Ketrin Dejvis: O ljubavi, smrti, vitezu i Sedmom pečatu

Ketrin Dejvis, autorka osam romana, među kojima su i Put svile (2019) i kod nas objavljeni Versaj Marije Antoanete (2002), za mart je najavila izlazak knjige memoara pod naslovom Aurelia, Aurélia. Odlomak iz nove knjige nagrađivane američke spisateljice, u kojoj govori o putovanjima po Evropi, samospoznaji, ljubavi, životu i smrti, objavljen je u Paris rivjuu, a mi ga odatle prenosimo.

U sobi smo u prizemlju hotela, krevet je okrenut zidu sa zavesama preko prozora, a zid sa druge strane gleda na ulicu. Noć je. Kiša se stuštila, uporna, svetlucava, a kroz providne zavese vidi se reka prolaznika. Svi se, pomalo nagnuti napred pod kišobranima, kreću u istom pravcu, sleva nadesno, u dobrom smeru, iz prošlosti u budućnost, suprotno od onog kojim Smrt vodi viteza, i štitonošu, i opata, i kovača, i nemu služavku, na njihov završni ples pred kulisama vremena u Sedmom pečatu Ingmara Bergmana. Kišobran je baldahin nebesa; kiša nikada neće minuti. Možemo da vidimo prolaznike, ali ne i oni nas, iako je Erik uključio lampu nad uzglavljem s njegove strane kreveta.

Bila sam opsednuta Sedmim pečatom u završnoj godini srednje škole; opsednuta prizorom u kom zgodni vitez igra partiju šaha sa Smrću. Lice Smrti neočekivano je oblo i bledo, a tama njegovih očiju i iskre pohlepe iz njih jednako su strašni kao njegovo ime na švedskom: Döden.

Smrt je na kraju nesumnjivo uznela život – inače turobnu rabotu tokom koje su ljudska bića dužna da jedu, pare se, odlaze na posao i upuštaju se u besmislene razgovore – do carstva vrednog strasne privrženosti njemu. Vitez je bio zgodan, da, i pun vrlina (iako ne baš dobar šahista, kako je to primetio Marto, stariji brat moje najbolje drugarice), ali Smrt je bila puna nečega što je delovalo življe nego išta što je pokretalo njegovog protivnika. Kad vitez kaže: „Vučeš crne figure”, Smrt odgovara: „Sasvim prikladno, zar ne?” Za razliku od svih drugih u filmu, imao je smisla za humor. Zaljubila sam se u Smrt. Ako nisam mogla da budem s njim, skrasila bih se uz nekog poput Marta, zgodne, vrcave zamlate. 

U snu, Erik se oslonio na jastuke, nespokojan, listao je novine, vadeći i razbacujući stranice po prekrivaču, svuda prošaranom nijansama prljave roze i boje starog zlata. Obično bih sklonila takav prektivač i nagurala ga u orman. „Dosta mi je”, kaže Erik. Podsećam ga da prvo treba da se sretnemo s njegovom porodicom. Možemo da izmislimo neki izgovor, kaže. Odavno je spreman da krenemo. „Mislila sam da smo srećni”, kažem. „Zar nisi bio srećan kad smo gledali onaj film?“ Bilo je to u redu onda, objašnjava Erik, ali ovo je sada. „Sad, sad je dosta”. Počinje da se mrda, prenosi težinu na svoju desnu šaku tako da izgleda da se sprema da iskobelja noge ispod pokrivača na pod. I onda, odjednom, nestaje. Kao da je ispario.

