О варварима, цивилизацијама и утопијама

Свакако да највећу загонетку приликом проучавања развоја човеколике врсте хомонида званог Хомо сапиенс представља онај тренутак када су се неолитске луталице познати као ловци и сакупљачи претворили у пољопривреднике, градитеље, астрономе и научнике, то јест када су почели оснивати комплексна друштва која ће касније постати славна под називом цивилизације. Та загонетка се не тиче толико начина на који се то десило, мада и око тога постоје прилична размимоилажења између званичних тумача, данас познатијих као ортодоксни и оних алтернативних, од којих они први тврде да се то десило као последица постепеног прогресивног развоја људске врсте, док они други сматрају да се тај преокрет догодио нагло, такорећи преко ноћи. Узимајући у обзир сложеност феномена цивилизација који у себи сажима не само оне неоспорне позитивне карактеристике, него и многе негативне, онда би праву загонетку могло представљати питање да ли је оној неолитској романтичној луталици цивилизовани живот донео више користи или штете, то јест више добра него зла. 

Јер, живот људске јединке у оним првим месопотамским  цивилизацијама, нарочито у новоформираним урбаним центрима, може се у неку руку сматрати приличним напретком у односу на живот оних  неолитских сакупљача. То се пре свега односи на већу сигурност под окриљем успостављеног друштвеног реда, затим овладавање новим знањима и вештинама које су захваљујући креативности омогућиле не само технолошки, него и интелектуални развој, док је изум сликовног, а касније и словног писма унапредио међусобну комуникацију и створио услове да се духовна баштина лакше и ефикасније преноси са генерације на генерацију.  Међутим, хијерархијско друштвено устројство, класна подела и концентрација моћи у рукама елита представљају ону тамнију страну  тог револуционарног скока у развоју хомо сапиенса у чијој сенци ће се као модел усталити стална тежња ка неограниченој контроли и господарском односу мањине према огромној већини становништва, али и стварати услови за друге девијације. 

О агресивности и величанствености

Ако би се приликом анализирања карактера тих колективних ентитета као што су људске цивилизације покушала наћи једна црта која је заједничка свим познатим историјским цивилизацијама, као и њиховим мање или више успешним копијама и сурогатима, онда би то свакако била агресивност за коју би се могло рећи да представља основу поменутих девијација.  То, међутим, није баш лако уочити, јер, када је о агресивности реч, она се може заклоњена иза оних нешто позитивнијих карактерних црта преточених у такозване културне тековине врло лако превидети. Из тог разлога је потребно уздржати се од пребрзих закључака и у посматрању и анализирању бити мало пажљивији и стрпљивији, јер ће се кад тад, дочекавши прву повољну прилику,  агресивност појавити испод културним обрасцима наметнутих брана, одбацивши при том заводљиве маске испод којих се вешто прикривала. Због тога је веома тешко наћи  цивилизацију, или оно што гаји претензију ка том одређењу, која у својој историји није с времена на време на мање или више видљив начин испољавала ту не баш позитивну карактерну црту.

Међутим, агресивност сама по себи, поготову ако се не испољава тако често, не представља велики проблем нити непремостиву препереку да се о карактеру неке цивилизације на крају да свеукупна позитивна оцена. Јер, приликом састављања слика  о појединим цивилизацијама и њиховим огранцима често превладају оне већ поменуте позитивне тековине пред чијим сјајем и величином, поготову када се ради о монументалним грађевинама и савршено извајаним киповима, оне мање пријатне карактеристике као што су агресивност, охолост и нетолеранција остану незапажене. То не треба да чуди пошто је сам појам „цивилизација” према својој дефиницији, али и перцепцији коју изазива помињање те речи, дуго носио у себи нешто узвишено, респекта и дивљења вредно, у чијој сенци су обично остајале она мрачније и наравно крвавије стране историјских појава и феномена које су се иза тог појма криле, а за које су се чак покушавала наћи оправдања.

