O usamljenosti – Često u psihoterapijskoj praksi slušam o tome kako ljudi pate jer se osećaju usamljeno i to me je inspirisalo da pišem na ovu temu. Osećanje usamljenosti je složena i široko rasprostranjena emocija, a opet jedinstvena u načinima na kojima se ispoljava kod svakog pojedinca. Ne muče iste muke mladića ili devojku koji žele da se uklope u grupu vršnjaka; ženu ili muškarca koji su prekinuli ljubavni odnos i osobu koja godinama oseća da je sama, izolovana i odbačena u odnosu sa partnerom ili u porodici. Povodi za ovo osećanje mogu biti raznoliki, tako da nije jednostavno, a ni moguće dati univerzalno rešenje i savet kako se nositi i prevazići usamljenost. Ipak, neke opšte smernice o tome kako se boriti sa ovim neprijatnim osećanjem se mogu dati, a u ovom tekstu ću pisati i o njima.

Zajedničko za gotovo sve definicije usamljenosti jeste da je opisuju kao stanje koje vodi ljude ka tome da se osećaju prazno, samo i neželjeno. Kada neko oseća tugu jer nema prijatelje ili partnera, to najčešće zovemo usamljenost. Neke definicije navode da usamljen znači biti sam, ali kako je šezdeset posto ljudi koji izjavljuju da se osećaju usamljeno u braku, bitan kvalitet ovog stanja je percepcija i osećaj nekoga da je sam i usamljen. Doživljaj osobe da je sama i izolovana je najvažnija odlika usamljenosti. Postoji razlika između samoće i usamljenosti. Samoća je stanje koje nije nužno neprijatno, naprotiv, ljudima je potrebno da budu sami, kako bi razmišljali o sebi i drugima, kako bi se opustili, odmorili itd.

Najčešće u osnovi osećanja usamljenosti stoji problematičan način na koji se uspostavljaju, čuvaju ili prekidaju odnosi sa drugima. Ljudi koji su usamljeni najčešće imaju neki problem u sposobnosti da budu bliski sa drugima i da uspostave ljudski odnos.

Ljudi koji vrlo retko osećaju usamljenost imaju razvijene veštine i sposobnosti potrebne da budu prihvaćeni i da prihvataju; da budu vezani i sposobni da neko bude vezan za njih; vole i budu voljeni; razumeju druge i saosećaju, dok i drugi razumeju njih i saosećaju sa njima. Oni se druže; razmenjuju misli, informacije i osećanja sa drugima; umeju da traže podršku i da je pruže kada je potrebno; otvoreni su i veruju da su drugi dobronamerni i humani. U odnosima postoji osećaj uzajamnosti, koji isključuje sopstveno uživanje (ako je uživanje partnera isključeno). Postoji poštovanje autonomije druge osobe. Taj drugi ne treba da radi ono što mi želimo; on je osoba sa svojim željama i potrebama koje se uvažavaju. Odnosi koji se grade su realistični i u njima se uživa. Postoji optimalna distanca u odnosu na druge, a ponašanja koja se pokreću usmerena su na saradnju i uzajamni razvoj.

Svako od nas se, verovatno, u nekom periodu života osećao usamljeno. Usamljenost je osećanje koje iskuse ljudi kada se presele u drugo mesto, prekinu ljubavnu vezu, imaju previše poslovnih obaveza, ali posle nekog vremena to prevaziđu i uspostave nove kvalitetne odnose u kojima uživaju. U ovim primerima osećanje je situaciono i zavisi od spoljašnjih faktora. Kada su životne okolnosti takve da je usamljenost očekivana, potrebno je vreme kako bi došlo do adaptacije na novonastalu situaciju i kako bi se izgradili novi i kvalitetni odnosi koji daju osećaj zadovoljstva i ispunjenosti.

