“Tatarska pustinja“ čudesno je alegorijsko delo Dina Bucatija, prožeto brojnim egzistencijalnim zapitanostima što se rađaju i uskrsavaju u nekoj neodredivoj osuđenosti na uzaludno iščekivanje, dok se smenjuju jednolični dani, prazni i gluvi, ispunjeni uobičajenom rutinom i potčinjenošću autoritetima, u ovom slučaju bi se moglo reći, samoj propisanoj dužnosti i njenim unapred određenim konvencijama.

Sama tvrđava Bastijani i njena vertikalna organizacija simbolizuju vojnički život, njegova strogo utvrđena pravila, koja oficiri revnosno obavljaju. I sve teče naizgled sporo, po predviđenom rasporedu, jednim lenim, ujednačenim ritmom, međutim, to promicanje dana neumitno odnosi za sobom ogromne količine vremena. Vreme je ovde, nasuprot uređenju tvrđave, linearno, kontinuirano, celovito, te se sitni diskretni trenuci svakodnevnog življenja ucrtani u celokupan horizontalni tok istovetnih dana gotovo i ne opažaju, jer su njegov neodeljivi sastavni deo, elementi jedne kompaktne mase. Stalno ovoj knjizi pridružujem njenu prikladnu ilustraciju, čuvenu sliku Salvadora Dalija na kojoj su prikazani istopljeni satovi kao simbol vremena što nemilosrdno ističe, odvlačeći naše težnje, želje i ambicije, i tako prolaze trenuci, sati, dani i čitave godine, u sukcesivnoj kosmološkoj uređenosti, gde jedan događaj postoji kao uzrok drugoga, a ovaj drugi događaj, koji je u jednom lančanom spoju zamišljenog kontinuuma posledica, neminovno postaje uzrok, i to se produžava dalje, u nedogled. Stalno se, u životu, čini da imamo vremena, a odsudni trenuci začas prolete, tako brzo da se nađemo u čudu kako ih nismo ranije zapazili i smogli snage da učinimo preokret i pođemo stazama uspeha. Postoji ona čuvena rečenica kojom čovek sebe hrabri i rasterećeno misli “ima vremena“, što je paradoksalno, tokom tog istog vremena postala opšte mesto. Ovde problem leži u mešanju dva smisla vremena, svakodnevnog, kolokvijalnog i onog nedokučivog, čija smo samo sastavna čestica, beskrajnog, metafizičkog. Šta je vreme? Na ovo pitanje ne postoji definisan i jasan odgovor. Jedna od interpretacija u filozofiji tvrdi da je vreme apriorna forma opažanja, ili bolje reći spoznaje, zrenja. Kroz tu istu spoznaju čovek sazreva i preobražava se, po nekom unapred definisanom pravilu, i ne opaža da je već minuo veliki deo vremena. A kako je vreme beskonačno, i ne znamo tačno ni kako ni kada je počelo, nezavisno od čovekove svesti i saznanja o njemu, ta ogromna količina je jedan mali delić bezmernog kontinuuma. Večnost je bezvremena, vreme je opet njen nemerljivo mali sastavni činilac. A možda su večnost i vreme diskontinualni, neproporcionalni? Na to pitanje nema jasnog i nedvosmislenog odgovora. Jedno je sigurno, čovek je pokretna tačka u vremenu, njegov infinitezimalni deo. Možemo ga čak, u nekom zastrašujućem naučnom uprošćenom prikazu, svesti na predstavu iz fizike, materijalnu tačku koja se kreće nekom krivudavom trajektorijom. Sad bih se osvrnula na komparativne paralele iz književnosti s “Čarobnim bregom“ i Kafkinim delima.