Можда најбољи пример за такве естетско-етичке историјске аномалије представља антички Рим, то јест на његовим темељима касније устоличена римска империја са претензијама да буде и цивилизација, што је по општој оцени и била. Рим је светској цивилизацијској баштини, подарио заиста импресивну заоставштину, можда највећу од свих цивилизација које се памте, барем што се оног историјског циклуса тиче. Поред технолошког савршенства које је представљало скок невиђен у скоро четири хиљаде година дотадашње историје, а које је остало непревазиђено у наредном миленију, достигнућа у архитектури, грађевинарству и свим облицима уметничког и духовног стваралаштшва су била ништа мање импресивна. Она ће, служећи као вечна инспирација, бивати са више или мање успеха копирана све до данашњих дана. А да се не помиње политички систем и законодавство чији су главни принципи, па и читави делови уграђени у одговарајуће сегменте модерних друштава како на западу, тако и на истоку. 

Али на супротном крају оне вечите историјске клацкалице на којој се клацкају и међусобно боре за превагу добро и зло Рим је такођер оставио у наслеђе његовим следбеницима заиста импресивне тековине, додуше више као опомену, него за узор. Безобзирна бруталност коју су римска република, а касније империја, као погонски механизам истоимене цивилизације упражњавали кроз читаву своју историју обележену тешко контролисаном агресивношћу, испољавали су се истовремено са узлетима креативности на оним поменутим суптилнијим пољима људског стваралаштва. Док су тамо на далеким периферијама вођени ратови, у почетку освајачки, а касније искључиво пљачкашки, у престоници Риму, као и осталим великим градовима грађени су величанствени храмови посвећени светињама, божанствима и важним личностима претвореним у богове, као и остала велелепна дела по којим ће Рим углавном остати упамћен. А оно по чему ће такођер остати упамћен су крволичност и деструктивност са којима су се обрачунавали не само са својим равноправним ривалима као што је једно време била Картагина, чију су престоницу након победе у Пунским ратовима потпуно сравнили са земљом тако да од ње није остао ни камен на камену, већ и са  примитивним и далеко слабијим противницима званим варвари.

Свако има свога варвара

А када је о варварима реч, том феномену као и етимологији саме речи која га означава би требало посветити мало више пажње јер се у њему можда крије део одговора на ону велику загонетку. Данас је општеприхваћено да та реч води порекло од грчке речи barbaros којом су Грци у античка времена означавали све оне који нису говорили грчки језик и који нису живели у складу са класичним грчким нормама и обичајима. Наравно да су нешто касније и Римљани прихватили сличну реч barbarus за нецивилизоване људе у које су убрајали све припаднике њима страних народа. Мада се у почетку Грци и Римљани тај термин углавном користили за она такозвана примитивна племена која су живела на ближој или даљој периферији ван граница њихових интересних сфера временом су варварима почели да сматрају и своје ривале као што су Феничани, Картагињани, Египћани или Персијанци, који су били далеко од тога да би се могли сврстати у групу примитивних народа.

Готово иста реч незнатно модификована са сличним значењем може се данас наћи у језицима свих народа који припадају такозваној западној хемисфери. Није на одмет напоменути да се чак и у староиндијском Санскриту речју barbarа означава неко ко говори чудним и необичним језиком. Тако да би се могло закључити да су антички Грци тај термин позајмили из Санскрита, што  би било сасвим природно јер је познато да су античка грчка цивилизација, а касније и римска, изграђене на темељима и тековинама индијске, староегипатске и оних славних месопотамских цивилизација.

Ако се у истраживањима распрострањености те речи оде још даље на крају ће се видети да се речи готово идентичног значења могу наћи у скоро свим језицима и да су их у свакодневном говору користили и још увек користе сви народи и цивилизације на читавој планети. Осим у Индији у Азији су је користили Кинези још од првих античких династија, затим у северној Африци где су је Арапи наследили од својих античких претеча, а своју реч за варваре имали су Астеци, Маје и Инке кроз читаву своју историју, много пре доласка шпанских колонизатора. 

