Ulogujte se / Kreirajte profil

Olimpija. Strast prema igri

Bogovi biraju pozornicu

Olimpija, najčuvenije Zevsovo svetilište u Grčkoj, kolevka i pozornica grčkih igara, bila je u praistoriji obredno mesto. U mikensko doba, ovde je poštovano veliko žensko božanstvo, Gea ili Temida, uz kultove lokalnog heroja Peolopa, čije svetilište je podignuto u VII veku pre n.e. Kult Zevsa uveden je verovatno posle Dorske seobe. Kultno mesto je bio veliki žrtvenik, napravljen od pepela žrtava koje su mu svakodnevno prinošene.

Na ovom se mestu Zevs rvao sa svojim ocem, boreći se za za primat među bogovima Olimpa. Tako počinje duga tradicija. Nakon ove borbe, baš na ovom istom mestu Apolon je boksovao sa Aresom, bogom rata i trkao se sa glasnikom bogova, Hermesom. Tako Olimpija postaje poprište nadmetanja među božanstvima, koje se odvijalo po pravilima koja je uspostavio moćni Herakle. Prema najraširenijoj legendi, on je osnovao Olimpijske igre posle povratka Argonauta iz Kolhide, da bi se sa njima Grci sastajali, takmičili u raznim disciplinama i tako učvrstili prijateljstvo. Odabrao je ravnicu između reke Alfeja i Kladeja u Elidi na Peloponezu i dao joj ime Olimpija, a igre posvetio Zevsu Olimpijskom. Prema drugoj verziji, Herakle je osnovao igre u znak sećanja na svoju pobedu nad kraljem Augijem.

Nadmetanje za obične smrtnike, Olimpijada, uspostavljeno je 776. godine pre n.e. u čast svetog primirja dve zaraćene strane i njihovih kraljeva, gradova-država Elide i susedne Pise. Ta prva Olimpijada je zapravo bila nadmetanje u trčanju, a pobednik je bio Koroib iz Elide. Od tada, pa na dalje, zapisivani su svi pobednici na Olimpijadi, što je izuzetno značajno za hronologiju istorije antičke Grčke. Antički Grci nikada nisu bili ujedinjeni kao nacija i stalni sukobi gradova-država su onemogućavali bilo kakvu političku povezanost. Ali, ipak, svake četvrte godine u julu prekinuti su, nakratko, svi ratovi i uspostavljeno je takozvano Sveto primirje. Tada su se grčki junaci i ratnici skupili u Olimpiji da bi se nadmetali u raznim sportovima, težeći za isticanjem. Doduše, nadzor nad tim ranim igrama bio je izvor trzavica između Elide i Pise. Od oko 700. godine pre n.e.  sukob je bio toliko jak, da su se lokalni gradovi-države udružili u odluci da prekid svih neprijateljstva tokom Olimpijade bude ustanovljeno na teritoriji cele Grčke. Tu tradiciju su poštovali tokom 1000 godina prvih olimpijskih igara. Obustavljeno je izvršavanje smrtnih kazni i svi sudski postupci su odloženi. Narušavanje mira tokom igara, ali i meseca koji im je prethodio, smatralo se za svetogrđe i najstrože kažnjavalo. Iako je došlo do prekida vojnih sukoba, međunarodno suparništvo bilo je ipak prisutno , ali je našlo drugi vid svog iskazivanja – sportsko takmičenje.

Ostaci Olimpije leže i danas u plodnoj dolini Peloponeza, između dve reke, Alfeja i njegove pritoke Kladeja. Stoje kao svedoci antičke sportske svečanosti, ostavljene u nasleđe i budućim naraštajima celog sveta. Od kada je ustanovljen, četvorogodišnji ciklus savremenih Olimpijada 1896. narušila su dva svetska rata, teroristički napad i politički bojkoti. Obnovljene su kao poprište miroljubivog sportskog nadmetanja.