Đovani Drogo jeste umnogome nalik Hansu Kastorpu, kao sasvim običan mlad čovek neispunjenih ambicija. I jedan i drugi provode dane u nekom prostoru izdvojenom od sveta, kod Mana je to sanatorijum, kod Bucatija tvrđava, s tim što Hans Kastorp dolazi u sanatorijum da se izleči od neke plućne bolesti, i tu provodi sedam godina, razvučenih i dugih kao sedam vekova, možda je ovde upotreba hiperbole preterana, ali ukazuje nedvosmisleno na ono što želim da kažem, (zapažam ovaj magični broj sedam, karakterističan za većinu priča iz Bucatijeve “Prodavnice tajni“, koji se obično smatra brojem sreće, kod Bucatija je posve suprotno, kod Mana bi mogao i tako figurirati, s obzirom na završetak “Čarobnog brega“ ). Međutim, dok su Drogovi dani prilično jednoobrazni i posvećeni iščekivanju jednog jedinog događaja, za koji živi i izgara, rata s Tatarima i žara borbe, dokazivanja i napredovanja u službi, dok u stvarnosti luta bedemima, spratovima i hodnicima tvrđave Bastijani, razgovarajući s drugim oficirima i povremeno ispunjavajući vojničke dužnosti u granicama prostora u okolini tvrđave, (kao što je uspon na planinu, o kome ću kasnije govoriti) Hans Kastorp provodi zanimljive dane, ispunjene čitavom galerijom raznovrsnih, ekscentričnih junaka koji defiluju stranicama “Čarobnog brega“ (meni je najdraži profesor Lodoviko Setembrini), i stvaraju interesantne, bizarne i neobične situacije, svojim ponašanjem i diskusijama (najživopisnije su one između dva potpuno suprotna lika, Setembrinija i Nafte), i zapravo mu nikada nije dosadno. U kontekstu lečenja bolesti kao motiva, samo s različitim ishodima i drugačijom pozadinom, porukom i tokom priče, mogli bi se porediti “Čarobni breg“ i Bucatijeva pripovetka “Sedam spratova“, a “Sedam spratova“ se opet može povezati s “Tatarskom pustinjom“ u smislu potčinjenosti nekoj određenoj hijerarhiji (u jednoj je vojnička, u drugoj medicinska). Može se, što se tiče poredbene analize “Čarobnog brega“ i priče “Sedam spratova“, takođe uočiti sličan početak za oba junaka, Hansa Kastorpa i Đuzepea Kortea, iako je kraj posve diferentan u ovim delima, a naravoučenije drugačije. Što se tiče Đovanijevog uzaludnog obitavanja u fazi neprestanog iščekivanja dolaska Tatara, koji bi iz korena promenio njegov umrtvljeni život u tvrđavi i pokrenuo uspavanu sredinu, gde se s jednog sprata, iza prostrane kamene pustinje, hladnog i negostoljubivog predela, nazire neka crna pruga na horizontu, odakle bi trebalo da dođu Tatari, što ih niko nikada nije video, ali priča se i to usmeno predanje koje se prenosi godinama, možda i vekovima, na italijanskom – dicono che… označava uvod u neku legendu, najčešće posve neistinitu, no uvreženu u narodu. Međutim, možda Tatari nikada nisu ni postojali, a ne da su dolazili na taj pogranični prelaz, koji se opet u širem značenju, može posmatrati kao prelaz između dva odeljena sveta, između sveta oko tvrđave Bastijani, mirnog, zaparloženog, jednoličnog, i nekog drugog, uzbudljivog sveta borbe i podvižništva, gde se u bitkama zadobija oreol heroja. Đovani Drogo i njegovi saborci, od onih koji su još, poput našeg mladog junaka, nepomireni sa sudbinom u okvirima uzaludnog očekivanja, nestrpljivo iščekuju, pogleda upravljenih u crnu liniju, da se nešto pomeri, pokrene, da se promeni sadržaj njihovih dosadnih dana. I svaki put ta nada biva izneverena, osim jednom, kada Tatari, zaista dolaze, ali je već kasno. Što se tiče osuđenosti na dugo i uznemirujuće čekanje u predvorju egzistencijalnog straha, ako uzmemo sam pojam “čekanje“ kao krucijalni motiv, primećuje se analogija s još jednim remekdelom književnosti, prožetim apsurdom, “Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa.

