O teorijama zavere

Jedina misao koju filozofija ima о tome, u odnosu na istoriju, jeste jednostavna misаo o umu – misao da um vlada svetom, i da je, prema tome, svetska istorija racionalna u svom razvoju.

(Hegel, The Philosophy of History)

Sranja se dešavaju.

(Popularni slogan sa štampanih nalepnica)

Milenijum je pred nama, i kako koja godina prolazi, američka svest sve više pada u zagrljaj konspirativnog mišljenja.1 Pojedine teorije zavere su ispunjene legendom. Svake godine najbolje prodavane knjige, filmovi koji se snimaju, najgledaniji televizijski i najslušaniji radio-programi pokušavaju da nas uvere da Li Harvi Osvlad (Lee Harvey Oswald) nije delovao sam u atentatu na Džona Kenedija; da se 1947. svemirski brod srušio u neposrednoj blizini Rouzvela u Novom Meksiku; da je vlada Sjedinjenih Američkih Država pronašla letelicu i njenu posadu, a onda to prikrila pričom o padu meteorološkog balona; da su nagli priliv kokaina u američke urbane centre krajem osamdesetih godina XX veka obezbedili nikaragvanski kontraši koje je podržala CIA. Ovaj savez bio je koristan i za CIA (obezbeđujući novac kontrašima pošto je upravo pre toga pukovnik Oliver Nort otkriven u švercu naoružanja u Iranu), kao i da bi se održao status quo u potrazi za podrškom (usmeravajući ekonomsku i kulturnu pažnju na „crnu Ameriku”). Pred vama je test o zavereničkoj pismenosti. Koliko ste teorija zavere od nabrojanih već ranije čuli?

Koje od njih, prema vašem uverenju, imaju smisla?

1) HIV (Humani imunodeficijentni virus), virus koji izaziva AIDS (sindrom gubitka imuniteta), pre nego što je oslobođen (namerno ili nenamerno), nastao je kao proizvod američkih ili sovjetskih bioloških istraživanja.

2) Vanzemaljci redovno posećuju našu planetu, ostavljajući unakaženu stoku i kidnapujući ljude (čije sećanje posle toga brišu). Naša vlada je svesna ove situacije.

3) Los Anđeles je nekada imao efikasan sistem javnog prevoza tramvajima, ali su se tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka proizvođači automobila, guma i vlasnici naftnih kompanija tajno dogovorili s predstavnicima gradskih vlasti da ovaj sistem razore kako bi Los Anđeles postao model grada u kojem je prevoz zasnovan na privatnim automobilima.

4) Letelicu američkog avio-prevoznika TWA broj 800 greškom je oborila američka mornarička raketa; to je činjenica koju je američka vlada prikrila u strahu od lošeg odjeka u štampi u vremenu kada je došlo do smanjenja naoružanja u posthladnoratovskom periodu.

5) Sve transatlantske razgovore prisluškuje i snima američka Nacionalna agencija za bezbednost.

6) Značajan deo svetske ekonomije je pod kontrolom male grupe pojedinaca, bez obzira na to da li je reč o masonima, trilateralnoj komisiji ili tajnoj organizaciji jevrejskih bankara.

Mogu i dalje da nabrajam. Svrha ove liste jeste da jasno pokaže koliko su današnje teorije zavere nastrane. Predviđanje je nezahvalan posao, ali ipak predviđam da će kulturni kritičari i sociolozi imati isto toliko mnogo da kažu o našoj današnjoj opsesiji zaverama, kao što govore o razlozima zbog kojih su Amerikanci bili toliko fascinirani neidentifikovanim letećim objektima (NLO) i invazijom vanzemaljaca tokom pedesetih godina.

I

Međutim, ovaj esej je epistemološki, a ne sociološki. Uveren sam da će proučavanje teorija zavere osvetliti prirodu teorijskog objašnjenja. Teorije zavere, kao opšta kategorija, ne moraju nužno biti pogrešne. U stvari, kao što to ilustruju slučajevi afera Votergejt i Iran-kontraši, male grupe moćnih pojedinaca zaista povremeno pokušavaju da utiču na tok istorije, ponekad s uspehom. Štaviše, druga objašnjenja – i zvanična i nezvanična – često predstavljaju konkurentsku teoriju zavere, kao što ćemo to videti u slučaju podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju.

Definisanje teorije zavere nailazi na neočekivane teškoće. Izgleda da postoji snažna intuicija koja je u stanju da proizvede niz objašnjenja – nazovimo ih nezasnovanim teorijama zavere (NTZ). Smatra se da se ova grupa objašnjenja može analitički razlikovati od onih teorija koje zaslužuju našu pažnju. Ideja je da s teorijama zavere možemo da postupamo kao što je Dejvid Hjum (David Hume) postupao s čudima: pokazao je da postoji grupa objašnjenja kojima ne možemo pristupiti, po definiciji. Jasna pouka iz ovog eseja jeste da taj zadatak nije tako jednostavan kao što bismo mogli da pomislimo.