Hronična usamljenost je nešto drugo. Osećanje da smo sami, izolovani, napušteni, bespomoćni i otuđeni dugo vremena ili u situaciji u kojoj ova osećanja nisu očekivana predstavlja problem na kome valja raditi. Zašto neko hronično oseća usamljenost? Jedno gledište u psihologiji razlog za to nalazi u prvim godinama života. Prema ovom viđenju dete ima potrebu da bude vezano sa odraslom osobom. Moguće je da su ljudi koji imaju neprekidan doživljaj usamljenosti imali neka traumatična iskustva u formativnim godinama kao što su nedostatak ljubavi i pažnje, zlostavljanje, zanemarivanje, itd. Zbog nepovoljnih iskustava tokom razvoja dete je naučilo da očekivanja koja ima umanji i ostane distancirano u odnosu sa majkom ili osobom koja brine o njemu i da takva očekivanja ponese u sve druge odnose koje gradi tokom života. Ako je majka odbijajuća, preterano brižna ili jako napeta dete umanjuje očekivanja koja ima i potreba za vezanošću se smanjuje. U život se nose uverenja da ljubav ne postoji ili da je prolazna, bliske veze se ne ostvaruju jer postoji uverenje da će ih one povrediti, prema ljudima su zatvoreni i ne veruju u njihovu dobronamernost.

Reakcije majke mogu biti i nedosledne i u tom slučaju dete reaguje većom vezanošću za nju, kasnije u životu takva deca odrastaju u ljude koji su preukupirani odnosom sa drugima smatrajući da od njih zavisi mnogo više nego što stvarno zavisi i troše više energije za uspostavljanje ili održavanje odnosa nego što je potrebno. Žele odnos, ali strepe da drugi to ne žele, preduzimaju inicijativu za izgradnju odnosa, ali to ne rade na adekvatan način.

Ako majka odgovara na potrebe deteta ono stiče sliku o majci kao o osobi koja ga prihvata, a o sebi kao o biću vrednom pažnje i ovaj model prenosi i na kasnije odnose gradeći slične veze tokom života.

Rani model odnosa koji smo imali postaje osnova za sve kasnije odnose koje gradimo. U prvom značajnom odnosu u životu koji se najčešće ostvaruje sa majkom stvara se slika o sebi i o drugima i takva slika i očekivanja se prenose u kasnije odnose.

Mnogo je ljudi koji se osećaju usamljeno u kolektivu na poslu, učenika i studenata među vršnjacima, ljudi u vezama i brakovima, porodici. Ako se osećate usamljeno dobro je da ne ignorišete osećanja i uradite nešto povodom toga. Ljudi koji osećaju da su usamljeni imaju veće šanse da dožive neko kardiovaskularno oboljenje. Imunitet im je slabiji. Usamljenost je povezana i sa depresijom, anksioznošću, problemima sa spavanjem, telesnom težinom, alkoholizmom, itd. Telo reaguje kao da je napadnuto i pod stresom i počinje da se brani lučenjem hormona stresa. Usamljenost je pretnja mentalnom i fizičkom zdravlju i nije samo tužna, već može biti i opasna.