Vladimir i Estragon, takođe čekaju neku pojavu, neko olakšanje, možda sreću, možda samoispunjenje, ne zna se tačno šta je to “Godot“ (u svom osvrtu na ovo delo dala sam moguće tumačenje kako je Godo, zapravo, neko ovaploćenje Boga na zemlji, skovano od engleske reči “God“ – bog i francuskog nastavka za deminutiv -ot , dakle, Godot, mali bog u prevodu). Moguće je, kako je poznat Beketov smisao za sarkazam i alegoriju, da je to uzaludno iščekivanje drugog dolaska bogočoveka, Isusa Hrista, a onda bi Vladimir i Estragon mogli biti simboli ljudi koji čekaju ispunjenje zemaljskog raja, ali uzaman.To je samo jedno od mogućih rasvetljenja smisla ovog komada. Međutim, dok se Godot nikako ne pojavljuje, apsurdno iščekivanje Đovanija Droga na kraju, kad su sve zalihe apsurda iscrpene i dani koji su prividno obećavali sreću prohujali kao trenutak se na kraju ostvaruje u realnosti kao neko zakasnelo ostvarenje životnog sna, davno obećanog, ali tek kada je dockan, i zbog toga se “Tatarska pustinja“ može i do kraja ubrajati u metafizička i filozofsko-alegorijska dela. Napraviću malu digresiju, da je i Godot (Godo) na kraju došao, ali u delu Miodraga Bulatovića koje nisam čitala, pa ne znam kako je zamišljena priča, očigledno povezana s Beketovom dramom, naslovljena kao “Godo je došao“. Sama atmosfera apsurda, hladna, nepomična, nepomućena ničim izuzev ponekih proplamsaja nade je duboko kafkijanska, očekuje se neki događaj (dolazak Tatara) koji nema nikakve osnove u stvarnosti, niti se zna da li će Tatari uopšte doći, niti da li su dolazili, čak, kao što već rekoh, ni da li oni uopšte postoje.

Svi minuti, sati, dani i godine uranjaju u neizvesnu maglu apsurda, i smenjuju se u uobičajenom redu, ne remeteći neko unapred postavljeno određenje, kao nerazgovetnu, ali preskribovanu apsolutnu istinu, da sve tako treba i da bude, bez ikakvog razloga i smisla. Svi istaknuti momenti romana – kapljice što cure iz česme (javlja mi se još jedna paralela s Bucatijevom pripovetkom “Kapljica“ gde se stanovnici jedne zgrade povlače u svoje stanove ispunjeni strahom od kapljice što se polako penje stepenicama, kao zloglasno i strašno predskazanje) i označavaju lagano, ali neporecivo proticanje vremena, neki čudni šumovi, ujednačen let leptira oko lampe su samo sitnice, ali su te sitnice diskretni neoborivi konstituenti života, jer kako veli veliki Žan – Batist Poklen de Molijer – Zrna peska čine planine, dani godine, a sitnice ceo život, koje junak upija kao diskretne i prolazne, mada, u svoj toj dosadi obitavanja u tvrđavi, ponovljive. One su poput sata koji kuca, brojeći preostale ljudske časove, i topi se kao vreme kod velikog španskog slikara nadrealizma iz Figerasa, međutim, u tom kontinuumu vremena, Drogo ih samo povremeno izdvaja percepcijom, ne trudeći se da ih dugo zadrži u mozgu, i ne primećuje da one označavaju lagano, ali sigurno i neotklonjivo isticanje vremena. Međutim, kada je već ogromna količina vremena promakla, Drogo kao da se polako miri s takvom sudbinom. Shvativši užasnu istinu da će možda biti osuđen na večno čekanje, on sve više biva očaran čudnovatom i tajnovitom privlačnošću te tvrđave gde se tavori u predvorju zebnje i ambijentu besmisla. Ovde se opet javlja kafkijanski trenutak gde je protagonista zarobljen okovima rezignacije, koje ne može da zbaci, niti da se otrgne nekoj magiji što ga je zanavek prikovala za tu tvrđavu. Nje se nikada neće osloboditi, za razliku od Hansa Kastorpa koji u “Čarobnom bregu“ izlazi iz sanatorijuma, naprotiv, ostaće neraskidivo vezan za nju, kao mesto očekivane slave i neumitnog prokletstva. On čak u jednom segmentu romana silazi u grad, sreće ponovo nekad poznate ljude, prijatelje, poznanike, porodicu, ali svi su mu postali tuđi i strani, ništa više nije isto kao pre, oseća da više tu ne pripada, i tu se možda najbolje i pokazuje ova strahotna i apsurdna atmosfera romana. Ne može da odoli i vraća se u tvrđavu, gde ostaje do magnovenja u kome je “njegovog života vir na uviru“, kako kaže Branko Radičević u divnoj i tužnoj pesmi “Kad mlidijah umreti“, gde nagoveštava skori odlazak, i kada je dockan za slavu i podvige. Zanimljiv je i lik Angustine, mladog oficira koji je ipak delimično ispunio želju i prigrabio komadić slave za kojom je žudeo, ne dočekavši Tatare i nastradavši na zadatku uspinjanja uz planinu, gde je skončao obasut pahuljicama, cvokoćući i drhteći od zime, u snegu i ledu krševite i visoke planine, na neprirodnoj visini, gde se opet vidi dejstvo građenja priče apsurda, jer kako su više odmicali, čini se da je planina, sve viša i viša, i da će tako rasti i protezati se u visinu, među oblake, u nedogled.