Pre nego što nastavimo, hteo bih da naglasim da ni u kom slučaju čitalac ne bi trebalo da zaključi da dajem argumente za ili protiv istinitosti bilo kog datog objašnjenja. Stvar nije u tome da li su vanzemaljci zaista posetili našu planetu, ili da li je Osvald delovao sam. Konačno, o ovim slučajevima postoje istorijske činjenice. Međutim, ove činjenice nisu očigledne, te stoga moramo da teoretišemo i spekulišemo o tome šta se desilo. Ovde je reč o potvrdi verovanja. Drugim rečima, bilo bi korektno reći da je „istina tamo negde”, ali polazeći od date epistemološke situacije, ne moramo nužno da verujemo u sve što je, u stvari, istinito. U tom smislu, nalazimo se u istoj situaciji kao i Hjum. Kao što je primetio Tomas Haksli (Thomas Huxley), Hjum nije mogao da kaže da se čuda nikada nisu događala, već jedino, ukoliko jesu, da nema nikakvih osnova da u njih verujemo. On nije imao načina da utvrdi, sa izvesnošću, da li je Hristos pretvorio kamen u hleb i da li je njime nahranio masu. Možda je Gospod to učinio, a možda i nije. Međutim, Hjum jeste bio u poziciji da kaže – da li treba da verujemo u čudo zavisi od činjenica koje su nam na raspolaganju (ili od mogućih činjenica). Razumevanje zašto nemamo osnova da verujemo u određene teorije zavere može da nam razjasni zbog čega treba da verujemo u stvari u koje verujemo. Predlažem da analiziramo nezasnovane teorije zavere i kada utvrdimo gde one greše, da pokušamo da ispričamo priču o pravilnom objašnjenju. U sledećem odeljku, osvrnuću se na nedavni događaj koji je proizveo mnoge teorije zavere: podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju. Ova rasprava o istinitom događaju i o teorijama zavere (zasnovanim, ili ne) pomoći će mi da ilustrujem analizu koja sledi. U trećem odeljku, raspravljaću o problemu pokušaja definisanja nezasnovanih teorija zavere i ukazaću na greške u pronalaženju analitičkog kriterijuma za razlikovanje dobrih od loših teorija zavere. Osvrnuću se i na navodne prednosti nezasnovanih teorija zavere u četvrtom odeljku kako bih objasnio njihovu trenutnu popularnost, kao i osnove pomoću kojih ih možemo trajno objasniti. Takva objašnjenja imaju određeni stepen eksplanatorne širine i po svojoj prirodi nisu neporeciva. Ali trajno verovanje u nezasnovane teorije zavera zahteva sve veći nastrani skepticizam prema ljudima i javnim institucijama. Ovo me u petom odeljku vodi ka raspravi o konspirativnom mišljenju u kontekstu suprotstavljenih vizija o prirodi sveta. Ukazujem na to da nas suprotstavljene nezasnovane teorije zavera primoravaju da biramo između skepticizma koji proizvode ove teorije i apsurdnog gledišta o svetu koje nastaje njihovim odbacivanjem. Zaključujem ukazujući na to da je posao filozofije da nam pokaže izlaz iz ove dileme.

 II

Da bismo pokazali kako deluje teorija zavere, nužno je da jednu od njih razmotrimo detaljno. Detalji su bitni zbog toga što na osnovu njih nastaje nezasnovana teorija zavere. Nadam se da će čitalac razumeti ovu diverziju. Nekoliko minuta posle devet ujutru, u sredu 19. aprila 1995, Rajderov kamion – parkiran ispred devetospratne federalne zgrade Alfreda Mjura u Oklahoma Sitiju, u državi Oklahoma – raznet je u paramparčad snažnom eksplozijom. Tom prilikom 168 ljudi, uključujući – što je i najtragičnije – i 115 dvanaestoro dece iz dnevnog centra za brigu o deci iz te zgrade, izgubilo je život, što je označeno kao najgori pojedinačni akt terorizma koji se ikada desio na američkom tlu.

Čim je spasilačka ekipa počela da spasava preživele iz ruševina, započela je i detaljna federalna istraga. Sumnja je pala na moguće teroriste s Bliskog istoka, ali se to pokazalo kao ćorsokak. Pošto je istraga utvrdila da je uništeni kamion pre toga bio u Eliotovoj radionici u Džankšn sitiju u Kanzasu, pažnja je usmerena na dva bela muškarca dvadesetih godina. Foto-skica „Džona Dua broj 1” i „Džona Dua broj 2” objavljena je u medijima sledećeg dana. Počeo je opšti nacionalni lov na njih.

U međuvremenu se dogodilo da je u 10.20 pre podne, onog jutra kada se desila eksplozija, policajac Čarls Hanger (Charles Hanger) iz nacionalne garde Oklahome, primetio „Merkjuri markiz” iz 1977. na međudržavnom putu broj 35, približno na osamdeset milja severno od Oklahoma Sitija. Kola su se kretala preko osamdeset milja na sat i nisu imala istaknute tablice. Policajac Hanger zaustavio je vozilo, ali kada je prišao vozaču koji je bio sam u kolima, primetio je nešto sumnjivo ispod njegove jakne. Vozač je priznao da je naoružan, na šta je policajac izvadio vlastito oružje i uperio ga u glavu vozača, oduzeo mu napunjeni pištolj i nož dužine pet inča. Timoti Mekvej (Thimothy McVeigh), dvadesetšestogodišnji veteran iz Zalivskog rata, bio je uhapšen po optužbi da je nosio napunjeno oružje, zatim za posedovanje hladnog oružja i za upravljanje vozilom koje nije imalo tablice. Mekvej je dva dana kasnije još uvek bio u pritvoru kada je identifikovan kao „Džon Du broj 1” – osumnjičeni za podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju.

Istraga je nastavljena i, oko dve godine kasnije, Mekvej je zajedno s Terijem Nikolsom (Terry Nichols) i Majklom Fortijerom (Mishael Fortier) bio osuđen u ovom procesu. Mekveju i Nikolsu je suđeno za „upotrebu oružja za masovno uništenje” i za još nekoliko stvari, uključujući i ubistvo prvog stepena jedanaest federalnih agenata koji su poginuli u eksploziji. (Država je tvrdila da su se optuženi namerno udružili da pobiju federalne agente.) Fortijer je proglašen krivim za lakše zločine počinjene u eksploziji, zbog toga što je prihvatio da svedoči protiv Mekveja i Nikolsa. Nikols je bio osuđen za ubistva i za kovanje zavere, ali porota nije htela da ga proglasi krivim i za ubistvo prvog stepena. Mekvej je proglašen krivim po svim tačkama i osuđen je na smrt. U procesu protiv Mekveja i Nikolsa državni tužilac je tvrdio da su Mekvej, Nikols i Fortijer eksploziju ispred federalne zgrade u Oklahoma Sitiju planirali kao akt terorizma protiv onoga što su smatrali moćnim i opasnim državnim entitetom. (Državni tužilac je izjavio da su Mekvej i njegovi saučesnici delimično bili inspirisani knjigom A. Mekdonalda Tarnerovi dnevnici, romanom u kojem se opisuje rasna revolucija u Americi, koja počinje tako što mala grupa podiže u vazduh sedište Federalnog biroa za istraživanje u Arlingtonu u Virdžiniji.) Mekvej je bio posebno pogođen zbog napada federalaca na Davidijance iz Vaka u Teksasu, gde je bilo i mrtvih, te je hteo da se osveti federalcima za njihovu smrt. (Eksplozija u Oklahoma Sitiju izvedena je na drugu godišnjicu stravičnog kraja verske sekte Davidijanaca u blizini grada Vako u Teksasu.) Tako je Mekvej (obučen za upotrebu eksploziva u američkoj vojsci) zajedno s Nikolsom napravio moćnu amonijum-nitratnu bombu koju su postavili u iznajmljeni kamion i aktivirali je ispred federalne zgrade u Oklahoma Sitiju.

