да је Немачка на путу ка либералној демократији. Чак и током вајмарског периода, само је мањина Немаца осећала дубоку повезаност са демократским странкама и институцијама крхке републике. Оне су лако распуштене 1930. године, проглашавањем ванредног стања, и пре него што је Хитлер дошао на власти три године касније. Нити је било много отпора нацистичкој владавини током рата, све до његових последњих месеци. Катастрофални пораз, и патња и понижења који су уследили, нарушили су репутацију ауторитаризма и милитаризма, али ово се није морало превести у подршку демократској власти. Америчка окупација спречила је повратак ауторитаризма и милитаризма, али није била гарант да ће Немци пригрлити оно што је многима изгледало као нешто што је завојевач наметнуо.

Ипак, они су то учинили, и окружење је у томе одиграло велику улогу. У Источној Немачкој под совјетском окупацијом, нацизам је уступио место само другачијем облику тоталитаризма. Али Западна Немачка је до 60–их година 20. века била дубоко укотвљена у либерални свест, уживала је у безбедности и просперитету демилитаризованог друштва, и велика већина грађана је, не само формално, него и суштински постала демократска.

Помогло је што је Западна Немачка живела у Европи и свету у којима је демократија изгледала као пут ка будућности, посебно од средине 70–их и касније. Ово је био трећи кључни фактор који је помогао усидрење Немачке у либерални поредак. Европско и глобално окружење било је веома различито од оног у коме је пропала вајмарска демократија. Нацизам је цветао, и Немачка је ишла путем агресије. Током тридесетих година европска демократија била је угрожена врста; фашизам је свуда био у успону и изгледало је да је ефикаснији и успешнији модел власти и друштва. У послератно доба, насупрот томе, све већа снага и просперитет демократија не само да су се узајамно снажили већ су створили осећај заједничких европских и трансатлантских вредности – нешто што није постојало пре 1945. године. Овај осећај расцветао се након пада Берлинског зида 1989. и оснивања Европске уније 1993. године. Распростирање демократије широм континента, идеал „целе и слободне“ Европе како је рекао амерички председник Џорџ Буш старији, помогла је стварање новог европског идентитета који су Немци могли да прихвате. И они су то учинили, уз знатну жртву по њихову независност. Сједињавање суверенитета које је носило чланство у новим паневропским установама, посебно замена немачке марке евром, као и даља ограничења које је чланство у НАТО наметало Немачкој, тешко да би било могуће да се Немци нису осећали уједињени заједничким идеалима са остатком Европе и Сједињеним Државама.

Ова нова Европа била је, између осталог, одговор на национализам и трибализам који су толико много допринели ратовима и покољима у историји континента. Четврти елеменат новог поретка који је учинио могућим Немачкој и да умакне својој прошлости и да допринесе миру и стабилности Европе било је потискивање националистичких страсти и амбиција. То су чиниле транснационалне институције као што су НАТО и ЕУ. Оне су спречиле повратак старих утркивање у којима је Немачка, неизоставно, била водећи чинилац. Немачки национализам тешко да је био једини европски национализам који је у историји изгледао нераздвојно од антисемитизма и других племенских мржњи, али ниједан национализам није имао тако рушитељску улогу у крвавој европској прошлости. Европа у којој је национализам потиснут је Европа у којој је немачки национализам потиснут. Немачка улога у подстицању ове заједничке европске, антинационалистичке визије имала је великог значаја у стварању узајамног поверења на континенту.

Ова четири елемента – америчке гаранције безбедности, међународни режим слободне трговине, демократски вал и потискивање национализма – заједно су држали старо немачко питање дубоко затрпано испод површине тла. Но, није било ничега неизбежног у вези са њима и они нису нужно стални. Они су одражавали одређен распоред сила у свету, глобалну равнотежу у којој су либералне демократије биле у успону и смену стратешког такмичења из прошлости доминантном либералном суперсилом. То је био необични сплет околности, абнормалних и аисторијских. И у њему је Немачка имала учествовала.

 

Нормална држава

И пре но што је либерални поредак почео да се круни, увек се наметало питање колико дуго ће Немачка бити вољна да остане абнормална нација, која пориче сопствене нормалне геополитичке амбиције, нормалне себичне интересе и нормалан националистички понос. Слично питање било је годинама превасходно и у вези са Јапаном, другом силом чију је судбину преобликовао пораз у рату и потом уздизање у либералном светском поретку под америчком доминацијом. Многи Јапанци уморни су од извињавања за своју прошлост, уморни од потискивања сопственог националног поноса и уморни од потчињавања своје спољнополитичке независности. У Јапану, можда је једина сила која држи под контролом ову жудњу ка нормалности стална стратешка зависност од Сједињених Држава, које помажу [Јапан] да се носи са Кином која је у успону. Колико дуго би Јапан обуздавао своје националистичке тежње уколико се америчка подршка покаже као непоуздана?

