Nusja Jone, savršena mlada – Goranci

Kod Makaza, na 2-3 kilometara od sela, put se račva na dva kraka: desni vodi u Donje a levi krak u Gornje Ljubinje; dva mestašca sa nekoliko hiljada stanovnika, smeštena na obroncima Šar planine, blizu Prizrena, udaljena nekoliko sati od Prištine. U njima žive članovi Trebeš zajednice Goranaca. Pored pitoreskne okoline, živopisnih kuća, Goranci neguju i živopisnu tradiciju i običaj koji se uprkos modernom vremenu jos uvek tradicionalno održavaju – kićenje neveste.

Yll Citaku, režiser iz Prištine, zabeležio je ovaj lep običaj.

Žena iz sela, specijalno obučena za tu veštinu ulepšavanja mlade, veština koja se prenosi s kolena na koleno, zadužena je da mladu našminka, dekoriše joj lice, obuče u nekoliko slojeva odeće specijalno sašivene za tu priliku i pripremi je za svečani čin. Tako nakićenu mladu, sa velom preko lica, zaštićenu od svih uroka i zlih očiju, svatovi odvode na konju u kuću budućeg muža gde je čekaju muževljeva majka i sestre koje joj stoje tog dana na usluzi. Celo selo će prodefilovati mladoženjinom kućom da bi mladu videli i poželeli joj dobrodošlicu i sreću.

Za P.U.L.S.E: Snežana Moračić

……….

Горанци – печалбари од памтивека

Подручје Гора на Шарпланини, на тромеђи Србије, Албаније и Македоније, на самом рубу Косова и Метохије, просто застрашује својом дивљом лепотом. Планинске висове до лета оковане ледом смењују непрегледни пашњаци, јаркозелени тек крајем маја. У време кад се снег са Шаре отапа, воде има толико да се захукталим рекама не дају имена. Можда су безимене и зато што брзо копне и претварају се у потоке. У току дана овде се измене сва годишња доба у својим најекстремнијим варијантама.

По ведром времену на оштрим врховима могу да се спазе дивокозе, док вукови и медведи зими умеју да забасају на главне сеоске улице.У прегибима планине, негде толико уским да куће штрче из клисуре као нахерене кривоврате печурке, шћућурено је 19 горанских села. Још девет истог етничког састава припало је Албанији 1923. године, а два су остала у Македонији. Горанци тако деле око 500 интернационалних квадратних километара, остајући у вези преко шумских стаза и пограничних исправа. Збијена месташца одвојена су од остатка света услед лоших путева који као да не воде никуда. и сталног опреза и самодовољности горанског народа.

Изолованост и сурова природа учинили су да Горанци остану горштаци, непоколебљивих патријархалних уверења и руралног рачунања времена, иако је XXI век у Гору увелико закорачио преко интернета и других модерних тековина. Традиција и даље диктира њихово понашање. У овом народу сточара и печалбара још увек је најважније начело „ради, штеди и умри“, па дан за оне који се, као Реџеп Џапче из Брода, баве узгојем стоке и коња, почиње пре изласка сунца.

Треба помусти 150 оваца и десетак крава, што је, како каже домаћин, нажалост само мали део некадашњег стада. А свака бежи и отима се, а кад је газда најзад савлада и енергично стисне виме, испушта плачни глас пун негодовања. Овце су својеглаве и кад оду на испашу, а у надмудривању тада помажу само шарпланинци. Срчани су толико да се без трептаја сукобе са дивљим зверима. Али и међусобно, на често организованим борбама.

Док он са стадом преваљује километре, жена Наџија ради по кући и прави надалеко познати овчији сир, чији пуномасни укус дуго остаје у устима. На полицама су колутови жутог „шарског“, у кацама кисело млеко толико густо да може да се сече ножем.Штала и млекара су апотекарски чисте, а стаза којом пролазе краве је покривена теписима, да животиње не би прљале двориште блатњавим папцима.Мужа се понавља с вечери, када се стока врати са пашњака. Оштра вуна се одавно не упреда јер нема откупа, док се месо продаје сеоским месарама, уз клање на лицу места. Једино је за млечне производе разграната мрежа потражилаца.

Али, све је то „ништа“, тврде углас, праву зараду доноси само рад у туђини. Зато је у Гори остало тек око 6000, углавном старачких домаћинстава, док је три пута више становника у расејању.Већином занатлије, Горанци у туђини најчешће држе бурегџијске, ћевабџијске, посластичарске или бозаџијске радње, врло распрострањене и у самој Гори. Важе за врло вредне и предане послу, а сваки динар који зараде одвајају за изградњу куће у завичају. Никад се не зна када ће им земља у којој су потражили бољи комад хлеба одрећи гостопримство. Колико год дуго да негде бораве, сматрају да су ту привремено.Новац чувају и за важне породичне прославе које настоје да одрже у Гори.

Свака удата жена у Гори је дужна да носи тарлик, црни свилени халјетак, кад год да изађе у јавност, али један се облачи за одлазак код зубара а други за церемоније. Што је жена старија, украси су смиренији, објашњаба “до гуше” запослени терзија. Мушкарци у савремено доба не потпадају под строге “модне” прописе, осим када се дечаци сунете. Сунећење у Гори зову “малом свадбом” и љега по правилу изводи берберин, спретним потезом оштрог бријача, без капи крви. У мају почиње серија веридби између оних који су се заволели на “штрафти” и чију су везу родитељи “халалили”, руководећи се прагматичним аршинима.

“У брак се не иде срцем, већ разумом”, тврди Абас Хаџијасан голобради младић који је из Беча дошао у Глобоћицу да себи нађе адекватну супружницу. Најбитније је, подвлачи, да је жена послушна, богобојажљиваи да поштује старије. Када се ожени, повешће у бели свет и супругу, што је отклон од древног обичаја да само мушкарци странствују. Веридба се понекад обележава и по два пута, ако младини због девојчиних година или нечег другог не пристану из првог пута. То се дешава раскошно, уз зурле, односно свирале, бубњеве или, како их они зову “тупане” и весеље до зоре. Слично се понавља у августовској сезони свадби, када се у једној сезони склопи и по 80 бракова, а свако весеље кошта од 15.000 до 30.000 евра.

Званице у кућу младожење уводи коло девојака обучених у бело, које су свесне да их цело село посматра. После ће мушкарци и жене седети у одвојеним собама, они уз чашу пива, оне уз сок или кафу, док чекају да се млада удеси.

На њој сваки детаљ мора да буде беспрекоран, од срном извезене скутаче, кошуље, џубе – дугачког прслука, појаса, преко свиленог вела, до капе украшене дукатима и вунених, бисерима опточених чарапа. Млада је рухо лично шила и украшавала, откако се пре годину дана верила. Тешки ђердан од златника означава да је мужевљева породица богата и да будућу снаху веома поштује. После вишечасовног наношења слојева одеће, из златног оклопчића вири само пар сценски нашминканих очију.

“Раније су свадбе трајале по три, па чак и седам дана, а сада се има пара само за један”, жале се женице нагужване на каучима. Овде су довољно слободне да на тренутак скину мараме и поправе косу свезану у дугачке плетенице. Мушкарци су се до тада увелико разгалили. Задиркују младожењу, док овај грозничаво чека јутро да се гости разиђу, па да он са својом драгом остане насамо…