Ova eksplozija daje nam dobar primer dinamike teorije zavere. Samo nekoliko dana posle ovog događaja, postavljana su pitanja o zvaničnom objašnjenju eksplozije (koje je i samo zasnovano na zaveri): Da li su Mekvej, Nikols i Fortijer delovali sami, ili su oni samo deo brojnog tima? Da li im je namešteno kao „žrtvenim jarcima” da na sebe preuzmu zločin, kao što je to Osvald (Oswald) tvrdio pre nego što ga je Rubi ubio? Da li su eksplozijom posredno ili neposredno upravljali neki elementi iz vlade Sjedinjenih Država koji su želeli da u javnosti izazovu osećaj da zakonodavstvo treba da bude strože, kao i da okrenu javnost protiv ideologija „krajnje desnice” koje su se vidno suprotstavljale federalnim vlastima? Mnoga takva pitanja postavljana su godinama posle ove eksplozije.

Osnove za ovakve teorije zavere istraživane su u knjizi Ok bomba! Zavera i prikrivanje Džimija Kita (možda najpoznatijeg po knjizi Crni helikopteri nad Amerikom iz 1995. godine). Kit nema neki poseban, alternativni pristup, već umesto toga postavlja mnogobrojna pitanja zvaničnom objašnjenju. Na primer, on dovodi u sumnju krivicu prvooptuženog navodeći jedanaest „zapanjujućih protivrečnosti u ponašanju Timotija Mekveja kako pre, tako i posle hapšenja”, uključujući i ove:

1) „Skoro je neverovatna činjenica da je Mekvej, iako je utvrđeno da je koristio lažni identitet [drugo ime], odlučio da kaže svoje pravo ime i adresu vlasniku Drimlend motela gde je odseo u Džankšn Sitiju

[neposredno pred podmetanje bombe]

. Malo je verovatno da se tako ponaša čovek koji planira da izvrši težak zločin u Oklahoma Sitiju” (str. 28–29). Trebalo bi da verujemo da je Mekvej pobegao s mesta zločina u kolima koja nisu imale tablice: „Sva kola koja imaju neki očigledni nedostatak nose znak ’Uhapsi me!’”

2) Ukoliko je Mekvej upravo učestvovao u podmetanju bombe ispred federalne zgrade […] malo je verovatno da bi, naoružan pištoljem, dozvolio policajcu da se približi njegovim kolima, a da ne pruži otpor. Kao čovek koji je obučen za upotrebu lakog naoružanja, Mekvej bi bez problema mogao da puca na policajca, zaštićen u svojim kolima, i da ga obori (str. 30).

3) Kada je Mekvej uhapšen, on je kao svoju dao adresu kuće Džejmsa Nikolsa (James Nichols), brata Terija Nikolsa, koja je bila nesumnjivo mesto gde se čuvao materijal za izradu bombe: „Da li ima bilo kakvog smisla da Mekvej ukaže FBI na svoje saučesnike u zločinu…” (str. 31).

Kit prethodnim pitanjima dodaje i sledeću zagonetku: prve vesti o događaju ukazivale su na to da je Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje dobio prethodno upozorenje o podmetanju bombe – tvrdnja koja je potkrepljena činjenicom da nijedan službenik ovog Biroa nije bio u zgradi u trenutku eksplozije, a stigli su na mesto događaja za nekoliko minuta. Biro je žustro demantovao da je dobio upozorenje, ali nikada nije objašnjeno kako su se pojavili prvi izveštaji. I postojanje tajanstvenog „Džona Dua broj 2”, koji nikada nije uhvaćen, ostalo je neobjašnjeno u zvaničnom tumačenju događaja koje je prihvaćeno u osudi Mekveja i Nikolsa.

Odgovori na ova i druga pitanja postavljena u Kitovoj knjizi smišljeni su da navedu čitaoce na zaključak da nije sve onako kao što su verovali. Istraživanje ispod površine ovog procesa, na osnovu činjenica koje su bile predstavljene u glavnim medijima, ukazuje na realnu mogućnost da podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju možda i nije bio samo čin usamljene grupice politički motivisanih kriminalaca, već pre ukazuje na nešto mnogo veće i znatno opasnije. Jedna popularna teorija zavere koja se odnosi na ovo podmetanje bombe glasi otprilike ovako: grupa desničarskih ideologa (uključujući Mekveja, Nikolsa, Fortijera i tajanstvenog „Džona Dua broj 2”) urotila se da podmetne bombu ispred federalne zgrade. Međutim, njihovo delovanje pratio je Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje. (U drugoj verziji, njihovo delovanje bilo je pod uticajem Biroa. „Džon Du broj 2” je zapravo bio doušnik Biroa, a prema drugima, čak i agent. Biro se nadao da će raspirivanjem i ubacivanjem u grupu „opasnih desničarskih terorista” u poslednjem trenutku postići da se u javnosti izbriše slika o njima kao o nekompetentnoj organizaciji, koja je nastala posle fijaska u Vaku.) U svakom slučaju, Mekvej je pomogao u sklapanju bombe, ali mu nije bilo poznato kako će ona biti upotrebljena, ili je namerno pogrešno obavešten. U poslednjem trenutku, Biro je podbacio, tako što je ili izgubio kontakt s grupom ili ga je ona nadmudrila i teroristi su uspešno sproveli svoj zadatak. Mekveja je – pošto nije znao da je bomba eksplodirala – uhapsila policija. Biro je shvatio da se suočava s noćnom morom u vidu reakcije javnosti – oni su znali za podmetanje bombe, ali zbog svoje nekompetentnosti i želje za uspehom, nisu uspeli da spreče eksploziju. Kada je Mekvej uhapšen iz sasvim drugih razloga, to je bila šansa da prikriju svoje učešće i činjenicu da su znali za podmetanje bombe. On je bio odličan žrtveni jarac zato što je u ovom događaju imao određenu ulogu, ali mu nije bila poznata cela priča. Možete primetiti da ovaj pristup nije baš neuverljiv. U javnosti zaista vlada mišljenje da je Biro nekompetentan i institucionalno nebezbedan. Većina objašnjenja pokazuje da su prvobitni plan za napad na ogranak Davidijanaca upropastili zato što su bili mnogo zainteresovaniji za to šta prikazuje nacionalna televizija nego za kompetentnu zakonsku proceduru. Ima smisla tvrdnja da oni pokušavaju da promene takav imidž. Sem toga, ovo ne bi bio prvi put da je ubačeni federalni agent podstakao ne baš tako nedužne građane da izvrše zločine koje bez njegovog uplitanja ne bi izvršili. Konačno, sigurno ne bi bio prvi put da je neka agencija koja treba da brine o sprovođenju zakona prikrila činjenicu da je zbog sopstvene nekompetentnosti dozvolila da dođe do zločina.

