Ne znam gde počinje ova priča..O poslednjem tangu ili širom zatvorenih očiju. Možda je početak vezan za moje rodno Prijepolje, zgradu omladinskog doma koji je preko puta mosta koji magistralu vezuje sa Šarampovom. Ipak tu se radilo o jednom drugom plesu koji smo mladi usvajali. Jedan, dva, tri, i , plesali smo u ritmu valcera, pomalo nespretno pa sve sigurnije po jednoj od sala doma u koju se ulazilo iz prizemlja.
Da li smo zatvarali oči uz muziku, nisam siguran, biće da smo više pazili da ne zgazimo jedni druge, ali vreme je varljivo i često na uspomene napada toliko prašine da više ne znamo šta je tu istina, a šta naša izmišljotina.
Sa ove distance mislim da je većinu mučilo ono što je mučilo i velikog pesnika Osipa Emiljevića Mandeljštama ,…dano mne telo što mne delat s njim…
Jedan drugi pesnik (Arsenije Tarkovski) je lepo objasnio u pesmi ”Euridika” da je duši grešno bez tela…
Možda je koren ove priče ipak smešten u Peking. Paradoksalno, ali najlepši tango i rumbu gledao sam u jednom ujgurskom restoranu ,”A fun ti” u Pekingu. Restoran je bio poznat po dobroj zabavi i dobroj hrani. Uz ujgurska jela, roštilj pre svega, bila je tu i jedna muzička grupa koja je uveseljavala goste. Uživali smo tamo nekoliko puta. Jedno veče u pauzi puštena je sasvim druga muzika. Odjednom pažnju nam je privukao jedan plesni par, koji je plešući “razgovarao”. Dama je plesala zatvorenih očiju, ali su tela plesača pred našim očima ispisivala prekrasnu knjigu, tako neobičnu i tako jedinstvenu da su nam se počele pojavljivati suze u očima. U tom plesu bilo je toliko emocija, toliko jasne ljubavi prema životu, prema ženi, prema muškarcu, prema kiši, vetru, travi, zvezdama…da smo ostali zatečeni tom jasnom istinom- koliko je život lep. Što je ples više odmicao to je i naše uzbuđenje raslo i poželeli smo da ples traje do jutra.
Moj stari poznanik- slučaj, hteo je da sutradan aktera tog plesa sretnem na pekinškom aerodromu, zahvalim se za neobično iskustvo i poželim mu sretan put. Sastanak i brz rastanak, tako svakodnevna priča…A utisak, ako je jak, ostane za ceo život…
Zadnje dve godine moja starija kćerka se zainteresovala za tango. Više puta morao sam je sačekati u rane jutarnje sate i vratiti kući. Iako su to bili “sitni sati”, ona bi uvek izlazila sa velikim osmehom na licu pa sam odustajao od prigovaranja.
Tako je bilo i pre neki dan. U Beogradu se održavao tango festival i kćerka je bila redovni posetilac. Stigao sam neki minut ranije ispred Mixer house. Parkirao sam, pogledao na nebo koje je menjalo boju sa svitanjem. Pokisle ulice, zastave Belgrade waterfront, stanari još spavaju. Prilazim i kroz lepo osvetljene prozore odjednom gledam desetine parova kako se opijeni okreću i okreću. Lepe toalete, svetlost nasuprot tame iz koje sam gledao prizor, davali su celom prizoru neku nadrealnu notu. Pokušaj da uđem ostaje bezuspešan i ja kroz prozor nastavljam da gledam poslednji tango. Parovi se okreću suprotno kazaljci na satu, opijeni lepotom muzike, kao da ne mare na vreme. Kćerka pleše širom zatvorenih očiju. Prelepo je i nestvarno u isto vreme pa pokušavam da napravim fotografiju i “zaključam trenutak”. Vadim telefon, uključujem kameru i okrećem je ka prozorima. A tamo- tama. Poslednji ples se upravo završio. On još traje u mojoj glavi kao i u glavi plesača, ali ga više ne možemo fotografisati. Naprosto je iscurelo vreme koje mu je bilo dato. Nije prošlo ni par minuta, a parovi jedni za drugima u sasvim drugim toaletama napuštaju Mixer house. Lepa garderoba i tango cipele su u rančevima na leđima. Ipak u očima im je onaj žar od pre nekoliko minuta, koji ih je vodio po dvorani ukrug, ukrug. Razgovaraju međusobno i ja naslućujem i španski i portugalski i ruski i turski i…Zamiču mi u različitim pravcima, patim i pratim ih pogledom. Znam nešto o rastancima i znam da je ovaj sa mnogima od njih zauvek.
Čini mi se da mi život nikad nije više ličio na san nego ovoga jutra dok sam sa ulice motrio kroz prozore, kao u nekom snu na neki drugi, daleki i lepši svet. Tako nepostojan, tako bezazlen, tako jednostavan, tako blizu, a tako daleko…Ispratio sam pogledom tu zvezdu padalicu, zatečen njenom lepotom.
Dok sam vozio tri dame učesnice ovog događaja, osetio sam se sretnim da sam hteo da i sam zatvorim oči i plešem zatvorenih očiju, kao moja kćerka taj poslednji tango jednog beogradskog aprila.
za P.U.L.S.E: Goran Đerić
U Beogradu 26.04.2016.
Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E
O poslednjem tangu ili širom zatvorenih očiju added by Goran Đerić on
View all posts by Goran Đerić →
Доброта и нежност, родитељска љубав и младалачко лутање, искуство испуњено чистотом невиности, полет окрилаћен стрепњом и надом су знамења која остају у души после читања овог упечатљивог сведочанства радости.
Сажети утисци који описују унутрашња збивања поводом танго фестивала на који је писац дошао да би сачекао ћерку и одвезао је кући, осветљавају београдску ноћ успоменама и корацима који одзвањају калдрмом родног града и на подијуму првих игранки на висоравни детињства и пунолетства.
Заиста, пишући “О последњем тангу” Горана Ђерића пишем о сопственим заносима и тугама које ме сад испуњавају топлим зрацима среће.
“Град у коме сам одрастао и први пут маштао о љубави, пресреће ме сећањима скоро на сваком углу и та су ми сећања драга, као сусрети са пријатељима из младости. Места чувају свежину тренутака у којима нас је обасјала љубав и пролазећи поред њих, посећујући их поново, враћају нам топлоту којом смо тада зрачили, ма колико година прошло. Та топлота живи само за нас и верно нас чека да би нас загрејала опет, да би нас обрадовала осећањем да лепота не пролази, да доживљено не ишчезава и да се слива у дрхтави незаборав који трепери кроз дане.” (Одломак из књиге “Хвалоспеви смислу”, прича “Обасјани љубављу”)