Ulogujte se / Kreirajte profil

Ogledalo i maska

Kada je minula bitka kod Klontarfa, u kojoj Norvežanin bi poražen, Uzvišeni Kralj je razgovarao sa pesnikom i rekao mu:

„Najsjajniji poduhvati gube svoj sjaj ako ih ne pretočimo u reči. Želim da opevaš moju pobedu i sročiš mi hvalospev. Ja ću biti Eneja; ti ćeš biti moj Vergilije. Veruješ li da si kadar latiti se takvog poduhvata, koji će nas obojicu učiniti besmrtnima?“

„Jesam, Kralju – reče pesnik. – Ja sam Olan. U toku dvanaest zima pohađao sam obuku iz stihotvorstva. Napamet znam svih tri stotina šezdeset legendarnih spevova koji su osnova istinske poezije. Ulsterski i minsterski ciklusi su i žicama moje harfe. Zakoni me ovlašćuju da se razmećem najdrevnijim rečima jezika i najzamršenijim metaforama. Ovladao sam tajnim pismom koji našu umetnost štiti od nesmotrenog ispitivanja naroda. Mogu slaviti ljubav, krađu stoke, plovidbe, ratove. Poznajem mitološke loze svih kraljevskih kuća Irske. Poznate su mi lekovitosti trava, proročanska astrologija, matematika i kanonska prava. U javnom nadmetanju porazio sam svoje protivnike. Izveštio sam se u satiri, koja uzrokuje bolesti kože, pa čak i gubu. Znam rukovati mačem, što sam dokazao u tvojoj bitci. Samo jedno ne umem: zahvaliti se na daru što mi ga udeljuješ“.

Kralj, kojeg su brzo zamarali dugački govori drugih, s olakšavanjem mu kaza:

„Sve mi je to dobro poznato. Maločas mi rekoše da je u Engleskoj već propevao slavuj. Kad prođu kiše i snegovi, kad se slavuj vrati iz južnih krajeva, izrecitovaćeš mi svoj hvalospev pred Dvorom i svim pesnicima. Ostavljam ti čitavu godinu. Izbrusićeš svako slovo i svaku reč. Nagrada, kao što znaš, neće biti nedostojna moje kraljevske prirode ni tvojih nadahnutih bdenja.“

„Kralju, najbolja nagrada jeste mogućnost da ti vidim lice“ – reče pesnik koji je bio i dvorjanin.

Naklonio se i otišao, nazirući već poneki stih.

Pošto je istekao rok, prepun pošasti i pobuna predočio je panagerik. Izdeklamovao ga je sa odmerenom sigurnošću, a da ni jednom nije bacio pogled na rukopis. Kralj mu je povlađivao klimanjem glave. Svi su oponašali njegove pokrete, pa čak i oni što natiskani na vratima nisu razabrali niti jednu reč. Napokon Kralj progovori:

„Prihvatam tvoj rad. To je još jedna pobeda. Svakoj se reči pridao njeno iskonsko značenje a svakoj imenici ukrasni pridev što joj ga dadoše prvi pesnici. U čitavom hvalospevu nema ni jedne jedine slike koju klasici nisu upotrebili. Rat je lepo tkanje muževa a voda od mača jeste krv. More ima svoga Boga a oblaci predskazuju budućnost. Vešto si baratao rimama, aliteracijom, asonancom, dužinama, umećima ulične retorike, mudrim izmenjivanjem stope. Kad bi se izgubila celokupna književnost Irske – omen absit – bez ikakvog gubitka mogla bi se obnoviti pomoću tvoje klasične ode. Tridesetorica pisara dvaput će je prepisati“.

Nasta tišina, a zatim nastavi:

„Sve je dobro, a ipak se ništa nije dogodilo. U venama krv ne teče nimalo brže. Ruke nisu posegnule za lukovima. Niko nije prebledeo. Niko nije izustio bojni poklič, niko Vikinzima nije suprostaviol grudi. U roku od jedne godine pozdravićemo još jedan hvalospev, pesniče. U znak našeg odobravanja uzmi ovo srebrno ogledalo.

„Zahvaljujem i razumem“ – kaza pesnik.