III

 

Šta je teorija zavere? Teorija zavere je predloženo objašnjenje nekog istorijskog događaja za koji se smatra da je nastao delovanjem pokretačke sile relativno male grupe ljudi – zaverenika – koji deluju prikriveno. Zapazite nekoliko stvari u ovoj definiciji. Prvo, teorija zavere zaslužuje apelacionu „teoriju” zbog toga što nudi objašnjenje datog događaja. Ona navodi razloge zašto se događaj desio. Drugo, teorija zavere ne mora da tvrdi da su zaverenici svemoćni, već samo da je za odigravanje događaja njihova uloga bila odlučujuća. Oni se mogu posmatrati kao pokretači dešavanja. Zapravo, pošto zaverenici nisu svemoćni oni su prinuđeni da deluju u tajnosti jer ukoliko bi delovali javno drugi bi ih u tome sprečili. Treće, grupa zaverenika mora da bude mala, mada je gornja granica prilično neodređena. Tehnički govoreći, zavera od samo jednog člana uopšte nije zavera, već delovanje usamljenog činioca. Ovo bi onda moglo da predstavlja kostur definicije teorije zavere, bila ona zasnovana ili ne. Nezasnovane teorije zavere – bar one koje razmatram u ovom eseju – imaju određene dodatne karakteristike:

1) Nezasnovana teorija zavere je takvo objašnjenje koje se suprotstavlja prihvaćenim, oficijelnim ili „očiglednim” objašnjenjima. Suštinsko za svaku nezasnovanu teoriju zavere jeste da ona potkopava zvaničnu verziju i da je dovodi u sumnju. Dalje, postojanje „prikrivene verzije” često se posmatra kao deo dokaza koji preteže u svakoj datoj zaveri; činjenica da je neko otišao tako daleko da je dao lažno objašnjenje ukazuje na svestan napor prikrivanja.

2) Istinske namere koje stoje iza zavere, bez sumnje su zle. Nije mi poznata nijedna popularna teorija zavere prema kojoj grupa moćnih pojedinaca tajno radi dobro, a bezuspešno se nada da njihovo delovanje neće biti otkriveno.

3) Tipično je za nezasnovane teorije zavere da pokušavaju da povežu očigledno nepovezane događaje. Možete pomisliti da podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju nema nikakve veze s napadom gasom sarin u tokijskoj podzemnoj železnici. Međutim, šta ako bih vam rekao da prava godišnjica nije pala na dan federalnog napada na versku sektu Davidijanaca u Vaku (koji se odigrao dve godine ranije) već zapravo sledećeg dana, mesec dana posle napada gasom u Tokiju? Veza je u tome što je napadom u Tokiju rukovodila CIA, kako bi sprovela odmazdu za japansko postavljanje prislušnih uređaja u Klintonovu Belu kuću, što je sve bilo deo eskalirajućeg japansko-američkog trgovinskog rata. Tako je podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju „vraćanje milo za drago” od strane Japanaca… Kao što ćemo pokazati kasnije, ujedinjujući aspekt teorija zavere predstavlja suštinu njihove očigledne moći objašnjavanja.

4) Kao što je rečeno, istine koje objašnjavaju teorije zavere jesu, tipično, dobro čuvane tajne, čak i u slučaju kada su krajnji izvršioci poznate javne ličnosti. Ono što pokreće mnoge teoretičare zavere jeste njihovo duboko uverenje da, samo kad bi se istina mogla javno izneti (kao što su to Bob Vudvord i Karl Bernštajn uradili u slučaju Votergejt), zaverenički pakleni plan bi propao. Prema tome, interes zaverenika je da se istina ne otkrije ili, ukoliko se otkrije, da je većina ne prihvati.

5) Najvažnije oruđe teoretičara zavere jeste ono što ja nazivam izokrenuti podatak. Postoje dve vrste izokrenutog podatka: a) neuočeni podatak i b) protivrečni podatak. Neuočeni podatak ne protivreči zvaničnoj verziji, već je to pre podatak koji je ispušten u zvaničnom objašnjenju. Postoje podaci koji ostaju neobjašnjeni u zvaničnoj verziji. Na primer, prvi izveštaji prema kojima je Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje bio unapred obavešten o podmetanju bombe u Oklahoma Sitiju i činjenica da nijedan pripadnik ovog Biroa nije bio u zgradi u trenutku eksplozije predstavlja neuočene podatke u odnosu na zvaničnu verziju o podmetanju bombe. Protivrečni podaci su oni, ukoliko su istiniti, koji protivreče zvaničnoj verziji. Očigledno iracionalan postupak Mekveja da beži s lica mesta u kolima koja nemaju tablice predstavlja protivrečni podatak u odnosu na zvaničnu verziju, prema kojoj je on glavni vođa zavere, sposoban da planira i izvrši jednu takvu terorističku operaciju. (Uloga izokrenutih podataka će se kasnije detaljnije razmatrati.)