Temeljne pripreme

Pripreme Olimpijada u antičkoj Grčkoj trajale su mesecima. Izaslanici, takozvani Spondoforoi ( donosioci primirja) obilazili su  grčke gradove i kolinije u Egiptu i Krimu, da obaveste narod o danu otvaranja igara. Sudije su birane među građanima Elide. Sudije, takozvani Helenodikai, organizovali su takmičenja, nadgledali pripreme atletičara i proglašavali pobednike. U gradovima širom Grčke, nakon što bi od izaslanika saznali koga dana je otvaranje svečanosti, počinjale su ozbiljne pripreme takmičara. Mesec dana pre samog početka, ovi takmičari morali su doći u Elidu, gde su pod budnim okom Helenodikaja, koji su sa štapovima nadgledali pripreme, morali da izdrže još par nedelja teškog treninga. Osim toga, porodice budućih takmičara su strogo ispitane i proverene, jer su  na Olimpijadi smeli da učestvuju samo slobodni ljudi i dečaci čistokrvnog grčkog porekla. Naravno, kada je Rim osvojio grčki svet u II veku pre n.e., u narednim takmičenja učestvovali su i rimski građani. Žene nisu smele da se takmiče, osim u trkama bojnih kola, gde je pobednik bio vlasnik kola, a ne vozač. Tako su i bogate vlasnice bojnih kola bile pobednice takmičenja, bez stvarnog učešća. Paralelno sa završnim treninzima atletičara, na dug put ka dolini gde se održavala Olimpijada, kretali su hodočasnici iz svih oblasti Grčke. Bezbednost na putu im je garantovao Zevsov mir. Svi su želeli da budu deo publike na Olimpijadi. Mnogi su putovali pešice, danima i noćima, bogatiji su jahali konje ili se vozili zapregama. Na ušću Alfeja iskrcavali su se  posetioci koji su došli brodovima, pa su onda uzvodno išli uz tok svete reke do svete oblasti Olimpije, Altisa. Reka posetioca željnih zabave i uzbuđenja slivala se u Olimpiju. Tu je bilo akrobata, mađioničara i uličnih muzičara koji su želeli da iskoriste svečanost i pokažu svoje veštine. Bilo je tu i varvara, robova, dece. Ali samo muškaraca. Od žena, igrama je mogla da prisustvuje samo Demetrina sveštenica. Igre su trajale  5 dana.

Olimpijske igre. Pet dana jula 

 Prvi dan Olimpijade bio je posvećen obredima – prinošenju žrtve  i polaganju olimpijske zakletve. Glavno žrtvovanje vršeno je na oltaru Zevsa Horkeja, odnosno Zevsa Zakunitelja. Atletičari sa porodicama i zvaničnici okupljali bi se u Buleuterionu, građevini koja je podignuta u VI veku pre n.e. Ovde, pod statuom boga Zevsa, klao se divlji vepar kao žrtva. Nad njegovim udovima svaki atletičar davao bi zakletvu – da neće varati, da nikada nije osuđivan i da ima pravo da se nadmeće po olimpijskim pravilima. Oni koji bi prekršili zakletvu, ili se pak lažno zakleli, novčano su kažnjavani i doživotno im je zabranjeno učešće na Olimpijadi. Nakon polaganja zakletve, atletičari bi odlazili da bruse veštine u Palestru– vežbalište i Gimnazium. 

Paljenje svečane vatre bakljom, donetom iz Olimpije, koje u savremeno doba obeležava početak Olimpijade, u antičkoj Grčkoj bi se desio u nekom momentu tokom tih 5 dana igara, ali se malo zna o samom redosledu događaja. Tokom ove ceremonije, povorka Helenodikaja, obučenih u grimizne odežde, ulazila bi u pratnji  atletičara na stadion. Uz zvuke truba, na žrtvenom oltaru paljena je olimpijska vatra.

Drugog dana Olimpijade, posetioci bi ustajali u sam cik zore da zauzmu što bolja mesta, čekajući prvo takmičenje. Žitelji svakoga grada sedeli su u posebnim grupama. Hipodrom i stadion- koji je primao 45 000 gledalaca, počinjali su Portikom odjeka , a Leonideon je služio kao raskošan hotel za bogate posetioce.

Glavna takmičenja bila su: trke bojnih kola, konjske trke, rvanje, boks, sveobuhvatno rvanje – tzv. Pankration, trčanje i petoboj.

