O slomljenim herojima (Bijenale umetnosti u Veneciji)

Ulogujte se / Kreirajte profil

O slomljenim herojima (Bijenale umetnosti u Veneciji)

.

Become a Patron!

.

Bijenale umetnosti u Veneciji – „toj sumnjivoj lepotici“ kako je napisao Tomas Man – i u Veneciji gde po rečima Vladimira Pištala na pitanje „Ali zar samo ovo?“ dobijete odgovor „Dobro je i dovoljno je“. Bijenale bi moglo biti samo jedna mala riba koja nakačena pliva uz veliku. Ne zaboravite, Venecija (gledana iz vazduha, zaista u formi ribe) jeste dovoljna. A samo Bijenale umetnosti, varljivo je – jer osim što traje više od pola godine (skoro kao novogodišnja rastveta na našim ulicama), smenjuje se sa Bijenalom arhitekture. Tako savremena umetnost i arhitektura, kao upitno koegzistirajuća „grana“ umetnosti, kroz izložbe dominiraju godišnjim sezonama čuda zvanog grad u laguni.

 

Paviljonski dani su tekli

Tokom oktobra dežurala sam u Paviljonu Srbije u Đardinima. Ređali su se dani u nizu, bila sam prisutna na licu mesta. Ovaj tekst nastaje kao potreba da se zabeleži skok u razmišljanju o izložbi tokom ovog neuobičajenog iskustva. S jedne strane on je ličan, s druge strane nastao je u celini kao posledica boravka u paviljonu i posmatranja ne samo izložbe, (o kojoj praktično prethodno nisam imala nikakavih znanja) već i posetilaca fokusiranih na izložbu, opservacija i reakcija nekih od hiljada ljudi koji su dolazili i odlazili. Jedna izložba je statična, međutim ona uvek ima „svoju izložbu“ koja koracima, pogledima i utiscima prolazi kroz nju, pa je i ponese dalje.

Đorđe Ozbolt

Đorđe Ozbolt

 

Ključna reč: mnoštvo; ključna reč: raznolikost

Ljudi govore. Ljudi očekuju, posmatraju, postaju ili su već bili razočarani, indiferentni, radoznali, nestrpljivi, entuzijasti, pronalazači. Rečju: aktivni. Pred vama je interakcija umetničkog dela i njegove suđene publike, a to je jedini direktni produkt jedne izložbe i entitet za sebe. Ovde i sada. U mnoštvu. U paviljonu ga raspoznajete, postajete ga svesni i shvatate da ste mu jedinstveni svedok. Sada možete da vidite kako taj mehanizam funkcioniše. Sklop izloženog dela i njegove percepcije u vremenu je umetničko delo čiji autor jeste da je sam umetnik, ali on više nema odgovornost za taj nivo stvaranja. Repliku ima publika; publika stvara umetnost, umetnost ulazi u život. Čini se jednostavno? I jeste jer je iskustveno.

 

Regaining Memory Loss / Povratak gubitka memorije. Autor Đorđe Ozbolt

To je naslov koji čeka ispod nadvišenog, u fasadu paviljona iz 1938. uklesanog natpisa znatnih razmera JUGOSLAVIA. Zašto stalno nešto gubimo? Paviljon bivše zemlje, ipak je naš. Srbija nije napustila Jugoslaviju, pa ju je dakle i nasledila. Na pogled zbunjujući naslov ima jednu izostavljenu činjenicu, prećutanu, ali uobličenu u skulpturi na ulazu, prvoj, njemu na dohvat ruke, urađenoj rukom umetnika. Ugledate je i pomislite: „Ne mogu više ništa da zaboravim“.