Sami zajedno

Brojna istraživanja pokazuju da je usamljenost prilično rasprostranjena kod ljudi koji su emotivnoj vezi. Već je spomenuto istraživanje koje je pokazalo da su šezdeset posto ljudi koji osećaju usamljenost ljudi koji su u braku. Biti u vezi sa nekim nije štit od usamljenosti. Ono što je bitan kvalitet odnosa je osećanje uzajamnosti. Do usamljenosti u odnosu dolazi polako i postepeno, partneri se polako distanciraju i vremenom su sve udaljeniji i “diskonektovaniji”. Sve manje i manje se brine o partneru, manje se posvećuje, smanjuje se interesovanje i javlja se osećaj da je veza slabija i lošija nego što želimo da je. Ono što partneri dele vrlo često je puka razmena informacija o tome šta treba uraditi, kupiti, ko je zvao, šta u kući fali i slično. Uveče jedan partner gleda televizijski program, dok drugi gleda ko zna koju sezonu omiljene serije, na spavanje odlaze u različito vreme, a u različito vreme se i bude. Ljubav i pažnja kao da ne postoji više. Često ljudi ostaju u nezadovoljavajućem odnosu jer se plaše usamljenosti, a paradoksalno je to što već “žive ono čega se plaše” i ostaju usamljeni pokušavajući to da izbegnu. Ako je jedan emotivni partner usamljen, verovatno je usamljen i drugi. Osećaj da sa partnerom ne može da se ostvari zadovoljavajući i ispunjavajući odnos ponekad je istina, ali ponekad i nije. Odgovornost za zapušten odnos dele oba partnera. I jedno i drugo nešto rade što dovodi do takvog stanja. Ako se prepoznajete u ovom opisu dobro je znati na koji način ste doprineli takvoj situaciji u odnosu. Kako bi se zapušten odnos ispravio neophodno je strpljenje, upornost i istrajnost. Ono što možete da uradite je da pokrenete neku temu koja nije puko dogovaranje oko obaveza i aktivnosti, pitajte za mišljenje o nečemu i saslušajte, bez prekidanja i do kraja izlaganja. Sedite do partnera dok se bavi nečim čime se uobičajeno bavi kako bi maskirao usamljenost i dajte šansu i njemu i sebi učestvujući u toj aktivnosti, a kasnije razgovarajte o tome. Nema sumnje da će u početku biti teško, ali ne odustajte. Nije jednostavno, ali vredi potruditi se.

Kontraveštine – šta ljudi rade kako bi maskirali usamljenost

Ljudi ne rade ništa, a da od toga nemaju neku korist. Umesto da uživaju u odnosu sa nekim, oni rade nešto iz čega crpe kratkoročnu emotivnu korist, ali dugoročno to ih čini nesrećnim, neispunjenim i nezadovoljnim. Biti usamljen je veština. Usamljeni ljudi su stručnjaci za pravljenje usamljenosti.

Umesto da uživaju i održavaju odnos koji vodi osećanju ispunjenosti i zadovoljstva, ljudi se okreću raznim nekorisnim strategijama koje privremeno “vrše posao”. Vreme provode zatrpani poslom, uz televizijski program, serije, video igre, društvene mreže, spavanje, brojne aktivnosti i hobije, alkohol, ili u stalnim izlascima i beznačajnim kontaktima. Ništa od ovoga “ne radi”, bar ne dugoročno.

Jedna od kontraveština je pretrpavanje poslom i obavezama. Ljudi mnogo rade, stalno su zadihani, žure, imaju toliko toga da urade, a onda su uveče toliko umorni, da ne mogu da ostvare kontakt, ali ni da razmišljaju o tome kako se osećaju. Takođe, ne mogu ni da se suoče sa svojim stanjem usamljenosti. Posao i obaveze vide kao razlog što nisu u kontaktu sa drugima, a u isto vreme zahvaljujući poslu i obavezama nemaju vremena da razmišljaju i da se suoče sa svojom situacijom, koja nije prijatna.

Gledajući televiziju, ljudi imaju iluziju da nisu sami. Iluzija je samo – iluzija. Životi drugih koje gledamo na televiziji najčešće su nerealni. Problem nastaje kada se koriste za model kako bi trebalo da izgleda naš život, kakve odnose bi trebalo da imamo i kako drugi treba da se ponašaju prema nama. Nerealni modeli otežavaju izgradnju realnih odnosa.

Od usamljenosti se može braniti i uspostavljanjem brojnih odnosa. Nijedan poziv se ne odbija, stalno se izlazi, provode se sati u komunikaciji sa nekim, neselektivno se druži sa svima. Mnogo je onih koji, kada odnos krene da se produbljuje, pobegnu. Postoji želja za bliskošću, ali i strah od povezivanja sa drugim. Kvantitet veza i odnosa nije povezan sa osećanjem usamljenosti. već kvalitet tih odnosa. Ipak, ova strategija može doneti neku korist: gradeći brojne odnose povećava se mogućnost da neki od njih postane ispunjavajući.