U svim takmičenjima, osim u trkama bojnih kola, atletičari su nastupali potpuno nagi. Grci su cenili i negovali ljudsku figuru. Pre svakog takmičenja sprovodili su obred čišćenja – mazali su telo maslinovim uljem, a posle završetka ga skidali sa sebe zakrivljenim bronzanim strugačem, koji se zvao strigl. Nisu postojala timska takmičenja, samo pojedinačna. Ipak, slava pobede delila se sa rodnim gradom.

Konjske trke počinjale su zvukom trube, kada je povučen konopac koji je predstavljao startnu liniju. Ne zna se kolika je bila dužina staze. Jahači su jahali neosedlane konje, sa uzdama, ali bez uzengija. Pobednikom se zapravo smatrao vlasnik konja i sam konj, tako da se pobeda računala čak i ako je jahač pao sa konja tokom trke, što se često dešavalo. Kobila koja se zvala Aurora, na primer, istrčala je trku pre svih, bez jahača i ovenčala svog vlasnika Feidola iz Korinta pobedom, a u Olimpiji je dobila i sopstvenu statuu.

Trke bojnih kola odvijale su se na Hipodromu- borilištu dugačkom 706 m, koje se nalazilo južno od glavnog stadiona. Bile su veoma opasne. Kočijaši bojnih kola upravljali su zapregom od 4 konja, kasnije od 2, pomoću biča. Dužina staze bila je 12 krugova na Hipodromu, 14 km duž izrovane staze na nestabilnim kolima. Nesreće su bile uobičajene. Bila je potrebna velika veština da se pri brzini u krivinama ostane na stazi i izbegnu slomljena kola i tela kočijaša. Startno polje moglo je da primi između 40 i 50 takmičara. Pindar, čuveni pesnik, kaže da su jednom prilikom na cilj stigla samo jedna kola. Kada su u II veku pre n.e. Rimljani osvojili Grčku i olimpijske igre su pretrpele mnoštvo promena koje su narušile njihov tok. Tako je na primer, do krajnjih granica samodopadni Neron učestvovao u trci bojnih kola 65. godine pre n. e., koristeći zapregu od čak 10 konja. Suluda ideja. Naravno, car se slupao, ali je ipak zahtevao da ga ovenčaju pobedničkim maslinovim vencem. Kada je Neron sledeće godine izvršio samoubistvo, Grci su brže bolje iz arhive izbrisali tu sramnu 211.-u Olimpijadu.

Rvanje je prikazivalo zavidnu veštinu. Cilj je bio baciti protivnika tri puta leđima na zemlju. Kao u savremenom džudou, veština je zahtevala, uz golu snagu, dobro održavanje ravnoteže. Ipak, to prikazivanje same snage je bilo jako važno. Petostruki pobednik rvanja, Milo iz Krotona u južnoj Italiji, bio je čuven po svojim egzibicijama. Jedna od njih je bila da veže konopac oko svoje glave, pa ga pokida samo naprezanjem. Kada je posle niza pobeda izgubio, gledaoci su sišli na stadion i nosili ga na rukama, uz gromoglasan aplauz.

U boksu, takmičari su omatali šake kožnim trakama, palčevi su ostajali slobodni. Vreme nije bilo ograničeno. Boksovali su dok jedan ne bi podigao prst u znak predaje, što je retko koji takmičar činio. Kada bi se borba odužila, sudije bi naložile bokserima da spuste gard i naizmenično se udaraju, ne braneći se, dok se jedan od njih ne bi predao ili srušio.

Panakration je bio najzahtevnije borilačko nadmetanje, kombinacija rvanja i boksa, gde je dozvoljen svaki način udaranja. Zabranjeno je bilo samo udaranje i kopanje očiju. Ovo takmičenje nije bilo za gadljive. Protivnici su se okrvavljeni od glave do pete valjali u blatu, udarali se, vukli, šutirali….Cilj je bio da se protivnik primora da prizna poraz. Ubijanje je bilo potpuno neprihvatljivo, jer je ubistvo smatrano kao krajnje sramotan način da se pobedi u nadmetanju u snazi. Zato, kada je pankrator Arhilion umro u čvrstom stisku, istovremeno izvodeći upečatljiv i oduševljenjem propraćen zahvat na nožnim prstima protivnika, pobeda je dodeljena njemu, mrtvom čoveku.