Ovog (jugoslovenskog) čoveka, presamićenog mislioca, biće da ne muči gubitak memorije ili, ipak lepše – gubitak sećanja (pošto je čovek, a ne kompjuter) – muči ga gubljenje moći zaborava! „Možda gleda u natpis Jugoslavia sa unutrašnje strane“. Jedan posetilac, uzviknuo je: „Pa ovaj posmatra ptice!“ Ipak, samo jedan imao je tu poetičnu (pa čak i englesku) asocijaciju koja je prividno razbila Ozboltovu ideju da kada ponešto uspe da zaboravi – preostala sećanja se, poput slobodnih čestica, naređaju u najapsurdniji sistem; ona koja prežive, pristanu uz neka druga, koja su sa njima sasvim nespojiva.

 

Kako smo stajali ispred platna „Sećaš me se?“

Tako što bi većina videla dve male blentave kuce (crnu i belu), i većina ne bi videla majušni spomenik gotovo na rubu, natkriljen velikim baroknim oblacima koji se polako razilaze – spomenik palim borcima partizanskog odreda na Kosmaju! Prvo: deca. Ona vole pse i psi su „izložba“ za njih – „sviđa mi se jer su realistični“, u svesku utisaka odlučno zapisuje jedna mala Ema. Mala deca se plaze, laju, podvriskuju, čak dvoje najhrabrijih pokušava da pomiluje kuce – dodir je najiskrenija i najdirektnija dečja reakcija, ali roditelji su bez nedoumica („ne, ne, ne diraj slučajno sliku!“).

Neki malo odrasliji raduju se kučićima iz preostatka infantilne zabave. Vlasnici pasa namah usrećeni i skoro ponosni, jer „Sećaš me se?“ gotovo da je mala posveta ljubimcu koji ih prati. Svi ušetali četvoronošci ovekovečeni su ispred tog platna. Drugi odrasli pak, i ne pomišljaju da treba nečeg da se sete – bilo je izvesno da su dva kučeta, naravno preuvličanih razmera, ništa drugo nego zaštitni znak poznate marke viskija. Jedan gospodin je bio spreman da se obrati googlu kako bi to i direktno dokazao. Nema sumnje, to su oni. I Ozbolt to veoma dobro zna, jer Đorđe Ozbolt živi u Britaniji već više od 25 godina. A budući da su te godine verovatno proizvele potonuće mnogih sećanja pod uskovitlanim oblacima (da bi se moglo živeti, da bi se nastavilo dalje), taj mali spomenik na Kosmaju mora da je veliki jer je opstao, pošto ponovno zadobijenim gubitkom memorije, on nije izbrisan. Taj mali, veliki spomenik. Sećam te se, al’ ne znam ko si.

 

A onda lektira – ili usud naroda Balkana

Ljudi u kovitlacu tuče, a u centru bela zvezda. Udovi njihovi raskriljeni na sve strane, na pet strana (petokraka, zapravo), poneka glava. Koliko udova? Zagonetka. Koliko pari udova, i to isto: treba opservirati. U katalogu ispod ove slike piše – ne „Waiting for Godot“ već „Wrestling for Godot“. „Čekajući Godoa“ – po izvesnom, gotovo pravilu, mlađa publika ne poznaje ovu Beketovu dramu – ukazuje li to na propuste u evropskim školskim sistemima (vanevropljanima je potpuno nepoznat), ili se sa avangarde pomeraju fokusi? „Rvati se za Godoa“ manje je avangardno.

Koliko je osoba u rvačkom zahvatu? Nije loše to pitanje postaviti svakom ko duže zastane pred platnom, pošto se verovatno zadržava baš da bi to razumeo. „Vidim jednu glavu“. „Trojica – tri para nogu“. „Vidim pet, nemaju svi ruke i noge“ „Trojica, mada se vidi jedna glava, ostale su zaklonjene“. „Nezgodna pozicija, zbilja nezgodna… khm.“ „Da, pa nije baš ljubavna pozicija“.

