Ulogujte se / Kreirajte profil

Poliedri Leonarda da Vinčija: O božanskoj proporciji

„Neka me ne tumače oni koji nisu matematičari“, često je citirana misao koja se pripisuje slavnom Leonardu da Vinčiju (1452–1519), jednom od najvećih umetnika, naučnika i istraživača koje je ljudska civilizacija imala.

I danas, dok Leonardova dela i dalje izazivaju ogromnu pažnju i ništa manji otklon zbog mističnosti koja im se olako pripisuje, ne možemo a da ne priznamo da pogled na njih odaje utisak apsolutne harmonije i beskonačnosti, nečega čega u realnom životu gotovo i da nema.

Taj utisak i osećaj koje stvara neveliki broj završenih radova i na hiljade skica, crteža i ilustracija svedoče o delu čoveka koji je, stvarajući u vremenu kada se srednjovekovlje gasilo a napuštena, antička ljubav prema čoveku budila, pokušao da u tragovima i ostacima prošlosti pronađe večne, nepromenljive istine, univerzalne za svako društvo i za svakog čoveka.

Leonardov rad nosi u sebi svedočanstvo o duhu vremena renesanse, kada se humanizam kao filozofska postavka i ideja epohe izborio sa izazovima i iskušenjima praznoverja i neznanja.

Leonardove slike, poznate ne samo u originalu, već i po svuda prisutnim reprodukcijama – Poklonjenje mudraca (1481), Tajna večera (1498), Mona Liza (oko 1505), Sv. Jovan Krstitelj (1514) – deo su najznačajnije svetske umetničke baštine.

Postoji, međutim, i jedno delo koje svojom strukturom i sadržajem daje odličan uvod u priču o odnosu velikog umetnika i matematike. Reč je o crtežu Vitruvijanski čovek (oko 1485), muškoj figuri koja kao da lebdi u nedefinisanom prostoru ograničenom jedino tankim linijama kvadrata i kruga.

Pozivajući se na Vitruvija, slavnog rimskog arhitektu s kraja stare ere, Leonardo svesno otkriva ko su mu uzori i gde traži odgovore na svoja sve brojnija pitanja.

Kako je slavni Italijan otkrio božansku proporciju?

Ako pratimo njegove spise, poznate kao kodeksi, koje on, i tekstom i crtežima, gotovo mahnito, uporno i svakodnevno ispunjava, vidimo sve teme i oblasti kojima se bavio ovaj humanista i svakako najveći homo universalis koga je svet video.

Na više od 5000 stranica Leonardovih zapisa nalaze se razmišljanja, analize i pronalasci u toliko raznovrsnim naučnim disciplinama kao što su anatomija i aeronautika, botanika i mehanika, kartografija i hidraulika, akustika i proizvodnja oružja, urbanizam i optika.

Sve ovo, zapravo, kao da je zahtevalo jasnu sistematizaciju, svoju pripadajuću meru i broj, koju Leonardo stiče slučajnim (?) susretom s Lukom Pačolijem (1446-1516) u Milanu, u vreme oslikavanja Tajne večere za Crkvu Santa Marija dela Gracije, verovatno 1496/97. godine.

Od tada, pa narednih desetak godina, Leonardo i Pačoli su nerazdvojni prijatelji, saradnici i istraživači, koji pokušavaju da ožive i povrate davno zaboravljena antička znanja. Pačoli, franjevački monah, postaje Leonardu i učitelj matematike koji mu pomaže da stekne matematička znanja neophodna za dalji razvoj njegovih ideja i radova.

Njihova saradnja kulminira objavljivanjem tri rukopisne verzije Pačolijevog spisa De Divina Proportione – O božanskoj proporciji, krajem 15. veka, na kome Pačoli sukcesivno radi i narednih godina.

Za knjigu svoga prijatelja Leonardo priprema crteže koji ilustruju zlatni presek, proporcije i modele poliedara o kojima su pisali brojni antički filozofi i matematičari, poput Platona, Euklida i Arhimeda.

U čoveku renesanse poliedri izazivaju divljenje jer predstavljaju tela izvanredne lepote. Dodekaedar se, tako, doživljava kao predstava univerzuma u svoj svojoj veličini i celokupnosti. Pored poliedara Leonardo dizajnira i slova abecede – inicijale, od kojih je možda i najpoznatije veliko „M“, koje Metropoliten muzej iz Njujorka koristi kao svoj logo.

Kako je prvo štampano izdanje ovog dela objavljeno tek 1509, nekoliko godina po razilasku Leonarda i Pačolija, zakasnela slava o teorijskom spisu iz matematike počinje da se širi i među naučnicima i među umetnicima.

Početkom 16. veka, O božanskoj proporciji postaje tako neizostavno štivo za sve one koji se bave matematikom, ali su im neophodne Leonardove vizuelne predstave. U to vreme, Pačoli u Veneciji piše da je „u gradu Milanu poliedre napravio uzvišeni slikar, arhitekta, muzičar i univerzalni genije, Firentinac Leonardo da Vinči“.

Dobrivoje Lale Erić

National Geographic Srbija

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.