А оно што је такођер заједничко за феномен варвара је да је у свим језицима та реч у почетку означавала све оне народе, племена и људе који су другачији и „који нису исти као ми”, да би постепено, како је време пролазило и друштва се развијала и мењала, значење све више добијало погрдан смисао и негативну конотацију. Наравно да су сви језици, поготову они који припадају народима, рукавцима славне Јудео-хришћанске цивилизације, инспирацију за обогаћивање значења те речи најрадије  налазили у хеленистичким и староримским стереотипима, тако да су варварима приписиване особине дивљаштва, неотесаности, ратоборности, окрутности, бруталности, и уопште свега онога што је супротно такозваном  уљудном, културном и цивилизованом понашању.

Међутим, оно што је посебно интересантно за ту готово магичну реч је да се она веома лако прихвата, адаптира и шири попут епидемије. Тако су народи настали из племена  која су некада од стране моћних освајача као што је римска империја сматрана варварима и сами након што су се  „цивилизовали”, то јест прихватили њихов културни код, веома брзо проналазили своје варваре. Познато је да је Византија у последњим вековима свога трајања варварима сматрала Турке, који су јој дошли главе, а који су након што су и они постали нова империја нашли своје варваре. И они Персијанци, које су Грци и Римљани сматрали варварима, су такођер имали своје варваре.

А да је начин на који се та реч настављала користити постао помало отрцан први је приметио француски ренесансни мислилац Мишел де Монтењ који је у једном свом сатиричном есеју 1580. године варварима прогласио не оне староседелачке и наводно нецивилизоване народе и културе које су шпански конквистадори затекли у Средњој и Јужној Америци, већ управо Шпанце због начина на који су их касније поробили, опљачкали и на крају скоро потпуно истребили. Али Монтењ је варварима окарактерисао не само њих већ и све европске народе узимајући у обзир окрутност и нетолеранцију испољену у религијским ратовима  и колонијалним освајањима.

Од Аристотела до Хитлера преко краљице Викторије

Уколико се настави чепркање по том плодном и прилично захвалном тлу за доколично истраживање може се наићи на још понеку интересантну аномалију или недоследност  у критеријима за квалификацију оних врста понашања која би требало сматрати варварским, то јест примени двоструких мерила и аршина. У том истраживању најбоље је почети од античке Грчке из које је реч barbaros кренула на своје вишемиленијумско путовање, а која је својим разноврсним наслеђем представљала неисцрпну ризницу инспирације за све будуће цивилизације. У сенци хвалоспева достигнућима античке Грчке некако се прећутно прелази преко чињенице да је ропство и поседовање робова било веома популарно у свим грчким градовима државама, а нарочито у Атини, на шта су сви слободни грађани били веома поносни. Ропство је врхунац популарности достигло управо током шестог века пре нове ере након успостављања демократије, једног од највећих открића хеленског доба. Нарочито бруталан и израбљивачки однос је био према робовима који су радили у рудницима, у односу на које су они кућни робови били права господа. Право поседовања робова није била привилегија само богатих и имућних, већ су сви слободни грађани углавном имали у свом домаћинству барем неколико робова. Чак се број робова у власништву сматрао главним мерилом престижа и угледа сваког грађанина. Ропство је у грчким државицама почело са дужничким да би се са драматичним повећањем потражње робови убрзо морали увозити из удаљених варварских колонија око Црног мора и из Мале Азије, што би се могло сматрати почетком економских миграција на европском континенту.

Није познато да ли су склоност ка претварању у робове себи сродних људских бића антички Грци копирали од својих претходника и узора, или је то био још један од генијалних изума те цивилизације. Међутим, оно што је очигледније је да ће се њиховим следбеницима и настављачима у далекој будућности од свих изума и идеја са којима су задужили човечанство највише свидети управо робовласништво и наравно демократија. А њихов најомиљенији грчки филозоф ће бити Аростотел, који је у својој Политици устврдио да су варвари од природе створени да буду робови.

Посматрано чак и из данашње перспективе кориштење варвара као принудних печалбара и јефтине, готово бесплатне радне снаге и није било толико нехумано, барем што се слободних грађана грчког полиса тиче. Захваљујући робовском раду њима је остало на располагању обиље слободног времена за разноразне доколичне активности. Била су то златна времена за филозофију, математику, астрономију, песништво, драматургију, кипарство, архитектуру. А колико златна могле су се уверити, и још увек се уверавају, будуће генерације, јер су многа од дела античке грчке креативности преживела миленије. Они обични слободни смртници који нису имали талента за лепе уметности и дубока промишљања света и живота оно обиље слободног времена су проводили углавном  досађујући се, или на централном градском тргу Агори упражњавајући демократију. Међутим, без обзира на достигнућа, на многим пољима још увек непревазиђена, тај антички грчки концепт живота није био без мана, као што се да наслутити.

Те мане ће они поменути њихови следбеници и настављачи добро уочити и наравно отклонити. Али за то ће требати да прођу два ипо миленија да би се стигло до данашњих времена када је огромна већина становништва претворена у робове, а да тога нису ни свесни, док робовласници не морају чак ни да их хране, одевају и облаче, као што су то чинили њихови антички учитељи, јер се модерни робови морају сами бринути око тога. А оно око чега неће морати да се брину ти роболики слободни грађани је доколичарење и разбибрига, јер ће до савршенства бити развијене индустрије забаве и убијања слободног времена. Што се демократије тиче и она ће бити усавршена тако што ће под њеним заштитним именом бити развијене нове форме деспотија и тиранија, а оне роболике грађане нико неће ни за шта питати, те ће им остајати још више слободног времена за убијање. То ће све испровоцирати Јаниса Варуфакиса, модерну верзију старогрчког филозофа, мислиоца, а могло би се рећи чак и јунака, да једном приликом резигниран узвикне:

„Устајте ви европско робље!”    

Тај детаљ о робовском третирању и искориштавању варвара, а касније и свих осталих грађана, делује заиста бенигно, па чак и бајколико и романтично у поређењу са суровостима ратова којима је не само испуњена, него и препуњена читава историја. Јер, ратова је у тој људској историји било толико да се може слободно закључити да се историја у ствари бави само ратовима и оним кратким периодима примирја. Да нема ратова и оних завереничких, не ретко бруталних, убистава краљева или претендената на престо од стране њихове браће, сестара, очева и мајки,   историчари заиста не би имали о чему да пишу, јер о ономе што се дешавало између ратова бави се друга врста стручњака. Изузимајући оне ретке бизарне разлоге није неосновано сматрати да би  главни повод за вођење ратова, као и објашњење за тако дуго присуство тог феномена у људској историји, могли лежати управо у оној варварској синтагми.  Остављајући по страни оне ситне размирице, антагонизме и ривалства између будућих сукобљених страна главни покретачки и мотивациони окидач неизбежног напада на противника лежи у ратнохушкачкој тврдњи да је он варвар.

Свакако да најсликовитији пример за ту тврдњу може послужити оно што се дешавало у Другом светском рату. Хитлер је у својој расистичкој доктрини сматрао већи део Европе, нарочито онај њен источни део, варварским,  те сходно томе светом дужношћу германске аријевске расе да их потчини и пороби, а Јевреје истреби. Са друге стране планете на далеком истоку јапанска ратна доктрина се није много разликовала. Како је све завршило и колико десетина милиона жртава, како варварских, тако и оних аријевских, је морало да плати главом спровођење у дело таквих доктрина остало је записано на истовремено и најславнијим и најмучнијим страницама историје. А да се не помињу они милиони истребљених варвара који су нешто раније страдали приликом остварења сличног пројекта у којем је краљици Викторији пошло за руком оно што није Хитлеру и Јапанцима, да  створи највећу и најмоћнију империју у читавој историји човечанства, која се простирала на свих пет континената и у којој сунце никада није залазило.

О јадима старога Балбека

Мада ратови према својој суштини и вероватној замисли њиховог проналазача имају за превасходни циљ уништавање непријатељске, то јест варварске, живе силе, као колатералну штету, а за некога и корист, они нужно изазивају разарања и уништавања материјалних и културних добара. Та разарања без обзира коликих размера била нису за сукобљене стране никада представљала велики проблем јер се у оним кратким периодима мира и благостања све оно што је порушено поново изграђивало, и то још веће и грандиозније него што је било. Управо као што су се и велике и масовне погибије брзо надокнађивале убрзаним стопама рађања, то јест биолошког обнављања. А са грађевинама и људским створовима обнављали су се и ратови, и тако у недоглед, јер могућих разлога и повода бивало је увек напретек, а варвара такођер никада није недостајало. 

Ратова, пратећих разарања и погибија је било толико много у оној поменутој историји човечанства да их је готово немогуће све набројати, нити је то, колико је познато, до сада иком пало на памет да покуша. Међутим, то безумље које се иза те неизброивости ратова крије, без обзира колико и оно несагледиво било, могуће је, ако не докучити, оно барем донекле уз несебичну помоћ ироније макар наслутити осврнувши се на тренутак на историју разарања и обнављања једног не баш неважног археолошког локалитета око чије старости и замишљене намене  се тренутно воде жучне расправе међу стручњацима свих могућих школа мишљења.

Ради се о Балбеку у данашњем Либану, смештеном на пола пута између  Бејрута и Дамаска, а који представља једну пространу каменим блоковима поплочану платформу омеђену са три стране потпорним зидовима озиданим огромним каменим блоковима. Старост и намена те грађевине су непознати, а оно што је чини посебно интересантном и тајанственом су уграђени камени блокови десетине тона тешки, од којих три највећа и преко 800. Оно што је познато и важно за новију историју Балбека је да су на тој платформи Римљани, након што је Птолмеј 64. године п.н.е. прикључио ту област будућој империји, у следећем столећу саградили три велелепна храма, од којих је онај највећи посвећен богу Јупитеру, испред којег је стајала  величанствена статуа Јупитера Хелиополиског, јер се у та античка времена на том месту налазио град Хелиополис којему је име дао Александар Велики пошто га је освојио 332. године п.н.е. Друга два храма су била посвећена богу вина Бахусу и богињи Венери. Тај комплекс храмова је био највећи и најважнији у читавој империји све до њеног несретног пада.

Али страдања Балбека, или још увек Хелиополиса, почела су и пре тог пада. Хришћански милитанти након што су у 4. веку преузели контролу над империјом устремили су се прво на Венерин храм, који је хришћански хроничар Еузебије описао као „школу сензуалних вештина” у којој су њени посвећеници уживали у разврату. Цар Константин је наредио да се храмови затворе, а онај Венерин разори, уколико то није већ учињено. Његов наследник Теодосије је наредио да се и остала два храма сруше.

После неколико стотина година на сцену ступа ислам. Године 664. муслиманска војска опседа и осваја Хелиополис, који ће се од тада звати Балбек. Од разбацаних камених блокова, остатака некадашњих храмова посвећених Јупитеру и Бахусу муслимани су саградили велику тврђаву око које ће наредних скоро хиљаду година историја имати пуне руке посла да забележи све ратове, покоље и разарања. 902. године тврђаву, у међувремену дограђивану и утврђивану, су опседали и на крају освојили милитанти отпадничке шиитске секте Кармати, направивши прави покољ међу браниоцима. Тврђава је 969. пала у руке Фатимида, да би четири године касније уследила још једна разорна опсада и наравно покољ.  

Затим на сцену поново ступају хришћани. Грчко-хришћанска војска је 996. запалила Балбек. У хроникама је остало записано да је 1100. године био у рукама селџучког султана Тутуша I, да би се 1134.  нашао под опсадом војске турског атабега Зенге, која је, користећи 14 катапулта који су радили даноноћно, три месеца засипала бедеме тврђаве кишом ђулади. Године 1171. пред зидинама балбечке тврђаве појављују се европски крсташи. Они нису успели да је освоје, а турски бранитељи су их чак заробили и  утамничили у тврђави. Међутим, заточеници су успели некако да се ослободе, побију турску посаду и преузму контролу над цитаделом. Али и они су убрзо побијени када је кроз подземне тунеле стигло појачање. Нова крсташка војска се 1176. нашла поново под зидинама тврђаве. Овај пута су хришћани успели да је освоје и наравно опљачкају, а преживеле браниоце шта би друго него побију. . 

1260. године на сцену ступају Монголи када војска њиховог владара Хулагу-кана по ко зна који пута опседа и осваја Балбек успевши да након тога до темеља разори не само град, него и тврђаву. Због тога су се горко покајали јер ће се ускоро на попришту појавити војска египатског султана Бајбарса којој неће бити тешко да их из потпуно разореног Балбека отерају. Султан Бајбарс ће након тога наредити да се балбечка тврђава обнови. Није на одмет напоменути да су се и тада у унутрашњости тврђаве још увек могли наћи остатци оних римских храмова посвећених Јупитеру и Бахусу. Шлаг на торту балбечке епопеје ставио је ко би други него славни татарски освајач Тимур, који је године 1491, подразумева се лако, освојио тврђаву, да би је затим предао на милост и немилост својим ратницима. Ови су је похарали онако како су само они знали и умели.

Када је 1516. Балбек постао део Османлијског царства од тврђаве и њених храмова није остало много. Тек  спорадични делови срушених зидова некадашњих тврђава и разбацани  камени остатци некадашњих римских храмова. Ваљда поучени лекцијама историје Османлијама није падало на памет да поново обнављају балбечку тврђаву. Можда није неважно на крају истаћи да је током тог узбудљивог миленија то подручје било погођено са два разорна земљотреса и једном катастрофалном поплавом. Тако да се може закључити да је и природа дала свој допринос човековој необузданој агресивности и деструктивности, помажући да се оно хиљадугодишње циклично уништавање и поновно подизање што ефикасније одвија.

Читаву ту помало жалосну причу испричао је чувени археолог алтернативац Грејем Хенкок у својој књизи Повратак богова (Graham Hancock – Magicians of the Gods). Данас се на балбечком платоу тврђава и храмова могу, осим понеког залуталог и храброг туристе, још само  понекад срести неки од Грејемових радозналих колега и истомишљеника, опседнутих античким тајнама и праисторијским мистеријама. Јер, иако је балбечки плато задњих пет векова коначно стекао имунитет на разарања, пошто више није имало шта да се разори, ратови у његовом суседству нису никада пресушили, а последњих пола века скоро да се нису ни прекидали. Сетимо се крвавог либанског рата седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, ирачке катастрофе, Исламске државе, сиријског грађанског рата, те израелских терористичких акција које се дешавају готово свакодневно. Тако да ће данас они храбри посетиоци Балбека шетајући између камених рушевина обавезно с времена на време чути спорадичну пуцњаву или експлозију из суседне Сирије где рат још увек није у потпуности завршен. 