Godinama smo tako sedeli u krevetu, jedno kraj drugog. S tom razlikom što bi to bilo u rano jutro, ne noću, uz tek donete novine, parče sveta hitnuto na naš trem u Sent Luisu ili spušteno na ulaz našeg prednjeg dvorišta u Vermontu, pa sam morala da izletim u pidžami da bih ga pokupila. Ne sećam se kada smo poslednji put Erik i ja sedeli tako zajedno, čitajući iste novine. Kad neko s kim ste dugo živeli umre, uspomene prestanu da funkcionišu uobičajeno, one pomahnitaju. Više nisu kao sećanje; češće su kao astralna projekcija. „Poput zatamnjenja u filmovima, stavlja na probu obrise tvog astralnog otiska“, saopštila  mi je moja podsvest pre neko veče, oglašavajući se izvan zidova spavaće sobe, dok je veliki memoarista Šatobrijan, govoreći iz groba, ogorčeno primećivao da je sećanje često tek svojstvo povezano sa glupošću.

Viteza sam prvi put videla na školskoj ekskurziji u Klojstersu, u završnoj godini srednje škole. Proleće, drveće se razlistalo oko puta, zanesenost i romanse u vazduhu, uz dašak nemira i jeze. Neverovatno je kako mesta na koja ste se uputili u životu vidite pre vremena, a nemate pojma da se to dešava. Smrt vas čeka, rekli su vam. To je fundamentalna činjenica življenja, a vi opet pokušavate da je preskočite. Erik je čitao novine i, šta god da bi čitao, postajao bi nestrpljiv.

Ljudi su tiho koračali po Klojstersu. Šaputali su i govorili u pola glasa, ali su im reči ipak svuda odzvanjale; zvučalo je to kao da progovara prošlost, kao da su reči povukle dah mesta, da voda kaplje po kamenu. Osamila sam se, samozaljubljeno, sama, stojeći tamo, samoj sebi dovoljna, i zurila u efigij sa likom Žana Daluja, francuskog viteza krstaša, mnogo zgodnijeg od momka iz mog razreda za kog sam mislila da se ložim na njega, a opet, nekako, jednako sličnog po nepristupačnosti.

Momci su tada nosili duže kose, ali su imali i šiške. Vitezu su raspuštene lokne pale tako da su mu elegantno isticale čelo; nosio je verižnu košulju, a ruke je sklopio malo iznad grudne kosti, isto kao vitez na početku Sedmog pečata malo pre nego što će se susresti sa Smrću. Pod njegovim nogama je mirovao lav, za šta nam je nastavnik rekao da to predstavlja hrabrost. Rekao nam je, i pogrešio, da to što su mu noge prekrštene znači da je poginuo u bici.

Efigenij sa likom Žana Daluja foto: Promo/Met Museum

Nastavnik je sada mrtav. Možda nije znao da je vitezov mač donet iz Kine ili da je taj efigij sa likom viteza, okrenut naopako, u periodu nakon Francuske revolucije poslužio nakratko kao mostić preko potoka u Turu, i gledao kako ribice plivaju pod njim. Naravno da vitez sam više nije bio tu da bi gledao bilo šta; šta god da je od njega ostalo poharali su sankiloti. Čitamo „Vitezovu priču“ na srednjovekovnom engleskom na času tog nastavnika: “Ljubov zakon jest od sviju veći / što ikom se na zemlji dade steći /otud zakoni i zapovesti razne / za ljubov svake mere reči su prazne”. [1] Reči jedva da su lebdele oko tanke ivice poznatog, ne razlikujući se mnogo od preplavljujuće lepote vitezovog lica, misli sabiranih iza tog kamenog uma.

Na kraju, bili smo u autobusu na putu kući. Bilo je mračno; sedela sam uz momka na kog sam se ložila, jer se on, iznenada, odlučio da sedne kraj mene. Tama autobusa nije bila ni nalik tami Gotske kapele u kojoj je Žan Daluj položen, dok širom otvorenih očiju zuri u izrezbareni svod plafona za vjeki vjekova. Neki od mojih školskih drugova uključili su mala svetla iznad sedišta, ali momak  na kog sam se ložila i ja nismo; namere su mu možda bile ljubavne, dok su moje bile da potonem dublje u tamu, još tamniju zbog treptavih svetala koja su dopirala kroz prozor nakon što smo ostavili grad za nama. Onda je vožnja od Njujorka do Filadelfije trajala tri sata.

