Ulogujte se / Kreirajte profil

Čovek – Narcis – Progonitelj… i odricanje koje sledi

Kako si? upita terapeut.
Pa, sustiže me malo stres usled svih visokih ciljeva koje sam sebi postavio i koji su potpuni dokaz da ja nisam ni u kom slučaju pripadnik robovlasničkog postpatrijarhalnog ponosa ove glupe zemlje, već naprotiv da sam pokretač jedne čiste kulture prosvetljenja… Čisto da naglasim, svi ti ciljevi nemaju apsolutno nikakve veze sa mojim osećanjem bezvrednosti i inferiornosti… izgovori ovo sa trunkom vidljive ironije u glasu i uz blagi osmeh.
Ah da, dodatno, stekao sam dva bliska prijatelja, oba brinu za mene, žele da mi pomognu i čak misle da ću postići neke velike stvari u životu. Veruju u mene… zastade i zagleda se u tačku ispred sebe.
Veoma, veoma je teško mrzeti ih. reče sad već plačljivim i drhtavim glasom, zatim zastade ponovo i udahnu duboko.
… Iskreno, ne znam šta se dešava… Gubim snagu… Nisam tražio sve ovo. Nisam se za ovo prijavio…

Iz Dnevnika oporavljenog cinika

Misha Gordin “Mask”

Nedostaje li čoveku vreme bogova? Ono vreme kada smo mislili da smo centar univerzuma, da se čitav univerzum okreće oko nas? Ako ne vreme bogova, onda bar vreme religije, pre evolucije, pre dokaza da smo evoluirali iz nekakvog krznenog poluglupavog bića? A ako ne to vreme Adama, onda bar vreme moćnog i danas inteligetnog majmuna koji ima kontrolu nad čitavim svetom, nad svojim mislima i svojim telom… Majmuna koji je zauzdao planetu i pokorio je svojim pametnim i sad već čistim udovima. Nedostaje li čoveku vreme moćnog majmuna? Pošto ni ono izgleda ne postoji i inteligentni čovekoliki majmun već spoznaje činjenicu da je izgubljen nad nesvesnim, nepismen kada su u pitanju njegove emocije, razoružan je nad istinom, pokoren lošim navikama i smrvljen opsesivnim kompulsijama… ali želi ipak tu i tamo da uči.

Čovek kaže, ne nedostaje mi više iluzija da sam Bog, ne nedosataje mi više da maštam da sam nastao od nečeg svetog i posebnog, ne nedostaje mi kontrola koja poražava duhovni napredak, odričem je se…

A ipak, taj postmoderni ponosni Progonitelj… Odriče li se kontrole progonitelj u nama?

Kažu, krivica i stid aktiviraju napredak u tamo nekakvom prosocijalnom ponašanju, ali šta znači za velikog Progonitelja priznanje da oseća krivicu, ili nedaj bože stid? Da on slučajno povređuje nekog svojim ponašanjem? Da ugrožava nečije vreme i prostor? Da požuruje? Da maltretira? Da uništava?

Kakav autoritet je potreban da se pojavi tako da naš Progonitelj konačno počne razmišljati o osećanjima drugih? Smemo li se saosećati sa tim inteligentnim alfa majmunom? Smemo li mu opraštati previše? U redu, koristio si svoju inteligenciju da preživiš, a posle, kada si se domogao vrha lanca ishrane, počeo si da udovoljavaš sebi što je bilo za očekivati, ali sad već iskorištavaš druge i ne poštuješ nikog sem svoje ja. Šta dalje? Kuda dalje od tog zaključka?