Ovi kriterijumi izdvajaju nezasnovane teorije zavere od konspirativnih objašnjenja koja su epistemički manje problematična. Mene ovde ne interesuju takve zavere kao što su rođendanske zabave iznenađenja ili pokušaji roditelja da ubede decu da čudnovata bića postoje. Takve svakodnevne zavere ne ispunjavaju ove dodatne kriterijume. Rođendanske zabave iznenađenja ne organizuju se iz zle namere, niti postoji namera da se tajna sačuva. Međutim, ovi kriterijumi ne izdvajaju nezasnovane teorije zavere od onih u koje s pravom verujemo. I afera Votergejt i afera s iranskim kontrašima ispunjavaju ove kriterijume; ipak uverenost u ove zavere ima prvorazrednu potvrdu. Ne postoji kriterijum, niti skup kriterijuma koji bi apriori obezbedili osnov za razlikovanje zasnovanih od nezasnovanih teorija zavere. Filozofski problemi nezasnovanih teorija zavere zahtevaju dublju analizu, koju ću sprovesti u sledećem odlomku.

IV

Teorije zavere su atraktivne, što je činjenica koju dokazuje njihova popularnost. Ali njihove navodne vrline su spretno prikrivene. Pokazaću da određeni elementi teorije zavere izgledaju kao i oni koji pripadaju legitimnom teorijskom objašnjenju, ali kada ih detaljnije analizirate uočava se da ne pripadaju. Stoga ću pokušati da uradim dve stvari: 1) da objasnim zašto su nezasnovane teorije zavere tako popularne i 2) da objasnim zašto ipak ne uspevamo da verujemo u njih. One su popularne, tvrdim, zbog toga što poseduju nekoliko dobro poznatih eksplanatornih vrlina. Ali su ipak nezasnovane zbog toga što te vrline iskazuju na takav način da potkopavaju moć tih vrlina.

Prva i najznačajnija vrlina koju pokazuju teorije zavere, i zahvaljujući kojoj imaju moć, jeste sveobuhvatno objašnjenje ili eksplanatorno bogatstvo. Prema ovom kriterijumu, bolja je ona teorija koja pruža jedinstveno objašnjenje za više pojava od konkurentnih objašnjenja. Jedinstveno objašnjenje je sine qua non teorija zavere. Teorije zavere objašnjavaju uvek više nego konkurentne teorije, zbog toga što uključujući zaveru mogu da objasne kako zvanične, tako i ispuštene podatke koje zvanična verzija ne uspeva da objasni. U našem slučaju o podmetanju bombe u Oklahoma Sitiju, na primer, teorija zavere objašnjava podatke zvanične verzije. Prema objašnjenju o kojem smo prethodno raspravljali, bombu su podmetnuli teroristi za čije delovanje su Biro i neke druge agencije znali, ali nisu uspeli da ih spreče. Ova teorija objašnjava zašto je i kako podmetnuta bomba ispred federalne zgrade. Sem toga, ona objašnjava i mnogobrojne ispuštene podatke – zašto nijedan pripadnik Biroa u tom trenutku nije bio u zgradi (bili su unapred upozoreni), kao i nepromišljeno ponašanje Mekveja (koji nije znao za taj akt tako da nije očekivao da će ga federalni agenti iskoristiti kao žrtvenog jarca).

To je sva lepota teorije zavere. Ona pruža primamljivo jedinstveno objašnjenje svih raspoloživih činjenica, kako onih koje je zvanična verzija već objasnila, tako i onih čudnih, previđenih i ispuštenih. Međutim, kao što ću sada pokušati da objasnim, nezasnovane teorije zavere postižu jedinstveno objašnjenje po vrlo visokoj ceni.

Uloga ispuštenih podataka u teorijama zavere je ključna. Tipična logika jedne nezasnovane teorije zavere izgleda otprilike ovako. Počinje se sa ispuštenim podacima, kao što su: nijedan službenik Biroa nije ranjen u eksploziji podmetnute bombe u Oklahoma Sitiju i u prvobitnim izveštajima navedeno je da je postojalo prethodno upozorenje. Zvanična verzija u potpunosti ignoriše ove podatke. Kako se može objasniti prećutkivanje onih koji iznose zvaničnu verziju kada se suoče s ovim, kao i s drugim nespornim dokazima? Da li je moguće da su oni toliko glupi ili slepi? Naravno da nisu; oni su prinuđeni da ih ignorišu. Najbolje objašnjenje je da postoji neka vrsta zavere, namerni pokušaj da se od očiju javnosti sakrije istina. Pozivajući se na hipotezu o zaveri, mnogobrojni „dokazi” se dovode u pitanje. To je jedna od najneobičnijih osobina ovih teorija: prema mom saznanju, teorije zavere su jedine teorije kod kojih se dokazi koji govore protiv pretvaraju u dokaze u njihovu korist. Što više dokaza koji govore u prilog zvaničnoj verziji vlast prikupi, to više teoretičari zavere tvrde da „oni” mora da su u tako strašnom položaju kad im je potrebno da je još jače potkrepljuju.