Ako želite da budete partibrejker ili je vreme kviz-pitanja jednostavno isteklo, rećićete im – „dvojica“. Jer posle nekog vremena, na upit vaše produžene pažnje, ova slika svejedno progovori, pošto iznenada izviri druga glava, ta druga na kojoj je zvezda. Glava zadobije ramena, treći par nogu više nisu noge, već postanu ruke koje se odupiru pesnicama. I sve se sklopi. Čekaju Godoa – nikad ga neće dočekati, hvataju se u rvački zahvat za Godoa – nikad neće prestati. A pošto ste s mukom raspoznali koliko ih uistinu ima, onda su dakle prilično slični, ta dvojica – da ne kažemo kao jaje jajetu, pošto su crni (neutralno, u tuči). Tuča dvojice istih, kao tuča bez kraja. Dodati joj smisao? I gde se to oni uopšte nalaze? Beket bi rekao: „Ne mogu da nastavim, ali nastavljam.“

 

Mačizam. Čist mačizam. I posledice

Svi ga primete. I vade mobilne telefone iz džepova (skoro da bi upucali taj njegov borbeni krik) i slikaju ga i smeju mu se i o „trećoj nozi je reč“. Roditelji sa decom ulaze u paviljon i uz jedno „O-o“ i drugo „O-o“ presumeravaju se prema slici s kučićima i Kosmajem. On je jedini pored „posmatrača ptica“ koji ima sve udove na broju i više od toga. On zaista pripada bandi od pet (kakvo je zvanično zajedničko ime za svih pet izloženih skulptura); ako im već nije i sam vođa! Pet kao pet udova ili pet krakova petokrake ili petica u dnevniku jednog pionira, ili petočlana postava benda.

U srpskom je dovoljno opisati ga samo kroz jedno pitanje: „Šta se… ?“ pa ono ovde s razlogom nije dovršeno. I pošto mu se iznova svi smeju, možda se sebi smeju u samoironiji – što bi bilo zaista najlepše postignuće autora skulpture – to, ako je uspeo da pokrene samoironiju drugih. Postoji samo jedan taster koji nedostaje da bi se „smejali sami sebi“, a to je da priča o njemu ima i svoj nastavak. Ko primeti nastavak, odnosno na obližnjem zidu sliku „Gubitak“, namah prestane da se smeje ili mu osmeh postane gorkast. „Ali samo u gubitku nalazi se uporište da se nešto promeni“.

Da ne ode u zaborav: naš drčni „Jolly“, nerazdvojan od svog Gubitka; jer će se onda priča o njemu previše ponavljati.

 

„Umetnikov posao je da produbi misteriju i da nagoveštava“ (ne da objašnjava) (B. Anderson, rođen 1967. kao i Đ.Ozbolt)

I Đorđe je naslikao „Full Moon Rising“ i postavio pun mesec s druge strane izložbene sale, da bi to moglo da se desi. Misterija monohroma uz akt heroine noći koja je ili „u revolucionarnom stavu s podignutom pesnicom“ ili „tom rukom nešto neodređeno grabi“, u noći odbleska nagoveštene pritupaste face, i ne samo face. U daljini kragujevački spomenik! Nakon izvesnog opstajanja misterije, vrlo anglosaksonski motiv ulazi u centralno vidno polje slike, pošto jedna Italijanka, takođe nastanjena na ostrvu, na googlu potvrđuje svoju sumnju o pojmu „mooning“ – pokazivanju gole zadnjice u znak protesta, prezira ili nepoštovanja, kao i provokacije. A bele ruke akta? Od nošenja rukavica? Ko je to stalno nosio rukavice u detinjstvu slikara? Ili „izrugivanje licemerju“? Ili… možda ipak ostaviti misteriju na miru.

 

Nepostojeći pejzaž (u ogledalu)

„Slika sa rekom je božanstvena“, „Moja omiljena“, „Vratio sam se zbog nje“… „Možda kada ponovo pogledate, vidite da nešto samo ako je pomereno sa svog mesta, postaje vidljivo“.