Немци су се нашли у обратној ситуацији. Уз неколико изузетака на маргини, Немци остају дубоко свесни своје прошлости, зазорни од обнове било какве назнаке национализма, и више него вољни да толеришу ограничења њиховој независности – чак и када други инсистирају да преузму вођство. У исто време, за разлику од Јапана, Немачкој од краја Хладног рата није била потребна америчка заштита. Немачка посвећеност НАТО последњих година није ствар стратешке нужности; она пре проистиче из њихове сталне жеље да остану чврсто сједињени са Европом. Она је настојала да додатно ободри своје суседе али, још увек, они су хтели да ободре себе. Код њих још увек постоје страховања од старих демона и проналазе извесно олакшање у ограничењима која су добровољни прихватили.

Али окови који су добровољно прихваћени могу, исто тако, да буду одбачени. Како се генерације смењују, море бивају заборављене а ограничења постају неугодна. Колико ће још проћи пре него што нова генерација Немаца затражи ништа друго до повратка на нормалност?

Током последње четвртине века, немачки суседи, и сами Немци, позорно су мотрили на било који знак такве промене у немачком расположењу. Стрепња која је пратила британско и француско поздрављање немачког поновног уједињења 1990. године показала је да, барем у њиховим очима, ни четрдесет пет година после Другог светског рата Немачко питање није у потпуности стављено ад акта. Ова стрепња је олакшана пошто су САД поново потврдиле своју посвећеност европској безбедности, чак и пошто је совјетска претња нестала и када је уједињена Немачка пристала да остане део НАТО. Она је била додатно ублажена када се Немачка обавезала да буде део нове Европске уније као и еврозоне.

Међутим, чак и у тим бенигним околностима, није се могао избећи повратак Немачког питања, барем на пољу економије. Као што је истраживач Ханс Кунднани (Hans Kundnani) приметио у својој доброј анализи из 2015. године, The Paradox of German Power (Парадокс немачке моћи), стара неравнотежа која је дестабилизовала Европу након уједињења Немачке 1871. вратила се након поновног немачког уједињења и успостављања еврозоне. Немачка је поново постала доминантна снага у Европи. Средња Европа постала је немачки добављач и заправо део „велике немачке економије“, двадесетпрвовековног отелотворења Централне Европе. Остатак Европе постао је немачко извозно тржиште.

Када је еврозону погодила криза 2018. године, обрнуо се нови зачарани круг. Немачка економска доминација омогућила јој је да наметне њој пожељне антидужничке политике остатку Европе, што је изазвало бес према Берлину међу Грцима, Италијанима и другима који су сад кривили бирократију Европске уније у Бриселу за сопствене потешкоће. Немци су били такође бесни, огорчени због финансијског помагања туђе раскалашности. Изван Немачке, говорило се о антинемачком „заједничком фронту“ а у Немачкој, постојао је осећај сопственог положаја жртве  и обнова старих страхова да ће је окружити „слабе економије“ То је било, како је Кунднани забележио, „геоекономска верзија сукоба у Европи који је уследио после уједињења из 1871. године“.

Али је барем [ова верзија] била само економска. Спор је био међу савезницима и партнерима, од којих су сви демократске државе и део заједничког европског пројекта. Стога, геополитички посматрано, ситуација је била „бенигна“ – или је тако могло да изгледа у јануару 2015. када је Кунднани објавио свој рад.

Четири године касније, много је мање разлога за сигурност. Ствари су се поново промениле. Сва четири елемента послератног поретка који су обуздали Немачко питање сада су под знаком питања. Национализам је у успону широм Европе, демократија се повлачи у неким деловима континента а свугде је под притиском; међународно устројство слободне трговине је нападнуто, нарочито то чине Сједињене Државе; америчке безбедносне гаранције је довео под сумњу сам амерички председник. Ако се у обзир узме европска и немачка историја, могу ли ове промењене околности још једном да доведу до промене понашања Европљана, међу њима и Немаца?