Trčanje se sastojalo iz tri discipline: 192 m sprinta preko stadiona, diaulos-a, u dvostrukoj dužini stadiona i dolihos-a, testa izdržljivosti u trčanju 24 dužine(malo više od 4,5 km) . Maraton nije postojao, naravno, jer je uveden kao disciplina tek u savremenoj Olimpijadi, u čast glasnika Filipida koji je 490. godine pre n.e. istrčao oko 35 km od Maratonskog polja do Atine donoseći vest o pobedi Grka nad Persijancima i umro nakon toga. Na prvobitnom olimpijskom stadionu još uvek postoji startna linija, sa prostorom za 20 trkača. To su zapravo bile četvrtaste kamene ploče ukopane u zemlju sa paralelnim žlebovima za prste. Žlebovi su bili razmaknuti samo 18 cm, što znači da je telo trkača bilo gotovo uspravno sa jednim stopalom samo malo ispred drugog. Pre finalne trke održavale su se dve kraće kvalifikacione trke. Trubama se označavao start uz uzvik „ Apite!“( „Krenite!“ ). Uz ove tri trke, postojala je i trka pod punom ratnom opremom u dužini od 384 m, što je bila dupla dužina stadiona. Takmičari su na sebi imali oklope koje su nosili hopliti, grčki pešadinci.

Petoboj je od svih olimpijskih takmičenja bio najkarakterističniji za Grčku.

To je bila višestruka disciplina koja se sastojala iz trčanja, skoka u dalj, bacanja diska, bacanja koplja i rvanja.

Ovo je zahtevalo svestranu nadarenost, koja je podrazumevala snagu i gipkost – ideal fizičke lepote u antičkoj Grčkoj.

Disk je bio okrugao kamen ili bronzani tanjir. Na žalost, nisu sačuvani diskovi upotrebljivani na samim olimpijadama. Drugi grčki primerci koji su pronađeni variraju u veličini od 15 cm do 23 cm i težini do 6,5 kg. Olimpijski pobednik Failus bacio je disk 29 m, što je mnogo manje od današnjeg rekorda, ali savremeni disk težak je oko 2 kg. Osim toga, antički bacači diska su pravili okret od samo tri četvrtine kruga i izvodili samo jedan zamah diskom unazad.

Bacanje koplja. Ne zna se tačno da li su se takmičari nadmetali u dužini ili preciznosti. Samo koplje bilo je dugačko oko 2 m, a petlja od konopca kroz koju bi se provlačio kažiprst, bila je zakačena za rukohvat, da bi dala dodatni potisak, poput praćke.

Skok u dalj izvodio se iz mesta uz muzičku pratnju flaute, koja je pomagala se usklade pokreti. Skakač bi u obe ruke držao kamen ili olovni teg i ljuljao ih da bi što dalje skočio.

Zaleđe epskih okršaja

Gozbe i lumpovanja, u pozadini  okršaja na stadionu i hipodromu, trajale su duboko u noć. Prodavalo se vino, amajlije, drangulije i figurice bogova. Demagozi su okupljali gomilu kao publiku, a održavana su i službena nadmetanja pesnika i govrornika. Mnogi su došli da pokažu svoj talenat, a neki u potrazi za novim učenicima. I sam filozof Platon (429.-347. pre n.e.) je govorio u Olimpiji, a pričalo se da je poznati istoričar iz V veka pre.n.e. Herodot u Olimpiji stekao slavu čitajući svoju Istoriju.

Poslednji dan igara bio je posvećen, naravno, proglašenju pobednika i dodeli nagrada. Same nagrade bile su simbolične, ali je pobednik uživao u neizmernoj slavi. Vladala bi mrtva tišina dok se čitalo ime pobednika, njegovog oca i grada iz koga dolazi. Onda je pobednik  ovenčan maslinovim vencem, koji je ispleten od grančica svetog maslinovog drveta, koje je, prema legendi, zasadio sam heroj Herakle. Na grčkim olimpijadama nije postojalo drugo i treće mesto. Samo je prvi, pobednik u svakoj disciplini, primao priznanje.

Na samom kraju igara, svečana povorka, sastavljena od pobednika, uz pratnju helenodikaja i pobedničkih konja, išla je u Altis, ograđeni gaj svetih platana u podnožju brda Krona. I ove platane, pričalo se, posvetio je sam Herakle.