Svako ljudsko biće ima svoju životnu priču, nešto što je bajkovito, nemoguće i tragično. Prinčevi ne spašavaju princeze baš tako često, a i ako ih spase, onda shvate da princeze nemaju puno iskustva i nisu prebogate životnim veštinama. Ako genetsko nasledstvo lepote ne potraje i ne preoblikuje se u interesantnu i dominantnu verziju gospođe Robinson onda princeza može vrlo lako postati tragična uloga… To jest tragičnija od već tragične usamljenosti i rešene izgubljenosti gospođe Robinson ( čuveni  “Diplomac” iz ’67) .
Ponekad i prinčevi sami su izgubljeni i tragični alkoholičari, koji nisu ni videli svoju pepeljugu kako treba te večeri pa je traže sutradan pomoću čarobne cipelice ili drugara koji je bio trezan.
Ponekad tu princezu brane po pet, šest patuljaka koji su zaljubljeni u nju, a ona ih umiljato odbija sa dokazujući im da su drugari dok neuspešno čeka svog princa. Ako joj bude previše dosadno, zna da se združi sa sumnjivim osobama koji vole previše da se zabavljaju i bude joj muka od tabletica sa ugraviranim znakom jabuke…
Ponekad to čak nisu ni princeze, već sirene, zarobljene “ispod vode” u svetu malih sela daleko od moćne civilizacije, zauvek zaljubljene u život gradske dame… Kada ispucaju sve godine mladosti i vrate se ispod mora zbog slomljenog srca (uglavnom zbog nekog gradskog grubijana) – čekaju na samilost roditelja ne bili im podelili noge, umesto peraja – da koračaju gradom, a ne da plivaju po dnu seoskog mora… A svi ti srećni krajevi i ako se slučajno dese, ne dese se kao u filmovima, već uvek tu postoji neka ucena. Zbog nje i prinčevi i princeze i patuljci i sirene su nesrećni, jer se osećaju prevareno, promašeno i životno neostvareno.

Andre Brito

Ipak postoji jedno nemilosrdno biće u svim tim stereotipijama, koje pobeđuje, iako pomalo nasilno, pomalo isuviše “socijalno prodorno” što bi rekli ovi politički korektni. Ono otima princeze, razgrće armije patuljaka, zabavlja se sudbinama smešnih prinčeva i hobita, rešava zagonetke i čuva blago iskustva sakupljeno vekovima i vekovima unazad.

Ne smeta mu usamljenost, jer to biće više zapravo i ne oseća. Hladnokrvno je. Šta će mu osećanja i emocije kada ima toliku moć.
Potrebne su armije da ga isteraju sa trona. A tronovi su upravo mala sela i omanji gradovi. U velikim gradovima ne može baš da manevriše ogromnim krilima zbog haotičnog saobraćaja, mora da se skupi i kompromituje u formu kapitalističkog roba današnjice tako da se počne uklapati sa svima… A zmajevi to ne rade.

Kod zmajevskog skripta nema ucenjivanja, on vlada nad sobom. Zmaj je glavna greška u programima današnjice zato što mnogi misle da ne postoji, a ipak srećemo ih, znamo da su nesalomivi i uvek dobijaju šta žele, uvek lomeći volje drugih, lomeći stvarnost, oni više nisu majmuni koji osvajaju planetu, oni su psihološke zveri, potpuno nesvesni emocionalne štete koju prave. Kite se svojom politikom, kače svoje ordenje, kažu, U redu možeš i ti mene ograničiti kao što ja tebe ograničavam, možeš i ti mene povrediti tako… Ali niko ne povređuje i ne uslovljava tako dobro kao oni. Niko ne pravi takav haos i niko ne vlada tako dobro u haosu kao oni. Haos i hladnoća su pozicija iz koje oni bljuju vatru svog iskustva i ponižavaju. Reši me se ako znaš kako ti patetični čoveče, a ne znaš! Zato bolje me slušaj i pokoravaj se dok ne shvatiš kako funkcionišem, a veruj mi – nećeš nikad shvatiti…

Ipak pokušajmo. Već decenijama, ovakva vrsta antisocijalnog ponašanja se smatra neprimerenom za ikakvu adekvatnu kognitivnu intervenciju i uopšte adekvatan prosocijalni pristup. Tek od skora se pišu intervencije kako doći do “ljudskog” u ovakvom karakteru, kako pokrenuti i aktivirati zaboravljenju buru osećanja i oživeti ga.

Kažu da ovakav tip ličnosti posmatra realnost

ili kao nagrađujuću za njihov narcisoidni karakter
ili kao ugrožavajuću
ili kao ponižavajuću.