Након поретка

Ако је данашња Немачка проистекла из либералног светског поретка, време је да се промисли о томе шта се може десити када се поредак наруши. Размотримо Европу у којој Немци сада живе. На истоку од њих, некада демократске владе Чешке, Мађарске, Пољске и Словачке су у различитим фазама потонућа ка нелиберализму (illiberalism) и ауторитаризму. На југу, Италијом влада националистички и популистички покрет са упитном посвећеношћу либерализму и још мањој оданости економској дисциплини еврозоне. На западу, све проблематичнија и беснија Француска је на једне изборе од националистичке изборне победе која ће попут земљотреса погодити Европу. То ће такође закуцати последњи ексер у ковчег француско–немачког партнерства око кога је изграђен европски мир пре седамдесет година.

Онда је ту удаљавање Велике Британије од Европе. Када се гласање о Брегзиту приближавало тадашњи премијер Дејвид Камерон је питао „Можемо ли бити сигурни да су мир и стабилност на нашем континенту осигурани изван сваке сумње?“ То је било право питање, пошто ће Брегзит свакако допринети даљој дестабилизацији тако што ће повећати неравнотежу снага и оставити ионако ослабљену Француску да се сама суочи са моћном али све изолованијом Немачком. То је такође још једна победа за национализам, још један ударац задат институцијама које су биле установљене да се позабаве Немачким питањем и да држе  Немачку привезану уз либерални свет.

У наредним годинама, Немачка може да се нађе у добрано ренационализованој Европи, са странкама „крви и тла“ једног или другог типа које су на власти у свом главним силама. Може ли Немачка под овим условима да сама одоли повратку национализму? Да ли ће немачки политичари суочени са притисцима, чак и више него што то данас чине, да трагају за немачким интересима у Европи и свету где сви други свакако траже сопствене?  Већ данас, десничарска националистичка странка, Алтернатива за Немачку, има трећи највећи број места у Бундестагу. Странку воде идеолози који су уморни од шулдкулта (Schuldkult, култ кривице) и окривљују за прилив странаца немачке политичаре које зову, како је рекао један страначки лидер, „марионетама сила победница Другог светског рата“. Нема разлога зашто странка која би заступала умеренију, мање агресивну верзију овог сентимента не би могла да у неком тренутку нађе свој пут до власти. Као што је историчар Тимоти Гертон Еш (Timothy Garton Ash) запазио „културна битка за немачку будућност“ већ се води.

Нити се може претпоставити да ће у свету све већег политичког и економског национализма европске државе наставити да се одричу војне моћи као средства међународног утицаја. Чак и данас, Европљани признају да их је њихов постмодерни експеримент надилажења војне моћи оставио обезоружане у свету који никада није делио њихову оптимистичну, кантовску перспективу. Европљани се и даље држе пусте наде да ће глобална безбедност бити очувана, највећма без њиховог учешћа и да ће морати да избегну болне изборе о потрошњи које ће морати да начине уколико постану одговорни за сопствену одбрану. Међутим, нереално је замишљати да никада неће бити принуђени да се упуте у том смеру. Пре петнаест година, већина Европљана је била комфорна у улози Венере америчком Марсу и критиковала је Американце због њиховог архаичног ослањања на „тврду моћ“. Али Европа је могла да постане Венера захваљујући историјским околностима – међу којима није на последњем месту био релативно мирољубив либерални поредак створен и одржаван од Сједињених Држава. Са Русијом која је вољнија да употреби силу како би постигла своје циљеве и Сједињеним Државама које се повлаче из својих спољнополитичких обавеза, тај свет је ишчезнуо. Ставимо на страну могућност да се људска природа може трајно преобразити, нема ничега што би зауставило Европљане да се врате политици силе, политици која је доминирала њиховим континентом миленијумима. И ако остатак Европе заврши ступањем на ову путању, биће тешко чак и најлибералнијој Немачкој да им се не придружи – макар само због самоодбране.

Одувек је било нечег ироничног у америчким жалбама како Европљани не троше довољно на одбрану. Они то не чине јер им свет делује релативно мирно и безбедно. Када свет не буде више био миран и безбедан, они ће се вероватно поново наоружати, али не онако како би користило Американцима.

 

Олуја се спрема

Ако неко смишља формулу по којој би могао да врати Европу и Немачку натраг на неку верзију њихове прошлости, тешко да може да пронађе нешто боље од онога што сада чини амерички председник Доналд Трамп. Уопште непријатељски расположена према Европској унији, Трампова администрација охрабрује ренационализацију Европе, као што је државни секретар Мајк Помпео радио у Бриселу крајем 2018. године када је одржао говор у коме хвали врлине националне државе.  У европској борби која се разбуктала између либерала и нелиберала, и између интернационалиста и националиста, Трампова администрација је свој тас ставила на теразије две потоње групе у наведеним паровима. Она критикује предводнике европског десног и левог центра, од немачке канцеларке Ангеле Меркел преко француског председника Емануела Макрона до британског премијера Терезе Меј, док је истовремено пригрлила вође популистичке нелибералне деснице, од Виктора Орбана у Мађарској, преко Марин Лепен у Француској и Матеа Салвинија у Италији до Јарослава Качинског у Пољској. Од свих места, баш је амерички амбасадор у Немачкој, Ричард Гренел (Richard Grenell) изразио у једном интервјуу жељу да „ојачају“ европски „конзервативци“, под којима није подразумевао традиционалну немачку странку десног центра Ангеле Меркел.

