U senci krsta i kandže: O potrebi ljudi da muče druge ljude

U dubokoj unutrašnjosti čovekove prirode, na mestu gde svetlost razuma jenjava i gde se vera u ljubav povlači pred silom, tinja jedna mračna potreba – potreba da se neko drugi ponizi, povredi, zgazi. To je nagon koji prevazilazi političke sisteme, vremenske epohe i društvene slojeve. On nije isključivo rezultat nepravde, već iskonski poriv – stariji od religije, dublji od kulture, trajniji od bilo kakve političke strukture. On pripada onome što bismo mogli nazvati tamnom antropologijom čoveka: nečemu što se uporno opire hristijanizaciji, prosvećenju i unutrašnjem pročišćenju.

Mučenje kao ritual kolektivne identifikacije

U slabim društvima, kakva su mnoga posttotalitarna i tranziciona, mučenje i diskriminacija postaju oruđe identiteta. Kada zajednica izgubi veru u sopstvenu vrednost, kada kulturne i moralne vrednosti bivaju zgažene, narod traži novi oslonac. I on ga nalazi – ni u istini, ni u lepoti, ni u dobru – već u ponižavanju drugog. Taj drugi je često neko slabiji, drugačiji, izdvojen. On postaje simbol onoga što treba zbrisati da bi se “mi” osetili snažnije, zdravije, jedinstvenije.

To se često dešava u manjim sredinama – u gradovima koji su nekada možda imali dušu, ali su izgubili konture civilizacije u zagušljivoj atmosferi kulturnog propadanja. Sredina, kao kolektivno biće, funkcioniše po principu čopora – traži slabog člana da bi se oko njega objedinjeno ostrvila. Tu se sadizam više ne izražava kroz individualnu patologiju, već kao društveno prihvaćen ritual.

Sadizam slabih i sadizam moćnih

Postoje dva lica sadizma. Sadizam slabih je najčešći: on ne dolazi iz samopouzdanja, već iz osećanja ništavnosti. Ljudi koji nemaju uticaj, moć, ni ljubav, često postaju izvršioci institucionalne i neformalne torture nad onima koji su još slabiji. Oni time kompenzuju vlastitu izgubljenost i nemoć. Oni su poslušni kada im sistem, otvoreno ili skriveno, signalizira ko je dozvoljena meta. I u tom poslušnom iživljavanju pronalaze sladostrašće – ne moraju da misle, ne moraju da osećaju – samo da povrede. I najstrašnije: oni to nazivaju „pravdom“, „moralom“, „normalnošću“.

S druge strane, sadizam moćnih ima aristokratski prezir. To je sadizam iz obesti, iz osećaja potpune vlasti nad telom i duhom drugog. On nema potrebu da se opravda. On, paradoksalno, često dolazi uz rafinirane reči, uz kulturu, uz zakon. No, iza svega stoji isto: neutaživa potreba da se život drugog čoveka smanji, zgazi, zatamni.

Sistem kao saučesnik

Sistem ne mora direktno narediti: “Muči tog čoveka.” Dovoljno je da ga ne zaštiti. Dovoljno je da bude slep kad je povreda počinjena. Dovoljno je da pokaže, simbolično ili konkretno, da su neki ljudi manje vredni, manje važni, manje ljudi. Tako sistem postaje tiha mašina diskriminacije – ona ne vrišti, ne viče – ona ćuti dok traje nasilje. To ćutanje ima težinu čekića.

I najopasnija forma te sistemske izopačenosti jeste normalizacija mučenja. Kada sredina poveruje da je nečije stradanje „zasluženo“, da je nečiji bol „logičan“, a nečija odbačenost „prirodna posledica njegovog ludila, porekla ili neobičnosti“ – tada mučenje postaje moralna dužnost u očima mase.

Oni koji su nemoćni i poraženi često traže satisfakciju u mučenju slabijih od sebe, kako bi dokazali da ipak vladaju nad nečim, nad nekim, makar to bio i neko ko se više ne može braniti. U tome i jeste užasna istina o ljudskoj prirodi: mnogi ljudi ne žele slobodu, već sigurnost hijerarhije. Ili žele da budu pokorni – ili da pokoravaju.

Ovaj obrazac ponašanja briljantno je prikazan u romanu i filmu “Paklena pomorandža”. Aleks, glavni junak, isprva je sadistički vođa grupe mladih prestupnika koji uživaju u nasilju. On je strah i trepet za druge, neprikosnoveni gospodar svojih “drugova”, ali i svake žrtve. Međutim, nakon što prođe kroz brutalni državni eksperiment “lečenja” agresije – koji ga lišava sposobnosti da se brani ili iskaže borbenost i bilo kakvu agresivnost – on postaje nemoćan. Tada se otvara prostor za osvetu onih koje je ranije tlačio. Ljudi koji su pred njim nekada molili i plakali sada mu se podsmevaju i iživljavaju se nad njim s posebnom radošću. Taj preokret ne govori samo o Aleksu, već pre svega o ljudima i njihovim iskonskim mračnim porivima, a zatim i o sistemu koji ne želi istinsku pravdu, već samo premeštanje pozicije moći. Umesto da nasilje nestane, ono samo menja nosioce – i postaje prihvatljivo ako ga sprovodi “društveno podoban”.