Posebna počast bila je rezervisana za periodonikaie, pobednike koji su pobeđivali ne samo na olimpijskim igrama, nego i u nizu grčkih sportskih takmičenja. Na Pitijskim igrama nagrada je bila lovorov venac, na Istamskim venac od borovih iglica, a na Nemejskim venac od peršuna. Uz miris simboličnih nagrada u vidu biljaka, ono što su pobednici zasigurno izvojevali  je nezamisliv ugled i slava. Gradovi- države su priređivali veličanstven doček pobednicima. Neki pobednici čak nisu ulazili kroz gradsku kapiju, već se samo zbog njih rušio deo zidina, da bi povratak bio pretvoren u jedinstven i nezaboravan prizor.

Svrstani među bogove

 Mnogi pobednici su se godinama vraćali na igre. Rvač sa Tasosa, Teogen, učestvovao je čak 22 godine za redom na olimpijskim igrama, osvajajući venac za vencem. Ugled ga je nadživeo, a dobio je i najveće priznanje –  proglašen je za Heraklovog potomka i obožavan je kao bog. To je posve razumljivo ako imamo u vidu snagu grčke mitologije. Fizičke sposobnosti sportista bile su božji dar, a Grci su verovali da Zevs pomaže onima koji sebi pomažu zdravim i upornim vežbanjem.

Nikad bez truda ne dolazi pobeda koja je nagrada za naše podvige i osvetljenje našeg života,

pevao je Pindar.

U svetlištima, uz statue bogova ravnopravno su stajale statue olimpijskih pobednika. U Olimpiji je nekad bilo najmanje 200 takvih statua.

Završetak igara

 Još nekoliko dana posle takmičenja trajale su svečanosti u čast boga Zevsa i olimpijskih pobednika. Svetkovina je završena velikom gozbom za sportiste i počasne goste u državnoj zgradi, takozvanom Pritaneju. Nakon toga, gledaoci bi se polako razilazili i kretali svojim domovima, sklanjale bi se tezge i šatori, odlazili su torbari, piljari i zabavljači i mir bi ponovo zavladao u svetom Altisu.

Kasnije, dolaskom Rimljana i njihovim željom da svoju nadmoć pokažu menjajući uobičajeni tok olimpijskih igara, desilo se par remećenja poput Neronovog, ali ipak su takve promene bile retke. Kaligula je čak pokušao da ukrade statuu Zevsa, ali su se njegovi ljudi uplašili kada im se statua navodno nasmejala i skele im se urušile. Igre su nastavile da se održavaju do 393. godine n.e., kada ih je kao pagansko svetogrđe zabranio pobožni hrišćanski car Teodosije I. Zemljotresi u VI veku doveli su do velike poplave, kada je mulj pokrio Olimpiju u visini od 5 m.  Ležala je gotovo netaknuta sve do arheoloških iskopavanja od 1875. godine, kada je izašla ponovo na svetlost dana, pod vođstvom grupe nemačkih arheologa. Tada je oduševljeni baron Pjer de Kuberten obnovio igre kao miroljubivo sportsko nadmetanje naroda. Na Olimpijadi 1896. učestvovalo je 13 zemalja. Vek kasnije, broj je porastao na 200, kao duh međunarodne spone sportom, čiji su tvorci bili antički Grci.

Srž grada kroz vreme. Arheološki ostaci.

U svetom prostoru,  Altisu koji je bio uokviren zidom, najpre je u VII veku pre n.e. podignuto Pelopovo svetilište, a zatim Herin hram, u dorskom stilu, kasnije proširen i oporavljen kamenim stubovima umesto drvenih. U naosu hrama bile su statue Zevsa i Here, ali samo Herina glava je sačuvana. Na sred svetilišta bio je Pelopion, petougaoni prostor sa žrtvenikom i kipom Pelopa. U blizini su pronađeni ostaci 15 riznica pojedinih grčkih polisa, ali je samo pet identifikovano sa sigurnošću.  Najbogatije ukrašena bila je riznica Megare, a u riznici Metaponta pronađene su zlatne i srebrne posude. Najznačajnija građevina bio je Zevsov hram, izgrađen u V veku pre n.e. Bio je od krečnjaka, sa pojedinim delovima od mermera –  metopama, kojih je bilo dvanaest i veličale su Herakla, prikazujući njegovih dvanaest junačkih dela. Tu je i statua boginje NIke, rad Peonija, pozlaćena, a unutar hrama je bio Fidijin Zevs.