Осим тога што охрабрује десничарски национализам и растакање паневропских институција, Трампова администрација се окренула против глобалног режима слободне трговине који је стајао у основи европске и немачке политичке стабилности. Сам председник се посебно устремио на Немачку, жалећи се на велики трговински суфицит [Немачке у трговини са САД] и претећи да ће повести царински рат против немачке аутомобилске индустрије поврх царина које су уведене на европски челик и алуминијум. Замислимо које би последице још већег притиска и сукобљавања могле да буду: пад немачке привреде и, уз то, повратак огорченог национализма и политичке нестабилности. Сада замислите да се затетурају грчка, италијанска и друге слабе европске економије и да настане потреба за даљим немачким зајмовима којих можда неће бити. Резултат може бити поновна појава економског национализма и оштре поделе из прошлости. Додајмо овом све веће сумње у вези са америчким безбедносним гаранцијама које Трамп намерно слаби, као и захтеве за већим одбрамбеним трошковима у Немачкој и другде у Европи. Чини се да је америчка политика усмерена ка стварању изврсне европске олује.

Да ли ће ова олуја наступити за пет или десет или двадесет година, ко може да зна? Али ствари се брзо мењају. Немачка је 1925. године била разоружана, функционална, иако нестабилна, демократија, која је радила са својим суседима да се обезбеди стабилан мир. Француски и немачки лидери постигли су историјски договор у Локарну, у Швајцарској. Америчка економија је бујала, а светска привреда је била у релативно добром стању, или је барем тако деловало. Деценију касније, Европа и свет потонули су у пакао.

Данас, можда се још увек може рачунати да ће немачки народ и његови суседи у Европи спасити свет од ове судбине. Можда су се Немци заувек преобратили и ништа не може да поништи или измени овај преображај, чак ни слом Европе око њих. Али можда чак ни либерални и мирољубиви Немци нису имуни на велике силе које обликују историју и над којима они имају мало контроле. Тако да је немогуће одолети а да се не постави питање колико ће мир потрајати уколико Сједињене Државе и свет наставе дуж садашњег курса.

Широм Немачке, и даље је хиљаде неексплодираних бомби које су бацили Савезници током Другог светског рата. Једна је експлодирала у Гетингену пре неколико година и том приликом је усмртила тројицу људи који су покушавали да је деактивирају. Мислите о данашњој Европи као о неексплодираној бомби, чији је детонатор нетакнут и функционалан, а експлозив и даље убојит. Ако је ово одговарајућа аналогија, онда је Трамп дете са чекићем, које радосно и безбрижно удара наоколо. Шта би могло да пође по злу?

Роберт Кејган

Са енглеског ппевео и белешку о аутору написао: Милош Милојевић

Izvor: Стање Ствари

Роберт Кејган: Ново немачко питање – шта се дешава када се Европа разједини

(Foreign Affairs, издање за мај/јун 2019)

(Robert Kagan, рођен 1958) је амерички историчар и спољнополитички коментатор, један од водећих неоконзервативаца међу америчким интелектуалцима. Кооснивач је 1997. године Пројекта за ново америчко столеће (Project for the New American Century), неоконзервативног тинк-тенка са седиштем у Вашинготу који се бави спољном политиком и као прокламовани циљ има „промоцију америчког глобалног лидерства“. Циљ ове организације и других Кејганових настојања је да обезбеди подршку за „регановску политику војне снаге и моралне јасноће“. Сарадник је Брукингс институа (Brookings Institution) и Савета за спољне послове (Council of Foreign Relations). Писао је за многе водеће америчке медије и публикације које се баве спољним односима, а пише и месечну колумну за Вашингтон пост. Написао је више књига о спољној политици Сједињених Држава: Present Dangers: Crisis and Opportunity in America’s Foreign and Defense Policy (заједно са Робертом Кристолом, 2000), Of Paradise and Power: America and Europe in the New World Order (2003), Dangerous Nation: America’s Place in the World from its Earliest Days to the Dawn of the Twentieth Century (2006), The World America Made (2012) и The Jungle Grows Back: America and Our Imperiled World (2018)

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.