Istorijski i filozofski primeri sistemske zloupotrebe i normalizovanog zla

Hana Arent je, u svojoj čuvenoj analizi suđenja nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu, došla do šokantnog pojma „banalnosti zla“. Ajhman nije bio monstrum iz horor romana – bio je birokrata, čovek koji je „samo radio svoj posao“, organizovao vozne redove za transport Jevreja u logore. Arentova nas uči da zlo ne dolazi samo iz patološke mržnje – ono dolazi iz poslušnosti, konformizma, iz nesposobnosti da se misli moralno, da se sagleda posledica sopstvenog delovanja. U tom smislu, svaka sredina koja normalizuje nasilje postaje fabrika banalnog zla.

Hrišćanstvo, u svom izvornom učenju, poručuje: “Šta god učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” Ipak, upravo oni koji se najglasnije pozivaju na hrišćanske vrednosti često su ti koji prvi bacaju kamen. Isus je bio mučenik sistema, odbačen od verske elite, ismejan i vređan od gomile, izdan od bliskih. Nije slučajno što u priči o Hristu nije samo Juda zločinac – već i oni koji su ga se odrekli, i Pilat koji „pere ruke“, i narod koji viče: „Raspni ga!“

Filozofi poput Ničea su upozoravali da moral rulje nije zasnovan na saosećanju, već na zavisti. U njegovoj analizi hrišćanskog morala u „Genealogiji morala“ vidimo kako oni koji se osećaju slabima projektuju svoju nemoć kroz osvetoljubivu etiku. Oni ne traže pravednost – traže da neko drugi padne niže nego što su oni. To je temelj mnogih sadističkih reakcija – potreba da se bude iznad nekoga, makar i kroz tuđu patnju.

U različitim delovima sveta za vreme ali i posle sukoba i ratova, oni koji su u manjini su ritualno ponižavani. Manjine su služile kao žrtveni jarci u pokušajima nacije da se „očisti“, da sebi oprosti neuspehe. Mržnja prema drugačijem – etnički, intelektualno, vrednosno – uvek je bila najsigurniji ventil frustrirane većine.

Problem, dakle, nije samo u političkim strukturama, već u suštinskoj psihologiji čoveka – u uživanju u nadmoći, u porivu da se neko slomi, da se uništi ono što je drugačije, usamljeno, nezaštićeno.

A jedna od najvećih zabluda moderne civilizacije jeste verovanje da su deca, samim tim što su deca, neiskvarena i nevina bića. Roman nobelovca Vilijama Goldinga “Gospodar muva” brutalno demistifikuje tu predstavu.

U tom delu, izolovana grupa dečaka na pustom ostrvu, daleko od kontrole odraslih i civilizacijskih normi, vrlo brzo tone u haos, plemensku organizaciju, mučenje i ubistvo. Bez spoljašnjeg pritiska, bez autoriteta koji ih prisiljava na zlo – oni ga sami pronalaze u sebi. Njihova potreba da dominiraju, da linčuju slabije, da uživaju u ritualima krvi i moći, pokazuje da koreni sadizma nisu nužno stečeni, već su utemeljeni duboko u prirodi ljudskog bića. Ne učimo nasilje samo od društva – ono je često prirodan odgovor na slobodu bez odgovornosti.

Goldingov roman je, u tom smislu, kao ogledalo: dokazuje da civilizacija nije zadata, već krhka konstrukcija, iza koje uvek vreba haos nagona, a među njima – i želja za mučenjem. Taj nagon se potom u odraslom društvu racionalizuje, pakuje u ideologiju, zakon, institucije, pa čak i religiju – ali suština ostaje ista: neko mora da strada da bi se drugi osetio moćno.

I naposletku, ne zaboravimo Dostojevskog, koji je još u „Zapisima iz podzemlja“ pisao o tome kako se ljudi ne ponašaju uvek racionalno. Nisu uvek vođeni logikom dobra, već osećajem moći. Čovek je biće koje ume da uživa u tuđem bolu – ne zato što mora, već zato što može.

Postoji li izlaz?

U svetu u kojem su hrišćanska učenja svedena na folklor, u kojem se kultura podređuje mentalitetu gomile, a empatija postaje slabost, teško je govoriti o izlazu. Ali filozofija – u svom najdubljem značenju – jeste potraga za izlazom. Ona nas poziva da raskrinkamo laži globalnog sistema, da se ne pokorimo mentalitetu čopora, da ne učestvujemo ni ćutanjem ni polutrpljenjem.

Možda je najvažniji prvi korak: imenovati zlo. Prikazati mu lice. Pokazati ga bez maski. Nazvati mučenje mučenjem, sadizam sadizmom, sistemsku torturu njenim pravim imenom. Oduzeti nasilnicima njihovu retoriku opravdanja. Oduzeti gomili iluziju moralne nadmoći, ako već fizička postoji. I priznati: postoji mrak u čoveku – ali postoji i svetlost. A ta svetlost počinje tamo gde čovek odbije da pogne glavu i ćuti.

Izvor: Kultura i društvo

  Mučenje, Psihologija, sadizam