Dozvolite mi da sada ukažem na dve stvari. Prvo, teorije zavere nisu usamljene kada je reč o pridavanju velikog značaja ispuštenim podacima. Istorija nauke je prepuna primera teorijskih inovacija koje su zasnovane na istraživanju podataka koji se nisu uklapali u standardni obrazac. Dobra je ona pragmatička istraživačka metoda u nauci koja može da se proširi i na ispuštene podatke, s nadom da ove izgubljene veze mogu voditi ka rasplitanju postojećih pogrešnih teorija. Međutim, ono u čemu greše teorije zavere jeste to da samo postojanje ispuštenih podataka nije dovoljan razlog za nastajanje teorije. Polazeći od nesavršene prirode našeg razumevanja sveta, trebalo bi da očekujemo da čak ni najbolja moguća teorija ne može da objasni sve podatke koji su nam na raspolaganju, jer, između ostalog, nisu svi raspoloživi podaci istiniti. Neka naša merenja, neka naša tumačenja i druge teorije govore i ponešto pogrešno o prirodi sveta. Drugo, problematika teorija zavera prevazilazi jednostavne pogrešne podatke. Ukoliko bi jedini problem nezasnovanih teorija zavera bio što one preveliki značaj pridaju malom broju podataka koji odstupaju od zvanične verzije, onda ih to ne bi činilo tako interesantnim fenomenom. Međutim, teorije zavere se od većine drugih teorija razlikuju na jedan vrlo zanimljiv način. Teoretičari zavere pravilno ukazuju na to da se naučnici ne sreću s problemom kao što je njihov. Prema hipotezi, teoretičar zavere pokušava da objasni fenomen koji drugi, uglavnom moćni, činioci pokušavaju da sakriju. Za razliku od nauke, gde se priroda smatra pasivnom i nezainteresovanom stranom u odnosu na ljudsku težnju ka povećanju znanja, teoretičar zavere deluje u oblasti gde onaj koji je predmet istraživanja pokušava da spreči istraživanje. Teško je detektovati neutrino, a zamislite koliko bi teže bilo da on aktivno pokušava da spreči detekciju! To je situacija s kojim se susreće teoretičar zavere u slučajevima koje pokušava da objasni. Zato protivrečni podaci i nedostatak podataka moraju da se istaknu kako bi podržali njihove teorije.

Ovo me dovodi do uobičajeno najglasnijeg prigovora nezasnovanim teorijama zavere, naime do toga da se one jednostavno ne mogu poreći. Problem se sastoji u tome da se u datoj situaciji svi podaci koji bi je potencijalno poricali mogu preobraziti u podršku teoriji, ili u najgorem slučaju u neutralne podatke, tako da su teorije zavere po definiciji neporecive. U prilog njima, treba istaći da ova neporecivost nije ad hoc kao što je na početku izgledalo da se tvrdi, usled aktivne prirode onog što se istražuje. Ne može se ad hoc pretpostaviti da će pogrešni i obmanjujući podaci biti podmetnuti na vaš put samo zato što se pretpostavlja da postoji neko ko vam aktivno podmeće te podatke. Upitajte Keneta Stara (Kenneth Starr). Kao što se pokazalo u mnogim slučajevima u XX veku, u aktivnostima koje sponzoriše vlada Sjedinjenih Država (izaberite slučaj koji god hoćete), s puno razloga može se verovati da postoje snage koje imaju i motive i sposobnosti da sprovedu uspešnu kampanju dezinformisanja.

Ovde tvrdim da je neporecivost razuman kriterijum jedino u slučajevima kada nema razloga da verujemo da postoje moćni činioci koji pokušavaju da usmere naša istraživanja u pravcu suprotnom od istine. Porecivost, falsifijabilnost, savršeno je dobar kriterijum u slučaju nauke, kada je predmet istraživanja neutralan u odnosu na naše nedoumice, ali je mnogo nepovoljniji za slučajeve kojima se bave teorije zavera. Ričard Nikson i Nort su pokušavali da aktivno utiču na istraživanja njihovih aktivnosti i obojica su imali mogućnosti da koriste mnogobrojne resurse kako bi prikrili svoje zavere. Oni su gledali da ometu istražitelje na razne načine u njihovim prvim pokušajima da otkriju šta se zaista dešava. Striktno se pridržavati dogme porecivosti u ovim slučajevima vodilo bi ka odbacivanju teorije zavere na samom početku istraživanja i moglo bi dovesti do toga da zaverenici ostanu neotkriveni.

Ne, problem nezasnovanih teorija zavere nije njihova neporecivost, već je to pre povećan stepen skepticizma koji zahtevaju ove teorije, kao pozitivan dokaz da sprovođenje zavera nije uspelo. Ove teorije sumnjaju u institucije koje su uspostavljene da bi pružale pouzdane podatke i dokaze. Kada to čine, otkrivaju koliku ulogu poverenje – kako u institucije, tako i u pojedince – igra u opravdavanju naših uverenja. Problem je u tome što većina nas – uključujući i naučnike koji obavljaju posao u naučnim laboratorijama prepunim skupe opreme – nikada nisu izveli eksperiment niti izvršili empirijsko istraživanje koje bi potvrdilo neku od današnjih naučnih teorija. Ukoliko ne želimo da zaključimo da većina među nama nije ubeđena da je zlato jedan od elemenata, onda nam je potrebna procedura po kojoj bi nam se pružila garancija da ono što su drugi dokazali može da važi i za nas. U modernoj nauci, ova procedura uključuje mehanizme objavljivanja, kvalifikovane kritike, profesionalne reputacije, univerziteske akreditacije i tako dalje. Prema tome, mi smo uvereni u tvrdnje nauke zbog toga što su ove tvrdnje rezultat društvenog mehanizma koji proizvodi pouzdana uverenja.

U javnoj sferi gde deluju teorije zavere, postoje odgovarajući mehanizmi za proizvodnju zajemčenih uverenja. Postoji slobodna štampa, koju čine reporteri, urednici, i vlasnici koji se takmiče da objave „neki događaj” pre ostalih. Postoje vladine agencije zadužene za istraživanje incidenata, utvrđivanje podataka i objavljivanje sopstvenih nalaza. I, naravno, postoje i „slobodni činioci” (uključujući tu i same teoretičare zavere), koji su pripadnici javnosti. U tvrdnji da navodni dokaz protiv teorije treba pretvoriti u dokaz u prilog teoriji sadržan je izopačeni skepticizam prema delovanju javnosti, institucijama koje prikupljaju podatke i pojedincima koji u njima rade. Stoga, što vreme više prolazi, pokušaji da se poreknu teorije zavera izgleda da imaju sve više uspeha, i ovaj očigledni proces ne može se objasniti kao zlo delovanje zaverenika. Kao rezultat ovog procesa, početna tvrdnja da mala grupa ljudi kuje zaveru otvara put ka tvrdnjama o sve većim i većim zaverama.