Zvezde na nebu iznova krenuše svojom jasnom putanjom. Ponovo je zapevao slavuj u saksonskim šumama, a pesnik se vratio sa spisom, kraćim od prethodnog. Nije ga ponovio naizust; pročitao ga je sa vidljivom nesigurnošću, ispuštajući neke odlomke, kao da oh ni on sam uopšte ne shvata ili ih ne želi oskvrnuti. Stranica beše neobična. Nije to bio opis bitke, bila je to bitka. U ratnom metežu komešahu seBog koji je Trojedan i Jedan, paganska božanstva iz Irske kao i ona što će vojevati stotinama godina kasnije, na početku Stare Edde. Ni oblikom nije bila manje osebujna. Imenica u jednini mogla je zahtevati glagol u množini. Predlozi su bili izvan uobičajenih normi. Rogobatnost se izmenjivala sa milozvučnošću. Metafore bejahu proizvoljne ili su se takvim činile.

Kralj izmeni tek nekoliko reči sa ljudima od pera koji su ga okruživali i ovako progovori:

„O tvom prvom hvalospevu mogao sam ustvrditi da je srećan sažetak onoga što je spevano u Irskoj. Ovaj, pak, nadmašuje sve što je prethodilo i ujedno sve to potire. Zadivljuje, začuđuje i i zablešćuje. Neće ga zavredeti neznalice već oni učeni koji su u manjini. Jedan primerak će biti stavljen u škrinji od slonove kosti. Od pera koje je proizvelo takvo velelepno delo možemo još očekivati i kakvo uzvišenije delo“.

Dodao je sa osmehom:

„Likovi smo legendarnog speva i valja podsetiti da u takvim spevovima prednjači broj tri“

Pesnik se usudi promrmljati:

„Tri dara čarobnjakova, trijade i nesumnjivo Trojstvo“

Kralj nastavi:

„Uzmi ovu zlatnu masku kao zalog našeg odobravanja“

„Zahvaljujem i shvatio sam“ – kaza pesnik.

Vratio se tačno nakon godinu dana. Dvorski su stražari zapazili da pesnik ne nosi rukopis. Kralj ga pogleda ne bez zaprepašćenja; beše to gotovo drugi čovek. Nešto, što nije vreme, bilo mu je izboralo i izmenilo lice. Oči su mu gledale nekuda u daljinu, kao da su oslepile. Pesnik ga zamoli da nakratko porazgovara sa njime. Robovi isprazniše odaju.

„Zar nisi sročio odu“ – upita Kralj.

„Jesam“ – turobno uzvrati pesnik – „Da mi je barem Hrist, Gospod naš Svevišnji, to zabranio.“

„Možeš li je ponoviti“

„Ne usuđujem se“

„Dajem ti smelost koja ti nedostaje“ – na to će Kralj.

Pesnik kaza pesmu. Bio je to samo jedan stih.

Ne odvaživši se ponoviti ga naglas, pesnik i njegov Kralj ga prebirahu po ustima, poput skrivene molitve ili huljenja. Kralj se divio i zlopatio jednako kao i onaj drugi. Obojica se pogledaše veoma bledi.

„U godinama moje mladosti – progovori Kralj – plovio sam prema zapadu. Na jednom ostrvu video sam srebrne hrtove koji zadavahu smrt zlatnim veprovima. Na drugom nahranismo se miomirisom čarobnih jabuka. Na trećem pak videh ognjene bedeme. Na najudaljenijem od svih, nadsvođena i viseća reka brazdila je nebo a njenim vodama plovili su ribe i lađe. Čudesa su to, ne pridružuju se tvojoj pesmi, koja ih u neku ruku već sadrži. Kojom li si vradžbinom došao do toga?“

„U zoru – reče pesnik – osvestih se govoreći neke reči koje isprva nisam shvatio. Te reči su spev. Osetih da sam načinio greh, možda onaj što ga Duh ne prašta“.

„Onaj što ga sada obojica delimo – procedi Kralj – Spoznali smo Lepotu, koja je dar zabranjen ljudima. Sada je na nama da ga ispaštamo. Dao sam ti ogledalo i masku; evo trećeg poklona koji će biti i poslednji.

U desnicu mu gurnu bodež.

O pesniku znamo da je sebi zadao smrt izlazeći iz dvorca; o Kralju, da je prosjak koji se potuca drumovima Irske, gde mu beše kraljevstvo, i da nikada nije ponovio onu pesmu.

Horhe Luis Borhes.



  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.