Sve dok jednog oktobarskog popodneva u paviljon nisu ušetale Sara i Dunja. „Odakle ste?“ „Iz Sremske Mitrovice.“ „Sari je danas rođendan.“ „Koji?“ „Osamnesti.“ „Lepo je, sviđa nam se ovde, ova slika nam se sviđa najviše.“ „Znate li da se zove Sad me vidiš?“ „Da?“ „Možda ako promenite mesto posmatranja, ovde možete da vidite nešto više od para nogu, kako to obično vide drugi, ili para krila…“ „Videle smo spomenike na drugim slikama, koje verovatno drugi ne prepoznaju.“ „Za sada nije sigurno da svaka slika mora da sadrži spomenik.“ „Pa ipak, meni se čini… čini mi se da bi ovo baš mogao da bude spomenik, onaj naš, na spomen-groblju, evo, ima i reku! Čini mi se da jeste, da, skoro sam sigurna… ali, baš ću proveriti!“

U svetu zasićenom olakšicama iznuđuju se provere, naš svet podržava nesigurnost, jer na internetu ona je izvesnost. Dok je platno jasno reklo „Sad me vidiš“.

Olakšano i izmešteno lebdelo je sećanje na spomenik čiji je autor niko drugi do Bogdan Bogdanović. On, kada je imao 38 godina, sećanjem na civile streljane u Sremskoj Mitrovici u tragično vreme, posebno 1941-42. Među kojima i Sava Šumanović… Među njima i Sava.

 

Gde stanuje nada?

Dalje više nismo tražili spomenike, onaj neprepoznat u azurno-zelenom bio je dovoljan. Dalje su sledili sve puniji i topliji koloriti („boje, boje, boje, poješću boje“ – upisano u svesku utisaka), nadrealni supstrat pretočen postepeno u apstrakciju. Neki su na sledećem platnu „kao šetali parkom“, kao nosili grančicu masline, bili su mirni, bili su kontra-teža dvojici u rvačkom zahvatu za Godoa na suprotnoj strani paviljona. Šta god da je bila njihova namera i njihov međusobni odnos, oni su bili na pravom mestu, u Đardinima, u pravom parku. Taj par na slici mogao je biti samo odraz para šetača.

„Izložba odiše optimizmom“ – piše u svesci. Možda je odgovorno platno „Izgrađena na steni“, gde je samo stena stvarna (iako su neki rekli „to je vodopad“). Nedovršenosti izgradnje. Apstrakcija nedovršenosti. Izgrađena na steni je nada, jer je nada prozračna i „prati je plava“ – ona intenzivna i nedvosmislena.

Šta je na steni, konačno, bilo je samo pitanje ličnog izbora. Od izvesnosti malih pasa sa etikete viskija do slobode izbora, šta je plavo, zatvorio se krug.

 

Pet, o_pet

Jedna američka profesorka, po imenu Karen jednom za svagda razrešila je „petoricu iz bande“ (naših pet dobroćudnih i permanentno statički izazivajućih skulptura – „Kako ove figure uopšte stoje?!“, „Aha, znači, ništa beton, nego polistiren…“), razrešila ih je dakle od ideje da su reminiscencija na jogi-poze, kako se uporno navodilo u odštampanim vodičima. „Well“ – rekla je Karen pomalo sama za sebe – „It’s about broken heros“. O slomljenim herojima je reč.

„O junacima i grobovima“, naslov je koji potpisnica ovih redova smatra možda najvažnijim formativnim romanom koji je pročitala u doba lomljenja heroja. Ovaj roman napisao je argentinski pisac Ernesto Sabato. Ovde i sada, više godina kasnije umesto junaka i grobova nalaze se slomljeni junaci i spomenici. Uspomene uopšte. Đorđeve lične uspomene. U zemlji naizmeničnog smenjivanja sposobnosti sećanja i sposobnosti zaborava.

Za P.U.L.S.E, tekst i fotografije: Jasmina Andonović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.