“Kako identifikovati i razumeti narcisoidni karakter” E. F. Roningstem

Dodatno i skladno sa time, on ima tri dela ličnosti u sebi koja su ključna. Oni su
1) Usamljeno dete
2) Samograndiozac
3) i Distancirani (odsutni) samougoditelj

Džefri Jang “Šema pristup narcisoidnom poremećaju ličnosti”

U usamljenom detetu skoro nikad nije, i kad oseti da jeste on zabegne u maštanja o svojim velikim i visokim postignućima (Samograndiozac), ili počne da rigorozno trenira, nadograđuje se sa znanjem, ili pak jednostavno ugađa sebi nekim ne toliko kvalitetnim radnjama poput odsutnog švrljanja po internetu ili igranja zaraznih mrežnih igara (Samougoditelj). O osećanjima ne razmišlja, ne vezuje se, kada slučajno zađe u smisleniju emotivnu vezanost – naglo se uplaši i zabegne ponovo u grandioznu hladnoću, počne da kritikuje partnera i napušta scenu. Njegova statusna orijentisanost se ogleda i u takmičenju sa okolinom, sa upečatljivošću i harizmom začinjenom žestinom tog poriva. Ovaj ostvareni narcis zbog vizuelne žestine privlači pažnju partnera, i veoma često empatski nastrojen partner strada misleći da je žestina osećanje kojim narcis isijava prirodno, inicijativa koja može planine da pomeri, inicijativa koja će se jednog dana pretvoriti u snažnu ljubav, ne sluteći da je to zapravo oruđe koje služi za grandioznost i distancu koja je tu da opravda njegovu privilegovanu poziciju.

Noell Oszvald

Još veći problem predstavlja ozbiljan i osećajan pristup zdravoj komunikaciji. U smislenom i emotivno značajnom razgovoru sa Samograndioscem koji ima sklonosti da se distancira, sagovornik mora veoma pažljivo birati reči i oslikavati svoje ponašanje. Tu je potrebno pronaći savršen balans između konfrontacije i empatije.
Ako je čin konfrontacije (gde mu saopštavamo da izražava nepoštovanje ka drugima) isuviše slab uslediće nepoštovanje nas samih i preuzimanje inicijative do mere neprijatnosti a ponekad i psihološke manipulacije. Ako je konfrontacija prejaka, Samograndiozac će preći u žestok kontra-napad i pokušaće da uvuče sagovornika u takmičarsku igru gde je sve crno belo (“Ako nisi sa mnom, onda si protiv mene!“) i u njoj je on takođe dosta vešt.
Druga prepreka nastaje ako je naš empatski signal slab: zbog njegovog odsutnog samougoditelja, Narcis će se osećati neshvaćeno i uniženo, može taj postupak protumačiti kao našu nedovoljnu zainteresovanost za probleme sa kojima se suočava i mislima će ponovo skrenuti ka ulogama ugroženosti, poniženja i vraćanja kontrole.

Jedan od glavnih pojmova na koje treba obratiti pažnju kad je u pitanju tumačenje ovakvog karaktera je baš ta emocionalna deprivacija. Ne samo da ovakva ličnost zahteva lekovit i negujući pristup pri komunikaciji koji se kalibrira konstantno, već zbog nje i sam narcis zna da bira liniju manjeg otpora pri nekim svojim značajnim životnim odlukama. Šta ovo znači?
Pa recimo narcisi koji ne vole da pričaju o posledicama svog antisocijalnog ponašanja često biraju partnere koji im neće ni tražiti da razmišljaju o tim posledicama, tačnije biraju partnere koji isto tako ne osećaju. Zašto? E to je sad već druga priča i ona je tipološki ponovo vezana za naš uvek zastupljeni postpatrijarhalni sistem gde majke neguju i očekuju previše, a očevi indirektno kritikuju i omalovažavaju.