Začarani krug usamljenosti i kako ga prekinuti

Osobi koja pati jer je usamljena fale drugi ljudi, fali joj komunikacija, povezanost i bliskost sa drugim ljudskim bićem. A zašto onda ljudi ne izađu, ne upišu neki kurs gde bi mogli da upoznaju druge, obnove stara prijateljstva, pozovu na kafu ili neki drugi vid druženja nekoga? Bilo bi logično da, ako nekome fali kontakt sa drugima, uradi nešto kako bi ga uspostavio. Moguće je da se to ne dešava jer stanje usamljenosti izaziva strah od socijalnih situacija koje se procenjuju kao potencijalni izvor odbijanja. Drugi se vide na nerealističan i iskrivljen način. Kada neko pati od hronične usamljenosti, on počinje da opaža kako je drugima manje stalo, da ih je manje briga, da su manje posvećeni i zainteresovani nego što stvarno jesu. Ljudi koji pate zbog usamljenosti postaju previše osetljivi na svaki nagoveštaj odbacivanja, a propuštaju da vide znakove zainteresovanosti i prihvatanja. Usamljeni ljudi zauzimaju borbeni stav, hostilni su, neprijateljski nastrojeni (što druge gura od njih). Odnosi koji postoje potcenjuju se, omalovažavaju i u njima se uživa manje nego što bi moglo. Često je prisutno i mišljenje da je osoba neadekvatna, nesavršena i da zato drugi ne žele kontakt; ili se drugi vide kao mnogo lošiji nego što bi trebalo da budu, kako bi se sa njima ostvario kontakt. Predviđanja o mogućnosti zadovoljavajućeg odnosa su sumorna i pesimistična. Sve ove ideje i uverenja vode začaranom krugu povlačenja i izolacije. Zbog toga postaje jako teško da se prvi obratimo, pozovemo, pokrenemo inicijativu koja bi dovela do kontakta sa drugima. Takav stav i reakcije prema drugima još više ih odgurnu, što se tumači kao potvrda ovakvih ideja. U isto vreme ostajemo slepi za sopstvenu ulogu u stvaranju distance. Ako osećate usamljenost, razmislite da li nešto od vaših reakcija, stavova i ponašanja doprinosi takvom stanju.

Kako bi se prekinuo začarani krug usamljenosti, bitno je da je osoba svesna toga da je usamljena i da prihvati to osećanje, a ne da beži od njega. Ako imate doživljaj da ste usamljeni, obratite pažnju na ljude sa kojima ste u kontaktu, na njihove misli i osećanja. Bavite se drugima. Dobri odnosi su nešto što se gradi. Nemojte unapred da odustanete od nekih aktivnosti zato što procenjujete da od njih neće biti koristi. Preispitajte uverenja o sebi i drugima. Upišite kurs, aktivirajte stara prijateljstva, pokažite interes za nove ljude koje upoznate. Radite ono što vam prija ili vam je nekad prijalo sa drugima. Povežite se sa onima koji su dobronamerni prema vama. Negujte odnose koje imate, posvetite im pažnju i vreme. Dok gradite odnose, ne bavite se time ko više daje, a ko više uzima, ali kada budete imali više prijateljstava – ulažite u ona koja odlikuje uzajamnost.

Osobe koje su usamljene često nisu razvile sposobnost za uzajamnost, a psihoterapijski rad se uglavnom zasniva na izgradnji ove sposobnosti. U zajedničkom radu otkrivamo gde je “zapelo” i kako razvijati veštine koje nedostaju. Ako osećate hroničnu usamljenost bez obzira koliko i šta pokušavali da promenite ili uradite, razmislite o konsultacijama sa stručnjakom. Problemi usamljenosti se zajedničkim radom mogu rešiti.

Aleksandra Solujić

Danas online 

Korektura i redaktura teksta: Milica Veljković

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Psihologija, usamljenost