Momci iza nas poneli su viski u pljoski. Osetila sam taj miris, miris sa druženja uz koktele na Vudejl roudu. Ne živim ovde, pomislila sam. Nisam tu. U Gotsku kapelu je jedino svetlo dopiralo spolja kroz dvostruke prozore sa vitražima. Jedva da se nešto zaista videlo. Čim smo ušli u prostoriju gorela je jedna velika sveća u svećnjaku u uglu, ali je u nekom trenutku ona dogorela i ugasila se. 

Promućkan, ne promešan, rekao je momak na kog sam se ložila, prihvatajući pljosku sa sedišta iza nas. Bond, odgovorio je jedan od dvojice momaka, Džejms Bond. Sveća je dogorela, a fitilj se još dimio, šireći trag dima, za šta je naš nastavnik rekao da predstavlja prisustvo Svetog duha, najtajanstvenijeg i otud najstrašnijeg (kao da izaziva užas, strahopoštovanje ili jezu) aspekta Trojstva. S onu stranu prozora nazirala su se svetla stambenih zgrada nedaleko od autoputa, oblici drveća, lelujava tela vrba.

Momci su pričali o metalnim šakama doktora Noa. One su mu bile Ahilove pete, rekao je momak na kog sam se ložila, sav važan, a ja sam znala, baš onako kako ću znati sve kasnije tokom svog dugog i žestoko voljenog života, da ništa neće biti dovoljno. „Dokaz da je Mali princ postojao je u tome što je bio šarmantan, što se smejao i što je tražio ovcu“, čitao nam je moj obožavani nastavnik u šestom razredu, gospodin Fajn, a moja obožavana simpatija iz šestog razreda Edi Vilijams zakolutala je očima.

Suština je u tome: loženje ne vodi nikuda. To se zove loženje jer je nalik nečemu što je sletelo na tebe, čineću svaki pokret nemogućim. Nije to isto što i ljubavna afera koja – bilo da je ureknuta ili blagoslovena – unosi pokret, nosi te kroz vreme. Eto te, ložiš se, jedino komešanje u tvom životu izaziva pogled na objekat tvoje zaljubljenosti, bez obzira na gracioznost njegovih udova ili sjaj njegovog duha. I, stvarno, u čemu je poenta? U smislu budućnosti planete, na primer.

U autobusu na povratku iz Njujorka udvarala sam se užasu, celom klupku sačinjenom od toga kako je to biti rođen, zaljubiti se, voleti nekoga i proživeti život sa njima, a onda se, na samom kraju, suočiti sa smrću. Tamna prostorija, veliki tamni zasvođeni plafon. „Četiri sunca obešena o nebo popodne“, peva štitonoša, prateći svog viteza po kugom zahvaćenom pejzažu. „Ali ako ovca pojede cvet“, čitao je gospodin Fajn, „to je za njega kao da su se sve zvezde odjednom ugasile“, a Endi Vilijams ponovio je kroz smeh.

Više od bilo čega želela sam da budem sama i želela sam da se zaljubim. Želela sam celokupnu istoriju toga, ne samo životni vek, nego nešto šire, čak beskonačno, ali ne zaista beskonačno, jer me je beskraj suviše plašio. „Jer znam to tako ko što znam da stojim ovde i pričam s tobom“, pevala je Pegi Li, „da kada dođe poslednji čas…“ I sedam anđela sa sedam truba spremahu se da se oglase.

Prevod: Matija Jovandić

Izvor: Glif

[1] U originalu, iz Kanterberijskih priča Džefrija Čosera: „Love is a gretter lawe, by my pan / Than may be yeve to any erthely man; / And therefore positif lawe and swich decree / Is broken al day for love in ech degree.“

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments