(O)dela neposlušnosti

Esse est percipi.

Dž. Berkli

U istoriji svih ljudskih društava odeća je oduvek bila važan elemenat (samo)reprezentacije. Taj nezaobilazni vizuelni topos ljudskosti je oduvek služio kao socijalna i kulturalna „prečica” za prepoznavanje i smeštanje različitih individua u njima namenjena mesta u hijerarhijski organizovanim društvenim sistemima. Odeća, frizura, nakit i prateći dodaci  su mogli ili morali pokazivati: klasnu pripadnost, zanimanje, uzrast, etnicitet, političku orijentaciju, bračno stanje, moralnu (ne)podobnost te izmenjena stanja svesti¹…i naravno polnu pripadnost.

Ipak, od antičkog perioda sve do poznog srednjeg veka oba pola su nosila relativno sličnu odeću, koja se razlikovala u detaljima². Sredinom XIV veka, sa nastankom mode u (proto)modernom smislu, dolazi do veće diferencijacije kostima. Moda od tada ističe i erotizuje telesnost te muškarci počinju da nose uske pantalone a žene haljine i korsete. Ipak sve do kraja XVIII veka muška i ženska moda se delimično prepliću (npr. muškarci su prvi  u XVI veku počeli da nose visoke potpetice i skupocene čipke da bi ih kasnije  preuzele žene; u XVIII veku svi nose mladeže, napuderisane perike, olovno belilo i dr.). Takođe muška aristokratska odeća je neretko bila raskošnija i skuplja od ženske.

Međutim u XIX veku nastaje pravi raskol između muške i ženske pojavnosti. Sa političkim i naučnim usponom buržoaskog društva i njegovim rigidnim duhom preduzetništva, pragmatičnosti i efikasnosti, estetska dimenzija života, u koji spada i moda, se proglašava tobože irelevantnom i prepušta ženama. Od tada  se inferiornost žena  više nije izvodila iz tradicije, Biblije, mitova, fiziologije³ itd. već iz anatomije, biologije, psihologije – i estetike (koja biva ozloglašena kao nekompetentna fenomenologija). Ironično, u to doba sveopšteg istoricizma na različitu odeću oba pola se počinje gledati na neistorijski i esencijalistički način: muškarcima  postaju “prirođena” isključivo tamna odela a ženama bogate frizure i raskošne haljine različitih boja i dezena.

Od muškaraca se tako očekivalo da oličavaju  artikulisanu diskreciju kulture dok se od žena očekivalo da oličavaju neartikulisanu živopisnost prirode. No, iako su žene otada prepuštene hirovima mode a moda proterana među sporedne društvene preokupacije, ona od druge polovine XIX do prve polovine XX veka uspeva da, zaobilaznim putevima, stigne do središta epohalnih rodnih polemika. Rečima Ž. Lipoveckog:  “Savršena moda živi od paradoksa: njeno nesvesno ide na ruku svesti, njene ludosti – duhu tolerancije, njeno oponašanje – individualizmu, njena lakomislenost – poštovanju čovekovih prava.⁴”

Varljivo bezazlena, prerušena u frivolne strategije ulepšavanja “ženske” prirode-materije suprotstavljene “muškom” duhu-kulturi, ženska moda tokom ovog perioda počinje sve brže da se menja. A u svakoj svojoj sledećoj meni, putem naizgled efemernih gestova poput odbacivanja korseta, skraćivanja kose i haljina, pojednostavljivanja odeće i dr, postepeno, indirektno ali nepovratno moda  transformiše društvene običaje i time kulturno-antropološki profil doba.

Međutim, radikalnu promenu izaziva tek uvođenje “antimoderne” (“nepromenljive”) dotada muške garderobe u žensku modu. U vreme prvog talasa feminizma posvećenog borbi za politička prava i obrazovanje žena, preuzimanje muške odeće je predstavljalo čin emancipacije ironično-mimetičkog karaktera: kako bi kao žene napredovale u pomenutim oblastima trebalo je da što manje izgledaju (i ponašaju se) kao žene. Jer izgled kao takav je bio na lošem glasu kao sušta imanencija, plitka neposrednost koja se ne može transcendirati; zbog  njega su žene bivale  osuđene na privatne, nemušte ekspresije koje su ih sprečavale da dobace do uzvišenih opšteljudskih univerzalija (poput ideja, istorije, politike i dr.). Suprotno tome smatralo se da su muškarci, navodno neopterećeni izgledom, delatni subjekti istorije koji rutinski transcendiraju vlastitu egzistenciju. Tako su ovu prvu (eksplicitnu) pobunu protiv rodnog poretka tj. nošenje muških odela i pantalona  u početku promovisale samo istaknute, avangardne društvene akterke  književnice, umetnice⁵, kasnije glumice i neretko lezbejke ili osobe fluidnog rodnog određenja. Bila je to težnja za jednakoću pod egidom muškosti. Osobe sa ženskom anatomijom su na svaki način morale da dokažu da nisu “samo žene” već punopravna ljudska bića koja pretenduju na univerzalnost – koja je i dalje bila muškog roda, iako više ne nužno i pola. Naravno, sa sve većim uključenjem žena u društvo, praksa nošenja tzv. muške odeće od strane žena je od politički provokativnog čina postala običaj. Do danas su je prihvatile i sebi prilagodile sve žene, ukidajući time njen nekadašnji efekat travestije.

No, stvari su se odvijale relativno sporo. Šezdesetih godina XX veka hipi moda je donekle ublažila odevni rodni aparthejd, promovišući dugu kosu, košulje cvetnog dezena i obuću sa visokim platformama za oba pola. Bez obzira na to, još 1972. godine u svojoj knjizi Načini gledanja likovni kritičar Džon Beržer je mogao da izjavi:

 “…muškarci deluju, a žene izgledaju. Muškarci gledaju žene. Žene gledaju sebe dok su gledane. Time je određena ne samo većina odnosa između muškaraca i žena, već i odnos žena prema sebi samima. Posmatrač žene u njoj samoj je muško: posmatrana je žensko. Tako ona sebe pretvara u objekt, a posebno u objekt gledanja: u pojavu.”⁶

Ovakvo stanovište je recimo delio i tada aktuelni feminizam drugog talasa, koji je bio usredsređen na reproduktivna i lična prava žena. Tako su se u to vreme  i žene počele okrivljavati zbog  fokusiranosti na (ženstveni) izgled  koji ih je “neizbežno” pretvarao u  seksualne objekte-zamorčad muške erotske fantazije. U tom stilu je ovde Berdžer sa nehotičnim(?) cinizmom minuciozno žensko samosagledavanje predstavio kao idealnu tehniku (auto)objektifikacije, premda se samosagledavanje u “muškom ključu”, bar od Dekarta nadalje, uvek vezivalo za samospoznaju ili subjektivaciju. No, kako bi simbolično ukinule pomenutu (auto)objektifikaciju, feministkinje su u to vreme počele da sprovode javne protestne akcije u kojima su ritualno odbacivale samoproklamovane “simbole opresije” tj. veštačke trepavice, visoke potpetice, haltere, grudnjake i sl. Smatralo se da žene treba da deluju a da bi to mogle moraju prestati da  izgledaju (ženstveno). Štaviše, verovalo se da će kada žene budu osvojile sve cenjene poslovne i društvene pozicije i same poželeti da “ne izgledaju”, s obzirom da se izgled još uvek smatrao trivijalnom i uvredljivom kompenzacijom za nedostatak ličnih postignuća.

No potonji treći i četvrti talas feminizma su izlečili te dečije bolesti ranijih feminizama, osvestivši i odbacivši njihovu implicitnu muškocentričnost kao etalon ljudskosti. Naime, dogodilo se nešto vredno pažnje: pošto su žene osvojile većinu društvenih pozicija i dokazale se u dotada muškim profesijama i oblastima, ne samo da nisu odbacile izgled već su udvostručile pažnju tome posvećenu. Samim tim je postalo očigledno da problem nije u  izgledu, da tela žena i njihovo samoposmatranje nisu ili ne moraju da budu inherentno destruktivni i koruptivni po njihov duh, pretvarajući ih nužno u objekte. Ono što je nekada predstavljalo problem nije proizlazilo iz “preteranog” bavljenja izgledom, već iz činjenice da izgled nije bio lični kapital žena već njihovih muževa, očeva, svodnika…U prošlosti one uglavnom nisu bile ni autorke ni vlasnice samih sebe. Ako većinom nisu imale ili je trebalo da izgleda(sic!) da nemaju šta da po-kažu, takvima ih je načinila represivna društvena socijalizacija.

Takođe, vizuelna umetnost dokazuje da je raskol između spoljašnjosti i unutrašnjosti zapravo lažan kartezijanski ideološki konstrukt. Vizuelna umetnost (često) barata svojom pojavnošću kao svojevrsnim barometrom, osetljivom alatkom za registrovanje, interpretiranje i ponekad zaobilaženje večno promenljivih kulturnih i društvenih tokova i pritisaka.  A u međuvremenu se i savremena moda u značajnoj meri približila umetnosti budući da je recimo odustala od modnih diktata (kao i umetnost od pravaca i stilova) i postala polimorfna i (auto)referencijalna, otvorena za autorske interpretacije te najrazličitije estetske orijentacije. Stoga ni žene više nisu prisiljene tek da “zrače”  svojim “muklim” prisustvom  dok muškarci vladaju svetom svojim “zvučnim” delovanjem. U  naše  doba  su sve žene (i oni koji se tako osećaju) u prilici da se samostvaraju i da i u svojoj pojavnosti otkriju i testiraju sopstveni semantički potencijal.

Međutim, iako se čini da je savremena moda (ili ono što je od nje preostalo) odbacila klasne, rasne, etničke, uzrastne, profesionalne, moralističke…prerogative, polna demarkaciona linija je opstala. Muškarci još uvek nisu pozvani da izgledaju tj. da istražuju i vizuelno otelove vlastitost; njima je još uvek “zabranjeno” da nose tzv. žensku odeću osim  ukoliko se ne deklarišu kao nebinarne, gej, transrodne ili rodno fluidne osobe uopšte – analogno tome kako su  nekada  posmatrane žene u muškim odelima (kao lezbejke ili biseksualke). Pritom se ne može prevideti jedna značajna razlika: nekadašnje posezanje žena za tzv. muškom odećom je bilo društveno kodirano kao (ne)poželjno  buđenje  njihove samosvesti⁷ dok danas oni muškarci koji posežu za tzv. ženskom odećom bivaju viđeni kao oni koji se  u izvesnoj meri odriču (te) moći. Takozvana ženska odeća, obuća, kozmetika i sl. predstavljaju jedno od poslednjih pribežišta savremene “politički korektne” mizoginije. Naime, i današnja levica kao i desnica podrazumevaju da je tzv. ženska odeća dopuštena samo onim maskulinim individuama koji žele da u određenoj meri budu ili liče na žene ali ne i onim heteroseksualnim (cis) muškarcima koji to ne žele. Za ove druge, ženska garderoba je u boljem slučaju parodijska oznaka rodno-polne fluidnosti a u gorem uvredljiva i groteskna. Tome u prilog ide i dreg kultura⁸. Dok svojim nastupima dreg kraljice uspevaju da donekle povećaju toleranciju društva prema nenormativnim rodnim orijentacijama, one istovremeno i paradoksalno, protivno vlastitim namerama, postojeću mizoginiju čine održivom! Posredi je nelagodni i neprepoznati kompromis:  uprkos povremenom osporavanju već stečenih ženskih ljudskih prava, ni za desnicu više nije prihvatljivo otvoreno ispoljavanje mizoginije. Umesto toga danas postoji spektar vizuelno prepoznatljivih profemininih identiteta  na koje desničari projektuju mizoginu mržnju i strahove a levičari simpatije – pri čemu i jedni i drugi (cis muškarci) navodno ostaju na bezbednoj udaljenosti od mizoginije. Ovakvi stavovi na implicitan način potvrđuju da se i u savremenoj kulturi latentno provlači predstava o izvesnoj transistorijskoj, simbolički neiskupivoj i kužnoj “metafizici ženskosti” opredmećenoj  u ženstvenoj pojavnosti, nedostojnoj heteroseksualnog muškarca.