Veliki Atinski skulptor Fidija je čak osam godina vajao veličanstvenu džinovsku statuu Zevsa u Zevsovom hramu u Olimpiji. Osnova mu je bila visoka 6, 5 m, a sama statua oko 13 m. Uvršten je u Sedam svetskih čuda starog sveta. Detalji kojima se Fidija posvetio opčinjavali su posetioce. Govorilo se da je to bio više zlatarski rad nego statua. Fidija je prikazao Zevsa kako sedi na svom prestolu. Zevsova odeća bila je izrađena od zlatnog lima, čekićem oblikovana u odgovarajući oblik. U Fidijinoj radionici arheolozi su pronašli  kalupe koji su se verovatno upotrebljavali za oblikovanje delova Zevsove odeće. Ogroman presto bio je isklesan u kedrovini i ukrašen zlatom, dragim kamenjem, abonosom i slonovačom. Fidija je najpre napravio drvenu strukturu statue koju je prekrivao pločama slonovače tamo gde se prikazivala koža a listićima zlata tamo gde je bila prikazana odeća. Posle toga je statua ukrašena emajlom, staklom i dragim kamenjem. Statue načinjene od tih materijala su poznati kao hrizelefantinske statue. 

Herin i Zevsov hram bili su okruženi statuama i žrtvenicima. Stadion je u V veku pre n.e. dobio monumentalne razmere, a u IV veku pre n.e. sagrađen je novi, van Altisa, koji je u helenističko doba zasvođenim hodnikom povezan sa svetilištem. U stadionu je pronađen veliki broj trofeja. Kasnije su u Altisu podignuti –  palestra- vežbalište, Filipeon, prihvatilište za goste, Pritanej i Buleuterion . Gradnju Filipeona počeo je Filip II, a završio Aleksandar Veliki. To je kružna građevina, od parskog mermera, sa 18 jonskih na fasadi i još 12 korintskih stubova u unutrašnjosti. U središtu naosa je postavljeno pet statua od zlata i slonovače, rad Leohara, koje su predstavljale porodicu Aleksandra Velikog. Krajem III veka pre n.e. sagrađen je Leonideon, hotel za goste, sa 138 jonskih stubova. U Pritaneju, koji je više puta obnavljan, nalazila se Hestijina kapela i tzv. Hestiatorion, velika trpezarija za zvaničnike i olimpijske pobednike. Kasnije su i sveštenici koji prinose žrtve dobili svoju građevinu. U rimsko doba, Olimpija je dobila novi izgled.  Za vreme Augusta, obnovljen je Metroon, hram Majke Bogova. Vladavini Nerona, osim nesrećne trke kolima i mešanja u tok igara, pripisuje se proširenje Altisa i zameni starih kapija novim monumentalnim propilejima. U II veku n.e. sagrađena je velika fontana, eksedra Heroda Atika, polukružna, od 33 m, sa nišama u kojima su bile statue Heroda Atika, Antonina Pija i članova carske porodice. Olimpija je bila riznica umetničkih dela. U ruševinama hramova i ostalih građevina otkriveni su bronzani tronošci, figure, oružje…I nekoliko remek-dela grčke skulpture – Hermes sa Dionisom, možda originalno Praksitelovo delo. Na osnovu opisa i natpisa na vazama, zna se za postojanje drugih poznatih skulptura – Gelonova kola ( Glaukija), Hijeronova kola ( Kalamid), kao i grupa od devet heroja Trojanskog rata. Arheološka iskopavanja početa su još u XVIII veku, ali sistematska počinju tek od 1875. pod rukovodstom nemačke arheološke škole u Atini. Olimpijska nadmetanja ovekovečena su i na vaznom slikarstvu, koje je bogat i važan izvor za izučavanje grčke istorije i kulture.

za P.U.L.S.E:  Katarina Ćuk

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.