Ove prešećerene kuće-torte, niču po Vračaru, Čuburi, Starom gradu, Zvezdari; blještavo bele (kao fontana kod Pevca) deluju kao da se predeo Las Vegasa, Diznilenda, ili novog serijala “Zadruge” u komadićima prosuo po gradu, praveći od njega mešavinu jeftine fantazije i stvarnosti.

Gipsani lavovi dolaze u grad

Na prvi pogled, ovakva arhitektura se može razumeti kao direktan potomak turbo arhitekture, kako je Srđan Jovanović Weiss prvi nazvao raskalašne dvorce koji od devedesetih niču po balkanskim provincijama i predgrađima. „Njen procvat koincidira sa raspadom druge Jugoslavije, vremenom novog čitanja tradicije, obuhvatnom reinterpretacijom i politizacijom folklora i nacionalističkom mitomanijom“, piše Slobodan Bogunović*. Po pravilu štićene visokim zidanim ogradama i dobro branjenim kapijama koje naglašavaju  privatni prostor, ove kuće su oblikovane u vakuumu neusaglašenosti brojnih propisa o gradnji, bez ikakvog osećaja za meru, i bez odnosa prema drugim zgradama i prema kulturi urbanizma u celini. Tu, naravno, spadaju i gastarbajterske palate krajputašice: njihovi silni spratovi, kule i čardaci, a unutra duhovi i po jedna baba. One su, takođe, spomenici nedostižnim snovima o pripadnosti višoj klasi i životu u luksuzu.

*Slobodan Giša Bogunović „Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka“ tom III, str. 1443-1446. Beograd 200

I baš ti snovi i način na koji se reprezentuju (kroz skup pozlata, mermera, kovanog gvožđa, antičkih skulptura, fontana, jonskih i korintskih stubova, raskošnih balkona) istovetni su kod novih beogradskih stambenih zgrada, pa ima smisla zaključiti da silom nove preraspodele para i moći u društvu, turbo kuće-dvorci iz devedesetih stižu u grad i da je ovo njihova urbana verzija.

Staro doba, zlatno doba

To je jedno moguće objašnjenje. Međutim, nešto veće čudno se dešava: 2010ih na Novom Beogradu Grad gradi gipsanu repliku predratnih Terazija, televizijska i kinematografska produkcija obilato proizvode filmove i serije smeštene u tridesete, a evo i diveloperigrade stambene zgrade – replike iz tog, zlatnog, doba. Kad se na to dodaju i vulgarno oživljavanje istorizma u Skoplju i (trenutno na internetu vrlo popularan) sablasni projekat 700 identičnih malih francuskih zamkova u Turskoj, sve liči na neku perverznu nostalgiju za starom Evropom. Liči, takođe, i na tendenciju koja se javlja u vreme turbulentnih promena i velikih neizvesnosti: sanja se o starim vremenima koja su, naravno, uvek bila dobra.

Priča o zabatu

Stvar se komplikuje kad se prisetimo da ove zgrade–imitacije imitiraju imitacije iz XIX veka. Naime, uXIX veku kada se budila nacionalna svest u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, nove države su se utrkivale da se proglase za naslednike slavne Grčke i Rima, i u tom cilju su gradili građevine po ugledu na antičke hramove, čiji je ideal Partenon- savršenstvo proporcije i graditeljski uzor antičkog sveta. Tako su, iz fantazije o plemenitom poreklu i drevnosti, elementi antičke arhitekture postali neizbežan deo evropskih gradova. Jedan karakterističan element je zabat. Originalno, zabat je ime za trouglasto pročelje iznad ulaza u antički hram. Danas ga viđamo u svim gradovima zapadnog sveta, on je ukras iznad prozora i vrata, neizbežna dekoracija arhitekture neoklasicizma, čija je izvedenica i beogradski akademizam.

U ovoj rubrici već je jednom pomenut taj fenomen: dešava se da se funkcionalni element nekog konstruktivnog sklopa otkači i postane čisto dekorativan element, slika, simbol. On onda slobodno putuje, lak i banalan, i ugrađuje se u druga okruženja, proizvoljno, da prenese nešto od aure tog sistema u kome je nastao. U ovom slučaju, zabat treba da prenese nešto od ukupne simbolike Partenona – ozbiljnost, strogost, red, disciplina, moral, ravnoteža, stabilnost, trajanje (…).

Zabat viđamo i u savremenoj gradnji Skoplja i Beograda 2010ih. Izgleda da se Partenon ponovo povampirio, veseliji i jeftiniji nego ikad.

Gradovi i himere

Nedavno smo posetili jedno mesto u Portugalu, Quinta da Regaleira – raskošni park sa romantičnom palatom, kapelom, bunarima i fontanama koji turisti masovno pohode i od kog živi ceo gradić. To je bila rezidencija i zabavni park jednog bogatog industrijalca, među lokalcima znanog kao „milioner Monteiro“. Između 1904. i 1910, dok se preko okeana se već uveliko grade stakleni neboderi, Monteiro na svom imanju zida konstrukcije u stilu gotike, renesanse i baroka, i tu ugrađuje simbole alhemije, masona, templara, i još nekih mističnih sekti za koje se interesovao. On, dakle, uzima arhitektonske stilove od pre 300, 400, 500 godina da sagradi sebi hram, a jedan vek kasnije turisti plaćaju kartu da uđu i da se dive starini, i nije im mnogo važno da li je to što vide malo staro ili mnogo staro – svejedno je antikvitet, a Monteirova gotička kapela iz 1910. godine bez sumnje liči na onu koju su videli u Parizu, iz 1345. godine.

Kada nešto navuče patinu kao da smo manje sposobni kritički da ga posmatramo, kao da je starost vrednost sama po sebi, dovoljna da izazove strahopoštovanje; mi smo fascinirani nečime što odavno traje, i što je, samim tim, puno misterioznih priča, i lako se damo prevariti u toj svojoj zanesenosti.Zato nema razloga da ne mislimo kako će jednom Beograđaninu 2080. godine biti potpuno ista stvar kuća iz Krunske 90, ili ona niz ulicu u kojoj je smešten muzej Nikole Tesle – istog su stila, i obe su stare. Kad smo kod toga,  komšije izveštavaju da se turisti već interesuju za zamak na Donjem Dorćolu, žele da uđu, misleći da je u pitanju neki hram. Možda će, kao u portugalskom slučaju, jednog dana imanje preuzeti opština i početi da naplaćuje ulaz, a loše proporcije, neumerenost, greške, i generalno – bezvrednost za istoriju umetnosti i arhtekture, ni ovde neće biti nikakav problem.