Tokom celokupne istorije odevanja se odvijao živahan dijalog i razmena između muških i ženskih odevnih kodova, što ipak nikada do sada nije dovelo do potpunog izjednačavanja. Danas nesumnjivo postoje retki avangardni heteroseksualni  pojedinci koji nose tzv. žensku odeću. Ali da bi se zaista stvorilo pravedno društvo ravnopravnih u naše vreme iznova opterećeno neokonzervativnim strujanjima, heteroseksualni muškarci bi morali masovno da pokrenu drugu eksplicitnu pobunu protiv rodnog poretka; oni bi nošenjem ženske garderobe mogli iskazati građansku neposlušnost prema nepisanom ali dominantnom “zakonu” kojim (muško) kolektivno nesvesno posredno obezvređuje žene. Pritom valja  istaći  da ovde nije reč o nekakvoj prinudnoj androginiji ili “emancipovanoj” jednoobraznosti na mestu razlike, već o proširenju i prepoznavanju novih (uslovno rečeno) područja borbe. Kao što su svojevremeno žene usvojile mušku garderobu bez odricanja od ženstvenosti tako i heteroseksualni muškarci mogu  usvojiti žensku  bez odricanja od  muževnosti. Umesto ukidanja bilo čijih prava (na neke izglede), smatramo  da je bolje na primer ukinuti podelu na muške i ženske odeljke u prodavnicama i proizvoditi sve odevne (i ostale artikle) u svim veličinama. Takođe bi bilo neophodno i društveno savesno promovisati i reklamirati takve gestove u svim medijima. Jer ovde nije posredi  puki estetski kapric već politički i moralni  imperativ ukidanja diskriminacije. Drugim rečima, ženska garderoba na muškarcima treba da pretrpi istu dekontaminaciju i desemantizaciju  koju je nekada pretrpela muška na ženama. Tek kada se to bude dogodilo, svako će imati priliku i obavezu da na osnovu vlastitog samorazumevanja i ukusa  preuzme odgovornost za vlastitu (vizuelnu) egzistenciju, i da je resemantizuje bez predrasuda i gotovih kodova. Pošto za bivanje muškarcem više neće biti dovoljno a ni potrebno ne nositi “žensku” odeću, muškarci će morati da dokažu da su kao i žene celovite ličnosti – a ne samo muškarci.

Dušica Popović

  Društvo, Dušica Popović, Istorija, Moda, odevanje

1. Na primer, u zapadnoj Evropi u srednjem veku je kombinacija žute i zelene boje smatrana najružnijom i najupadljivi jom zbog čega  su odeću tih boja morali nositi prosjaci, prostitutke, skitnice i drugi besprizorni  slojevi stanovništva, kao vid upozorenja upućen  pristojnom građanstvu. A u XVI veku u Engleskoj se smatralo da pocepana odeća  i za nemarivanje  vlastitog  izgleda mogu ukazivati na to da je osoba zaljubljena, što se smatralo bolešću (i koje ubeđenje  se reflektuje i u Šekspirovom Hamletu).
2. Tako se u drevnom Egiptu oba pola isto šminkaju i nose perike ali žene nose duge prozirne haljine a muškarci mini  suknje; u Rimu oba pola nose duge tunike stole i toge; u srednjem veku oba pola nose duge haljine a  razlikuju  se  uglavnom po nakitu i krunama (što se može videti na srpskim srednjevekovnim ktitorskim portretima) itd.
3. Od antičkog perioda sve do poznog srednjeg veka polna razlika  nije toliko počivala na različitosti reproduktivnih  organa koliko na tzv. humoralnoj medicini. A ova je razlike između polova objašnjavala različitom količinom i  kakvoćom telesnih tečnosti, fluida i poroznosti tkiva. Tako je muškost bila definisana većom količinom suvoće,   toplote, čvrstine, snage a ženskost većom količinom vlažnosti, hladnoće, mekoće, slabosti i sl.
4. Žil Lipovecki, Carstvo prolaznog, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,Sremski Karlovci/Novi Sad, 1992,  str. 16.
5. Postoji anegdota da je u prvoj deceniji XX veka poznata slikarka Beta Vukanović slikala murale na zidovima  umet  ničke  škole  koju je vodila – u pantalonama  (doduše iz  tehničkih  razloga, s obzirom da je to bilo  neizvodljivo u  tadašnjim dugim  suknjama i podsuknjama.) Međutim, to je činila noću kada je bilo najmanje ljudi, budući da je ono  vremeno građanstvo  sablažnjavao  prizor  žene u  pantalonama (na skelama,  koja pritom “mala”).
6. Džon Berdžer, Načini gledanja, Fabrika knjiga i Non-alligned books, Beograd, 2019,str. 47. Ovu knjigu pominje mo zato što je i danas deo redovnog kurikuluma na odeljenju istorije umetnosti, u okviru muzeološke grupe  pred meta, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Uprkos nekim njenim još uvek validnim uvidima, ovakvi stavovi sva- kako zahtevaju istorijsko obrazloženje.
7. Muško odelo (na ženi) se i  danas u modnoj štampi naziva “power suit” tj. odelo koje donosi/oličava moć.
8. Premda je svođenje dreg kulture na “muškarce koji se prerušavaju u žene” zapravo pogrešan i redukcionistički stav  jer tu nije toliko reč o pukom prerušavanju  koliko o hipertrofizaciji  ženstvenosti kao  kuturnog  tropa te   njegove   inscenacije u formi kabarea, varijetea, burleske itd, koje scenske forme mogu imati kako zabavni tako i  društveno- kritički karakter.