U slučaju podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju, početna zavera je uključivala samo agente Biroa i njihove neposredne rukovodioce. U istraživanjima su učestvovale FBI i druge federalne agencije, ali ipak nisu izvestile o zaveri koju je skovao Biro. Prema tome, mora da su i one bile uvučene u zaveru. Isto važi i za određene pripadnike štampe, koji su sigurno naišli na dokaze o zaveri ali ih još nisu objavili u glavnim medijima. Ono što je počelo kao mala zavera nekoliko članova paramilitarne američke federalne agencije nepovratno se preobrazilo u zaveru ogromnih razmera, koju pozitivni dokazi o navodnoj zaveri nisu uspeli da obuhvate. Ali, što se više ljudi mora uvući u zaveru kako bi se objasnilo učestvovanje sve većeg broja javnih institucija, to teorija postaje manje uverljiva.

Upravo ovaj nastrani skepticizam prema ljudima i javnim institucijama, koji pretpostavljaju pojedine već stare teorije zavere, jeste ono na osnovu čega ove teorije identifikujemo kao neprihvatljive. Nije to izostanak falsifijabilnosti per se, već je to stalno pojačavanje skepticizma neophodnog da bi se održalo poverenje u istinitost teorije zavere ako u međuvremenu zavera nije otkrivena na uverljiv način. Što skepticizam postaje snažniji i uključuje sve više ljudi i institucija, to zavera postaje sve manje uverljiva.

Razmotrimo drugu čuvenu nezasnovanu teoriju zavere, kojom se tvrdi da se holokaust nikada nije desio i da je to obična fabrikacija Jevreja i njihovih simpatizera. Robert Anton Vilson (Robert Anton Wilson) ispravno zapaža da „zavera koja nas može razuveriti u postojanje 6.000.000 ubijenih može nas razuveriti u postojanje bilo čega, i onda bi bila potrebna snažna vera revizionista holokausta da poveruju da je Drugi svetski rat uopšte postojao, ili da je Franklin Ruzvelt bio predsednik od 1933. do 1945, ili da je Merlin Monro ’stvarnija’ nego King Kong i Paja Patak”. U određenom trenutku, bićemo prinuđeni da priznamo da je priroda teorije zavere takva da se ne može potvrditi.

Načiniću korak unazad i usmeriću se na šira filozofska pitanja koja postavljaju teorije zavere i na implikacije njihovog sadašnjeg talasa popularnosti. Tvrdim da teorije zavere imaju u potpunosti prevaziđeno gledište na svet, shvatanje značenja života koje više odgovara XIX veku. Međutim, uočavanje ovog anahronog elementa zavereničke misli je korisno, ukoliko otkriva nešto o savremenom Zeitgeistu. Sem toga, sadašnja popularnost teorija zavere ukazuje i na to da se trenutno nalazimo u središtu sukoba između različitih pogleda na svet.

Teoretičari zavere su, mislim, jedni od poslednjih koji veruju u sređeni univerzum. Pretpostavljajući da su tekući događaji pod kontrolom zlih sila, teorije zavere impliciraju da se takvi događaji mogu kontrolisati. U neka ranija vremena, bilo je prirodno da se veruje u uređeni svet, u kojem Bog i drugi natprirodni činioci imaju uticaj i kontrolu. Sa usponom materijalističkih nauka i kapitalističkih privreda – koje su dostigle vrhunac u XVI­II i XIX veku – pojam uređenog univerzuma još uvek se održavao, ali uloga natprirodnog je bila ili u velikoj meri umanjena (kao kod deizma) ili eliminisana (kao kod marksizma). Kao što to ističe Hegel u pasusu koji smo naveli kao moto, „svetska istorija je… racionalna u svom toku”. Prema ovom gledištu, postoji određena nada da ljudi mogu razumeti, predvideti i u određenoj meri kontrolisati tok ljudske povesti. U to veruju i teoretičari zavere, samo što oni misle da su na kormilu pogrešni ljudi.

Takva uverenja nisu bila deo verovanja koja su preovladavala krajem XX veka. Odbacivanje zavereničkog načina mišljenja nije zasnovano samo na uverenju da su teorije zavere pogrešne. Koren problema je mnogo dublji. Svet je sastavljen od izuzetno velikog broja međusobno povezanih činilaca, od kojih svaki ima sopstveno nesavršeno gledište o svetu i vlastiti skup ciljeva. Takav sistem se ne može kontrolisati jer jednostavno postoji previše činilaca kojima bi trebalo da manipuliše neka malobrojna grupa. Postoji previše nezavisnih stupnjeva slobode. Ovo je istinito za privredu, politički izborni sistem i društvene institucije koje prikupljaju činjenice koje bi teoretičari zavere morali da dovedu u sumnju. Čak i ako je Biro bio deo velike zavere da se prikrije njegova nekompetentnost u slučaju podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju, teško se može poverovati da nijedan pripadnik Biroa stacioniran u Oklahoma Sitiju ne bi zbog osećanja krivice, ličnog interesa ili nekog drugog razloga otkrio kakva je bila uloga agencije u toj tragediji, ako ne štampi, a ono ljubavnici ili nekom članu porodice. Vladine agencije, čak i one koje su ustrojene i regulisane kao vojne ili obaveštajne agencije, zaražene su glasinama ili mestima odakle cure informacije. Tvrditi da se jedna takva eksplozivna tajna može sačuvati u dužem periodu znači pokazati nedostatak razumevanja prirode moderne birokratije. Kao i sam svet, i nju sačinjava previše ljudi s previše različitim interesima da bi se mogla lako kontrolisati.

Međutim, odbacivanje zavereničkog načina gledanja na svet nije nešto što me posebno interesuje. Ukoliko bi teorije zavere bile pogrešne, onda se bojim da nam je preostala očigledno apsurdna slika sveta. Usamljeni atentator može promeniti tok istorije ukoliko se američki predsednik nađe baš ispred njegovog radnog mesta dok je na pauzi za ručak. Konspirativni pogled na svet pruža nam mogućnost da saznamo da se tragični događaji dešavaju s razlogom i da što je događaj značajniji, to je značajniji i razlog. Naš današnji pogled na svet, koji teoretičari zavere odbijaju da prihvate, jeste takav da niko – ni Bog, ni mi, čak ni određeni pojedinci među nama – nema kontrolu. Štaviše, svet je (uključujući i ljude u njemu) izvan kontrole, neracionalan i apsurdan kao u delima Ežena Joneskoa (Eugen Ionesco) i Samjuela Beketa (Samuel Beckett).