Има ли наде за савремене потомке неолитских ловаца луталица

А оно што највише интригира оне храбре археологе и због чега у пркос те пуцњаве долазе у Балбек су она три преко 800 тона тешка беспрекорно исклесана мегалита уграђена у потковичасти потпорни зид загонетног платоа, као и она три накнадно пронађена у каменолому удаљеном нешто мање од километра, такођер беспрекорно исклесана и спремна за транспорт. Према димензијама које се могу лако измерити није тешко израчунати њихову тежину која износи приближно 950, 1250 и 1650 тона. Грејемов колега, самоуки археолог и светски признати експерт за пирамиде Семир Османагић у својој књизи: „Цивилизације прије почетка ‘званичне’ хисторије” самоуверено тврди, а вероватно је то проверио на надлежном месту, да  два највећа грађевинска гиганта на планети Бехтел (Bechtel) и Америчка војна грађевинска корпорација ( US Army Corps of Engineers) не поседују технологију да подижу, преносе и уграђују мегалите такве тежине.

Знајући добро да римски градитељи, ма колико у она давна времена стручни и технолошки опремљени били, нису могли бити способнији од данашњих најмоћнијих америчких грађевинских гиганата, они као да наслућују да се управо у тим хиљадутонским мегалитима можда крије део одговора на ону загонетку са почетка приче, као и одговор на још једну која гласи: да ли за далеке потомке оног неолитског луталице и ловца постоји излаз из ћорсокака у који су га ни кривог ни дужног увалиле цивилизације.

Било која од оне две теорије које објашњавају како су настале цивилизације да је тачна за данашње потомке неолитског луталице чини се да једини спас лежи у покушају да се некако искобеља из зачараног круга „цивилизацијског варварства”, који се већ хиљадама година одржава на убитачно једноставној парадигми вечитог сукоба између нас и њих, чија је једина кривица што су другачији од нас, и то сукоба који не мора неизоставно водити у ратове, али из којих човек као јединка, бивајући тога свестан или не, увек на крају изађе као губитник, претворен у роба и играчку оних отуђених центара моћи, највећег зла тог заводљивог изума званог цивилизације.

А тај изум са својим диригентима и операторима функционише углавном на истом принципу, без обзира да ли се ради о цивилизацијама насталим спонтаним развојем људских заједница или колонизацијом остатака супериорнијих раса пристиглих из преисторије, а можда чак и из космоса, како твреде оне алтернативне теорије историје и завера. То је принцип перманентног изазивања и одржавања на потребном нивоу осећања страха, несигурности и угрожености који представљају идеално тло за узгајање нетолеранције, сукобљавања и конфликата, да би се на крају у облику плодова добили мржња, презир и наравно агресивност. Једном речју у етеру је, а поготову данас захваљујући електронским медијима и све савршенијим методама манипулације, свакодневно присутна толика количина негативне енергије тако да је она позитивна утеловљена у љубави скоро сасвим нестала, што би се могло сматрати космичким парадоксом, јер све древне мудрости истичу љубав као основни космички принцип.     

Али у том етеру, што је такођер парадокс, овај пута не космички, крије се можда потенцијално веома моћно оружје за спас човечанства. Јер, у њему осим оне негативне енергије истовремено слободно циркулишу информације и знања уз чију помоћ се сваком људском бићу отварају могућности реконструкције веродостојне слике стварности у којој живи, и то први пута у познатој историји. Ако се томе додају неограничене могућности међусобног повезивања које је све теже контролисати, онда би се етер могао схватити као својеврсно бојно поље, можда последње, на којем ће се водити одлучна битка између оне негативне енергије и оне позитивне која би се генерисала ширењем општеприхваћених знања и из њих проистекле толеранције, што би све широм отворило врата поновног успостављања оног космичког принципа љубави. А када та позитивна енергија надвлада ону негативну нестаће страха, а самим тим и потребе за конфликтима, сукобима и нетрпељивостима, што би неминовно морало водити ка већем јединству трагично разједињеног хомо сапиенса. Можда је  то онај устанак на који је европско робље позивао модерни грчки јунак Јанис Варуфакис.