Nekada davno pre kraljevstva u kom su leteli naši zmajevi, postojali su mali ljudi, iliti deca, bespomoćna i krhka koja su zahtevala bezuslovnu ljubav da bi izrasli u zdravog i snažnog čoveka. Međutim, oni nisu dobili ljubav već uslove koje moraju da ispune, razna očekivanja i kritiku, a često uz sve to i pshološku pretnju, čak ponekad i fizičku. To dete je imalo dva izbora i ni jedan od tih izbora nije bio da postanu odrasli ljudi… Zato su ta deca izrasli u zmajeve, snažne i strašne, a uplašeno dete je retko promaljalo glavu na svetlost dana.

Da se razumemo, nije svaki zmaj veliki i opasan. Neki su sićušni i slabi. U patrijarhalnom svetu veoma čest odgojni psihološki sistem je upravo ovaj: jedan prezaštićujući roditelj, i jedan nasilan kritikujući. Jedna od modernih socio-psiholoških teorija je upravo ta da: patrijarhalni sistem je leglo uspešnih i neuspešnih narcisa. Narcisi se tu cene kao društveni mit, u hladne i sposobne narcise se zaljubljuju najlepše devojke, govore “Ne razumete vi njega…” a potom gube glavu pošto bivaju ostavljene – jer (zamisli čuda!) nisu hteli da se vežu! Sposobni poslovni narcisi su moćni šefovi koji stalno negde žure i koji kad uđu u prostoriju dignu frku i postave sve gde im je mesto. Narcisi su glavne uloge u filmovima gde oni osvajaju sve pred sobom i čiji je životni moto “Svet je moj!” … Čak iako je taj film prikazan kao upozorenje da takav stav i način života vodi u propast, niko ne pamti propast, svi pamte tih 5 minuta narcisoidne slave. Postavimo ponovo pitanje sa početka, ovaj put u opširnijoj formi novog svetla: želi li narcis u čoveku da nastavi dalje po evolutivnoj liniji psihe ili želi podijum takmičarske slave? Ko ga je uslovio da bude takav?

Karakterne pozicije i poruke koje se najčešće upućuju detetu

Narcisov prezaštićujući roditelj (često majka, baka ili neko sličan) zbog svojih ličnih fantazija o visokom statusu zadaje detetu visoke ciljeve “Ti ćeš biti hirurg, novi Ajnštajn, novi Tesla” itd, i dete uživa tu fantaziju imalo potencijala za te ciljeve ili ne. Sa druge strane odsutna (često muška) glava porodice ne uspeva da otrgne isprva to dete iz čeljusti prezaštićenosti i ne uspeva da ga vaspita o životnim navikama na vreme. Potom kreću kritike i omalovažavanja, a u korenu svega toga je i odbacivanje. Sa jedne strane dete je suočeno sa uslovljenom ljubavlju čije ciljeve se bori da dostigne čitavog života, a sa druge strane trpi psihološku presiju bezvrednosti. Intimnost i razgovor o osećanjima je tabu tema koja ostane nerešena sve dok se ova arogantna prilika ne odrekne svojih visokih ciljeva i dok ne dozvoli sebi da mu i drugi pomognu verom i ljubavlju da oživi delove njegovog karaktera koji osećaju.
Dozvoliti sebi kompleksnu prirodu osećanja u punom jeku posle godina i godina bezosećajnosti je često dugotrajan i turbulentan proces…

Ipak postoji i nešto drugačiji put koji je malo teži, ali veoma progresivan. Ako ovaj arogantni primerak naiđe na uspešnu osobu koju ceni, a ta osoba dozvoljava sebi da oseća – ona ga može inspirisati da bude bolji i da uči po roditeljskom modelu kojeg nikad nije imao. Ipak u ovom slučaju velika prepreka je prihvatanje prosocijalnog značaja krivice i stida. Kada narcis prvi put oseti stid jer je bio suočen sa svojim ponašanjem kojim eksploatiše druge, tada nastaje prosocijalna promena jedinstvenog tipa… A potom dolazi krivica i svest o tome da se to dešavalo nebrojeno puta i pre… I da će se dešavati i u budućnosti jer je to patern koji je usađen u ponašanje.

Narcisoidni ljudi patrijarhata i postpatrijarhata imaju veliki psihološki posao pred sobom ako žele da rade na sebi. Toliko su vremena proveli u usmeravanju drugih i kontroli uslova da im je prirodni tok misli i osećanja ostao negde zaturen zajedno sa razumevanjem i empatijom. Mnogi od njih ne žele ni da saslušaju sagovornika već odmah pretražuju načine kako da ga uklope u svoj referentni okvir eksploatacije. Njihova komunikacija liči najviše na požurivanje slabih do najbližeg staništa za iskorištavanje. Oni odmeravaju da li im možeš pomoći da se oni zabave, da zarade, da dođu do boljeg društvenog statusa… Zapravo, opšte su poznate rečenice koje jačaju ove društvene mitove i koje počinju sa “Ili jesi ili nisi…” Vuk – ovca, lav – antilopa, zmaj – princeza… Sve samo ne čovek. Mračna strana moći ovog karaktera je prezentovana u tome da Narcis – Progonitelji vole da uništavaju psihološku nevinost drugih. Ako ste nasmejano, pozitivno biće koje nije imalo većih problema u životu a nađete se na putu loše raspoloženog narcisa, vrlo je moguće da ćete biti suočeni sa realnošću za koju niste ni slutili da postoji. Zato što ste odgajani u uslovima brižnosti i ljubavi, vi izazivate osećanje zavisti i potrebno je makar na kratko da budete suočeni sa svetom u njegovim pravim bojama, to jest bar tako razmišljaju ovi loše raspoloženi isterivači pravde. Njihov put okrutnih rešenja kroz život je jednak za sve, svi zaslužuju isti tretman, jer ako njemu nije pružena ljubav kada mu je bila najviše potrebna, zašto bi iko imao pravo na to?

Treba razrušiti stare mitove i sagraditi nove. Potrebno je hvaliti nove mitove ljudskosti i altruizma, kreativnosti, izražavanja osećanja, emocionalne pismenosti i sreće van materijalnog. Moramo prestati diviti se narcisoidnim ciljevima i ponašanju koje ga boji u upečatljivost, a čak ne bi smeli ni da ih mrzimo i ne bi smeli da pokazujemo da nas iritiraju.

Težak psihološki zadatak je pred svima nama u postpatrijarhalnoj kulturi jer su nas učili da su autoriteti ti koji zapovedaju narcisoidno i da ih se treba paziti.

U psihološkom smislu preživljavaju oni psihički konstrukti koji se hrane pažnjom i moramo proučiti našu kulturološku ekonomiju pažnje da bi znali čemu težimo i šta cenimo nesvesno… I to bi bio tek početak promene, ali takva vrsta informisanosti je svakako temelj od kojeg se mora krenuti da bi kolektivno nesvesno postalo svesno.

Roberto Kusterle

Ako smo mi ta kultura uspešnih i neuspešnih Lavova, Vukova, Zmajeva i drugih mitskih životinja, imajmo na umu da unutar svakog tog mitskog bića možda spava uplašeno dete koje ne zna da traži ljubav, ne zna da je daje, a verovatno je i zaboravilo kako ljubav izgleda. Ovakva karakterna potčinjenost je sazdana u lošem iskustvu iz kojeg nije lako izaći kao čovek, jer teško se odreći svih tih mučnih sati u noćnoj pustinji života. Lakše je vladati u hladnoći, a kada nas pitaju za oporavak i promenu, za život u civilizaciji – mi vičemo “A šta je sa mojim vremenom u pustinji? Šta je sa satima provedenim tamo?”

Pravo pitanje je

Želi li da se odrekne tog hladnog psihološkog konstrukta Progonitelj i Narcis u nama? Da ga ostavi u prošlosti, da ne tuguje ako je napravio od te tamne noći duše – čitavo svoje kraljevstvo?

Koliko je zaista teško krenuti ispočetka? Da li će taj isti “moderni” čovek hteti da gradi novi referentni okvir za sebe, možda novi sistem vrednosti, ili čak novi društveni poredak?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Čovek – Narcis – Progonitelj… i odricanje koje sledi

  1. Evie

    28/10/2018 at 14:06

    Porotnik osmi opet gadja u srz…

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.