Ulogujte se / Kreirajte profil

Moнотеизам о Тројици

.

Become a Patron!

.

Зашто је нама битно да је наш Бог Тројица?

Када су нам као дјеци објашњавали да имамо Једног Бога Који је Тројица, рекли су нам да то запамтимо, али да о томе не размишљамо јер ћемо осиједити. Мени се чини да ми много већи проблем имамо са тим што често почнемо да сиједимо, прије него што почнемо да размишљамо.

Будући да је ово философска тема, те да је за већину поприлично апстрактна, потрудићу се да на најједноставнији могући начин изложим значај тројичне теологије за наш свакодневни живот. Овде се нећу бавити ни догматиком, ни онтологијом, него ћу се строго држати оквира искуственог. Такође, надам се да ћу успјети да објасним разлику између индивидуалности и индивидуализма, те да укажем нa незаобилазан значај личности, али и њеног усмјерења.

Андреј Рубљов, Гостољубље Аврамово

Опште је позната чињеница да је наш Бог Света Тројица- Отац, Син и Свети Дух. Најпластичније речено, то је заједница Три Личности, које су у међусобном односу. Сваки од Тројице има одређене карактеристике и „поље дјеловања“, али им је иста воља и стремљење. Они су (као заједница) отворени према човјеку. Човјек је позван у ту заједницу. Прво што желим да нагласим је да заједница никад и никако не поништава и не умањује значај личности (осим кад је ријеч о идеологији). Чак напротив, заједница (у правом смислу те ријечи) није могућа ако није састављена од личности које су јој слободно и својевољно приступиле. Заједница, дакле, афирмише личност. То је аутентично хришћанско схватање заједнице. У том контексту Јован Зизјулас каже: „…једно посебно биће је личност Бога Оца, према томе- онтолошки примат не припада безличности него личном Богу, прецизније једној конкретној личности…“, и износи јасан став да: „ уколико Божије биће није узроковано личношћу, онда оно није слободно биће “.1 Оно чега треба да будемо свјесни кад говоримо о личности, јесте да је свака личност јединствена и непоновљива. Самим тим остварује јединствене и непоновљиве односе са другим личностима, те носи одговорност за своје одлуке и поступке. У том контексту, бар би тако требало да буде, сваки однос афирмише јединственост наших личности. У филму Атлас облака, снимљеном по истоименој књизи, више пута можемо да чујемо: „Наши животи нису само наши. Везани смо за друге. Сваким добрим и сваким лошим делом градимо своју будућност“.

Сонми-451, из филма Атлас облака

Из свега горе реченог, можемо да увидимо да смо позвани да одњегујемо своју индивидуалност. Међутим, ту постоје одређене границе. Управо те границе одвајају индивидуалност (или индивидуацију) као: „процес стварања и појединачивања појединачног бића…процес диференцирања који има за циљ развитак индивидуалне личности…2 и индивидуализма који је неодвојив од прогресивног друштва у којем смо заглављени. Посматрано са овог аспекта, индивидуализам бих дефинисала као опредјељење засновано на подстицању и остваривању себе као појединца, док другога доживљавамо и посматрамо као „конкуренцију“. Насупрот томе, човјек (као биће заједнице), требало би да функционише по принципу заједничког рада на подстицању и остваривању „квалитета“ оног поред нас. Управо о томе Јунг говори: „Како јединка није само појединачно биће, него претпоставља и колективне односе према својој егзистенцији, то и процес индивидуације не води у упоједињавање, него у интензивнију и општију колективну свезу“.3 Позвала бих се и на Љубивоја Стојановића, који је, говорећи о потрошачком друштву, позвао човјека да избјегне самонегацију:

Хришћански приступ животу је афирмативан и слободан, са пуном стваралачком одговорношћу. Неприхватање одређених поступака из сфере различитих људских активности заснива се на добронамерном подсећању човека да иступи из потрошачко-проивођачке једностраности како би могао да уђе у богочовечанску динамику. То није негација било кога и било чега, него ненасилно позивање човека да избегне самонегацију пристајањем на односе у којима постаје предмет, бројка у систему, губећи атрибуте одговорне личности.4

Сада бих се вратила на питање са почетка текста: Зашто је нама битно да је наш Бог Тројица?

Битно нам је, јер такав вид односа искључује саможивост, самодовољност и затвореност. Битно нам је јер је нужно постојање другог и тежња да изградимо дубок и квалитетан однос, који подразумјева међусобну интеракцију. Битно нам је јер захтјева пуно поштовање јединствене личности поред нас. Битно нам је јер је човјек битнији од закона, прописа, правила и идеја.

Субота постаде човјека ради, а не човјек суботе ради. (Мк 3.27)

Битно нам је јер је темељ таквог начина постојања љубав према другоме. Ја ћу се сада усудити да кажем да је слобода у љубави према другој личности. Наш позив на слободу се огледа у способности да слободно волимо и да слободно прихватамо слободу друге личности.

Када је ријеч о љубави, о њој се увијек много говоркало. Стичем утисак да су та говоркања врло често лаког сентименталног карактера. Најмање се говори о љубави као смислу, подстицају, храбрости, позиву на изградњу, која подразумјева и жртву. Управо је та љубав она која ослобађа, не она која пропагира идеју мекуштва, него она која одважно подноси ситуације пред којима било какав вид непостојаности ишчезава. Према томе, говорим о љубави која нас ослобађа од нас самих. Кад то кажем, не мислим на ослобађање од јединствености наше личности, јер би то било онтолошки неприхватљиво, него на ослобађање од заслепљујуће загледаности у себе. Логотерапеут Виктор Франкл у својој књизи Бог и подсвест, говори да је за вјеру и љубав заједничко то што нам и једна и друга омогућавају да у другој личности видимо скривене потенцијале. Позивајући се на ову тврдњу, слободна сам да љубав назовем оживљавајућом и одржавајућом силом човјечанства. Њен беспоговорни захтјев за храбрст и смјелост да другог човјека схватимо онолико озбиљно колико схватамо себе, ослобађа нас кружне логике, истовремено представљајући највећи изазов и највећи пад човјечанства.

Христово рођење

Њена слабост се огледа у немогућности остварења без друге личности. Управо зато нас позива на прихватање ограничења уз константну тежњу за превазилажењем. Говорим, дакле, о једном динамичном односу према себи и другоме, лишеном формалности, искључивости и ситничавости. Заснован на контрадикторности, одржив је управо јер му је основно упориште други, а узор Христос.

За ПУЛС Сања Вуковић

 

1 Еп. Григорије Дурић, Бити са другим, релациона онтологија Јована Зизјуласа, Београд 2018., стр. 69.-79.

2 Владета Јеротић, Индивидуација и (или) обожење, Београд 2002., стр, 12.

3 Исто

4 Љубивоје Стојановић, Свештенослужење у мултидисциплинарном контексту, стр. 152

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.