Тако ће нестати и потреба за варварима, а са њима и потреба за цивилизацијама, барем онаквиим каквима са бавила досадашња историја. Нестаће постепено и оне негативне енергије, а она свеприсутна позитивна, која би завладала читавом планетом, омогућила би да се обнове она древна знања, тако дуго систематски сакривана, уз чију помоћ би се Хомо сапиенс поново оспособио да  фреквенцију својих енергија доводи у хармонију са космичким, а вибрације у склад са земаљским. Тако да му не би више падали на памет ратови, а реч „варвари” би потпуно нестала из свих речника.  А џиновски мегалити попут оних у Балбеку са лакоћом би се могли подизати, тако да му не би више требали ни „Bechtel” ни „US Army Corps of Engineers”, који би такођер нестали,  јер им се сврха углавном сводила да увек изнова граде оно што је у ратовима порушено.

То ће се све можда чинити као још једна утопија, али треба узети у обзир да су и утопије изум цивилизација уз помоћ којих су оног заведеног неолитског луталицу убеђивале да је повратак на старо немогућ, већ да је могућ и за њега једини онај пут којим га оне воде. А тај пут ће га, уколико му се препусти, својим закулисним кривинама уместо у утопију неминовно одвести у дистопију. 

Дакле, излаз из тог зачараног круга постоји. То је утопија, али она ће бити могућа тек када се уклоне сви цивилизацијски изуми и сруше сви митови на челу са оним највећим да је она, то јест утопија, немогућа.

А када је о изумима реч можда би на крају требало споменути и онај вероватно најважнији, који почива у темељима свих осталих, омогућавајући цивилизацијама да тако дуго трају. То су оне три магичне речи „divide et impera”  које би се могле на елегантан начин сажети у једну,  ону  коску миленијима бацану псима, истренираним и кондиционираним да буду не само вечито гладни, него и жељни да се међусобно гложе, реже једни на друге и наравно лају. А док су они лајали каравани су  настављали да пролазе….. још од Сумера….. па све до Новог Вавилона у којем се куле још увек руше када за то до дође време, да би се градиле нове, веће, лепше, монументалније, а ако је потребно и старије. А уз куле граде се и нови  Семирамидини висећи вртови и остала дизнилендска чудеса под чијим заводљивим окриљем пси, заузети глодањем коски, режањем и лајањем, не стижу да размишљају о утопијама, нити о оној одвајкада знаној истини да своју судбину они држе у властитим шапама, то јест рукама.

Једина нада је у утопији

А зар оног Хомо сапиенса, који је живећи и одомаћивши се у цивилизацијама почео на крају да и на пса наликује, онај мистериозни балбечки плато на суптилан и помало ироничан начин својим хиљадутонским мегалитима већ миленијима не покушава подсетити да је утопија могућа, а истовремено, са свим оним његовим несташлуцима којима је сведочио и још увек сведочи, наговестити шта је све још могуће уколико од те утопије тврдоглаво покушава побећи, а своју судбину тако послушно настави предавати у руке оних негативних јунака крвавих бајки којих су препуне странице историје.

Поменути археолог др Семир Османагић је осим Балбека током последње две деценије походио и детаљно истражио скоро све археолошке споменике и налазишта широм планете дошавши на крају до закључка да су много пре оног хипотетичког ловца луталице у далекој прошлости постојале културе и друштва које су хиљадама, а можда и десетинама хиљада година, живеле у својим утопијама, доводећи у потпуни склад сврху сопственог постојања са  природним и космичким циклусима, не знајући за ратове, разарања, агресију и мржњу, и не бивајући свесни да ће у далекој будућности због тога од контролора творевина званих цивилизације бити омражени, те да ће истина о њима тако помно и систематски бити сакривана.

За П.У.Л.С:  Милован Шавија

  civilizacija, Društvo, Istorija, Milovan Šavija