Interesantno je što je Angustina bio na neki način predupređen na to šta mu se može desiti, jer je imao san, ili možda viziju, istodobno prelepu i zastrašujuću, o nekim duhovima koji su u fantastičnim obrisima, dugo plesali oko njegovog uzglavlja, smenjujući se i poigravajući, viziju sitnih, čudnih duhova, u isti mah strašnih, prozirnih i lakokrilih poput tihe koprene sna. Oni su se u jednom času tog fantazmagoričnog snoviđenja, nanizali, postajući sve manji i manji, kao neka čarobna povorka, koja je polako odlazila u nebo, sve dok nije sasvim iščezla s vidika, “postajući pramen, ćubica magle, a zatim ništa“. Ništa kao konačni svršetak, poništenje života, gorka praznina gde nema ničega i gde je svaki sadržaj iščezao. U ovoj se metafori, kao opomeni junaka koji je ne može prihvatiti i usvojiti, s obzirom na delo u vidu brižljivo sazdane građevine apsurda, jasno predskazuje njegov kraj, a možda, u nekom drugom asocijativnom kontekstu, i kraj glavnog junaka romana, jer i red tih duhova čini jednu visoku piramidu nalik na planinu kojom se vojnici uspinju i gde Angustina, prišavši samom nedosežnom vrhu, gine u snegu, okovan ledom i hladnoćom koja huji odasvud. Naime, ako se pažljivo posmatraju rečenične slike, zapaža se da su sastavna građa planine i njen strmoglavi uspon, po strukturi sasvim analogni povorci prikaza iz sna. A možda ti fantomi, te utvare, izdanci neke neobjašnjive čarolije, označavaju i nešto drugo, možda su strašna slika uzaludnosti nada glavnog junaka koje iščezavaju rastapajući se u vremenu. Angustina je opet na neki način, ispunio cilj, dao je svoj život u borbi sa silom prirode, premda u Bucatijevom uobličenju, natprirodnom i neprirodnom. Poneo je ipak lovorov venac slave, s druge strane života. Što se tiče Đovanija Droga, ako se njegov život posmatra idealistički, kao posvećenje i usredsređenost na ostvarenje želje, makar se prilika ukazala i prekasno, može se reći da njegov život ipak nije bio uzaludan, iako je žrtva koju je podneo previsoka.

Milena Blagojević

Izvor: Stella polare

Milena Blagojević je rođena u Beogradu. Završila je osnovne studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odsek Filozofija, kao i master-studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tekst na temu iz filozofije nauke „Koarevo shvatanje prirode naučnih promena“, u časopisu za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama Humanistika (2021). Živi u Beogradu.

  Čarobni breg, Dino Bucati, Književnost, Milena Blagojević, Stella Polare, Tatarska pustinja