Odbacivanje konspirativnog mišljenja ne implicira da je svet čista slučajnost, već samo to da nema čvrsto značenje i značaj. Mogu se odbaciti zavere oko Kenedijevog ubistva, a da se i dalje misli da je Osvaldovo ponašanje bilo striktno kauzalno i u potpunosti determinisano na način na koji to govori nauka. Međutim, takvo naučno razumevanje Osvaldovog ponašanja je apsurdno u onom smislu u kojem ja ovde govorim. Ne postoji nikakav ljudski ili emotivni činilac koji je odgovoran za njegovo ponašanje u tom smislu, već se samo radi o prostom delovanju moždane hemije i emocionalnih trauma iz detinjstva. Događaji kao što su atentat na Kenedija i podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju imaju ogroman emocionalni uticaj na naš svet; zapravo, oni predstavljaju singularitete posle kojih američka kultura više nikad neće biti ista. Teorije zavere imaju tu vrlinu da pokušavaju da sačuvaju humano značenje – racionalni pristup – za ove vidljive promene, kako bi se one razumele u ljudskom smislu. Ukoliko su teorije zavere pogrešne, onda posmatrano iz ljudske perspektive, jedino što bismo mogli da kažemo jeste „Sranja se dešavaju”.

Posmatrano u ovom svetlu, izazov teorija zavera jeste u tome što nas primoravaju da biramo između skoro nihilističkog stupnja skepticizma i apsurdnosti: teoretičar zavere bira hiperskepticizam svojstven pretpostavljenoj disimilaciji na zaista globalnom nivou (nepoverenjem u tvrdnje naših institucija) umesto apsurdnost iracionalnog i u suštini besmislenog sveta. Sve dok se ne pojavi treća opcija – a možda je to jedan od zadataka filozofije – očekivaćemo da nezasnovane teorije zavera i dalje uživaju veliku popularnost.

VI

Koje pouke možemo izvući iz ovih razmatranja dinamike teorije zavere? Priča koju sam ispričao ukazuje na tri pouke.

Prvo, ludost teorija zavere ističe činjenicu da ne bi trebalo previše da brinemo kada naše teorije o društvenim pitanjima ne daju nikakav smisao određenim podacima. Očigledno, nisu svi podaci istiniti. Sem toga, iracionalna i ranjiva priroda ljudi trebalo bi da nas pripremi na to da su pojedini podaci koje dajemo pogrešni. Svedoci se pogrešno sećaju prošlosti ili iskazuju podsvesne sklonosti. Reporteri i vladini agenti mogu pogrešno da shvate stvari u prvim trenucima krize, a posle će im biti teško da priznaju greške. Iz ovih razloga, teorija, kojoj je glavna crta da objašnjava sve raznovrsne podatke i naizgled nepovezane pojave, mogla bi se dovesti u pitanje samo po ovoj osnovi. Očekujemo da su naša objašnjenja dobra, ali takođe očekujemo da nisu savršena.

Drugo, trebalo bi da budemo pažljivi i da ne racionalizujemo preterano ni svet ni ljude koji žive u njemu. Odbacivanje konspirativnog mišljenja implicira prihvatanje besmislenosti prirode ljudskog sveta. Baš kao i s fizičkim svetom, gde se uragani, tornada, ili neka druga „dela Božja” samo događaju, isto važi i za društveni svet. Neki ljudi samo rade određene stvari. Oni izvode atentate na svetske vođe, deluju na osnovu ogoljene misli neke ideologije i ostavljaju tragove na mestu zločina. Previše snažno verovanje u racionalnost ljudi, ili sveta uopšte, upućuje nas da tragamo za objašnjenjima koja ne postoje.

Treće, pouka teorija zavera jeste da treba prihvatiti da takve teorije uključuju skoro nihilistički stepen skepticizma prema ponašanju i motivima drugih ljudi i društvenih institucija koje oni predstavljaju. U onom obimu u kojem se teorije zavere zasnivaju na globalnoj i opštoj sumnji u motive i dobru volju drugih, one su bliske globalnom filozofskom skepticizmu. S ovim ekstremno skeptičkim stanovištima treba postupati na isti način. Trebalo bi da budemo obazrivi s teorijskim pristupima koji troše mnogo više energije na potkopavanje epistemičke vrednosti konkurentskih objašnjenja nego što rade na novim, pozitivnim dokazima.

I, na kraju, šta mislim o teorijama zavere? Moj početni motiv bio je da predstavim i analiziram teorije zavere u duhu Hjumove analize čuda. Prema Hjumovom mišljenju, čuda su po definiciji objašnjenja za koja nikada nemamo potvrdu u verovanju. Međutim, ukoliko je moja analiza ovde korektna, onda ne možemo reći isto to i za teorije zavere. One nisu po definiciji nepotvrdive. (Dobar primer je da hoćemo da verujemo bar u neke zavere – na primer, Votergejt i iranske kontraše.) Umesto toga, ukazujem na to da ne postoji ništa striktno analitično što nam dozvoljava da pravimo razliku između dobrih i loših teorija zavere. Izgleda da nailazimo na spektar slučajeva, koji se rangiraju od onih u koje se može verovati do onih u koje se ne može verovati. Najbolje što možemo da učinimo jeste da pratimo vrednovanje datih teorija kroz vreme i postanemo saglasni u trenutku kada verovanje u teoriju implicira više skepticizma nego što naš stomak može da podnese. Sem toga, pretpostavljam da je veći deo intuitivnog „problema” s teorijama zavere problem s teoretičarem, a ne s proizvodom teorije. Najverovatnije je da je problem psihološke prirode – ne prepoznaje se trenutak kada treba prestati s traganjem za skrivenim uzrocima. Ipak, smatram da je proučavanje teorija zavere, čak i onih najluđih, korisno, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što nas prisiljava da jasno napravimo razliku između „dobrih” i „loših” objašnjenja.

Brajan Kili

 S engleskog jezika preveo Rade Kalik

* Naslov originala: Brian L. Keely, „Of Conspirаcy Theories”, The Journal of Philosophy, vol. 96, no. 3, mart 1999, 109–126.

Izvor: Fenomeni

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments